ZAOSTALI
ODJECI
Shpërndaje në 
Artikulli përmban
U proteklih 20 godina, ratne priče oblikuju razgovore stotina hiljada građana Kosova: od anegdota, preko komičnih situacija, pa sve do užasnih, tragičnih storija o mučenju, zlostavljanju i smrti.
Svaka usmena istorija, zajedno sa vizualnom i pisanom dokumentacijom, doprinosi tome da se prikažu svi detalji rata: datumi, lokacije i ljudi pogođeni zloglasnim ofanzivama, proterivanjima i podnetim žrtvama. Međutim, u većini slučajeva, priče se završavaju tamo gde se svršava rat.
Retko kada su ovi razgovori obuhvatili životne okolnosti koje su usledile posle 1999; teškoće življenja u ratnoj zoni, nevolje zbog selidbe i razna traumatična iskustva koja i dalje ostavljaju tragove i ispoljavaju se u vidu intenzivnih reakcija i osećanja.
Mnogi ljudi se osvrću na svoja bolna sećanja svaki put kada vide svakodnevne predmete poput brašna, traktora, cipela, ručnih satova ili saobraćaja. Mnogi drugi i dalje proživljavaju šokantnu anksioznost i noćne more.
U ovom tekstu predstavljamo četiri priče koje istražuju četiri različita iskustva iz rata. Svaka priča se suprotstavlja ponavljajućim i nametljivim sećanjima o traumatičnoj prošlosti.
ELMIJINA PRIČA
Na jesen 1998. prekinuta je dnevna rutina Elmije Elšani u njenom selu. Zajedno sa svojim suprugom Hisenom (Hysen) i njihovo četvoro dece, bili su primorani da napuste svoj dom u opštini Mališevo, selo Ostrozub, koje se nalazi na relaciji između Mališeva i Orahovca. Bila je to prva ofanziva srpskih snaga u ovoj oblasti, ali nikako neočekivana, jer su nedaleko, u susednoj Drenici, već početkom godine počinjeni prvi masakri u ratu na Kosovu.
Elmija i njena porodica prvobitno su se premestili kod svojih rođaka u selu Domanek, koje je odatle udaljeno manje od 20 kilometara. Ipak, usled neprestanog granatiranja srpskih snaga, posle tri dana su bili primorani da odu i celi dan provedu u planinama. Elmija i jedan njen rođak rizikovali su život da bi se vratili u selo i spremili hranu za svoju decu.
“Moja svastika i ja smo spremale hranu. Odnele smo je deci da jedu, jer su bila gladna”, priča ona. “Nisu znala šta je rat!”
Njihovo putovanje u selo Pagaruša bilo je još opasnije. Tamo su brojne izbeglice pronašle sklonište, jer je tu zonu kontrolisala Oslobodilačka vojska Kosova (OVK).
“Upali smo u traktor i vozili se bez svetala”, priseća se Elmija. “Srećom, vozili smo se van puta i u poljima, jer su oni [srpske snage] čekali da nas sve pobiju.”
“Zbog bezbednosne krize i ofanzive srpskih snaga, moja porodica nije imala mira, ni na poljima Pagaruše, ni u kući u Mamuši pored Prizrena, pa čak ni u Mališevu, ni u selu Belanica”, kaže Elmija.
“Moj suprug bi se rastužio i rekao: ‘Kako da idemo iz mesta u mesto? Kako?!’” kaže ona.
Dok su bili u pokretu, ponekad bi posetili svoj dom, ali su se stalno bojali napada srpskih snaga.
“Jednom su nas zamalo uhvatili kod kuće, jer smo se vratili i tamo proveli ceo dan. Očajnički su nam nedostajali, kuća, životinje”, priseća se Elmija. “Imali smo mnogo krava. Sve su ih pobili.”
Situacija u Mališevu malo se bila popravila oktobra 1998, jer su se tada proredili napadi srpskih snaga. OVK se mobilisala u planinama oko Prekoruplja. Meštani koji su pronašli privremeno utočište u raznim selima vratili su se u svoje domove da bi nastavili svoj život.
Nakon što je u Belanici provela šest sedmica, porodica Elšani vratila se kući. Hisen se vratio na svoje radno mesto, gde je podučavao latinski i albanski, dok se Elmija brinula o deci kod kuće, sada oštećenoj i neurednoj.
Međutim, fijukanje metaka se vratilo četiri meseca kasnije.
“Nakon što smo se vratili kući, smirili smo se i mislili da smo tu trajno, ali to nije bilo tako”, kaže Elmija u suzama dok se priseća marta 1999.
Pod vedrim nebom
Početak bombardovanja NATO zatekao je porodicu Elšani sklonjenu u komšijskom podrumu. Pored njenih četvoro dece, Elmija je čuvala i troje dece svoje rođakinje, koja su sva bila mlađa od 13 godina.
Prateći vesti iz Beograda, Elmijin suprug Hisen se bojao da će se napadi srpskih snaga pojačati.
“Neki su se radovali, ali ne i moj suprug”, priseća se Elmija. “Rekao je: ‘Ne, to nije dobro, jer će nas sada pobiti, naša porodica će se razdvojiti, a nemamo kuda da odemo.’ Bio je tužan. Znao je šta će se desiti.”
Nije prošlo dugo, a Hisenova predviđanja su se obistinila. Srpske snage su opkolile selo, primoravajući porodicu Elšani i druge seljane da ga napuste.
Sledeće odredište bilo je selo Burim (ranije zvano Jović), u blizini Mališeva. Vozeći se traktorom jedne hladne martovske večeri, stigli su u šumu i pronašli sklonište pod otvorenim nebom među drugim izbeglicama. Zbog bezbednosnih razloga, svi muškarci su otišli, među njima i Hisen.
Elmija je uspela da pronađe hleb i jaja. Zatim je spremila hranu deci i drugim izbeglicama. Kada su se muškarci vratili iz skloništa, Hisen više nije bio među njima.
“Svi su se noću vratili svojim porodicama i traktorima, ali on nije”, priseća se Elmija kojoj to vidno teško pada. “Znala sam u sebi da će se nešto desiti!”
Druge večeri, 30. marta, bilo im je još teže. Srpske snage su opkolile područje tenkovima i počele da pucaju sa svih strana, spaljujući traktore i lične stvari izbeglica. Pod paljbom, nisu imali drugi izbor, nego da se predaju.
Narednog dana, popodne, srpska pešadija je opkolila izbeglice u skloništu, razdvajajući muškarce od žena i dece. Ženi i deci je naređeno da peške idu u selo Beli kamen, koje se graniči sa Burimom.
Oko pet sati popodne, zadržani muškarci odvedeni su u planinu kod Vrela. Četrdeset i dvojica su ubijena, što je kasnije postalo poznato pod nazivom masakr u Burimu. Većina su bili seljani iz Dragobilja i Ostrozuba.
Par cipela i kaiš
Nakon oslobođenja u junu 1999, po povratku u Ostrozub, Elmija je našla kuću spaljenu do temelja. Sve je bilo u haosu posle rata. Ostao im je samo podrum koji je preživeo granatiranje, pa su se tamo sklonili u predstojećim mesecima.
Dok je bila izbeglica u Peškopeji, Elmija je saznala novosti o svom suprugu. Tamošnji ljudi su joj rekli da su Hisen i njen ujak, Haki Morina, viđeni u Zatriću, okolina Orahovca.
“Znala sam u sebi da je moj suprug ubijen, jer bi me nekako zvao (u suprotnom)”, kaže ona. “Svi naši drugi rođaci su se vratili, sem njega. Znala sam da se nešto dešava.”
Mesec dana po povratku u Ostrozub, dok je čistila podrum u kom su živeli, Elmiji su saopštene gorke vesti.
“Moj najstariji sin mi je prišao plačući. Bio je tek dete. ‘Šta?’, rekla sam”, priseća se Elmija, dok se trudi da zadrži suze. “Našli su tatu. Mama, je l’ ovo tatina cipela?”
Neki stanovnici sela Zatrić pronašli su Hisenov kaiš.
Narednog dana, Elmija se sastala sa drugim seljanima u mestu poznatom kao Gedža, u Zatriću, da bi pronašli Hisenove i ostatke njenog ujka Hakija Morine. Dok su prikupljali kosti razbacane u planini, pronašli su Hisenovu glavu. Elmija je prepoznala svog supruga.
“Pronašli smo njegovu glavu. Poznala sam ga po zubima, jer nije imao donje zube, samo gornje”, rekla je ona.
“Svi su se noću vratili svojim porodicama i traktorima, sem njega.”
Dva dana nakon što su pronašli Hisenove ostatke, avgusta 1999, pokopali su njega i njegovu odeću na groblju u Ostrozubu. Prištinski Institut za forenzičku medicinu je 2001. ekshumirao njegove ostatke i sproveo autopsiju radi identifikacije leša. Njegovi ostaci su naposletku ukopani u selu Dragobilju sa posmrtnim ostacima ostalih ubijenih u Burimu. Njen ujak, Haki Morina, i dalje se vodi kao nestao.
Elmijin život bez Hisena bio je prožet teškoćama.
“Bilo je teško, kao da su odneli kućni krov i ostavili me pod vedrim nebom”, kaže ona usporenim glasom, dok pokušava da zadrži suze. “Mnogo mi nedostaje, ali pošto imam nećake… oni mi uvek odnesu tugu.”
Ne samo da su joj ubili supruga, već su uništili svaki predmet koji bi mogao da je podseća na njega. Spalili su njihovu kuću, fotografije, odeću i knjige. Sve što su ostavili bili su testovi učenika koje je Hisen ocenjivao.
“Pronašla sam testove u dnevnoj sobi. Svi su bili razbacani”, kaže ona. “Ali neko ih je odneo. Možda je taj neko primetio da su me oni rastuživali.”
Danas živi sa suprugom svog najstarijeg sina i sa dvoje nećaka, koji joj daju snagu da se živo seća Hisena. Danas se brine samo za jedno; da će čak i u miru biti primorana da napusti svoj dom, jer njena dva sina žive u inostranstvu.
“Ako moj sin odvede ženu i decu [u Sloveniju], biće mi vrlo teško. Neću moći sama”, kaže ona. “Možda ću morati da pođem s njima, da ne bih ostala sama kod kuće. Dosta mi je teško.”
***
FIDANOVA PRIČA
Na proleće 1999, osoblje OVK smestilo se u blizini porodične kuće Fidana Hodže u Pećanu, opština Suva Reka. Porodici su naredili da napusti kuću. Bilo je opasno to što su se nalazili u neposrednoj blizini vojnika, jer bi lako mogli da postanu meta srpskih snaga. Porodica Hodža je smesta otišla.
Marta meseca iste godine, Fidan je imao samo 16. Ipak, zato što su se njegova starija braća već pridružila OVK-u, on je morao da vozi mali jednoosovinski traktor da bi prevozio hranu. Pratio je svog oca koji je vozio traktor u pravcu mališevske Pagaruše, u kom je bilo smešteno 18 članova porodice. Procenili su da će tamo biti bezbedniji.
Nakon što su dva dana boravili u Pagaruši, srpske snage su im išle u susret iz pravca Orahovca. Fidan i njegova porodica ponovo su bili primorani da odu. Ovaj put ka selu Belanica — osam kilometara udaljenom od Mališeva — gde je živelo oko 100 raseljenih osoba iz Mališeva i Suve Reke. Svi su isterani iz svojih domova za vreme etničkog čišćenja koje je sprovodio Miloševićev režim.
Fidanovi rođaci planirali su da duže ostanu u Belanici, jer su u selu imali rođake koji su obezbedili sklonište. Međutim, posle samo jedne noći, srpske snage su naredile da se selo evakuiše, tako primoravajući albanske civile da se peške zapute ka Albaniji.
Uplašeni Fidan je gurao svoj traktor dvotočkaš u dugom redu ljudi koji su se kretali ka Albaniji. Ostao je iza svog oca.
Međutim, kada su srpske snage zahtevale novac od svih vozača koji su prevozili izbeglice, Fidan je ostavio svoj dvotočkaš i uskočio u traktor sa porodicom. Njegov otac je bio primoran da srpskim vojnicima isplati novac, za sebe i svog sina, kada god su to od njih zahtevali. “Tražili su nam pare na svakih 10-20 metara”, kaže Fidan.
Vozi da preživiš
Red se usporeno kretao. Jedan Fidanov rođak ostavio je traktor pun žena i dece na putu, jer su svi muškarci otišli da se sakriju po šumama. Fidan je zato odlučio da svojim traktorom preveze 40 osoba, iako nije imao mnogo iskustva u vožnji.
Nakon što je vozio nekih 50 metara, srpski policajac ga je primorao da siđe sa traktora i da uđe u podrum obližnje škole. Dodirivali su mu lice da bi videli da li mu raste brada i proveravali mu odeću.
“Nosio sam debelu odeću, pa su mi rekli: ‘Ti nosiš uniformu. Skini se!’” priseća se Fidan. “Posegnuo sam rukom do gležnja da bih povrnuo pantalone i da bi videli da ispod nisam nosio uniformu. U stvari sam imao dva para pantalona, ali on je rekao: ‘Skini svu odeću!’, pa sam tako i postupio.”
Posle nekoliko minuta, srpskog policajca je pozvao njegov kolega te je ovaj izašao iz podruma, ostavljajući za sobom nagog Fidana. Kada je shvatio da se niko ne vraća po njega, obukao se i vratio na traktor, pridružujući se koloni zapućenoj ka Mališevu.
Fidan objašnjava kako su srpske snage postavile albansku državnu zastavu na asfalt glavne raskrsnice u Mališevu, da bi vozila prelazila preko nje. Verujući da ga srpski vojnici ne posmatraju, on je preusmerio traktor kako ne bi pregazio zastavu. Jedan vojnik ga je, ipak, zapazio.
“Nisam primetio srpskog vojnika s desne strane. Uzviknuo je na srpskom: ‘Stani!’ Govorio mi je da se zaustavim”, priča on. “Dvaput me je ošamario i naterao me da se vratim. Pregazio sam zastavu sa tri para točkova.”
Fidan nije imao veliko iskustvo u vožnji traktora, ali pošto je imao odgovornost da preveze 40 izbeglica, nastavio je da vozi traktor do Orahovca. Kada su stigli na mesto pod nazivom Orahovačke ploče, pukla je guma traktoru koji je prevozio 30 osoba.
“Povezali smo zadnji deo traktora sa zadnjim delom traktora koji sam ja vozio, tako praveći traktorski lanac”, kaže on.
Fidan priča da je situacija bila vrlo opasna, jer je sada prevozio oko 70 osoba i osećao veliku odgovornost i veliki strah.
Putovanje u Albaniju potrajalo je još tri dana. Bio je iscrpljen od poteškoća na koje je naišao. Fidan kaže da se nekoliko puta uspavao dok je vozio. Jednom je čak udario u traktor ispred sebe.
“Mnogi traktori su spasili mnoge ljude.”
Nažalost, kiša je iskomplikovala veći deo putovanja. Traktor nije bio prekriven, pa se tako jedina odeća koju su imali okvasila.
“Nismo imali drugu odeću. Moje telo je sušilo moju odeću”, kaže on.
Fidan se mnogo brinuo za svoju porodicu. Nije se ponovo ujedinio s njima sve dok nisu stigli u Albaniju. Kolona se mnogo puta zaustavljala, a traktor koji je vozio ostao je iza.
Nakon što je vozio tri dana i dve noći, prešli su granicu sa Albanijom.
Fidan se dosta uznemiri i ne priča mnogo dok opisuje kako se osećao kada su prešli granicu.
“Oh, kada sam sreo tatu u Kukešu… ne znam ni sam!” kaže on, dok briše suze i prestaje da priča.
‘Bog i Fidan’
Fidan je kasnije odvezao traktor iz Kukeša do Piškopeje, gde su on i njegova porodica pronašli utočište kao izbeglice. Nakon tri meseca, primili su vesti o oslobođenju Kosova putem telefonskog poziva sa Fidanovim ujakom koji je zvao iz Švajcarske.
Fidan, njegov otac i vlasnik kuće u kojoj su našli utočište smesta su se zaputili ka Kosovu da bi saznali u kakvom je stanju njihova kuća u Pećanu.
Pronašli su spaljenu kuću i farmu punu mrtvih krava. Nakon što su očistili farmu, vratili su se u Piškopeju da bi pokupili ostale rođake. Fidan, njegov otac i brat vratili su se na Kosovo traktorom, dok su ostali putovali taksijem.
Sada, sa svojih 37 godina i kao otac troje dece, on ima poseban odnos sa traktorima. Iako danas nije vlasnik nijednog, kaže da se često provoza tatinim traktorom.
“Kada vozim traktor ili vidim neki na ulici, nemoguće mi je da ne pomislim na to doba, na tu muku”, kaže Fidan. “Dok vozim traktor, prisećam se cele priče, kao da je gledam na televiziji. Mnogi traktori su spasili mnoge ljude.”
Porodice koje je Fidan odvezao do Kukeša večno su mu zahvalne.
“Žene često govore: ‘Bog i Fidan’”, kaže on.
***
BLJERIMOVA PRIČA
Bljerim Deliu je bio učenik osnovne škole u dreničkom selu Gornje Obrinje, kada je čuo da su njegovi roditelji i komšije seljani uzvikivali: “Počeo rat!”
Alarm se prvi put oglasio u martu 1998, kada su srpske snage započele svoju zloglasnu ofanzivu protiv porodice Jašari u Prekazu, 20 kilometara udaljenom od sela Obrinje.
Krajem leta 1998, srpske snage su bile stacionirane u selu Likovac, u blizini Obrinja. Uvidevši da je granatiranje započelo i da se opasnost nalazila tek sedam kilometara dalje, Bljerimova porodica, poput mnogih drugih, povukla se u šumu u blizini sela Vučak.
Bljerim, koji je tada imao 16 godina, nije sa svojom porodicom ostao sve vreme u šumi. Zajedno sa nekim svojim vršnjacima, stalno je bio izložen opasnostima dok su odlazili do sela po hranu za svoje rođake i da bi obavili kućne poslove. Muškarci iz ovog sela, među njima Bljerimov otac i brat, već su se pridružili OVK-u.
U poslednjoj septembarskoj sedmici, granatiranje iz sela Likovac postalo je intenzivnije, pa je tako Obrinju pretilo potpuno uništenje. Bljerim se seća kako je njegova kuća gorela, kao i mnoge druge.
“Istrčali smo da ugasimo vatru, ali su oni spalili sve”, kaže Bljerim.
Malo kasnije, dok su kuće i dalje gorele, Bljerim i dvojica njegovih rođaka, Adem i Zećir (Zeqir), odlučili su da ponovo odu u selo da bi ugasili požar i uzeli hranu.
Postrojeni jedan iza drugog, dok su se kretali duž ograde, Bljerim, Zećir i Adem prišli su kući. Iznenada, na raskrsnici udaljenoj tri metra, naišli su na srpskog paramilitarca koji je izlazio iz dvorišta.
Iznenađen što ih vidi, paramilitarac im je naredio da stanu, ali dečaci nisu stali.
Bljerim se seća poslednjih reči koje je čuo iz Zećirovih usta.
“Ademe, to je to.”
Nekoliko sekundi kasnije, meci su pogodili Adema.
Onemogućen da ode do svoje porodice, Bljerim je otišao u komšiluk Hiseneve, gde je 40 ljudi kampovalo pored reke.
Bljerimov otac je bio istaknuti nastavnik, pa je jedna žena prepoznala Bljerima kao njegovog sina i dala mu hranu, obuću i jaknu. Bljerim kaže da nikada neće zaboraviti ovaj čin dobrote.
Bljerim je te večeri spavao pored reke. Sledećeg jutra, kada su se probudili, bili su okruženi desetinama srpskih vojnika.
Komandant je naredio muškarcima, ženama i deci da se podele u odvojene redove. Bljerim se nije pomakao i ostao je među ženama, što je jedan srpski vojnik primetio.
“Jedan paramilitarac mi se iznenada približio, zgrabio me za vrat i podigao”, kaže Bljerim, dodajući da je tražio od drugih da prevedu srpske reči kojima mu je naredio da ustane.
“Izgubio sam svaku nadu. Mislio sam da je to bio kraj, moj kraj. Mislio sam da su primetili da sam ja onaj koji je ranije pobegao i da će me ubiti.”
Međutim, srpski vojnik ga je pustio i Bljerim je seo. Driton, tinejdžer s kojim je Bljerim razgovarao noć ranije, nije doživeo istu sudbinu. Zajedno sa još nekoliko drugih muškaraca, odvezeni su kamionom u Likovac, gde su zatim pogubljeni.
“Kasnije sam čuo da su ga [Dritona] obezglavili čim su stigli u Likovac”, kaže Bljerim.
Komandant koji je govorio albanski naredio je ostalima da ostanu tu gde jesu do pet sati popodne.
Ubrzo nakon pet sati tog popodneva, 25. novembra 1998, Bljerim se zaputio u svoje selo. Kaže da nikada neće zaboraviti šta je video kad je stigao. Nekoliko sati ranije, pogubili su porodicu Deilaj, Bljerimove rođake.
“Gledao sam starije ljude koji nisu mogli da napuste kuću, jer su bili paralisani ili vrlo stari. Pobili su ih, odrubili im glave, samo su ih izvadili iz kuća, bacili u dvorište i spalili im kuće”, kaže Bljerim.
Od 23 ubijenih članova porodice Deilaj, srpski paramilitarci poštedeli su samo četvoro dece, koja su sva bila mlađa od četiri godine. Bljerim je bio svedok šokantnog stanja u kom su se ta deca nalazila. Prvobitno su odbila svaku pomoć koju su ljudi pokušavali da im pruže.
“Jedva smo ih stabilizovali. Nisu hteli da skinu džempere i da se presvuku. Bili su u lošem stanju”, priseća se Bljerim, koji se i sam tada nalazio u vrlo teškom mentalnom stanju.
U Obrinje su narednog dana došli OEBS i brojni strani novinari. Bljerim je odbio da razgovara sa njima zbog svog teškog emotivnog stanja — tek je posle godinu dana počeo da se oporavlja.
Po završetku ofanzive, u prvoj sedmici oktobra 1998, Bljerim i njegova porodica vratili su se kući.
Nakon što su živeli u onome što je od njihovih kuća ostalo, na proleće 1999, Bljerimova porodica, kao i druge familije iz sela, ponovo su bili prinuđeni da napuste svoje domove. Bljerimova porodica se vratila u šumu u blizini sela Vučak, dok su Bljerim i njegov otac otišli u planine Beriša, gde su hiljade albanskih civila boravile do kraja rata.
Košmar na javi
Posleratni period Bljerimu nije pao lako. Svakodnevno je živeo sa traumom nastalom iz onoga što je doživeo u ratu. Čak ni danas, dve decenije kasnije, ne može da prebrodi dešavanja pretočena u noćne more.
Danas ima 37 godina, oženjen je i otac dveju ćerki. Često razmišlja o tome kako je uspeo da preživi.
“Čim zaspim, osećam da će me ubiti.”
“Vidim groblje, vidim Adema, vidim Zećira, vidim sve; razmišljam o tome koliko je život čudan, jer sam i ja mogao da skončam tamo”, kaže Bljerim. “Ubili su me 100 puta, jer su kalašnjikovim pucali u mene sve dok im nisu ponestali meci.”
U prištinskoj psihijatrijskoj bolnici dijagnostifikovali su mu posttraumatski stresni poremećaj. Ubeđen je da mu nema leka.
“U bolnici su mi rekli da je pomalo problematično, jer je reč o staroj ratnoj traumi koja će nastaviti da se razvija”, pojašnjava Bljerim, dodajući da je razgovarao i sa imamima, ali bez ikakvih rezultata.
U svojoj dvospratnoj kući u predgrađu Kosova Polja — gde radi kao vozač kamiona u fabrici cementa — živi sa suprugom, decom i bratom. Njegovi rođaci mu nikada ne dozvoljavaju da sam spava u kući, jer ga muče snovi.
“Čim zaspim, osećam da će me ubiti”, objašnjava emotivno pogođeni Bljerim. “U tom trenutku moram da se probudim i da bežim — da se spasim! Kao što sam to uradio u ratu.”
Nada se da ga deca nikad neće videti dok se budi iz tih snova, jer kaže da ne može da se kontroliše.
Jednom se čak i povredio.
Pre nekoliko godina, dok je živeo u iznajmljenom stanu u Kosovu Polju, skočio je sa balkona na drugom spratu nakon što je sanjao noćnu moru.
“Teško sam povredio oba kolena”, rekao je.
Bljerim otada spava samo na prvom spratu.
***
Što se tiče Fatljuma Sadikua (Fatlum Sadiku), rat se završio godinu dana kasnije, juna 2000, kada je napustio svoj stan u Severnoj Mitrovici.
FATLJUMOVA PRIČA
Četrdeset kilometara dalje od Bljerima, u Severnoj Mitrovici, Fatljum Sadiku, jedinac, živeo je sa svojom porodicom. Njegov stan se nalazio tek na 50 metara od jugoslovenskih državnih ustanova: Ministarstva unutrašnjih poslova, policijske stanice, suda i zatvora.
U poluurbanom okruženju, kako ga Fatljum naziva, oni su živeli jedni s drugima i družili se sa ljudima različitih nacionalnosti.
Na proleće 1998, rat je intenziviran kada su se desili masakri i odvijale borbe na centralnom Kosovu. Fatljum i njegova porodica su se bojali najgoreg. To što je živeo tako blizu centra vlasti u Mitrovici samo ga je još više zastrašilo. Srpske snage su se okupljale u Fatljumovom komšiluku, odakle su kretale u pohod na razna područja u Drenici.
Kako se situacija pogoršavala, zatvorene su sve mitrovačke škole. Fatljum je tada bio izvrstan učenik. Upravo je bio dobio ocene po završetku prvog polugođa u petom razredu. Prvi put je dobio četvorku iz matematike, pa se osećao potišteno.
“To je bila glavna briga gradskog klinca, zbog toga sam se stideo, ali to nisam namerno uradio”, kaže on.
Kraj igre
Trinaesti mart 1999. trebalo je da bude pijačni dan na obodu reke Ibar, ali su srpske snage granatirale pijacu u južnoj Mitrovici, ubijajući šestoro Albanaca i povredivši njih 128. Pre početka bombardovanja NATO, Albanci koji su živeli u istoj zgradi kao Fatljum, počeli su da iskazuju ratnu solidarnost tako što su obezbedili sklonište.
Fatljumova tročlana porodica živela je na petom spratu zgrade. Kada su se pojavile vesti o tome da će NATO napasti srpske položaje, postalo je suviše opasno da ostanu u svom stanu. Njihov balkon nalazio se naspram policijske stanice koju su kasnije bombardovale vazdušne snage NATO.
Dvadeset i četvrtoga marta, što je jedna od poslednjih večeri koje su proveli u svom stanu, Fatljumova majka, koja je govorila i turski, gledala je vesti na NTV-u, televizijskom kanalu koji se emituje iz Turske, države-članice NATO. Čula je izraz ‘NATO vurdu’, što znači ‘NATO napada’.
Sledećeg dana, njihov komšija pokucao im je na vrata, moleći ih da se sklone u njegov stan, jer je on živeo na prvom spratu i tamo je bilo bezbednije. Poslušali su ga.
U dva sata popodne, 20. aprila 1999, četvorica maskiranih srpskih paramilitaraca pokucala su na vrata njihovog komšije i počela da ga ispituju o tome zašto pruža utočište toj porodici. Scena se završila tako što su ga brutalno pretukli.
“Toliko je bio teško pretučen da nismo mogli da mu pronađemo oči, nos, uši ili usta”, priča Fatljum.
Nešto pre pet sati tog istog jutra, srpske snage su im naredile da napuste zgradu, pređu ibarski most i zapute se u južni deo grada.
Fatljumova porodica se uputila u grad Vučitrn. Njegov slepi otac insistirao je na tome da odu tamo, uz reči: “Ako umremo u Vučitrnu, makar će nas Albanci sahraniti.” Bio je ubeđen da se to ne bi desilo u Mitrovici.
U Vučitrnu, zajedno sa drugim raseljenim osobama, našli su sklonište kod rođaka Fatljumove majke. Iz Vučitrna su bili proterani 4. maja, dva dana nakon masakra u Studimlju, za koji su saznali preko Evronjuza (Euronews), iako su bili tek dva-tri kilometra udaljeni od poprišta zločina. Evronjuz je izveštavao i o tome da je NATO bombardovao policijsku stanicu.
“To dosta govori o tome koliko su vesti o sukobu na Kosovu bile aktuelne. Slušali smo vesti o našem gradu ili našem stanu, ali na Evronjuzu”, kaže on.
Na dan kada su proterani, policajac Zoran Vukotić, koji je kasnije osuđen na šestogodišnju robiju u Mitrovici zbog zlostavljanja i mučenja albanskih civilnih zatvorenika 1999, ušao je u dvorište kuće u kojoj je Fatljumova porodica bila smeštena. Svi koji su boravili tamo nalazili su se u jednoj sobi, sem Fatljumove majke, koja je izašla na balkon da popuši cigaretu.
“Govorio sam: ‘Vidi, niko ne ubija pse.’ Možda ubijaju i pse, ali niko ne ubija ptice. ‘Kad bih bio ptica.’”
Kada je Fatljum izašao na balkon da pokupi tatu, ugledao je zbunjenog srpskog policajca kako gleda njegovog oca. Fatljumov otac je bio slep, pa tako nije mogao da vidi policajca i izgledao je kao da ga nije briga. Fatljum se i dan-danas čudi da policajac nije pogubio njegovog oca.
Lomeći prozor kundakom svoje puške, Vukotić je naredio da se svi smesta evakuišu iz kuće. Kada je prepoznao neke porodice koje je ranije proterivao, razbesneo se: “Je l’ vam ovo Albanija?” rekao je, psujući ih i vređajući.
Iznenađujuće smireno, Fatljumova majka je posegla za svojim čizmama koje su se nalazile pored Vukotićevih nogu, zbog čega se policajac razjario. Fatljum objašnjava da je njegova majka radila u jugoslovenskom sistemu i da zato nikada nije mogla da zamisli da će izbiti rat. Ona je podsvesno verovala u dugovečnost Jugoslavije.
“Kada je video da mu se približava, počeo je da psuje i da puca u vazduh. ‘Pucaću još triput. Ako ne odete, pobiću vas’, rekao je. Počeo sam da plačem i rukama pokazivao majci da idemo.”
Otišli su i hodali oko 20 metara pre nego što su videli da iz njihove kuće kulja dim.
Fatljum i njegova porodica su, posle toga, sklonište pronašli u kući rođaka u Vučitrnu. Dvadeset i drugog maja srpske snage su počinile jedan od najvećih masakara u ratu na Kosovu, dok su Fatljum i desetine drugih sedeli nemo samo 100 metara udaljeni odatle.
Fatljum kaže da je tada počeo da zavidi životinjama.
“Govorio sam: ‘Vidi, niko ne ubija pse.’ Možda ubijaju i pse, ali niko ne ubija ptice. ‘Kad bih bio ptica’”, kaže on. “Kao ona pesma o Troji: ‘Kada se nebo otvori, videćeš anđele’, ali ja nisam mogao da vidim nikakve anđele. Zavideo sam pticama.”
‘Došlo je vreme da vidimo anđele’
Fatljum kaže da je osećao da su dani kada su snage NATO pristizale na Kosovo, a srpske snage se povlačile, delovali kao viševekovna noćna mora.
“Bašta ispred kuće imala je drvo u sredini. Moj otac i ja smo pričali pod njegovim hladom: ‘Pitam se da li su stigli u Klinu ili Uroševac’”, kaže Fatljum. “I tada sam čuo prve povike: ‘NATO! NATO!’”
Fatljum je gledao kroz rupu u baštenskoj ogradi i video nekoliko albanskih tinejdžera kako spaljuju zastavu bivše Jugoslavije. Poput mnogih drugih, i on se sjurio ka britanskom tenku.
“Došlo je vreme da vidimo anđele”, kaže on.
Porodica Sadiku se vratila u svoj stan u severnoj Mitrovici.
U danima po završetku rata, ubrzo je postalo jasno da, iako je oružani sukob prestao, nije bilo nikakvih bezbednosnih garancija za manjinske grupe koje su živele južno od ibarskog mosta — stotine civila Srba, Roma i drugih koji nisu napustili zemlju bili su ubijeni ili zlostavljani.
Nije bilo mira ni za Albance u severnoj Mitrovici, jer su živeli u neprestanom strahu od stalnih napada kriminalnih bandi pod upravom srpskih paralelnih struktura. Situacija je kulminirala februara 2000, kada je grupa srpskih dobrovoljaca, poznatih kao mostaši (čuvari mosta), ubila 10 i proterala 12.000 Albanaca.
Usled napete situacije, Fatljumovi roditelji su u junu 2000. odlučili da se vrate u Vučitrn i da započnu novi život. Fatljum u celom svom životu nije pridavao veliku pažnju svojim iskustvima iz rata, jer je utehu pronašao u tome što su njegovi voljeni preživeli. Hiljade drugih Albanaca nisu bile te sreće.
Po završetku škole u Vučitrnu i univerzitetskog obrazovanja u Prištini, Fatljum je završio master studije u Istanbulu. Tamo je živeo četiri godine, do 2016. Turska prestonica mu je pomogla da napravi osvrt na svoj život u ratu i posle njega.
Fatljum je dobio podsetnik na svoje doživljaje iz rata dok je pratio sudske sporove protiv ratnih zločinaca, poput procesa koji se vodio protiv preminulog Olivera Ivanovića, optuženog da je ubijao Albance, i protiv Zorana Vukotića, koji je proglašen krivim za mučenje Albanaca koji su bili pritvoreni u zatvoru u Smrekovnici.
Fatljum se razočarao u pravosudni sistem zato što je Ivanovićev slučaj vraćen na ponovno suđenje, dok Vukotiću nije suđeno za njegovo učešće u masakru u Studimlju i u sistematskom silovanju.
“To je samo dolilo ulje na vatru kada je u pitanju moje iskustvo iz rata, jer su te dve ličnosti bile prisutne u mom iskustvu”, kaže Fatljum. “Vukotić je umalo ubio moju majku. Iako nikad nisam video Ivanovića, on je bio šef mostaša.”
Ogorčen posleratnom situacijom, Fatljum kaže da se vrlo razočarao u kosovske političke lidere koji su, prema njegovim rečima, narušili sve ono što su stanovnici Kosova preživeli u ratu.
Urednica: Dafina Halili
Urednica multimedijskog sadržaja: Kristina Mari (Cristina Marí)
Dizajn: Kokrra / Skins Agency
Izrada/produkcija: Harisia
Ova publikacija je realizovana uz podršku ‘Programa civilnog društva za Albaniju i Kosovo‘, koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova Norveške, dok njime upravlja Kosovska fondacija za civilno društvo (KCSF) u partnerstvu sa Partnerima Albanije za promene i razvoj (PA). Sadržaj i iznesene preporuke ne predstavljaju zvaničan stav Ministarstva spoljnih poslova Norveške niti Kosovske fondacije za civilno društvo (KCSF).