Perspektive | Diaspora

Zašto bi Albanci podržali Giorgiju Meloni?

Piše - 13.10.2022

Muslims celebrating an Islamophobe, immigrants celebrating a xenophobe.

Italijani su na birališta izašli 25. septembra 2022. Tada je, sa udelom od 26,3% u glasovima pobedu odnela stranka Giorgije Meloni — Braća Italije. U pitanju je rezultat od presudnog značaja za buduću orijentaciju zemlje. Ne samo što će ona biti prva italijanska premijerka, već je ovo prvi put od početka Drugog svetskog rata da italijanska stranka sa korenima u fašističkom pokretu osvaja većinu glasova i dobija mandat da sastavi vladu.

Kada su pristigli rezultati sa birališta, počeo sam da primećujem objave iz albanske dijaspore u Italiji i objave pojedinih istaknutih albanskih ličnosti na Kosovu koji na društvenim mrežama proslavljaju njenu pobedu. Kao kosovska Albanka koja je veći deo života provela u Italiji, bila sam zbunjena.

Zašto bi musliman sa Kosova — koji je, verovatno, osetljiv po pitanju evropskog šovinizma prema islamu — hvalio političarku koja otvoreno flertuje sa islamofobijom?

Zašto bi Albanac iz Italije — jedan od mnogih Albanaca koji su iskusili ekstremne vidove rasizma i ksenofobije kada su tamo stigli devedesetih i posle toga — pevao hvalospeve političarki koja se protivi imigrantima i želi da blokira buduće prilive migranata u zemlju?

Za prvi primer mi je lakše da nađem argumente. Ako možete da zaobiđete islamofobiju i etnički šovinizam, onda konzervativno stanovište političarke Meloni — koja naglasak stavlja na “tradicionalnu” porodicu, vrednosti i identitet — ima dosta toga zajedničkog sa konzervativizmom pojedinih članova islamske zajednice na Kosovu (ali i drugih na Kosovu koji nisu bliski nijednoj verskoj grupi).

Uprkos promenama u proteklim decenijama, klasična ideja o porodici i dalje stoji u epicentru interesovanja kosovskog društva. Koja je svrha života? Da se venčate i izrodite decu (bolje dečaka, jer se muška deca u toj meri smatraju neuporedivo većim blagoslovom od devojčica da na Kosovu ne manjka selektivnih abortusa zbog pola).

Još uvek preovlađuju patrijarhalne ideje o odvojenim društvenim ulogama za muškarce i žene. Prema njima, muškarci su, navodno, bogom dani da donose odluke, zarađuju za parče hleba, da budu oni koji preuzimaju kormilo u javnim poslovima (ili pak samo provode dosta vremena po kafićima). Žene su, s druge strane, one koje vode brigu o porodici — pa bi bolje bilo da rađaju decu, spremaju hranu i bave se kućnim poslovima. Svakako da je ovaj tobožnji ideal prečesto samo maska za lišavanje žena imovinskih prava, tretirajući ih pritom kao neplaćene kućepaziteljke.

Premda je povelik broj neverujućih ili nominalno verujućih koji žive u skladu sa ovim patrijarhalnim pravilnikom, čini se da, što je pre neko spreman da se predstavi kao verski autoritet na Kosovu, to je veća šansa da će se ponašati prema ovim principima, to jest uzusima stavova političarke Meloni, a koja jasno potencira “prirodnu” i “tradicionalnu” porodicu.

Zašto bi musliman sa Kosova hvalio političarku koja otvoreno flertuje sa islamofobijom?

Jedna stvar koja građane Kosova naizgled privlači kod političarke Meloni jeste njena odbrana “tradicije” i način na koji sebe i svoje vrednosti predstavlja kao navodnu žrtvu nečega što naziva “LGBT lobijem”. Sveopšta netrpeljivost prema LGBT+ osobama u javnom prostoru jeste nešto što Meloni i konzervativni muslimani na Kosovu imaju zajedničko.

Ipak, ako smo do kraja iskreni, zaista je zapanjujuće da su zajednička netrpeljivost prema LGBTQ+ osobama i površni govori o porodici i identitetu dovoljni da bi neki kosovski muslimani prevideli stav Meloni prema islamu. Citirali su je da je rekla kako je ova religija “protivna našim slobodama”. Godine 2016. je izjavila da su “svi teroristi – muslimani”, dok je u toku predizborne kampanje 2019. pozvala narod da se “usprotivi islamizaciji Italije”.

Ipak, komično je to da upravo žena koja zahteva povratak tradicionalnim porodičnim vrednostima ima ćerku sa muškarcem za koga nije udata, što je društveno prihvatljivo samo zbog progresivnih promena — čijom žrtvom sebe smatra. Ne zna se da li su osobe koje sa oduševljenjem dele njene govore upoznate sa ovom činjenicom. 

Što se tiče albanske dijaspore u Italiji koja proslavlja pobedu Meloni, tu je situacija malo komplikovanija.

U jednu ruku se ova podrška nadovezuje na političku istoriju Albanije. Hoxhina komunistička diktatura i dalje opterećuje javnu svest nacije. Pojedini Albanci u domovini i u inostranstvu smatraju levičarsku politiku trajno ukaljanom, neutemeljeno je izjednačivši sa hodžističkim režimom. Nekima bi takva politika i takvo političko iskustvo u Italji zvučali privlačno, to jest Braća Italije — stranka političarke Meloni, koja korene vuče iz fanatičnog antikomunizma.

Međutim, kako neko ko je u Italiju pristigao kao imigrant, često rizikujući sopstveni život na opasnom putovanju čamcem i godinama živeći u neizvesnosti zbog rasista koji ga predstavljaju kao izvor svih problema u državi, može da zaboravi sve to i da podrži nekoga ko je karijeru izgradio na nedvosmislenoj ksenofobiji?

Većina Albanaca je u Italiju došla sa praznim džepovima, bežeći od sve gorih uslova u Albaniji i na Kosovu devedesetih godina. Za muškarce su u Italiji skovani stereotipi prema kojima su ovi silovatelji i lopovi, a žene prostitutke. Takve okolnosti neizbežno stvaraju komplekse inferiornosti.

Ishod tih kompleksa inferiornosti može se videti kod današnjih Albanaca u Italiji, posebno kod onih koji pokušavaju da se sasvim integrišu i asimiliraju kako bi sprali sa sebe bilo kakav pomen albanskog identiteta. To se vidi po tome što neki preuzimaju italijansko ime da izbegnu da ih neko diskriminiše na poslu ili po tome što neki traže italijanskog ljubavnog partnera kao način da nadograde svoj društveni status.

Posle višegodišnjeg života u Italiji, Albanci koji slave pobedu Meloni u tome vide svoju šansu. Od njihovog dolaska, oni su svedoci rasta priliva imigranata sa Bliskog istoka i iz Afrike, što su ljudi prema kojima Meloni i njeni simpatizeri gaje veći animozitet nego prema albanskim imigrantima. Umesto da često ponižavajuće iskustvo kao imigrant shvatite kao lekciju iz solidarnosti sa drugima koji su žrtve diskriminacije i ponižavanja, Albanci u Italiji, inače simpatizeri političarke Meloni, imaju priliku da se sada izjednače sa dominantnom strujom, da se pozicioniraju kao da su bolji od najnovijih migranata.

Celokupna situacija me podseća na jedan skeč nemačkog komičara turskog porekla, Kaye Yanara, u kom se on priseća prigovora svoga oca koji se u Nemačku doselio pre 40 godina:

“‘Danas u Nemačkoj ima mnogo Turaka.’

‘Tata, kako to misliš? I ti si Turčin!’

‘Ja sam drugačiji Turčin.’”

Posle višedecenijskog rada na nedovoljno plaćenom poslu, mučeći muku da naučite novi jezik i da se prilagodite novoj kulturi, pa koji bi bio prikladniji način da se predstavite kao da ste svoj na svome nego da odbacite došljake onako kako su vas odbacivali kada ste bili došljak? Nažalost, za to su se upravo opredelili pojedini moji dragi Albanci u Italiji, smatrajući da je to najbolji način da postanu pravi Italijani.

Nisu nam dostupne brojke o tome koliku podršku Meloni uživa među tamošnjim Albancima. Objave koje sam video bile su u režiji pojedinaca, pa tako ove individue ne mogu predstavljati stavove cele zajednice. Ipak, poruke sadržane u objavama jesu ogledalo pogubnih ideja koje su se ustalile kod nekih u zajednici — što je tužni podsetnik na izostanak solidarnosti. Oni koji su i sami bili žrtve islamofobije i ksenofobije treba da pamte kroz šta su prošli i da nikada više ne stanu na stranu nasilnika.

Naslovnica: K2.0.