Rat se nastavlja i nakon rata - Kosovo 2.0

Rat se nastavlja i nakon rata

Isticanje potrebe da se vratimo nazad

Piše Uridije Lajçi | 30. septembra 2024

Pomalo mi deluje čudno kako u svakodnevnom životu na taj period naših života, na te prve godine posle rata na Kosovu, gledam kao na zatvoreno poglavlje. Kao da je negde tokom odrastanja povučena linija koja nas razdvaja od prošlosti. Ali onda me nešto opet naglo vrati nazad, do tog snažnog osećaja, uobličenog dubokom, starom tugom. Ponekad je to pesma, ponekad kratki video snimak ili priča, ponekad neki status očevih prijatelja na društvenim mrežama, ili neka stara sveska sa domaćim zadacima u kojoj sam nemarno nacrtala grb Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). I sećanja naviru, uznemiruju, teraju na razmišljanje. Shvatiš kako si, kao dete posle rata, osetila ogromnu i dugotrajnu težinu rata.

Posle toga, čvorovi kojima su vezana dečija opažanja počinju da se odvezuju i posmatram sebe iz sadašnjosti: nekad kao petogodišnjakinju, nekad kao osmogodišnjakinju, a nekad malo stariju. Vidim našu porodicu, gomilu ljudi svih generacija. Vidim baku kako sedi na čelu sobe i posmatra nas ćutke. Stavljaju joj infuziju. Ona ne zna da ima rak. Ne čuje druge kako govore: “Uhvatila ju je zla bolest, jer nije pustila ni suzu za Selmanom otkad je poginuo”.

Malo iznad njene glave na zidu stoje fotografije, a na jednoj od njih je njen sin Selman, obučen u uniformu OVK. On stoji pored jednog hrasta, uz planinski put prekriven snegom. Ispod fotografije piše datum kada je poginuo kao borac, 19. aprila 1999.

Mi deca se igramo i provlačimo kroz uski prostor dnevne sobe. Mi smo stalna konstrukcija, najmlađi članovi porodice: ja, moja braća, Dritan i Uran, a nekoliko godina kasnije i Jeta i dvoje dece mog strica Selmana, Drilon i Diellëza. Četvoro starije dece strica su gotovo uvek u školi.

U neprestanom hodanju između kuhinje i dnevne sobe, vidim moju majku i ženu mog strica Selmana kako žure da kuvaju, peru, obuku nas i brinu se o baki.

Moj otac se pojavljuje tek posle četiri sata. Tada dolazi sa posla i svi se bacamo njemu u zagrljaj. Ponekad ga uz ushićenje nagovaramo da nam pokaže male, tamne ožiljke na stomaku i nozi. Čak se i iščuđavamo svaki put kad nam kaže da su to mesta gde su mu ostali komadići detonirane mine, još od kada je kao vojnik OVK ranjen dok je prenosio oružje iz Albanije tokom rata. Ali njemu to izgleda kao da ništa ne znači. Uvek voli da nas poređa ispred sebe i traži od nas da mu pevamo himnu. Posle himne, dolaze pesme, i tako se u mojim sećanjima iscrtava naša rutina dok smo bili deca.

Verujem da smo tada svi osećali da nešto u tim pesmama o borbi za slobodu i u često izgovaranoj rečenici mog oca “život je surov”, nešto nije bilo u skladu. On, saosećajan, umoran, još uvek u uniformi Kosovskog zaštitnog korpusa (TMK), posmatrao nas je kako sa strašću izgovaramo svaku reč koju smo naučili. Poređani ispred peći na drva, nas troje njegove dece i dvoje mlađe dece njegovog brata, s kojim je ratovao i onog dana kad je brat poginuo, izvodili smo naše male recitacije. Blago bismo se poklonili na kraju, kao što su nas učili, i uživali u aplauzima. A onda bismo začuđeno posmatrali uplakane oči moje majke i žene mog strica.

Razloge smo uvek znali. Ipak, prelaz iz nečeg radosnog u nešto tako tužno dolazio je iznenada. Bilo je zbunjujuće pevati sve te lepe stvari o orlu i junaštvu, a onda se sklupčati u zagrljaje koji su drhtali od tihih uzdaha.

Možda su te godine bile zbunjujuće za sve. Pokušaj da se živi novi život, uz slobodno delovanje i slobodnu reč. A onda dobiješ snažan ubod u srce kada vidiš kako život mora da se nastavi iako više niste svi na okupu kao pre. Zatim, poteškoća za poteškoćom u pokušaju da se ponovo izgradiš, a sloboda, nažalost, više ne izgleda tako lepa.

Potreba da se vratiš nazad

U septembru 2003. godine, pet godina nakon završetka rata, brat od strica Drilon i ja krenuli smo u prvi razred. Dan pre prvog dana škole, moj otac, u nemogućnosti da nam kupi knjige i sveske, bio je primoran da pozajmi novac. I tako smo, uz pomoć te pozajmice, započeli školu, a često smo uz pomoć pozajmica obezbeđivali hleb na stolu tokom ostalih godina detinjstva.

Dobro se sećam kako su tada meseci bili veoma dugi. Možda zato što se čitav koncept meseca odnosio na niske plate posleratnog perioda ili socijalnu pomoć za porodice palih boraca, koja se dobijala početkom meseca te odmah na početku meseca i potrošila. Druga polovina meseca bila je samo dugo čekanje, preživljavanje dan za danom, do sledećeg meseca. I to nije bilo zbog lošeg upravljanja finansijama. A kako smo uopšte i mogli da upravljamo prihodima u porodici sa četrnaest članova, sa samo dva zaposlena i desetoro dece, kojoj je posle rata ostala samo poluizgorela štala i UNICEF-ov šator kao donacija agencije UN za zaštitu dece?

Oporavak od prošlosti morao je da se upravlja sa istim novcem koji je trebalo da nam obezbedi sadašnjost i pripremi nas za budućnost. Kao rezultat toga, u školi smo Drilon i ja delili jednu knjigu za isti predmet, a za određene predmete nismo imali nijednu. Zbog toga smo često morali da odgovaramo pred učiteljem, nadajući se da će se neprijatnost tog “nemanja” u nama potisnuti, a izvana ispoljiti samo reči koje su nas kod kuće učili da kažemo u takvim situacijama.

Ali, nekako smo naučili da koegzistiramo sa tri vremena: sa događajima iz rata i iskustvima mog oca i majke kao političkih zatvorenika iz osamdesetih; sa našim svakodnevnim životom, školom i igrama u dvorištu; sa željama i planovima za budućnost. Ali čak su i ove poslednje, ironično, proizilazile iz neraskidive veze sa prošlošću, poput snova Drilona ili Urana da postanu vojnici kada odrastu.

Ipak, pošto smo bili veoma mali, i stoga naivni, uspevali smo da ispunimo dane srećnim trenucima. Čak i kada su oni nastajali u potpuno paradoksalnim situacijama. Na primer, svake godine kada bi došao 8. mart, supruga mog strica, Nexhmije, obavljala je godišnju zamenu plastičnog cveća koje je stajalo iznad porodičnih fotografija na zidu, koje su bile jedne od retkih fotografija koje su preživele rat. Kao ritual, ona bi s ljubavlju primala cveće koje smo joj kupovali za 8. mart i stavljala ga na mesto onog koje smo joj kupili prošle godine. Tako bi cveće za Dan žena postalo cveće tuge i bola za njenim mužem, herojem, za njenom decom bez oca i nesumnjivo za samom sobom, ukamenjenom usred teškog toka života.

Paradoksalne su bile i posete stričevom grobu tokom naših letnjih odlazaka u planine. Ja, moja dva brata i dvoje najmlađe dece mog strica bili smo gotovo ista generacija. Zajedno sa strinom Nexhmije, koju smo, kao i njena deca, zvali “nana” (alb. majka), kretali bismo od kuće na vrhu sela, puni radosti. Nana, uvek blaga, uvek mirna, čekala bi nas dok bismo usput zastajali da beremo cveće raznih boja. Čvrsto bismo grabili njihove stabljike, dok svako od nas ne bi imao po jedan mali buket, ali dostojan da ga postavi na stričev grob. Veseli bismo stizali do groblja palih boraca i, sad već naviknuti, na prvi grob stavljali cveće između aluminijumske ploče i drvene daske groba.

Ispod grobnog betona ležao je spokojno otac Drilona i Diellëze, naš stric. Po uputstvu nane, održali bismo minut ćutanja. Tokom tog organizovanog trajanja tišine, ne mogu reći šta je ko od nas dece mislio. Ali nakon tog intermeca, krenuli bismo da puzimo između gomile grobova, neki od kojih su bili gotovo potpuno poravnati sa zemljom, igrajući se i trčeći, ostavljajući strica, tišinu i uvelo cveće iza nas. Šetnja je ispunila svoju svrhu i bili smo spremni da se penjemo strmom stazom nazad ka kući.

Ponekad, kada nije bilo struje i sveće su gorele, odrasli su razgovarali među sobom, prisećali se, prekidali jedan drugog da dodaju neki detalj, negde bi nekome glas zadrhtao od suza, negde bi se neko zbunjeno smejao, a mi deca bismo dremali oko njih, u njihovom krilu, u nekom od ćoškova sobe ili na podu i zamišljali. Čak i sada se jasno sećam kako sam vizualizovala neke njihove priče u hronološkom redosledu: višečasovno hodanje moje majke, bake, nane Nexhmije i ostale dece iz porodice, po snegu kroz Rugovačke planine; zatim trenutak kada moja majka gubi svest na putu i više nema snage da doji mog sedmomesečnog brata Dritana; strah sedmogodišnjeg Dardana koji ostaje poslednji u koloni porodice koja se penje planinama, noć u pećini koja kaplje i odzvanja svaki put kada se bombarduje vojna baza u Peći; borbe strica i oca na Hajli; putovanje iz Rožaja u Kruju prepunim autobusima; dolazak u Kruju i telefonski poziv koji potvrđuje smrt strica i drugih saboraca poginulih u borbama; baka koja ne plače i bol koja u tom trenutku steže grudi starije dece strica.

Često sam kao dete imala utisak da sam sve to videla svojim očima. Često, kada bih se noću probudila, plašila bih se da srpski vojnici silaze sa planine i telo bi mi se ukočilo pod jorganom. Čak i danas je uobičajeno da neko od nas ujutro ustane i prepriča san u kojem ga progone vojnici, ubijaju ili siluju, a on pokušava da se odbrani, da preživi.

Tek kasnije, kada sam se osvrnula unazad, shvatila sam da rat traje i nakon rata. I to dugo. Danas, 25 godina kasnije, osećam kako to preneseno traumatsko iskustvo počinje da podstiče potrebu da se u taj period vratimo, o njemu razmišljamo i pričamo.

Možda ta potreba na kraju krajeva daje samo jedan primer od mnogih načina na koje rat oblikuje život čoveka, onoga koji ga je proživeo i onoga koji tek dolazi.

 

Naslovna slika: Uridije Lajçi.

Ova publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj je isključivo odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.