U toku hladnog decembra 2009. godine, pred Božića, započela sam jednonedeljnu avanturu u Berlinu, kako bih uživala u prazničnoj atmosferi na kraju godine. Put do tamo nije bio lak jer je tada Kosovo bilo pod viznim režimom. Bio je to mučan i skup proces u smislu troškova i vremena.
Zašto baš Berlin? Ne zato što sam imala rodbinu ili društvo tamo, već zato što sam želela da izazovem sebe u potpuno novom mestu. Berlin nije samo glavni grad sa državnom administracijom, univerzitetima i drugim važnim institucijama.
On je mesto prepuno istorije, umetnosti i kulture. Berlin je živi testament turbulentne prošlosti zemlje, sa brojnim muzejima, galerijama i grafitima.
Naravno, za obilazak grada, bilo je potrebno koristiti javni prevoz. Ali, kada dolazite iz zemlje kao što je Kosovo, gde javni prevoz čine samo autobusi, lavirint mreža U-bahna, S-bahna i Regionalbahna delovao je kao zagonetka sa mnogo nepoznanica. Od dešifrovanja mapa, linija, stanica do savladavanja etike čekanja na platformi, imala sam osećaj kao da se nalazim u jednoj zastrašujućoj džungli koju moram istražiti. Najzanimljivije i najintrigantnije prevozno sredstvo za mene su bili vozovi, kojih je bilo raznih vrsta i u izobilju.
Akropolj kao relikvija
Moje znanje o vozovima poticalo je uglavnom iz književnosti i filmova, od tragičnog putovanja Ane Karenjine u Tolstojevom romanu, preko tajnih šapata Ane Frank, Šindlerove liste, pa do istrage Herkula Poaroa u romanu “Ubistvo u Orijent ekspresu” Agate Kristi. Ove priče su u mom umu urezale jedinstvenu perspektivu o moći vozova da oblikuju sudbine i otkrivaju spletke skrivene iza ritmične melodije točkova na čeličnim šinama. Priče o jednoj davno prošloj eri, kada je predivno čudo zvano “Akropolis Ekspres” prolazilo kroz naš region, počevši sa vožnjom 1968. godine, bile su u zapećku mog sećanja.
Ljudi su pričali kako je Akropolis bio simbol modernosti i jedinstva, prevozeći putnike kroz različite države i sudbine do dalekih obala. Tim čudom savremenog inženjerstva, sa naprednim uređajima i sofisticiranim dizajnom, zajednički su upravljale Nemačke savezne železnice i Austrijske, Jugoslovenske i Grčke državne železnice. Ruta tog svojevremeno veoma modernog voza bila je: Atina, Skoplje, Kosovo Polje, Beograd, Zagreb, Ljubljana, Beč i završavala se u Minhenu u Nemačkoj. “Voz 1001 avanture”, kako se drugačije nazivao “Akropolis Ekspres”, na teritoriji Kosova je, osim u Kosovu Polju, stajao i na železničkim stanicama u Mitrovici i Uroševcu. Ovaj voz prestao je da saobraća 1991. godine kada su započeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji.
Tada sam imala 10 godina i pošto je život na Kosovu postajao sve teži, malo ko je mogao putovati iz zadovoljstva u to vreme. Ali niko ti nije mogao zabraniti da otputuješ na imaginarna putovanja, pa sam ja, kao i mnoga druga deca, maštala kako putujem vozom, ali i avionom, i posećujem ogromne i prelepe gradove koje sam gledala na televiziji. Maštala sam takođe da ću, kad porastem, biti kao Dona (Tori Speling) u seriji “Beverly Hills, 90210”, koja se prikazivala u to vreme. Nastavila sam da maštam i o pohađanju srednje škole sa ličnim ormarićima u koje se ostavljaju poruke od simpatija, kantinom gde nam se sreću pogledi sa onima koji nam se sviđaju, dvorištem i mladima koji lepo žive.
Kako sam rasla, tako su se mogućnosti smanjivale. Sa 15 godina, kada sam krenula u srednju školu, škole su nam se zatvorile i pohađanje nastave je prešlo u privatne kuće, kantina nije bilo, čak ni dovoljno hrane, odlazili smo i vraćali se gladni, peške, ali smo ipak imali simpatije. Možda je to bila jedina stvar koja nas je približavala likovima iz “Beverly Hills, 90210”. To i muzički kanal “MTV” predstavljali su neki oblik normalnosti za našu generaciju.
MTV je imao značajnu ulogu u oblikovanju našeg muzičkog ukusa, posebno sa probojem rap muzike, koja ne samo da je zabavljala, već i osnaživala mlade i navodila ih da kritički razmišljaju i preispituju autoritet, prihvate različitost i slobodno se izražavaju. Pošto smo živeli u policijskoj državi koja je konstantno primenjivala nasilje, bilo je prirodno da se identifikujemo sa rap muzikom koja je pružala glas onima koji ne dobijaju priliku da se čuju i bavila se društvenim pitanjima poput siromaštva i policijske brutalnosti.
Devedesetih godina, pored repera i drugih grupa ovog žanra, pojavio se i N.W.A sa pesmom “Fuck tha Police”. Ova grupa je izazvala mnoge polemike i debate zbog eksplicitnih tekstova i bila je zabranjena u glavnim američkim medijima, uključujući radio stanice i MTV. Bivši pomoćnik direktora Federalnog istražnog biroa (FBI) poslao je pismo upozorenja distributeru albuma, osuđujući nasilni sadržaj albuma “Straight Outta Compton”, na kojem je bila i ta pesma. Ja i mnoge moje vršnjakinje i vršnjaci snimali smo pesme sa televizora na kasete da bismo ih slušali i pevali zajedno uz tekstove punih psovki. Oni su psovali u pesmama bolje nego što je tata psovao sistem Slobodana Miloševića, tadašnjeg predsednika Jugoslavije, optuženog za ratne zločine na Kosovu i u Bosni i Hercegovini. Za nas je to iskustvo bilo oslobađajuće. Refren pesme “911 is a Joke” od Public Enemy-ja smo pevali zajedno u horu: “So get up and get, get down, 911 is a joke in your town”.
Još jedan izvođač koji je imao veliki uticaj na mene i moju generaciju tada, a kojeg i danas rado slušam, jeste Tupac. On je svojim tekstovima, iako veoma eksplicitnim, obrađivao univerzalne teme poput teškoća i izazova odrastanja u nasilnim okruženjima i getu, sa porukama političke, ekonomske i rasne jednakosti, inspirišući nas da sanjamo i borimo se za pravdu. Ovaj žanr je hranio naš revolt protiv nepravde i istovremeno nas oslobađao pružajući nam način da izrazimo našu pobunu i solidarnost. Kao takav, rap je postao neodvojivi deo našeg mladalačkog identiteta, učeći nas da govorimo otvoreno i borimo se za ono u šta verujemo.
Inspirisana američkim snom, i pored života u ratnom okruženju, brojala sam dane do svog osamnaestog rođendana. Danas ne znam zašto sam bila toliko naivna da verujem da će me taj rođendan nekim brzim vozom magično odvesti u bolji svet. Ali kako su dani prolazili, sudbina je odlučila da me taj rođendan 1999. godine zatekne u Blacu, na granici između Kosova i Makedonije, kao izbeglicu. Do tamo smo stigli vozom poznatim kao “egzodusni voz za Blace”. Za mene i većinu mojih vršnjaka/inja, to je bilo prvi put da putujemo vozom.
Nakon besanih noći i sa bolom u stomaku i uprljanom odećom nisam nimalo ličila na Donu iz Beverly Hillsa, a stvarnost je bila kilometrima daleko od maštovite radosti i slavlja. Ipak, uprkos stvarnosti, ja sam i dalje sanjala, i kao što je Viktor Frankl, psihijatar i preživeli holokausta, čuvao sliku svoje žene tokom najmračnijih dana u Aušvicu, najvećem i najzloglasnijem nacističkom koncentracionom logoru smrti tokom Drugog svetskog rata u Poljskoj, tako sam i ja u glavi čuvala sliku lepšeg života u slobodnoj zemlji sa mnogo svetla, poput mesta koja bih viđala na novogodišnjim panoramama.
Takvo mesto sam pronašla 18 godina kasnije u Berlinu, na Božićnom vašaru na trgu Alexanderplatz punom malih štandova koji su nudili kuvano vino, pečene bademe i sve vrste božićnih poslastica. Tamo je bilo i klizalište oko Neptunove fontane i veliki točak sa zatvorenim kabinama poput bečkog Pratera koji je pružao zadivljujući pogled na Berlin.
Lavirint železničkih linija bio je jednako zastrašujuć koliko i magičan. Na podzemnoj stanici Alexanderplatz u Berlinu ušla sam u U2 voz za Stadtmitte, a odatle peške otišla do kontrolne tačke Čarli (Checkpoint Charlie), poznatog graničnog prelaza između Istočnog i Zapadnog Berlina, ali me je odjednom preplavio neki neobjašnjivi osećaj opterećenja. Ulaskom u voz počela sam brže da dišem, osećala sam stezanje u grudima i dlanovi su mi se znojili. Srce mi je kucalo tako brzo kao da želi da iskoči iz grudi. Lica drugih putnika u tom vozu postajala su mutna. Pokušavala sam da se smirim i razumem šta se dešava. “Moguće je da je strah od nepoznatog”, govorila sam sebi pokušavajući da uživam u putovanju. “Da, da… mora da je to, mi nemamo ovakve sisteme javnog transporta na Kosovu, zato se osećam ovako. Diši duboko, udiši kroz nos i izdiši kroz usta.”
Ritmičko poskakivanje točkova voza mi je pomoglo da shvatim da sam ovaj osećaj već doživela. Dok je voz putovao, mutna lica drugih putnika oko mene počela su da poprimaju tuđi oblik. Iznenada, ta nepoznata lica su postala poznata, pretvarajući se u lica koja sam nekada viđala u vozu za Blace. Ova iznenadna transformacija vratila me je unazad u vreme, budeći u meni ponovo isti strah i paniku koju sam doživela tokom tog strašnog putovanja. Svaki zvuk, svaki pokret, vraćao me je u prošlost, terajući me da ponovo proživljavam te teške trenutke. Kako su se točkovi kotrljali po šinama i lica drugih putnika počela su da poprimaju svoj pravi, meni nepoznat, oblik, ali mi se osećaj teškog pritiska u grudima zadržao. Bilo je kao da prolazim kroz neki vremenski portal, gde se u jednom realnom trenutku mešaju sadašnjost i prošlost. Vratilo me je u april 1999. godine.
Naime, tog 2. aprila, srpska policija je upala u kuću moje bake u naselju Tophane, gde smo se i mi bili sklonili. Ja sam uporno insistirala na tome da napustimo stan jer je u zgradi u kojoj smo živeli bilo puno Srba i nisam se osećala sigurno. Molila sam oca da odemo iz stana u potražimo sklonište u nekom drugom naselju.
“Mrš odavde, idite u Albaniju!”, čula su se oštra naređenja srpskih policajaca dok su nogama i automatskim puškama razbijali vrata i provaljivali u kuće. Svi smo izašli napolje, okupili se i zaputili se peške ka nepoznatom odredištu. Videli smo mnoštvo ljudi koji su išli prema železničkoj stanici. Pridružili smo im se. Vozovi, nekada simboli slobode, bili su se pretvorili u sredstvo proterivanja. Peron je postao jedna haotična platforma puna očajnih lica. Potpuno izbledela, sva su jasno ocrtavala teret porušenih snova, bez znakova života u pogledima očiju. Dok smo ulazili u voz, bez reči i buke, osećao se naš kolektivni strah, znali smo da ovo može biti i naše poslednje, jednosmerno putovanje prema nepoznatom.
Ratna trauma na železničkim šinama
U Berlinu, iako sam bila obična putnica, buka voza je u meni izvukla na površinu ratnu traumu i rane koje su do tada bile duboko potisnute. Uprkos tome što sam se nalazila u jednom savremenom vozu i jednoj modernoj zemlji, i umesto da moje iskustvo bude prijatno i uzbudljivo, pogodio me je iznenadni talas anksioznosti i straha. Bio je to živi podsetnik da ratna trauma ne bledi s vremenom, već ostaje prisutna i čeka da se ispolji u neočekivanim trenucima. Kako kaže Judith Lewis Herman u svojoj knjizi “Trauma and Recovery: The Aftermath of Violence – From Domestic Abuse to Political Terror”: “Nakon traumatskog iskustva, odbrambeni sistem izgleda kao da prelazi u stanje neprekidne alarmiranosti, kao da se opasnost može vratiti u bilo kojem trenutku.” Prema njoj, svaka iznenadna buka, svaka situacija koja podseća na traumatsko iskustvo, može povratiti osećaj neposrednog straha i opasnosti.
To se dogodilo meni, a nekoliko godina kasnije i mom suprugu, takođe u Berlinu. Glasovna obaveštenja koja su najavljivala naredne stanice probudila su njegovu traumu. “Imam utisak da ova obaveštenja nisu za sledeće stanice, već da su upozorenja na neku predstojeću tragediju”, rekao mi je. Tada sam se setila svog iskustva i shvatila da ga nikada ranije nisam pitala gde je bio tokom rata. “Da li su te deportovali vozom tokom rata?” pitala sam ga. “Da”, odgovorio mi je. To mi je bilo dovoljno da potpuno razumem njegov osećaj straha.
Pošto sam već prošla i razumela to iskustvo, bila sam u stanju da mu pomognem da i on shvati odakle potiču strah i anksioznost. Zajedno smo skupili snagu da se suočimo sa našim iskustvima i otvoreno govorimo o strahu, anksioznosti i traumama. Zahvaljujući tom iskustvu koje smo zajedno delili i podršci koju smo pružali jedno drugom, uspeli smo da prevaziđemo naše traume povezane sa vozovima.
Iako je na početku svako putovanje vozom bilo izazovno, ono je za nas značilo suočavanje sa demonima prošlosti. Ali, vremenom, naučili smo da kontrolišemo disanje, umirimo um i fokusiramo se na sadašnjost. Svako novo putovanje činilo nas je jačim i svesnijim naših rana, i tako smo ponovo naučili da uživamo u lepotama putovanja, bez da nas prate senke prošlosti.
Na kraju, voz se iz izvora straha i anksioznosti pretvorio u simbol naše snage i zajedničkog izlečenja. Odlučili smo da se, umesto odlaska na terapiju kao što ljudi obično rade u ovakvim situacijama, suočimo sa našom traumom licem u lice tako što ćemo što više vremena provoditi u vozu.
Ko bi pomislio da ćemo lek za naše traume pronaći tako što ćemo postati turisti s punim radnim vremenom? Sada, svaki put kada čujemo škripanje točkova voza, nasmejemo se i jedno drugom kažemo: “Stiže naša terapija na šinama!”
Naslovna slika: K2.0.
Ova publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj je isključivo odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.