Bashkim Veliu spušta pogled dok ga sećanja vraćaju četvrt veka unazad. “Kad su otišli, za nas je bilo kao da je neko umro. Dvorište nam se činilo pusto,” kaže Bashkim, prisećajući se 18. juna 1999. godine. Toga dana, njegov otac Bajram je automobilom vratio petočlanu porodicu Sylejmani iz Tetova u Sadovinu kod Vitine, nakon što su kod njih proveli šest meseci kao izbeglice.
Priča mu se na trenutak prekida kada konobar iz obližnjeg kafića donosi kafu na Bashkimov radni sto; on upravlja porodičnim električnim mlinom u Dobroštu kod Tetova. Čim konobar izađe, Veliu se vraća svojim sećanjima na rat i na mir.
Čini mu se da su sećanja bledunjava, pa uzima telefon i putem Vibera zove svog oca Bajrama, koji je u Nemačkoj, gde živi većina članova velike porodice Veliu. Bajram kaže da bi o vezi sa porodicom Sylejmani mogao da priča satima. Pre nego što nastavi, izvinjava se ako se usred priče rasplače.
“Za mene su oni kao moja porodica, iako smo zajedno živeli samo šest meseci i tri dana”, kaže starac iz Nemačke, dok mu glas zadrhti. “Otac je veoma vezan za porodicu Gursela,” dodaje Bashkim, popunjavajući tišinu dok se Bajram vraća razgovoru. Tišinu u kancelariji remeti brujanje automobila sa obližnje ulice.
U međuvremenu, u Uroševcu, ni glasovi mladih oko nje, ni automobili duž podvožnjaka pored železničke stanice, ne ometaju Pranveru Sylejmani.
Svojim velikim makijatom dopunjava mozaik priče koju su započeli Bajram i Bashkim. Dok gleda prema spomeniku palog borca Ramadana Rexhepija, saborca njenog oca Gursela i strica Bajrama Sylejmanija, nastavlja priču. Obojica su poginula kao borci 1998. godine u onome što je na albanskom poznato kao Jezeračka epopeja, odnosno bitka kod Jezerca.
Pranvera nosi ime po omiljenom godišnjem dobu svog oca Gursela, koji je bio i slikar. “Tako je nama, svojoj deci, dao imena Pranvera (proleće), Kaltrina (plava) i Diell (sunce). Voleo je proleće kao nešto novo, sa sunčevim zracima i plavim nebom”, priča nam. Pranvera, Kaltrina i Diell, zajedno sa svojom majkom Alije i babom Sofije, našli su utočište u Dobroštu, kod porodice Veliu, krajem 1998. i u prvoj polovini 1999. godine.
Lice joj se ozari kada priča o porodičnim proslavama s obe strane granice. “Prvi ljudi koje smo pozvali na Diellovu svadbu bila je porodica strica Bajrama (Veliua) jer ih smatramo našom porodicom. Ni mi ni oni ne ograničavamo broj zvanica jer se smatramo domaćinima na svadbama jedni drugih”, kaže Pranvera sa osmehom, prisećajući se bratove svadbe.
Prijateljstvo između porodica Sylejmani i Veliu gajeno je tokom godina i kroz različite događaje. Međutim, okolnosti u kojima je ovo prijateljstvo nastalo nisu uobičajene.
Dug put do Tetova
Pre nego što je pronašla utočište u domu porodice Veliu, porodica Sylejmani prošla je kroz mnogo teškoća. Tokom leta i jeseni 1998. godine, lutali su po selima i gradovima jugoistočnog Kosova, skrivajući se kod rodbine i prijatelja, pošto je njihova kuća u Sadovini postala meta srpskih snaga. Pranvera je, uprkos opasnostima, doživela i srećne trenutke detinjstva, kupajući se u brzim vodama Lepenca, ali uvek sa strepnjom da bi izlazak u javnost mogao biti opasan.
Međutim, postojalo je nešto što je naučila da zaboravi na silu, radi dobrobiti sebe i svoje porodice.
“Kada bi me pitali kako se zovem, oni koji me nisu poznavali, govorila bih im drugo ime, jer smo se plašili da bi nas srpska policija mogla pronaći i uhapsiti”, kaže ona. Danas kaže da se stvarno ne seća imena na lažnom pasošu s kojim je prešla granicu s Makedonijom krajem 1998. godine. Tada je Pranvera, koja danas predaje u umetničkoj školi “Çesk Zadeja”, imala devet godina.
Po dolasku u Tetovo, Severna Makedonija, gde se sklonilo 344.500 izbeglica sa Kosova, privremeno su boravili u kući jednog rođaka, ali zbog nedostatka prostora, prijatelj njenog oca i strica, Bilall Sherifi, pozvao je svog prijatelja iz Tetova, Bajrama Veliua, da ih primi. Bajram nije znao ništa o porodici Sylejmani, ali nije sumnjao u Sherifijeve reči — bio je spreman da ugosti bilo koju albansku porodicu koja je bežala od srpskog režima na Kosovu.
Bajram u video-pozivu kaže da nije poznavao Gursela Sylejmanija, ali nakon što se njegova porodica preselila u bratovljevu novu kuću u Nemačkoj, sanjao je Gursela, koji mu je u snu ostavio buket cveća kao amanet. Bajram nikada nije sreo Gursela, znao je za njega samo iz priča porodice. San ga je emotivno uzdrmao, ali mu je takođe dao snagu da brine o porodici Sylejmani kao da su njegova.
Bajram je zatvarao oči i na nestašluke dece koja su se igrala u velikom, blago nagnutom dvorištu kuće.
“Penjali smo se na drveće i igrali razne igre s loptom, ali i kad bismo napravili neku glupost, nikada na nas nisu vikali”, kaže Pranvera. “Ujak Bajram, njegova majka, otac, deca, svi su se trudili da nam ništa ne fali. Čak bismo ujutro nalazili svež hleb i kifle u kesi ispred vrata. Razmazili su nas u Dobroštu.”
Hleb i kifle pripremale su žene — koje su neprestano radile i kuvale. Domaćica Ajshe i Pranverina majka Alije zajedno su spremale hranu za obe porodice.
“Jeli smo za istim stolom. Cela odgovornost za hranu bila je na teti Ajshi, koja je pripremala hranu, ali naravno, i mama je pomagala i bila angažovana”, priča Pranvera.
Posebno ih je povezivao proces pripreme i pečenja flije (tradicionalna albanska pita), koji je okupljao decu obe porodice koja su se igrala po dvorištu. Ponekad bi Alije izdelila komade vruće flije direktno iz tepsije na žaru Pranveri i Sevdiji, Bajramovoj i Ajshinoj ćerki, s kojom se devojčica koja je izbegla od rata najviše družila.
Pranvera, koja više voli da govori o brizi domaćina nego o beskrajnim patnjama svoje porodice i bolu zbog gubitka oca i strica na planinama Jezerca, kaže da su ih i vršnjaci ljubazno prihvatili. Nastavila je treći razred u školi u selu. “Učitelj Albanac bio je veoma drag i dobro je objašnjavao, ali jedina teškoća mi je bila da naučim makedonski”, priznaje. “Nikada nismo imali osećaj da smo u tuđoj zemlji”.
Slično kao porodica Sylejmani, oko milion drugih Albanaca proterano je sa Kosova u Makedoniju, Albaniju i Crnu Goru u to vreme. Njihova iskustva oslikana su na zidu železničke stanice u Uroševcu. To mesto, gde je pre 150 godina počeo da niče najmlađi grad na Kosovu, u martu 1999. postalo je mesto njegovog iseljavanja.
Godine 2021, u okviru devetog izdanja festivala MuralFest, koji je suosnovala, Pranvera je zasukla rukave i naslikala mural “Rruga” (Put), koji prikazuje Albance kako sede na šinama voza, čekajući da napuste svoje domove. Mural je inspirisan fotografijom francuske novinske agencije (AFP), objavljenom 1. aprila 1999. u Vašington postu, pod naslovom “In a horror movie, you couldn’t imagine this” (Ovo ni u horor filmu ne biste mogli da zamislite). Naslov se odnosi na citat Astrita Gashija, tadašnjeg studenta proteranog sa Kosova.
Fotografija je snimljena na železničkoj stanici u Prištini. “Na peronu, paravojne snage u zelenim jaknama i sportskim patikama pokazivali su noževe. Neki su ulazili u voz i vikali: ‘Mi smo vampiri. Volimo da pijemo krv’”, pisao je između ostalog autor članka Daniel Williams.
Za Pranveru, mural, koji je posvetila svom ocu, treba da služi kao podsetnik na prošlost. “Cilj murala je da ujedini naše građane kroz podsećanje da, uprkos trenutnim razlikama, svi dolazimo iz iste prošlosti”, napisala je na stranici MuralFesta.
Od Žura na Kosovu do Gostilja u Albaniji
Kuće su bile u plamenu i dimu kada su stanovnici Žura nasilno proterani od strane srpskih snaga u proleće 1999. godine. Stanovnici, sa nekoliko na brzinu skupljenih stvari, uzeli su traktore, konjske zaprege, automobile, a neki su peške krenuli i nasilno su deportovani prema granici sa Albanijom.
Iako put nije bio dug u smislu kilometara, prizori koje su videli na tom putu pretvorili su ionako bolan egzodus stanovništva Žura u pravi pakao. Avdullah Ademaj, tada 52-godišnjak, seća se kako su desetine članova njegove porodice, zajedno s drugim izbeglicama, duž puta videli ubijene civile, napuštene kuće, mašineriju i hranu razbacanu po zemlji. Avdullah kaže da te scene nikada neće zaboraviti.
Usred tog teškog iskustva, tračak nade pojavio se čim su prešli granicu. Neko iz porodice Ademaj imao je rodbinske veze s porodicom Cenaj iz Gostilja kod Kukesa, veze koje su bile prekinute tokom decenija teškog komunističkog režima u Albaniji, od sredine 1940-ih do početka 1990-ih. Iscrpljeni, ali sigurni, Ademaji su, zajedno s drugim porodicama iz Dragaša i Prizrena, čekali na ulicama Kukesa. Prekinute rodbinske veze obnovljene su putem poziva izbeglica preko televizije Kukesa. Televizija je postala jedno od retkih javnih sredstava komunikacije. Kroz nju su Ademaji tražili pomoć od Cenaja.
Cenaji, koji su živeli na padinama impozantne planine Đalica, imali su samo jedan džak brašna u svom špajzu onog dana kada su primili oko trideset izbeglica u svoju dvosobnu kuću, priseća se 68-godišnji Ajet Cenaj, na terasi malog restorana blizu kružnog toka koji povezuje sela i put do aerodroma kod Kukesa sa ovim severnim gradom.
S vremena na vreme, Ajet predlaže da se nazdravi čašicama lozovače, jer, uprkos svim izazovima, za njega je ostvarenje sna o Kosovu uvek razlog za slavlje.
“Za tri dana, stiglo je još tridesetak njih i bilo ih je ukupno 76”, priča Ajet ispred svoje kuće, koja tada nije imala ni vodu ni kupatilo. “Polovina njih je spavala u ove dve sobe i na balkonu napolju, dok su ostali bili smešteni u staroj, neobnovljenoj kući gde smo prostreli slamu, a jedna porodica je bila u šatoru”, objašnjava 68-godišnjak, koji je tada primao samo 150 maraka plate kao radnik javnog vodovodnog preduzeća.
Ali je bio odlučan da ih ugosti i podeli s njima sve što ima. “Četvoro svoje dece sam poslao kod ujaka u Kolisijan da oslobodim mesto za braću i sestre sa Kosova”, priča ispred svoje kuće okružene cvećem. “Deca su mešala čizme i cipele jer ih je bilo toliko mnogo. Uradio sam to iz humanosti, zbog dece koja su bila u istoj dobi kao i moja. Danas su postali muškarci i žene.”
Tada, 444.600 kosovskih izbeglica našlo je Albaniju iscrpljenu i uronjenu u siromaštvo, naročito nakon nereda iz 1997. godine, posle propasti piramidalnih šema, gde se procenjuje da su dve trećine stanovništva izgubile svoja ulaganja. Uprkos teškoćama, mnoge albanske porodice otvorile su svoja vrata bez oklevanja. Slično tome, ni Cenaji nisu bili u mnogo boljoj situaciji, ali su ipak primili 76 ljudi.
“Isprva smo imali poteškoća, ali su zatim počele da stižu pomoći od lokalnih vlasti i međunarodnih organizacija”, seća se Ajet, dok se s blagim osmehom trudi da izbegne razgovor o izazovima koje su imali da obezbede hranu. “Kuvali smo makarone u velikom kazanu za oko osamdeset ljudi. Na dan kada su došli, imali su sa sobom i kolače jer je bio Bajram, dan kada su ih proterali iz Žura.”
Uprkos odjecima bombardovanja i granatiranja od strane srpskih snaga preko granice koja nije bila ni deset kilometara daleko, u dvorištu Cenajevih život se odvijao u nekom uobičajenom ritmu. Žene, kako iz porodice Cenaj tako i iz porodice Ademaj, brinule su se da niko ne ostane gladan — kuvale su, pržile i pekle tradicionalna jela kao što su flija i krelane.
S vremenom, godine su prolazile, a sloboda je donela mogućnost za slavlje i svadbe. Porodica Ademaj iz Žura unajmila je minibus da bi otišli u Kukes kada ih je porodica Cenaj pozvala na svadbu svog najstarijeg sina. I Cenaji su otišli u Žur na svadbu sina Avdullaha Ademaja 12. avgusta 2017. godine. “Išli smo jedni kod drugih. Naše porodične veze nismo prekinuli”, kaže Avdullah. “Moje troje dece se dobro sećaju da smo tamo boravili, a sada i moji unuci znaju da je Ajet naš kućni prijatelj.”
Baš kao i Uroševac u proleće, Kukes, prvi grad nominovan za Nobelovu nagradu za svoju gostoljubivost, pamti prošlost. U administrativnom srcu grada nalazi se “Kula gostoprimstva”, izgrađena 2009. godine. Kula, visoka 23,5 metara, kroz fotografije prikazuje stradanje oko pola miliona albanskih izbeglica koje je Kukes primio. Unutra su izložene mnoge fotografije, svedočanstva o torturama, progonima, ali i o kukeskoj gostoljubivosti.
Ispražnjenje izbegličkih kampova i kuća stanovnika Kukesa, koliko god je donelo radost, ostavilo je i veliku prazninu među meštanima, čije se rodno mesto, tokom otprilike četiri meseca, pretvorilo u potpuno drugačiji grad.
“Bilo je pomalo teško jer su nam se kuće i grad ispraznili, ali nam je bilo drago što se nisu vratili s istim izrazom lica kao kad su bežali od terora [srpskog režima]”, kaže Ajet, koji menja izraz lica da bi osnažio opis tadašnjeg stanja.
Slično je i u porodici Sulejmani, gde je zahvalnost sada prerasla u nesvakidašnje prijateljstvo. “Posle smo mnogo puta išli u posete jedni drugima. Dolazili su na ručkove, večere, ili bi svraćali da prespavaju za vikend”, kaže Pranvera. “Ujka Bajram ima veliko srce, jer zamisli, on nas je primio u novu kuću, što znači da smo je mi prvi koristili. To ti govori koliko su oni velikog srca i kakva je to izuzetna porodica.”
Naslovna slika: Arkivi i familjes Veliu.
Ova publikacija je izrađena uz podršku forumZFD-a. Za sadržaj je isključivo odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove forumZFD-a.