Rodi se ti u Nemačkoj, ali Nemicom se teško postaje
Život proveden u čekanju između pasoša, dozvola i kancelarija za migraciju.
Piše Serafina Ferizaj — 19/6/2025
Bila je 2006. godina. Bili smo na svega nekoliko metara do granice Mađarske sa Srbijom. Što smo joj se više približavali, to su moji roditelji bili napetiji: da li ćemo uspeti da pređemo granicu ili će nas vratiti pa ćemo morati da idemo zaobilaznim putem preko Hrvatske i Crne Gore?
Došao je red na nas i policajac je postavio nekoliko pitanja, na koja su roditelji odgovarali na srpskom. Razumela sam samo srpsku reč za grad Peć i pretpostavila da nas pita kuda idemo. Pogledao je redom mog oca, majku, brata i mene i izgovorio naglas naša imena. Hladno je izgovorio i moje ime. Vratio nam je pasoše, rukom pokazao prema Srbiji – i nastavili smo.
Prolazili smo kroz Srbiju nekoliko sati, sve dok nas na Merdaru, graničnom prelazu između Srbije i Kosova, nije dočekao jedan albanski policajac rečima: “Mirë se erdhët, a jeni lodhë?” – što na albanskom znači: “Dobro došli, jeste li se umorili?”
Roditelji su osećali i olakšanje i izvesnu sumnju što smo bez problema prošli kroz Srbiju. Otac je rekao da smo sada nedodirljivi zahvaljujući nemačkom pasošu.
Nemačko državljanstvo sam dobila te godine, više od deset godina nakon što sam rođena i živela u Nemačkoj. Pre državljanstva, u mom životu je bilo mnogo papira sa mojim podacima, a svaki je nosio drugačiji status. Boja tog papira određivala je naš svakodnevni život – gde možemo da se krećemo i dokle smemo da idemo.
Duldung (tolerisanje, odnosno odlaganje deportacije) bio je naš prvi status, kojim nam je bilo dozvoljeno da ostanemo u Nemačkoj, ali ne i da napuštamo naš grad, Braunschweig. Nakon nekoliko meseci produžavanja tog statusa, 1995. godine dobili smo boravišnu dozvolu, koja nam je omogućila kretanje i van grada.
Sa svakim novim statusom širio se i naš perimetar kretanja. A sa svakim novim dokumentom, pitala sam se: kojoj zemlji zaista pripadam – Nemačkoj ili Kosovu? Rođena sam u Nemačkoj, ali nisam bila odatle. Moji roditelji su dolazili s Kosova, ali ni odatle nisam bila.
Roditelji su došli u Nemačku 1993. godine, godinu dana pre nego što sam se ja rodila. Dok su još bili u Prištini, oboje su studirali – majka ekonomiju, otac pravo – i živeli su zajedno kao vereni par.
Priština, kao i ostatak Kosova, postajala je svakim danom sve nesigurnija za kosovske Albance. Godine 1989. ukinuta je autonomija Kosova kao pokrajine unutar bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a sa njom je počelo i postepeno ukidanje sloboda za Albance – hapšenja, prebijanja, pa čak i ubistva postala su njihova svakodnevica.
Paralelno s tim, počeo je i otpor kroz proteste, naročito studentske, u kojima su učestvovali i moji roditelji. Progonjeni i nesigurni, na kraju su bili prinuđeni da napuste Kosovo i odu u Nemačku. Prvo je otišao otac, a nekoliko meseci kasnije i majka.
Izabrali su Nemačku – zemlju koju su obojica mojih deda pomagali da obnove sedamdesetih, radeći tamo kao gastarbajteri posle razaranja iz Drugog svetskog rata. Oko 14 miliona radnika i radnica na privremenom radu otišlo je u Zapadnu Nemačku između 1955. i 1973. godine, kroz državne programe regrutacije, kako bi pomogli u obnovi zemlje.
Tek što su stigli u Nemačku, za roditelje su počele redovne posete nemačkim vlastima. Prvi korak bio je prijavljivanje u kancelariju za strance — Ausländerbehörde. U kancelariji za migracije morali su da objasne svoj život i da izraze svoja najdublja osećanja na jeziku koji jedva razumeju: Warum sind Sie in Deutschland? Zašto ste u Nemačkoj?
Danas se pitam kako neizrecivo možeš objasniti nekome na stranom jeziku: rat i represiju, znajući sigurno da osoba s druge strane neće razumeti, jer su verovatno jedina stvar što vezuje tog čoveka iza šaltera sa Jugoslavijom bila letovanja na prelepim hrvatskim ili crnogorskim plažama.
Situacija na Kosovu, kao ni ratovi koji su se nizali u bivšoj Jugoslaviji, nisu bili garancija da će mojim roditeljima biti dozvoljeno da ostanu u Nemačkoj. Mnogi ljudi nisu znali za Kosovo — ono čak nije ni bilo označeno na mapama jer se smatralo delom Srbije. Kosovo nije bilo označeno ni u njihovim tamno-smeđim jugoslovenskim pasošima, gde je pisao samo grad iz kojeg dolaze.
Kao rezultat, ton u kancelariji za migracije postajao je sve oštriji jer je započela borba za još jedan papir: za rozu nalepnicu sa natpisom “Aussetzung der Abschiebung (Duldung)”, odnosno “obustava deportacije (tolerisanje)”.
Ljudi sa Duldung statusom morali su da napuste Nemačku čim bi se situacija u njihovoj zemlji porekla popravila. Procenu da li se situacija popravila ili ne vršila je nemačka vlada. Moj otac je dobio prvu dozvolu za tolerisanje u februaru 1993. godine na period od dva meseca. Usledilo je mnogo drugih odobrenja koja su se razlikovala samo po dužini trajanja boravka: nekad su tolerisali pet meseci, pa opet samo četiri. Nije imao objašnjenje kako se određivala dužina trajanja.
Majka je stigla u Nemačku nekoliko nedelja nakon oca. I ona je na početku dobila status tolerisanja. Činjenica da su njeni roditelji živeli u Nemačkoj još od sedamdesetih nije imala nikakav uticaj ni na njen ni na očev status.
Od tada, moji roditelji su sve radili zajedno – svaku posetu nadležnim službama, svaki zahtev za boravišnu dozvolu.
Ograničenje za ograničenjem
Od prvog dana kada su moji roditelji stigli u Nemačku, nisu bili dobrodošli. Ni kada sam ja rođena 1994. godine, ništa se nije promenilo. Živeli smo od jedne privremene boravišne dozvole do druge, od jednog ograničenja do drugog, a roditelji su to opisivali kao “zatvor”.
Nakon niza kratkotrajnih tolerancija i bezbrojnih odlazaka u kancelariju za migracije, 1995. godine dobili smo bolji status – boravišnu dozvolu Aufenthaltsbefugnis. Time smo dobili više slobode; perimetar našeg kretanja se proširio i mogli smo da izađemo iz grada. Ta dozvola bila je privremena i dobijala se pod određenim okolnostima, kao što su humanitarni razlozi.
Tada mi je zvanično priznato pravo da ostanem u zemlji u kojoj sam rođena. Moj status zavisio je od statusa moje majke, jer kao dete migranata nisam imala sopstvenu putnu ispravu, već sam postojala samo u njenoj – sa mojom fotografijom i podacima.
Danas, kao odrasla osoba, gledam na napomenu koja je bila u mojoj privremenoj boravišnoj dozvoli kad sam imala samo dve godine: Erwerbstätigkeit nicht gestattet — rad nije dozvoljen. Još uvek ne mogu da shvatim zašto je ta oznaka stavljena baš na dokument dvogodišnjakinje. Kad sam kasnije, kao odrasla, pitala nadležne za objašnjenje, rekli su mi da je, bez obzira na poreklo i godine, ta oznaka deo uobičajene procedure. Taj odgovor samo je potvrdio da nas nisu gledali kao pojedince sa imenima i prezimenima, već kao brojeve na našim roze nalepnicama.
Tri godine po dolasku u Nemačku, 1996. godine, roditelji su se venčali. Da bi brak bio priznat u Nemačkoj, morali su da idu u jugoslovenski konzulat u Hamburgu, udaljen oko 200 kilometara od Braunschweiga.
Tamo mi je prezime promenjeno sa Januzaj, devojačkog prezimena majke, na Ferizaj, prezime mog oca. U porodici i dalje zbijamo šale da me je moj biološki otac usvojio.
Majka je spakovala kameru da zabeleži trenutak za uspomenu sa svog venčanja. Kada su otišli u konzulat, zatekli su se ispred velike fotografije Slobodana Miloševića, političkog vođe u Jugoslaviji i Srbiji i čoveka odgovornog za represiju i progone, koji je primorao roditelje da napuste svoju zemlju. U tišini je odložila kameru u torbu, i njeno venčanje se pretvorilo u običnu administrativnu radnju, kao i mnoge druge radnje u njenom životu u Nemačkoj.
Čovek sa fotografije u konzularnom predstavništvu postao je odgovoran i za rat koji je izbio 1998. godine na Kosovu, dve godine nakon venčanja mojih roditelja, tokom kojeg je ubijeno preko 13.000 ljudi, a više od milion nasilno raseljeno, bilo unutar zemlje ili van nje. Tokom rata, imali smo sreće: naši odlasci u imigracionu službu završavali su se brzo, a službenik nas je već pet godina poznavao. U jugoslovenskim pasošima dobili smo i po jednu nalepnicu i bili smo sigurni od deportacije do juna 1999. godine.
Govorili su mi da treba da budem zahvalna što sam bezbedna jer nisam na Kosovu. Od tada se osećam krivom što sam ja bila bezbedna, a moji vršnjaci na Kosovu nisu. Istovremeno sam osećala zahvalnost prema osobi koja je vodila “naš slučaj”, iako su moji roditelji morali da se bore sa službenicima imigracione kancelarije da bismo bili zaštićeni od rata, ali i da bismo mogli da pružimo sklonište ljudima koji su došli kao izbeglice sa Kosova i sklonili se kod nas.
Tu su bili i deda Adem i baka Ajmon, roditelji mog oca. Ademu to nije bio prvi put, jer je već živeo u Nemačkoj sedamdesetih godina. Moja porodica je osećala dužnost da pomogne što većem broju izbeglica koliko god je bilo moguće, i činjenica da nam je status u Nemačkoj bio neizvestan i često ugrožen nije umanjivala taj osećaj odgovornosti.
Mnogi od mojih rođaka koji su došli u Nemačku počeli su da se angažuju kao prevodioci i da informišu izbeglice sa Kosova o situaciji, njihovim obavezama i pravima, kako bi njihov dolazak, bar sa administrativne strane, bio lakši nego što je bio mojim roditeljima.
Sa druge strane, 600 km južnije od Braunschweiga, moj ujak, student informatike, organizovao je proteste na Marienplatzu, glavnom trgu u Minhenu, jednom od najvećih gradova u Nemačkoj, kako bi skrenuo pažnju na situaciju na Kosovu. Ujak, kao i mnogi drugi, napustio je Kosovo 1991. godine, u vreme kada su se albanski mladići i odrasli muškarci, regrutovani u jugoslovensku vojsku, vraćali u kovčezima uz zvanično obrazloženje da su izvršili samoubistvo.
Takođe je izdavao časopis samostalno organizovanih albanskih studenata pod nazivom “Ardhmëria”, na nemačkom i albanskom jeziku, preko kojeg je informisao ne samo albanske izbeglice, već i nemačke studente o ratu na Kosovu. U njemu je objavljivao i praktična uputstva za izbeglice o tome kako da postupaju sa imigracionom službom – Ausländerbehörde.
I njegovi prijatelji Albanci, s kojima je izdavao časopis i organizovao proteste, tada su — baš kao i on — živeli samo sa privremenim boravištem i bili u stalnom riziku da budu deportovani.
I moji rođaci koji su tada našli utočište kod nas kao izbeglice bili su izloženi istom riziku. Moj ujak, tada četrnaestogodišnjak, organizovao je bekstvo iz sela Streoc na Kosovu u Albaniju, a odatle preko Italije stigao u Nemačku. Pošto je gledao mnogo nemačkih televizijskih programa i imao braću u Nemačkoj, sam je naučio nemački dok je još bio na Kosovu. Zbog toga je bez problema mogao da odgovara na pitanja imigracionih vlasti pri ulasku u zemlju.
Ipak, ironično, kako se i danas pamti, zbog njegovog tečnog nemačkog jezika, njemu, dedi i baki s očeve strane vlasti nisu poverovale da su “dovoljno” izbeglice i razmatralo se da budu vraćeni na Kosovo – dok je NATO bombardovanje, koje je počelo 24. marta 1999, još uvek trajalo. Moj deda Adem zaista je znao nemački, jer je sedamdesetih godina radio u Nemačkoj.
Sigurnost da nećemo biti deportovani iz Nemačke prestala je u junu 1999, kada je Kosovo oslobođeno. Nakon dana oslobođenja, proces podnošenja zahteva za boravišnu dozvolu se nastavio. Svi smo se suočili s pretnjom deportacije. Neki članovi moje porodice, koji su tada kod nas našli utočište, dobili su dozvolu da ostanu, ali su mnogi drugi deportovani – među njima i baka Ajmon i deda Adem. Proteran je i moj brat od tetke, koji je, kao i ja, rođen u Braunschweigu, samo 25 dana pre mene. Sve se promenilo preko noći. Njega su proterali iz mesta u kojem je rođen. Ja sam izgubila druga iz detinjstva.
Porodice su se razdvajale. Na primer, mog ujaka su odvojili od supruge i ćerki, koje su takođe rođene u Braunschweigu. Posle rata, njemu je bilo dozvoljeno da ostane u Nemačkoj, dok njegova supruga i ćerke nisu mogle. Majka se seća dana kada su deportovani sa aerodroma u Hanoveru, 2000. godine.
Bezbednosna kontrola i prostor za čekanje bili su odvojeni staklenim zidom. Moja dve godine stara rođaka gledala je svog oca — mog ujaka — s druge strane tog zida i tada je shvatila da njen otac neće ići sa njima. Kucala mu je na staklo i gledala ga pravo u oči, neposredno pre nego što je nastavila u drugom delu prostora.
Godinu i po kasnije, 2001. godine, ujak je uspeo da se vrati na Kosovo. Video je Kosovo posle rata. Video je i da je za njegovu najmlađu ćerku postao stranac. Ipak, uspeo je da ih ponovo dovede u Braunschweig, gde su moje rođake konačno naučile jezik zemlje u kojoj su rođene: nemački.
U međuvremenu, moji roditelji, za razliku od prvobitnog plana da se vrate čim se stvari poprave, odlučili su da ostanu u Nemačkoj i, s jedne strane, nastave da pomažu porodicama na Kosovu kao što su činili tokom rata, a s druge strane, da meni i bratu obezbede bolji život.
Zbog toga smo ponovo počeli da posećujemo imigracionu kancelariju.
Nije nas spajao jezik kojim smo govorili, već zajednički jezik igre i beskrajno čekanje.
Do tada sam već malo porasla i jasno pamtim te žute hodnike. Najviše mi je u sećanju ostalo dugo čekanje i miris zelenih plastičnih stolica. Bio je vreo letnji dan i nisam razumela zašto moramo da sedimo u tom malom, zagušljivom hodniku punom mirisa plastike, umesto da idemo na bazen.
Takođe se sećam da sam se igrala sa drugom decom koja su, kao i ja, poticala iz drugih zemalja, a ne iz Nemačke. Nije nas spajao jezik kojim smo govorili, već zajednički jezik igre i beskrajno čekanje.
Posebno pamtim i prvo putovanje na Kosovo posle rata, krajem 2001. Bilo je malo letova za Prištinu, pa je to bilo posebno putovanje za moje roditelje — odlazili su u slobodno Kosovo, a čitava porodica je prvi put putovala avionom.
Kad smo konačno stigli, tragovi rata su bili svuda oko nas. Zapaljene kuće bile su u oštrom kontrastu sa životom u Nemačkoj — tek kasnije sam shvatila koliko je to bilo različito. U Nemačkoj nisam pričala o ratu, već o životu na selu sa bakom i dedom. Igranje sa kokoškama koje su trčale po selu bilo je nešto što druga deca u školi nisu imala. Kasnije su me nastavnici pitali o ratu i tada sam se osetila loše jer se moja priča sa sela činila manje važnom pored teške teme rata.
Moji školski dani
Godine 2000. upisala sam školu. To nije mnogo menjalo naš pravni status, ali smo se nadali da se konačno događa ta integracija o kojoj smo slušali i da će nam život biti bolji. Nastavili smo da dobijamo privremene dozvole za boravak, jednu za drugom.
S jedne strane, od mene se očekivalo da se savršeno uklopim: išla sam u nemačku školu i imala sam najbolje ocene iz nemačkog jezika. Na diktatu sam bila najbolja u razredu, iako sam kod kuće govorila samo albanski. Čak sam bila najbolja i iz nemačke istorije.
Međutim, zbog našeg pravnog statusa, bili smo upućeni na dodatne časove nemačkog, tzv. Deutsch Förderunterricht, koji su pohađali samo oni koji nisu dobro govorili nemački. Bilo mi je teško što ne moje znanje, već ružičasta oznaka u pasošu određuje kako će mi izgledati školska godina.
Svako leto putovala sam na Kosovo. Više me nisu mučili začuđeni pogledi drugih đaka u razredu koji su pričali kako će putovati u Italiju, Francusku ili Ameriku i stalno me pitali: “Zar ne želite da posetite neke druge zemlje?”; “Ima mnogo lepših destinacija, zašto idete na tako dosadno letovanje?”
Bilo je jasno da mi nećemo na letovanje nigde drugde. Bila sam jedina Albanka u razredu i navikla sam se da budem drugačija. Putovanja na Kosovo za mene su bila putovanja kući — svojevrsni beg od reči i pitanja vršnjaka. Ta putovanja su postala gotovo jedini način da sretnemo našu rodbinu tamo.
Građani Kosova decenijama su se borili sa viznim režimom za putovanja u Šengen zonu, uključujući Nemačku gde smo mi živeli. Rođacima na Kosovu bilo je potrebno da prođu kroz brojne prepreke i troškove da bi dobili vizu i došli do nas u Nemačku — a ni tada ništa nije bilo sigurno.
To je bilo putovanje u zemlju u kojoj su moji roditelji zaista delovali srećno.
Nestrpljivo sam iščekivala poslednje dane pre polaska, iako su se moji roditelji stresirali da nešto nisu zaboravili, a putovanje je bilo iscrpljujuće. Odmah posle rata, kao i mnogi drugi Albanci, nismo putovali kroz Srbiju, već smo kolima prelazili tri dana kroz Nemačku do Barija na jugu Italije, a zatim trajektom do Tivta u Crnoj Gori ili do Drača u Albaniji, i tek onda konačno na Kosovo.
Ali ni odmor na Kosovu nije bio oslobođen birokratije. Trebao nam je novi pasoš i morali smo da idemo u Dečan da ga preuzmemo. Dobro se sećam zgrade i belih UN vozila sa crnim natpisima parkiranih okolo.
Godine 2003. aplicirali smo za pasoš koji je izdavala Misija privremene uprave UN-a na Kosovu, UNMIK — pod čijom je zaštitom Kosovo bilo odmah nakon rata.
Čekali smo i tamo, kao i u imigracionoj kancelariji u Nemačkoj, da nas pozovu. Čekaonica je bila prepuna Albanaca iz dijaspore, kao što su moji roditelji i ja. Bilo je vrelo i tesno, prozori su bili zamagljeni od vrućine koja se pojačavala od gužve. Mrzela sam to beskrajno čekanje, tu zavisnost od neke vlasti.
Kad je došao red na mene, sve je konačno krenulo brzo. Tamo su bili albanski radnici, neki koji nisu bili Albanci iz UNMIK-a i prevoditeljka. Napravljene su fotografije. Na njima se vidi koliko sam bila umorna posle tog iscrpljujućeg dana. UNMIK pasoš mi je konačno štampan i dozvolili su mi da prvi put u životu potpišem jedan dokument, pa sam želela da to uradim kako treba, bez greške.
Kad sam napisala “Ferizaj, Serafina”, albanska prevoditeljka me je ispravila: “Pogrešila si. Ovde na Kosovu pišemo prvo ime, pa prezime. Ovde nisi u Nemačkoj.” Bilo mi je neprijatno i tada sam prvi put shvatila da me ljudi na Kosovu ne vide kao Albanku, već kao Nemicu. Sa druge strane, u Nemačkoj sam bila Albanka. Šta sam zapravo bila sada i šta sam morala da uradim da bi me prihvatili?
Sve u svemu, konačno nisam više bila upisana u pasoš svoje majke. Imala sam svoj pasoš, iako ne izdat od strane Nemačke, zemlje u kojoj sam rođena. Tada nisam znala da su mogućnosti putovanja veoma ograničene. Za mene je bilo važno samo da mogu da putujem na Kosovo.
Večito izbegavajući deportaciju
Letovanja na Kosovu završavala su se početkom školske godine. Godine 2004. upisala sam se u nemačku gimnaziju. Boravišne dozvole su se i dalje obnavljale. Činilo se da to nije pravilo nikakvu razliku, čak ni činjenica da sam sada išla u gimnaziju. Ipak, od tada sam prevodila pisma nemačkih vlasti za porodicu. Iako su me slali na Deutsch Förderunterricht, već sam savladala jezik administracije kroz bezbroj kancelarijskih termina.
Tokom tog perioda u Braunschweig je došao moj ujak iz Minhena. Nisam razumela zašto je otišao iz tog grada, jer mi je stalno govorio da voli Minhen i da mu se sviđa da živi tamo. Ipak, bila sam srećna, posebno zato što mi je, kao diplomirani sa Tehničkog univerziteta u Minhenu, elitnog univerziteta, pomagao oko zadataka iz matematike.
Tek posle nekoliko godina, kada se vratio u Minhen, objasnio mi je razlog: želeo je da izbegne deportaciju. Ispričao mi je kako je morao da potpiše neki papir u kojem se obavezao da će napustiti Bavarsku čim završi fakultet.
Iako je maternji jezik bio albanski, pošto je Kosovo tada bilo deo Jugoslavije, vlasti su smatrale da je to “jugoslovenski” jezik, iako takav jezik nije postojao.
On je izbegao deportaciju i godinu dana kasnije dobio nemačko državljanstvo. Dobro se sećam tog dana. Došao je kod nas u posetu i svi smo, jedan po jedan, razgledali njegov nemački pasoš — ne zato što je bio neki posebno vredan predmet, već zato što je bio nužnost, potreba. Tada sam prvi put izgovorila rečenicu koja će me pratiti, kao i mnoge druge, kroz krizu identiteta: “Ti si Nemac”.
Godinama kasnije ispričao mi je koliko je to bilo teško i kako je morao da se bori za svoje dostojanstvo. Da bi dobio nemačko državljanstvo, morao je da se odrekne svakog prethodnog. Imao je jugoslovenski pasoš, ali nije želeo da ga zadrži — želeo je dokument izdat od Kosova. Problem je, međutim, bio što UNMIK-ova putna isprava nije sadržavala podatke o državljanstvu. U njoj je samo stajalo da je nosilac pasoša “stanovnik Kosova”, što je komplikovalo stvari.
Zbog toga su vlasti tražile dokaz da je ujak albanskog porekla, bez preciziranja kakav tačno dokaz bi bio prihvatljiv. Mnogi, uključujući i moje roditelje, koristili su potvrde iz škole u kojima je albanski jezik i književnost bio nastavni predmet. Međutim, u ujakovoj generaciji to se nije nazivalo albanskim jezikom, već maternjim jezikom. Iako je maternji jezik bio albanski, pošto je Kosovo tada bilo deo Jugoslavije, vlasti su smatrale da je to “jugoslovenski” jezik, iako takav jezik nije postojao. Ujak je naposletku uspeo da dokaže svoje poreklo zahvaljujući starom dokumentu koji potvrđuje da je tokom rata na Kosovu, 1998–99, radio kao prevodilac za albanski i nemački jezik u pomoći izbeglicama.
Zakon o boravku i njegova primena i danas se razlikuju u 16 nemačkih saveznih pokrajina. U razgovorima, mnogi ljudi pričaju različite priče, u zavisnosti od svojih okolnosti, o tome kako su stekli nemačko državljanstvo: svako ima drugačiju priču od drugog.
Nakon što je stekao nemačko državljanstvo, ujak se ubrzo vratio u Minhen. Ponovo sam imala osećaj da će me ljudi napustiti, da će otići zbog jednog papira — jednog papira koji odlučuje gde možeš da živiš, a gde ne.
Dana 31. januara 2006. došao je trenutak: otišli smo u kancelariju za migracije, nakon što su moji roditelji i ujak proveli mnogo noći pišući svoje biografije i objašnjavajući zašto žele da dobiju nemačko državljanstvo, pažljivo sakupljajući svu potrebnu dokumentaciju. Svaka faza njihove biografije morala je biti potkrepljena odgovarajućim dokumentom.
Sećam se i bola kada su mi tada rođaci, koji su se takođe borili za nemačko državljanstvo, rekli: “Sada si Nemica”. A ja se tako nisam osećala.
I dan-danas mi sve to deluje čudno. Da bi se dobilo nemačko državljanstvo, morao je da se odjavi UNMIK-ov pasoš, dakle da se zvanično odrekne svih drugih državljanstava. U isto vreme, vlasti nisu verovale da smo albanskog porekla. A kada su nas pitali šta smo, rekli su: “Ne znamo, vi bi to trebalo najbolje da znate”.
Bez reči sam potpisala papire koje su mi pružili, sa imenom “Serafina Ferizaj”, kako mi je tada rekla žena u Dečanu. Na kraju, žena iz kancelarije za strance postavila mi je pitanje o državljanstvu, pitanje koje me i danas uznemirava i koje je tada izazvalo moju ličnu krizu identiteta: Deutschland oder Kosovo, Nemačka ili Kosovo?
Znam da su neke pitali i: Deutschland oder Serbien? Čak i do pre nekoliko meseci, ljudima sa kosovskim pasošem koji su želeli da dobiju nemačko državljanstvo tražilo se da se odjave iz Srbije. To zato što su u sistemu bili registrovani ne kao državljani Kosova, već kao državljani Srbije, pa su se morali odreći državljanstva koje nikada nisu imali — onog srpskog. Neki su čak tražili srpski pasoš samo da bi ga odmah zatim predali. Neki nisu uspeli da dobiju nemačko državljanstvo upravo zbog tog pravila. I mi smo nekada bili registrovani kao državljani Srbije.
Tiho sam odgovorila: “Deutschland” — Nemačka. Nisam želela da to kažem. Osećala sam se kao da izdajem zemlju svojih roditelja. Istovremeno sam znala za šta su se godinama borili. Sećam se i bola kada su mi tada rođaci, koji su se takođe borili za nemačko državljanstvo, rekli: “Sada si Nemica”. A ja se tako nisam osećala.
Biti i ne biti Nemica
Tako sam počela da istražujem istoriju svoje porodice. Saznala sam mnogo o životima svojih roditelja koji su došli u Nemačku kao stranci, kroz zvanična dokumenta koje sam nekad prevodila a nisam ih razumela. Razumela sam pred kakvim smo izborima stajali, kroz kakve smo birokratske muke prolazili, koliko je sve bilo nesigurno i napeto, i koliko su sve te stvari zbunjivale.
S jedne strane, u UNMIK-ovom pasošu je pisalo da sam stanovnica zemlje koju sam poznavala samo s letnjih odmora i iz porodičnih priča. S druge strane, dokumenti iz zemlje u kojoj sam rođena ograničavali su mi koliko mogu da ostanem u njoj i gde smem da se krećem. Jedan status tolerisanog boravka za drugim, nebrojeno privremenih dozvola kasnije, 2006. sam dobila nemačko državljanstvo.
Iako je mnogo toga postalo lakše nakon dobijanja državljanstva, osećaj da ne pripadam ni ovde ni tamo ostao je. Ali najzad, tek 2024. godine, stvari su počele da se menjaju.
Prvo, u januaru 2024. građanima Kosova je ukinut vizni režim. Moj brat od ujaka je mogao da me poseti u Minhenu i pokazala sam mu čuvenu bavarsku pivnicu i trg Marienplatz, gde je moj ujak pre 25 godina organizovao proteste. Konačno, vrata sveta bila su otvorena i za njih.
Sada se sećam i marta 2024, kada me je prilikom povratka iz Prištine u Memmingen jedna žena pitala da li mogu da je otpratim. Za nju je to bio prvi put da posećuje svoju decu, rasutu po Nemačkoj i Norveškoj, i prvi put da je kročila na aerodrom. Više nije morala da čeka da joj deca dođu u posetu.
Bilo je prirodno da je otpratim i prevodim pri njenom dolasku u Memmingen, kada su je nemački granični policajci pitali zašto želi da ide u Nemačku. U tom trenutku sam se setila svojih roditelja i pitanja koje im je postavljeno kada su 1993. došli u Nemačku: Warum sind Sie in Deutschland?
Drugo, u junu 2024, nemačka vlada je ispunila svoje predizborno obećanje: konačno mi je bilo dozvoljeno da pored nemačkog državljanstva imam i ono kosovsko. Neposredno nakon toga, Vlada Kosova objavila je da će državljanstvo Kosova za dijasporu biti besplatno. Skoro godinu dana kasnije, 2025, doneta je i odluka da građani Kosova više neće biti registrovani kao državljani Srbije.
Stvari su počele da dolaze na svoje mesto. Uzela sam svoj stari UNMIK-ov pasoš, sa fotografijom mene umornih očiju, jer se tražio kao dokaz da pripadam Kosovu, i otišla sam u iste kancelarije u Dečanu u koje sam ušla i 2003. Kancelarije su se u međuvremenu promenile — sve je bilo modernije i ceo proces je tekao mnogo brže nego pre 20 godina. Jedina stvar koja se nije promenila bio je službenik.
Najzad, sa trideset godina, nisam više morala da biram između dve mogućnosti: bila sam i nemačka i kosovska državljanka. Imala sam osećaj da se jedan krug konačno zatvorio. Osećala sam se slobodnije. Bila sam slobodnija.
Naslovna fotografija: Kolaž sa fotografijama iz autorkine arhive.