Alternativni arhiv

Jedan petospratni objekat, blizu Gradskog parka u Prištini, izgleda kao još jedna od mnogih stambenih zgrada u glavnom gradu. Izgrađen pre nekoliko decenija, na njemu su počeli da se vide tragovi vremena. Nekoliko delova fasade objekta je gotovo uništeno i spremno da padne, a žuta boja je izbledela.

Nekoliko metara ispred ulaza u zgradu stajala je stolica koju su stanari koristili da se sklone od letnje vrućine i odmore pod drvećem u hladu. Baš tamo je Ahmet Grajqevci sa cigaretom u ruci provodio svoje slobodno vreme, opuštajući se od svakodnevnih obaveza.

Objekat oko kojeg živi mnogo stanara, postao je radno mesto za jednog sedamdesetogodišnjaka iz Kosova Polja. Nekoliko stepenica vodi nas do njegovog stana nešto većeg od 50 kvadratnih metara, koji je pretvorio u kancelariju za svoj Koordinacioni savet porodičnih udruženja nestalih osoba na Kosovu (KKAFZHK). Grajqevci čuva hiljade stranica dokumenata o osobama nestalim tokom rata 1998-99. na Kosovu i dokaze o zločinima koje su počinile srpske snage tokom rata. Unutar ove zgrade čuvaju se neki od najvažnijih dokumenata novije istorije Kosova.

Od 1998. godine, Grajqevci je prikupljao dokaze o ratnim zločinima počinjenim u svim opštinama na Kosovu, uključujući fotografije, video-snimke, dokumenta o nestalim osobama i podatke o masovnim grobnicama na Kosovu i u Srbiji. Sve je to prikupio sam ili dobio od porodica žrtava. Tih materijala bi, kako kaže, bilo više da se nisu izgubili. Neki su izgoreli tokom rata, uključujući i Grajqevcijevu kuću gde je uništen veliki broj dokaza; stotine drugih su oštećeni od starosti i posle rata postali neupotrebljivi; neki su ostali u rukama privatnih lica, podlegli nemaru.

Već nekoliko meseci, Grajqevci provodi svoje dane u društvu zvukova opreme za digitalizaciju tih materijala, što je, prema njegovim rečima, dugo čekao. Donirala ih je ambasada Velike Britanije. 

“Zahvaljujući ovoj digitalizaciji o kojoj sam toliko sanjao, ovi materijali su sada na sigurnom”, kaže on.

Koordinacioni savet (KKAFZHK), na čijem je čelu Grajqevci, funkcioniše kao nevladina organizacija na Kosovu od 2000. godine. Unutar saveta je 24 drugih organizacija koje deluju kao jedna, sa ciljem da dokumentuju podatke o nestalim osobama i evidentiraju ostale činjenice o ratnim zločinima.

Nakon digitalizacije, materijali će ostati u Savetu. “Želimo da ih sami čuvamo, jer mislimo da će nestati kao što je nestala nekadašnja Komisija za isztragu nestalih osoba i ratnih zločina”, navodi on.

Posle završetka rata 1999. godine, privremena vlada pod upravom UNMIK-a osnovala je Komisiju za istragu nestalih osoba i ratnih zločina (KHPZhKL). Grajqevci se priseća dva prioriteta koja su tada postavljena kako bi se prikupilo što više dokaza: da se obeleže mesta zločina i masovnih grobnica jer će kasnije to biti teško učiniti.

“Drugi prioritet je bio da uzmemo izjave i svedočenja od članova porodica i preživelih. Otišli smo u opštine, formirali liste i izašli na teren. Satima smo prikupljali dokaze”, priča Grajqevci pokazujući fotografiju napravljenu prilikom uzimanja izjava u Ljubeniću kod Peći.

Koordinacioni savet za nestale osobe osnovan je odmah posle završetka rata na Kosovu i prvobitno je bio deo KHPZhKL-a. Međutim, Grajqevci je sa ostalima formirao Koordinacioni savet, odvajajući se time od Komisije. To je učinio zato što je u Komisiji, koju je osnovala privremena vlada, misija UNMIK-a imala glavne nadležnosti za obradu takvih slučajeva, a prema rečima Grajqevcija, lokalnim komisijama nije bilo dozvoljeno da paralelno rade na prikupljanju dokaza o ratnim zločinima. On tvrdi da je to uticalo na gubitak nekih materijala, jer o njima nije vođeno dovoljno računa.

“Tog poslednjeg dana sam zaključao vrata, sortirao materijal, i od tada se ništa ne zna o tim podacima jer nismo imali pristup”, objašnjava Ahmet Grajqevci dalje.

Kretao se po svom radnom prostoru u pratnji dokumentacionih fotografija od kojih buji kancelarija. Orman u drugoj sobi do kraja je ispunjen crvenim fasciklama. U svakoj od fascikli nalaze se detalji o više od 1.000 nestalih osoba na Kosovu. Grajqevci poseduje podatke o skoro svim nestalima iz opština kao što su Kosovo Polje, Obilić i Lipljan, ali ima podatke i za druge opštine. “Svaka nestala osoba [koja postoji u registrima Saveta] ima svoju priču, bilo da je pronađena ili ne, sa svojom istorijom, datumima i minutama, artefaktima, fotografijama, obdukcijskim izveštajima, DNK analizom, i tako se završava proces digitalizacije podataka o jednoj nestaloj osobi”, govori dok briše znoj sa čela zbog velike vrućine u kancelariji.

Grajqevci objašnjava da su ovi podaci prikupljeni popunjavanjem specifičnih formulara koji sadrže identifikacione informacije o nestalima, mesto gde su poslednji put viđeni, svedoke događaja, priče članova porodice i druge važne informacije koje se beleže za svaki slučaj. Ako je osoba pronađena nakon nekog vremena i izvrše se DNK analize u saradnji sa Institutom za sudsku medicinu, Savet preuzima rezultate tih analiza, original daje porodicama, dok kopiju čuva za svaki dosije u organizaciji. Ako nestala osoba nije pronađena, polje sa DNK analizama i drugim rezultatima ostaje prazno.

U njegovoj maloj kancelariji nalaze se dosijei za oko 1.000 nestalih osoba. Ali, informacije o nestalima nisu jedine koje Grajqevci poseduje.

“Imamo podeljene arhive, sa video zapisima preko 1.000 sati snimaka, količina dokumentacionog materijala je 86.000 stranica, bez računanja video zapisa i fotografija, ali ima i drugih stvari. Ovo što ja imam nema država”, kaže Grajqevci, pokazujući na jednu od fotografija na kojoj je prikazano ponovno sahranjivanje članova porodice Jashari.

Osim video-zapisa na kojima se vide snimci velikog broja masakra na Kosovu, ratnih zločina u raznim selima koje je on lično snimio, mnoge su mu predali i članovi porodica žrtava. I to u nedostatku državne institucije koja bi se bavila prikupljanjem dokaza o zločinima počinjenim tokom rata.

“Država ne poseduje ovaj materijal jer je on uzet iz prve ruke, a uzet je odmah nakon rata. “Možda neki pojedinci i imaju neke kasete ili fotografije, ali ovakav arhiv niko nema”, kaže on.

Prema statističkim podacima Fonda za humanitarno pravo, nevladine organizacije koja se bavi dokumentovanjem kršenja ljudskih prava u ratnim sukobima na području bivše Jugoslavije, tokom rata na Kosovu 1998-1999. godine, ubijeno je više od 13.000 civila. Procenjuje se da se preko 1.500 ljudi i dalje vodi kao nestalo, dok je 20.000 muškaraca i žena silovano. Vlada Kosova do sada još nije osnovala instituciju za prikupljanje dokaza za ove ratne zločine, niti institucionalni arhiv za njihovo čuvanje.

Godine 2011, po prvi put je odlukom Vlade osnovan Institut za ratne zločine na predlog bivšeg ministra pravde Hajredina Kuçija. Međutim, 2018. godine Vlada na čelu sa Ramushom Haradinajom odlučila je da ugasi ovaj institut jer, kako su tvrdili, Institut nije izvršio svoju funkciju prikupljanja ratnih zločina. Institut je transformisan u Odsek za tranzicionu pravdu u okviru Ministarstva pravde.

Skupština Kosova je 2013. godine usvojila Zakon o Institutu za zločine počinjene tokom rata na Kosovu. Zvanično, prve dosijee o ratnim zločinima Institut je primio u februaru 2024. godine od Ahmeta Grajqevcija, predsednika Koordinacionog saveta za nestala lica.

Porodična posvećenost očuvanju istorijskog sećanja

Trčeći da izbegne kišu, Nusret Pllana jedva pronalazi ključ da otvori vrata garaže, koju je pretvorio u prostor za čuvanje različitih dokaza koji datiraju iz perioda rata 1998-99. Pllana kaže da će uskoro otputovati u Nemačku kako bi promovisao jednu od svojih knjiga o ratnim zločinima na Kosovu. 

Pllana je svoj angažman započeo kao deo Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Kasnije, tokom perioda 1998-99, radio je kao novinar na Radiju Kosova e Lirë, gde je dokumentovao stotine ratnih zločina. Od tada, Pllanin angažman u prikupljanju ratnih dokaza nikada nije prestao.

Iako se Grajqevcijeva želja za digitalizacijom materijala ostvarila, 65-godišnjem Pllani to nije uspelo. Zbog toga strahuje još više da bi svi ti dokazi mogli nestati. 

“Ima mnogo video snimaka, više od 2 hiljade VHS kaseta. Takva je bila predratna tehnologija. Digitalizacija se ne sprovodi jer nemamo podršku, podrška je samo verbalna, ali konkretna podrška izostaje”, kaže Pllana. Zbog nedostatka prostora u garaži, gomila kaseta vezanih lepljivom trakom zauzela je mesto na krovu garaže. Pllana kaže da nije primio pomoć ni od koga za institucionalizaciju ovog arhiva, tako da svi ti materijali ostaju bez neophodne zaštite. 

“Mogu nestati jer svaka odložena pravda je nepravda. Prošlo je 25 godina, ti očevici i oni koji su preživeli masakre, a ima ih preko 600, ne žive večno, većina njih je umrla”, kaže Pllana, koji i dalje predaje na Fakultetu obrazovnih nauka Univerziteta u Prištini, uprkos tome što je dostigao penzionerske godine.

Na brojnim stolovima u ovoj garaži, naslagane su knjige različitih veličina, sve u Pllaninom vlasništvu.

Među stotinama fotografija u Grajqevcijevom radnom prostoru, neke su mu posebno drage. Pokazujući jednu od njih, Grajqevci objašnjava da mu je desna ruka u prikupljanju ovih materijala bila njegova ćerka Sofia, i to još od malena. 

“Evo Sofije tu na slici, gde je fotografisala porodicu Jashari 2000. godine. Eto, to je moja ćerka”, pokazuje Grajqevci fotografiju koju drži i na svom mobilnom telefonu. Nakon rata na Kosovu, imala je tek 13 godina. “Uključio sam i svoje ćerke i sinove u to jer nisam mogao sam da sakupim 120,000 stranica dokaza o ratnim zločinima, pa su mi pomogla deca. Tokom samog rada, pokvarilo mi se jedno 5-6 kamera, a o aparatima da ne pričam”, kaže Grajqevci, dodajući da je tokom rada na terenu uvek koristio svoj privatni automobil.

Grajqevci je svoj angažman u prikupljanju različitih ratnih dokaza započeo izveštavanjem o masakru u Likošanu i Ćirezu, dva sela u regionu Drenice. 

“Prikupio sam mnogo dokaznih materijala. Međutim, kuća mi je spaljena u ratu, taj dan nikada neću zaboraviti. Više mi je bilo žao materijala koji sam imao i koji je zauvek nestao nego spaljene kuće”, kaže Grajqevci.

Pllana je takođe imao potpuno dobrovoljni angažman sa ciljem rasvetljavanja mnogih istina iz vremena rata. Seća se desetina sastanaka sa zvaničnicima svih vlada, ali izražava razočaranje što nije preduzet nijedan konkretan korak za institucionalizaciju ovih dokaza. 

Kaže da je čuvanje ovih materijala bilo teže od njihovog prikupljanja.