Inkluzivno obrazovanje — prazno slovo na papiru
Škole na Kosovu isključuju decu sa invaliditetom.
Za kuhinjskim stolom, gde obično radi domaće zadatke, trinaestogodišnja Lira objašnjava matematičku jednačinu svom mlađem bratu i dvema sestrama. Oni je pažljivo slušaju, dok broje na prste brojeve koje im sestra diktira.
“Sedam minus tri?” pita Lira, čije je ime pseudonim jer porodica nije želela da se identifikuje pravim imenom. “Četiri”, odgovaraju svi uglas.
Njihova majka, sedeći na ivici izbledele garniture, posmatra ih s ponosom dok priča o ljubavi svoje ćerke prema matematici.
“Još od drugog razreda je znala celu tablicu množenja. I da je pitaš u snu, znala bi je”, kaže majka. “Ponekad, kada mi nastavnici kažu ‘nemojte uopšte da je dovodite u školu, imamo samo dva časa’, kažem joj da ne ide da se ne umara. Ali ona odgovara: ‘Ne, idem, baš mi znače i ta dva časa.’ Ne voli da ostaje kod kuće. Škola je za nju najvažnija, i tačka.”
Lira pohađa sedmi razred osnovne škole u jednom selu nadomak Prizrena. Ljubav prema školi neguje svakodnevno, uprkos tome što joj odlazak na nastavu svakodnevno predstavlja veliki napor. Lira je od rođenja dijagnostikovana sa hemiparezom – medicinskim terminom za slabost jedne strane tela. Ovo stanje joj otežava hodanje, stajanje i održavanje ravnoteže.
Škola koju Lira pohađa nalazi se četiri kilometra od njene kuće u jednom pravcu, a njen odlazak do škole zavisi od pomoći članova porodice. Njen stric, koji radi kao nastavnik u istoj školi, svakodnevno je nosi fizički do učionice i čeka dok ne završi časove, da bi je vratio kući.
“Njena sreća je što ga ima”, kaže Lirina majka.
Neizvesnost o tome šta će se dogoditi kada završi osnovnu školu i krene u srednju sve je veća kako vreme prolazi. Srednja škola koju želi da upiše nalazi se u Prizrenu, gde više neće imati strica da je svakodnevno vodi i vraća.
S druge strane, šesnaestogodišnja Elfete Muhadri nije imala takvu podršku, što je jedan od razloga zašto je pre pet godina morala da prekine školovanje. Elfete, slepa od rođenja, od tada više ne ide u školu.
Elfete dolazi iz sela Lipovac kod Đakovice. Jedina obrazovna institucija posvećena vaspitanju i obrazovanju slepih i slabovidih osoba je resursni centar “Xheladin Deda”, koji se nalazi u Peći. Elfete je prvi put krenula u ovaj centar 2018. godine, zajedno sa svojim ocem Manijem, koji je pohađao istu školu u periodu od 1981. do 1992. godine. Pedesetšestogodišnji Mani takođe ima oštećen vid.
Resursni centar i dalje ostaje jedina obrazovna ustanova sa ovim fokusom od svog osnivanja 1982. godine. Centar je pod finansiranjem i odgovornošću Ministarstva obrazovanja, nauke, tehnologije i inovacija (MONTI).
Dok je Elfete pohađala školu, živela je u internatu resursnog centra zajedno sa svojim ocem. Mani kaže da nikada nije pokušao da Elfete upiše u redovnu državnu školu, jer je, na osnovu svog iskustva, smatrao centar najprikladnijim mestom za njeno obrazovanje. Iako je Mani stekao diplomu post-telegrafiste/telefoniste, koja mu je pomogla da nađe posao, Elfete nije imala isto iskustvo. Centar nije ispunio njene potrebe, pa je Elfete 2019. godine prestala da pohađa nastavu.
Od tada, Elfete i njen otac, slično kao Lira i njena porodica, svakodnevno se suočavaju s neizvesnostima, naporima i borbom da ostvare pravo na obrazovanje. One su samo dve od mnogih devojčica i dečaka na Kosovu kojima obrazovni sistem uskraćuje pristup školovanju.
Težak je put do škole
Za dve godine, Lira će završiti osnovnu školu i krenuti u gimnaziju. Dve godine su kratak period u odnosu na veliki izazov s kojim će se njena porodica morati suočiti. Već sada počinju da razmatraju moguće načine na koje bi Lira mogla da putuje do srednje škole, koja se nalazi oko 15 kilometara daleko od njene kuće.
“Do devetog razreda smo našli rešenje, ali za dalje ne znam šta ćemo raditi,” žali se njena majka.
Ove neizvesnosti dodatno su pojačane njihovim dosadašnjim iskustvom.
Lirin stric objašnjava da su pre tri godine podneli zahtev Opštinskoj upravi za obrazovanje (DKA) u opštini Prizren za organizovanje prevoza do škole za grupu dece iz njihovog naselja, pozivajući se na Zakon o preduniverzitetskom obrazovanju. Taj zakon predviđa da opštine treba da obezbede prevoz za svu decu ako je najbliža škola udaljena više od četiri kilometra.
Ipak, kaže da je opština odbila njihov zahtev, u kojem nisu precizirali da je Lira učenica sa fizičkim invaliditetom. Da su to naveli, Lira bi po zakonu imala pravo na siguran i prilagođen prevoz. Stric dodaje da nakon ovog odbijanja nisu više podnosili nikakav zahtev.
“Kad nam nisu rešili problem kao naselju, da obezbede prevoz za grupu dece, nismo verovali da će rešiti ni naš slučaj, pa se nismo dalje obraćali,” kaže Lirin stric.
Iako je stričeva pomoć trenutno rešila problem prevoza, odlazak u školu nije jedini izazov s kojim se Lira suočava. Škola u kojoj ona pohađa nastavu jedna je od mnogih škola na Kosovu koje ne ispunjavaju ni osnovne standarde za učenike/ce sa fizičkim invaliditetom.
Postoje priručnici i jasni standardi o tome kako škole treba da budu izgrađene kako bi bile prilagođene svim učenicima i učenicama, bez izuzetka. Međutim, ti priručnici nisu primenjeni u mnogim školama na Kosovu. Jedan od takvih dokumenata je Priručnik o normama i standardima školskih objekata koji je izradio MONTI, a koji definiše neke od tehničkih i fizičkih uslova koje škole treba da ispunjavaju kako bi omogućile neometan pristup učenicima/ama sa fizičkim invaliditetom.
Priručnik detaljno opisuje sve, od lokacije škole, spoljne infrastrukture, ulaza u školu i posebnih parking mesta, do unutrašnje infrastrukture, kao što su liftovi i toaleti.
U školi koju pohađa Lira, osim ravnih ulaza u školu i učionice, nijedan drugi uslov propisan u smernicama MONTI nije ispunjen.
Prema podacima MONTI, nešto više od 600 škola od ukupno 1.036 predškolskih, osnovnih i srednjih obrazovnih ustanova omogućava pristup osobama sa invaliditetom. Isuf Gashi, rukovodilac Odeljenja za planiranje i standarde školske infrastrukture pri MONTI, koje je zaduženo za osiguranje bezbednog i prilagođenog školskog okruženja za svu decu bez izuzetka, navodi da se ovi podaci zasnivaju na istraživanju iz 2016. godine. On dodaje da se ovom broju pridodaju 38 škola izgrađenih između 2016. i 2023. godine. U poslednjih osam godina, MONTI je izgradilo 12 rampi za osobe sa invaliditetom, dok je, prema Gashijevim rečima, trenutno u toku izgradnja još 19.
Najveći napori da se osobama sa invaliditetom osigura pristup školama uglavnom su bili usmereni na postavljanje rampi na ulazima. Na ovo ukazuje i HANDIKOS, Udruženje paraplegičara i dece sa paralizom Kosova, koje se bavi zaštitom prava osoba sa invaliditetom.
Godine 2020. ovo udruženje je procenilo 144 školske zgrade u zemlji kao deo izveštaja o pristupačnosti obrazovnih objekata za decu sa invaliditetom. Prema ovom izveštaju, 19% škola nije imalo nikakve rampe, dok 56% postojećih rampi nije ispunjavalo standarde. U 74% škola nije bilo pristupačnih toaleta za osobe sa invaliditetom, dok su u 19% slučajeva takvi toaleti korišćeni za druge potrebe škole, poput skladištenja sanitarnih materijala. Što se tiče liftova, nijedna škola nije imala nijedan.
Tehnički i fizički uslovi koje je potrebno ispuniti kako bi se obezbedio pristup deci sa fizičkim invaliditetom.
- Ulaz u školsko dvorište sa ulice treba da bude bez stepenica;
- Pragovi na vratima treba da se izbegavaju;
- Pristup svim zgradama mora biti omogućen osobama sa posebnim potrebama, po mogućnosti putem rampi, pri čemu nagib rampi ne sme prelaziti odnos 1:12 (5% nagiba);
- Posebne dimenzije za hodnike, vrata, sanitarne uređaje, evakuacione staze i učionice kako bi bile prilagođene deci i odraslima koji koriste kolica, štake i štapove;
- Table za pisanje (po mogućnosti pomične) treba da budu dostupne i osobama koje sede;
- Liftovi treba da budu postavljeni blizu ulaza u zgradu, a unutrašnji prostor mora biti dovoljno prostran za kolica, dok tasteri i kontrolne oznake moraju biti pristupačni osobama sa invaliditetom;
- Svaka škola treba da ima toalet za učenike/ce sa posebnim potrebama, sa posebnim dimenzijama, dovoljno širokim vratima i sigurnim metalnim rukohvatima;
- Posebno obeleženo parking mesto sa dodatnim prostorom na jednoj strani za vozila koja prevoze osobe sa invaliditetom.
Slična situacija je i u školi koju pohađa Lira. Imala je sreće što joj je učionica smeštena u prizemlju. Kad god joj je potrebna neka pomoć iz učionica na spratu ili kada se aktivnosti odvijaju na višim spratovima, oslanja se na volju nastavnika/ca. Na primer, Lira ne može sama ući u kabinet na drugom spratu bez tuđe pomoći.
“Kad smo imali čas u kabinetu, svi smo je držali pod ruku i nosili gore, nismo želeli da je ostavimo. Iako se mnogo umori i često ima bolove u leđima zbog takvog penjanja, drugačije nismo mogli”, priča jedna od Lirinih nastavnica.
Ovo je samo jedan primer poteškoća koje se ne mogu rešiti samo rampama i pokazatelj da pristupačnost zahteva sveobuhvatniji i pažljivije osmišljen pristup.
Brdo nerazrešenih pitanja
Pristup školama podrazumeva više od same fizičke infrastrukture školskih objekata ili njihove lokacije. Deca sa različitim vrstama invaliditeta zahtevaju specifična rešenja koja se bave njihovim jedinstvenim potrebama.
Toga je svesna i Elfete, koja se već neko vreme bori da nastavi školovanje. Opština Đakovica obezbeđivala je transport za nju do resornog centra “Xheladin Deda” u Peći, ali to nije bilo dovoljno.
Elfete je upisala centar 2018. godine. Pošto je bio daleko od njenog doma, boravila je u centru od ponedeljka do petka. Ipak, nije ostala dugo, delimično jer je odbila da ostane bez svog oca. Mani je pokušao da ostane sa njom, ali je morao da bude prisutan i za ostatak porodice u selu — suprugu, troje dece i svoju, sad već preminulu majku. Pored toga, imao je i svoje zdravstvene probleme.
“Premorio sam se. Spavao bih na stolici. Stalno na nogama”, kaže Mani.
Pošto centar nije imao kapaciteta da se brine o Elfeti 24 časa dnevno, Mani ju je ispisao iz centra 2019. godine.
Ovo nije bila laka odluka za njega. Prema podacima HANDIKOS-a, organizacije koja se bori za prava osoba sa invaliditetom na Kosovu, porodice nikada ne odustaju od obrazovanja svoje dece i čine sve što je u njihovoj moći da ih uključe u redovne škole, koristeći sopstvene resurse da angažuju asistente/kinje i podršku za nastavnike/ce. Ponekad roditelji, naročito majke, moraju da napuste svoja zanimanja i poslove kako bi bile sa decom tokom školskih časova.
Većina dece sa invaliditetom deli istu sudbinu kao Elfete — bez odgovarajuće pomoći, ona ne mogu da nastave obrazovanje. Prema podacima UNICEF-a, na Kosovu živi oko 43.000 dece sa invaliditetom, ali samo mali broj njih ima pristup obrazovanju. Prema izveštaju Evropske komisije za 2024. godinu, 88% dece sa invaliditetom na Kosovu ostaje isključeno iz obrazovnog sistema.
MONTI nema tačan broj dece sa invaliditetom koja pohađaju nastavu u redovnim javnim školama, već se oslanja na procene školskog osoblja. Prema odgovoru za K2.0, u avgustu 2024. godine, pozivajući se na statistiku obrazovanja za školsku 2022/2023. godinu, samo 3.903 dece sa invaliditetom pohađa redovna odeljenja u javnim školama. MONTI je naveo da će preciznije podatke prikupiti kada pedagoški evaluacioni timovi (EVT) u opštinama budu u potpunosti funkcionalni. Međutim, prema statistici obrazovanja na Kosovu za 2023/2024. godinu, objavljenoj u oktobru 2024, 3.676 dece sa invaliditetom, odnosno 227 manje nego prethodne godine, pohađa redovna odeljenja. I u ovom dokumentu se navodi da i dalje nisu procenjena sva deca od strane profesionalnih evaluacionih timova.
EVP procenjuju sposobnosti i obrazovne potrebe dece, kao i to da li im je potrebno specijalizovano obrazovanje ili mogu pohađati redovnu školu. Ovi timovi obično se sastoje od stručnjaka/inja iz oblasti obrazovanja, socijalnog rada, psihologije i rehabilitacije i pružaju podršku obrazovnim institucijama i roditeljima.
Međutim, nisu sve opštine funkcionalizovale EVP. MONTI navodi da je to delimično zbog nedostatka stručnjaka i neplaćanja članova EVP-a od strane opština.
Nedostatak tačnih podataka predstavlja jedan od ključnih izazova obrazovnog sistema na Kosovu, koji ne uspeva da obezbedi ravnopravne mogućnosti za decu poput Elfete. Iako MONTI pominje izgrađene rampe, one za 670 slepih ili slabovidih učenica i učenika koji pohađaju redovne javne škole nemaju nikakvog značaja.
Bekim Krasniqi, menadžer programa u Udruženju slepih Kosova, kada govori o mogućnostima obrazovanja za slepu ili slabovidu decu, kaže da bez podrške porodice, deca nemaju šansu da učestvuju u nastavi.
“Jedino ako je u pratnji članova porodice koji mogu da vode beleške i ponovo ih objasne detetu kod kuće, to je moguća opcija, ali drugog načina nema”, kaže on.
Umesto članova porodica, deca sa invaliditetom bi trebalo da imaju pomoć asistenta/kinje. Međutim, ni to nije lako ostvariti. Prema podacima MONTI, koje odgovornost za angažovanje asistenata/kinja prebacuje na opštine, 339 asistenata/kinja je zaposleno u školama na Kosovu.
Ako uzmemo kao tačnu tvrdnju školskog osoblja da je 3.676 dece sa invaliditetom pohađalo redovne škole u školskoj 2023/2024. godini, proizlazi da je na 10-11 dece postojao po jedan asistent. To je u suprotnosti sa Administrativnim uputstvom o ulozi, dužnostima i odgovornostima asistenta za decu/učenike sa posebnim obrazovnim potrebama, koje propisuje da jedan asistent može podržati samo jednog ili dvoje učenika po grupi/učionici/školi.
Bez asistenta, deca sa oštećenjem vida ne mogu da se kreću kroz škole na Kosovu, čija je infrastruktura i dalje loša.
Prema istraživanju HANDIKOS-a, situacija u vezi sa pristupnošću školske infrastrukture za slepu ili slabovidu decu najkritičnija je na Kosovu. S druge strane, MONTI, koje tvrdi da podržava inkluzivan pristup obrazovanju bez isključivanja učenika/ca u posebne škole, u odgovoru na pitanje koje mu je postavila K2.0 o infrastrukturi za decu sa oštećenjem vida pokazuje drugačiji stav. MONTI je kratko odgovorilo, potvrdivši da gotovo nijedna škola nema prilagođenu infrastrukturu za učenike/ce sa oštećenjem vida. Kada su upitani za rešenje, odgovor je bio da MONTI još uvek “vrši evidenciju škola koje će poboljšati infrastrukturu prema specifičnim zahtevima”.
Međutim, deca sa oštećenjem vida imaju lako prepoznatljive probleme s kojima je MONTI upoznato.
Na primer, ona moraju da uče i čitaju na Brajevom pismu — sistemu tačaka u reljefu koji se čita dodirom. Prema Zakonu o osnovnom obrazovanju na Kosovu, deca sa delimičnim ili potpunim oštećenjem vida imaju pravo da uče kako da koriste ovaj alfabet.
Neki od tehničkih/fizičkih zahteva u školama za decu sa oštećenjem vida:
- Glavni ulazi u školske zgrade moraju biti jasno uočljivi i lako otvarajući;
- Treba izbegavati vrata koja su u potpunosti od stakla;
- Stepeništa i prostorije za dnevni boravak treba da budu označeni bojama koje su jasno različite i lako uočljive;
- Prozori na kraju hodnika treba da se izbegavaju zbog prevelikog kontrasta u osvetljenju;
- Male promene u nivou poda treba izbegavati. Gde su neizbežne, male rampe su poželjnije od stepenica;
- Liftovi treba da budu postavljeni blizu glavnog ulaza. Kabine lifta treba da sadrže oznake na Brajevom pismu, akustične i vizuelne signale poziva i obaveštenja o spratu putem glasa;
- Signalizacija, kako izvan škole tako i unutar objekta, treba da bude vidljiva, dosledna i logično postavljena.
Za to su potrebni instruktori, koji ne postoje u redovnim javnim školama na Kosovu. U odgovoru MONTI na pitanje K2.0 u vezi sa nedostatkom instruktora, bez dodatnog objašnjenja ili plana, ukratko je rečeno samo: “Poznato je da nema instruktora.”
Čak i ako bi učenici/e naučili/e kako da koriste Brajevo pismo, knjige na Braju im stižu sa velikim zakašnjenjima. Krasniqi tvrdi da se knjige na Braju uglavnom pripremaju u resornom centru “Xheladin Deda” u Peći, a potom se šalju deci u redovne škole. Međutim, prema njegovim rečima, postoji mnogo zakašnjenja u pripremi knjiga zbog nedovoljnih kapaciteta centra.
“Imali smo slučajeve kada je celo polugodište prošlo, a učenici nisu imali potrebne materijale na Braju ili u uvećanom formatu”, kaže Krasniqi.
MONTI zakašnjenja pripisuje nedostatku tehničkih i ljudskih resursa u resornim centrima, kao i stalnim promenama u tekstovima. Međutim, ono ne objašnjava kako će rešiti ovaj problem, s obzirom na to da su resorni centri pod njegovom nadležnošću.
(Ne)inkluzivno obrazovanje
Inkluzivnost se često spominje i slavi kao temelj obrazovnog sistema na Kosovu. MONTI ima odeljenje za inkluzivno obrazovanje i promoviše ovaj pristup kao najbolji. Izolovanje pojedinih učenika/ca u specijalne škole, prema MONTI, ima negativne posledice kako na njihov dalji život, tako i na društvo u celini.
Međutim, velikodušnost inkluzivnosti neki učenici nikada ne osete.
Redovne državne škole na Kosovu i dalje predstavljaju neprijateljsko okruženje za decu sa invaliditetom. Ona provode detinjstvo suočavajući se sa bezbrojnim preprekama koje im onemogućavaju pristup osnovnim pravima kao građanima/kama Kosova.
Natyra Agani, klinička psihološkinja specijalizovana za školsko okruženje, nasilje i vršnjačko uznemiravanje, ističe da je od suštinskog značaja da se deca sa invaliditetom prepoznaju kao ravnopravni/e građani/ke s vrednostima. Ona to vidi kao srž inkluzivnosti.
“Deca sa invaliditetom poseduju raznolikost veština i sposobnosti. Ona jesu i treba da budu percipirana kao građani s vrednostima i potencijalom, ali iznad svega s mogućnostima. Koncept inkluzivnosti ima smisla kada ih počnemo shvatati kao pojedince s mogućnostima i to internalizujemo kao vrednost”, tvrdi Agani.
Ipak, inkluzivnost za Elfetu nije izašla iz okvira formalnosti. Sada ima 16 godina i trebalo bi da uživa u danima srednje škole, maturi i planovima za fakultet. Umesto toga, već pet godina ne ide u školu. Njen otac Mani, koji svakodnevno na sopstvenoj koži oseća teškoće s kojima se suočavaju osobe sa oštećenjem vida, neumorno pokušava da pronađe način da omogući obrazovanje svojoj ćerki.
Lira, koja bi trebalo da se fokusira na matematičke jednačine koje briljantno rešava, mora da razmišlja o tome kako da sutradan stigne do škole i ko će joj pomoći da dođe do kabineta. Njeni roditelji, umesto da ponosno slave uspehe svoje ćerke, svakodnevno brinu o njenoj budućnosti.
Svi se suočavaju sa sistemom koji ih svakodnevno gura na marginu. Ipak, svi su odlučni da se odupru i pokušaju da promene ovaj sistem.
Glavna i odgovorna urednica: Aulonë Kadriu.
Naslovna slika: Fatlum Jashari / K2.0.
Ovaj članak objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.