“Naše emocije su prirodne, ali su i prilagodljive”

Svest o prošlosti prenosi se i na generacije rođene nakon rata na Kosovu 1998-99. Kosovari koji su premladi da bi imali svoja sećanja na rat i dalje imaju predstave o tome šta se desilo, koje su oblikovane raznim društvenim, porodičnim i ličnim dinamikama. Ali, na koji način se ono prenosi? Da li film oblikuje, odnosno potvrđuje istorijske narative i svest? Da li slike i poruke iz tih filmova utiču na to kako mladi Kosovari vide i razumeju rat i nedavnu istoriju svoje domovine?

Istraživanja, poput članka istoričara Jukke Korttija “Rat, transgeneracijsko sećanje i dokumentarni film: posredovano i institucionalno sećanje u istorijskoj kulturi”, pokazuju da film ima moć da ovekoveči rat i oblikuje kolektivno sećanje. Bilo kroz dokumentarce ili igrane filmove, narativi i slike utiču na način na koji se istorija razume.

Na Kosovu se film na različite načine bavi ratom, učvršćujući neke narative, a izazivajući druge. U poslednje vreme, kosovski filmski stvaraoci, koje filmski festival Dokufest naziva “novim talasom” kosovskog filma, napravili su niz filmova. Neki od tih filmova direktno se bave ratom ili, češće, time kako prošlost oblikuje i utiče na društvo ili kako se društvo još uvek suočava sa svojom prošlošću. Ti filmovi su manje holivudski blokbasteri, a više art-house kinematografija, manji filmovi koji su se potom probili na međunarodnu scenu.

U poslednjoj deceniji, filmovi sa Kosova nominovani su za nagrade na festivalu u Kanu, ušli u uži izbor za Oskara, i osvojili nagrade na BAFTA, Sundance Film Festivalu i filmskom festivalu u Roterdamu, između ostalih. Pokrivaju teme poput borbi udovica, sukoba između generacija u višečlanim domaćinstvima, mladih koji formiraju bandu kako bi pobegli od stvarnosti svog života u malom gradu, tinejdžera koji preoblikuju svoje identitete i ljudi koji odlaze na univerzitet usred političkih previranja.

K2.0 je razgovarala sa pet mladih Kosovara/ki o tome kako ovi skorašnji filmovi, kao i film generalno, oblikuju sećanje mladih na rat. Njihovi odgovori, dati direktno kroz razgovor i putem emaila, pružaju niz različitih aspekata i uvida.

Neki od ispitanika/ca K2.0, poput 27-godišnjeg Shpata Ejupija iz Uroševca, sada žive u inostranstvu. Drugi, poput 26-godišnje Dione Kursari iz Đakovice i 26-godišnjeg Ismaila Myrselija iz Prizrena, rade u filmskoj i kulturnoj sceni Kosova. Myrseli i njegova porodica su tokom rata bili u Sarajevu, Bosna i Hercegovina, pre nego što su se vratili na Kosovo 2001. godine. S druge strane, neki, poput 19-godišnje studentkinje umetnosti Anđele Mirković iz Gračanice i 23-godišnjeg Arbera Ramadanija iz Likovca kod Skenderaja, koji je nedavno bio pripravnik u Evropskom parlamentu, rođeni su potpuno nakon rata.

Razgovori sa ovih petoro mladih dotakli su se tema kao što su na koji način može film da oblikuje kulturu sećanja, koji se novi filmovi snimaju na Kosovu i kako američki filmovi utiču na mlade tokom odrastanja.

K2.0: Kako se vi sećate rata?

Diona Kusari: Rođena sam 1997. godine. Ono što znam o ratu dolazi iz priča moje majke, moja sećanja su posredna. Nemam nikakvih ličnih uspomena. Nisam imala ta iskustva. Iskreno, mislim da mi do moje 18. godine ono što se dogodilo tokom rata uopšte nije bilo važno. Moje znanje o tome, ili razumevanje zašto je to važno, šta se zaista dogodilo i kako mogu da složim delove te priče, došlo je tek nakon što sam počela akademske studije, kada sam se preselila u Prištinu, i kroz susrete s različitim akterima, političkim ili iz civilnog društva na kosovskoj sceni. Tek tada sam uspela da steknem neki kontekst i da na neki način počnem da postavljam pitanja članovima porodice o svojoj ličnoj istoriji.

Ismail Myrseli: Znao sam da su nas bombardovali, da su nas ubijali, ali to nije bilo deo mog svakodnevnog života… Nije bilo toliko prisutno u mom detinjstvu. Više su me interesovali fudbal, video igrice kao što su Runescape i Fifa, možda i po koja simpatija iz detinjstva.

Anđela Mirković: Rođena sam 2005. godine, tako da nemam lična sećanja na rat. Zbog toga rat pamtim isključivo iz vesti i drugih medija koje konzumiram, zajedno sa pričama moje porodice i prijatelja. Iz onoga što sam saznala, čini se da je to bilo vreme kada je sve bilo neizvesno i zastrašujuće. Iako rat nisam proživela, mislim da se njegov uticaj i danas snažno oseća. Oblikuje način na koji vidimo svet. Za mene, to nije samo skup istorijskih činjenica, već i lične priče i trajne posledice na naše zajednice. To je podsetnik na vrednost mira i važnost njegovog čuvanja, ako ga ikada ostvarimo.

Shpat Ejupi: Da budem iskren, imam problema da pričam [o ratu] čak i sa svojom majkom jer ona ima te traume i jezik jednostavno ne može da prenese sve. Stvorene su određene granice. Ne znam zašto pošto sam bio veoma mali.

Šta mislite o filmovima koji su snimljeni o Kosovu i ratu? Kako filmovi menjaju ili oblikuju vašu predstavu o Kosovu i ratu? Da li ste u nekim momentima saznali/e nešto iz istorije Kosova ili svoje porodice dok ste gledali/e film, ili ste možda na neke stvari gledali/e drugačije?

Arber Ramadani: U filmu “Heroj” (2014), Arben Bajraktaraj glumi heroja koji je zapravo bio ratnik i koji je spasao svoje selo. Ali posle rata, ne može da nađe posao kako bi izdržavao svoju porodicu i decu. Njegovo dete je bolesno. Ljudi koji su napredovali u društvu, a nikada nisu kročili na bojno polje, sada su na vlasti. A heroj ostaje bez struje, u nemogućnosti da brine o svojoj porodici. Film pokazuje da ljudi koji su se stvarno borili nisu dobili priznanje koje su zaslužili. Heroj je heroj zato što nije bio korumpiran. Ostao je veran svojim idealima. Znam mnogo ljudi koji su se stvarno borili i koji su izgubili članove porodice, prijatelje. I nisu se obogatili. A onda imate neke ljude koji su se mnogo obogatili posle rata.

Možete se pronaći u tim pričama, ne ja lično, jer sam rođen posle rata, ali vaša porodična istorija se može ogledati u mnogima od njih. U filmu “Shok” (Drug), srpski vojnik ubija jednog dečaka. Nešto slično se dogodilo i u mom selu. Ili ljudi koji beže iz svojih domova. To je nešto što se dogodilo mojoj porodici. Ili u filmovima “Father” (Otac) i “The Hero” (Heroj), gde imamo odnos između oca i deteta. Zbog loše socioekonomske situacije na Kosovu, moj otac je morao da se preseli u Sloveniju. Možda zato i volim ta dva filma. Mislim, ne prikazuju ništa detaljno čime bi se moja porodica mogla poistovetiti. S druge strane, možda postoji mnogo stvari u kojima možete pronaći sličnosti sa vašim porodicama.

Kusari: Postoji utisak da način na koji se predstavljamo kroz vizuelni jezik u filmovima ima mnogo veze s tim kako je narativ Kosova zasnovan na samom ratu. To je, na neki način, naš identitet. Na tome je izgrađen naš identitet.

Filmovi, na neki način, prikazuju posledice ratne traume. Oni često nose tu sumornu, tešku energiju: kao da smo zaglavljeni u nekakvoj dubokoj rupi zbog čitave patnje koju smo prošli i nema nam svetla na kraju tunela.

Ovi filmovi zapravo ne nude ništa. Oni samo iznova prikazuju naše ratne traume, bez stvarne mogućnosti da ih prebrodimo i krenemo napred. I to ima smisla, jer smo još uvek tu gde jesmo. Mnogi ljudi su bili direktno ili indirektno pogođeni, a da njihove patnje nikada nisu priznate ili validirane, a kamoli da su primili neku pomoć, pa možda ovi filmovi tačno prikazuju kako smo još uvek vezani za prošlost i kako se naša sadašnjost razvija. Gde god išli, mi našu prošlost vučemo sa sobom.

Ne znam ni za jedan film koji ostavlja prostor za maštu, osnaživanje ili alternativne stvarnosti. Čini mi se da sve služi samo afirmativnoj funkciji: to i to se dogodilo tokom rata. Ljudi su i dalje opterećeni anksioznošću i strahom. Obično se ustručavam da to kritikujem, jer razumem da se možda nalazimo u trenutku kada je umetnost ta koja mora to da izrazi, dok ne stvorimo prostor za razgovor o budućnosti i državnosti Kosova, ili individualnosti na ličnom nivou, neopterećen političkim sukobima i dogmama.

Čini mi se da većina filmova ima tu afirmativnu funkciju. Nije da namerno pružaju prostor za isceljenje, osnaživanje ili mogućnost da zamislimo drugačiju budućnost. Filmovi mogu da iskrive i prikažu istoriju na način koji stvara jednostranu sliku u glavama ljudi. I na osnovu predrasuda, pokušavaju da demonizuju i dehumanizuju određenu grupu ljudi.

Nije mi cilj da kažem da je stanje jednostavno takvo i da ćemo zauvek ostati zarobljeni u njemu, opterećeni svojim emocijama. Ono što želim da kažem je da su naše emocije prirodne, ali i prilagodljive. Mogu se oblikovati. Moramo shvatiti da ne moramo biti taoci tih emocija ceo život. Ne želim da ceo svoj život govorim samo o traumi. Ali, na primer, film “The Hill Where Lionesses Roar” (Brdo na kojem lavice riču) [koji govori o tinejdžerkama na Kosovu koje formiraju svoju bandu kako bi prekratile vreme pre nego što napuste svoj mali grad da bi otišle na fakultet] ne govori direktno o ratu. Pouka koju možemo izvući iz toga je veoma osvežavajuća.

Mirković: Filmovi o Kosovu i ratu su važni jer pomažu da se naša priča prenese i naša istorija očuva. Od ključnog je značaja da to čine tačno i s poštovanjem, iako je to, nažalost, retko kad slučaj.

Proširili su moje razumevanje predstavljanjem različitih perspektiva i pružanjem snažnog emocionalnog konteksta, ali ponekad uključuju propagandu koja može iskriviti istinu. Oblikovali su moj pogled na sukob i istakli njegove složenosti, iako sam i dalje oprezna u vezi sa pristrasnostima koje mogu nositi. Donekle su promenili moj pogled, ali nisam sigurna da su u potpunosti promenili moje mentalne slike. Doneli su nove uvide, ali teško je proceniti njihov pun uticaj. Gledanje tih filmova mi je pružilo osećaj razumevanja, ali često sam ih doživljavala kao neiskrene ili jednostrane. Ponekad su isticali određene aspekte istorije ili porodičnih iskustava, dok su druge zanemarivali, što je otežavalo dobijanje jasne, tačne slike.

Ejupi: Ti filmovi pomažu ljudima da se obrazuju. Mislim da je bolje što imamo takve filmove kako se mlađe generacije u budućnosti ne bi suočavale s pitanjima o tome kakav je bio rat, čija je krivica, ili da li treba poginuti za svoju zemlju. Nije dobro ljudima pružati samo ratne narative, a ne nuditi im i književnost, filmove i znanje…

Kusari: Uvek je važno postavljati pitanja i biti kritičan. Kada razmišljam o tome kako nam se slike urezuju u um, često se setim da sam kao dete gledala mnogo američkih filmova, i osećam da te slike još uvek utiču na mene. Zato je ključno ne samo razmišljati o tome šta gledamo, već i o porukama koje nam ti filmovi šalju.

Myrseli: Nikada nismo imali umetničko obrazovanje u osnovnoj školi. Svi kulturni i umetnički sadržaji u mom životu dolaze iz British Councila, Creative Europea i SAD-a. Sećam se da sam kao dete često boravio u American Corneru u Prizrenu. Odlazio sam tamo jer sam voleo da čitam stripove o Batmanu koje nisam mogao da pronađem nigde drugde. Tada sam počeo da čitam na engleskom i naučio još jedan jezik. Naravno, to ima svoje prednosti, ali istovremeno je društvo toliko isprano da veruje da ne postoji druga opcija. Znate, druga opcija smo mi sami.

Kako mislite da mladi ljudi na Kosovu i u dijaspori gledaju na Kosovo i na rat?

Ramadani: Drugačije je kada čuješ o traumatičnom događaju i kada ga zaista doživiš. Za mnoge ljude koje znam, na primer, ne vole akcione filmove u kojima ima pucnjave. Zato što su to videli, doživeli su to. Ljudi rođeni na Zapadu uče o ratu na Kosovu, doživljavaju ga kroz priče koje nam pomažu da razumemo stvarnost.

Kusari: Mislim da naša generacija nije nužno ona koja pokušava da sakrije prošlost. Naravno, ako se neko iz moje generacije sretne sa nekim Srbinom ili Srpkinjom, možda će biti spreman ili spremna na verbalni sukob. Nije idealno, ali istovremeno mislimo: “Hajde da to rešimo, da se fokusiramo na budućnost jer sa sobom nosimo višestruka traumatična iskustva”. Takođe razumem zašto mlađa generacija polako gubi interesovanje za ono što se desilo tokom rata, jer te priče dolaze od drugih. To više zaista nije njihova priča.

To ti je kao kad u vezi nikada ne razgovaraš sa partnerom o svojim željama, pa te ta osoba napusti i ta veza nikada ne dobije svoj epilog. To je neka vrsta gaslightinga (manipulacije). Osećaš se zbunjeno, kao da se stalno vraćaš svojoj prošlosti. Ako ta osoba ne želi da razgovara s tobom, kako ćeš razumeti šta se desilo?

Mirković: Mladi ljudi poput mene gledaju na Kosovo i rat na različite načine. Uticaj na nas dolazi iz porodičnih priča i naših ličnih iskustava. Neki od nas se fokusiraju na okretanje ka budućnosti i obnovu, dok se drugi još uvek bore sa bolom i složenošću naše prošlosti.

Ejupi: Sve što smo čuli, bar moja generacija, očigledno je da, ako to posmatrate kao drvo, jedan veliki deo granja je lažan.

Da li ste gledali/e neke od novih filmova proizvedenih na Kosovu? Šta misliš o njima?

Ejupi: Osećam samo zahvalnost i poštovanje prema ljudima koji se time bave. To je zaista neverovatno. Znate, živim ovde u Ljubljani, gde bi se moglo reći da ljudi imaju bolje uslove za snimanje filmova, ali to nije tako, dok u Prištini, izgleda da neki ljudi, samo iz svoje čiste želje da se izleče ili da se izraze, prave fantastične filmove koji mogu da izraze veoma duboku svest ne samo jedne osobe, već čitavog naroda. Kroz to, ljudi mogu da se izleče i da pobegnu od tog narativa koji kaže “ne smeš ovo, ne smeš ono”.

Myrseli: Mislim da smo se konačno, i ovo je možda malo nepopularno mišljenje, oslobodili ideje: oni su došli, mi smo se borili i sad patimo.

Mirković: Nisam gledala mnogo novih filmova sa Kosova jer sam skeptična u vezi sa njihovom tačnošću. Često imam osećaj da ne prikazuju celu istinu i mogu biti pristrasni, pa radije se oslanjam na druge izvore za razumevanje naše istorije.

Kusari: Mislim da te [novije] filmove gleda šira publika. Postoji mnogo prilika za alternativnu kinematografiju kroz naše besplatne projekcije. Pogotovo u smislu vizuelnog prikazivanja naše prošlosti, mislim da postoji veliko interesovanje publike da to vidi.

Opšti utisak je da naši filmovi prikazuju šta smo i gde smo sada, što još uvek svesno ili nesvesno obrađuje efekte rata i represije. Razumem da možda živimo u trenutku kada treba da dozvolimo da se to odigra, dok ne stvorimo prostor za razgovor o budućnosti i državnosti Kosova, ili individualnosti na ličnom nivou. Nisam baš tip koji bi snimio film u kom se spekuliše o budućnosti i zamišljaju bolje alternativne realnosti, još uvek pokušavam da procesuiram realno stanje. Ali bih zapravo volela da postoji neko ko bi popunio te praznine.

Smatram da je važno da svi prihvatimo kontradikcije koje postoje u našoj zemlji.

Ovaj članak je skraćen i prilagođen radi jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Ova publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj je isključivo odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.