“Nezavisnost je ostvarena. Sada je na redu sloboda.”
Zaboravljena deklaracija o nezavisnosti Kosova iz 1991. godine.
Piše Shan Karemani — 17/02/2025
Dana 17. februara 2008. godine, Kosovo nije prvi put proglasilo nezavisnost – to je bio već drugi put. Prva deklaracija doneta je 19. oktobra 1991. godine, samo nekoliko meseci nakon što su Slovenija i Hrvatska, 25. juna iste godine, proglasile nezavisnost od Jugoslavije.
Nažalost, Deklaracija o nezavisnosti Kosova iz 1991. godine uglavnom je ostala u senci, zasenjena mnogo poznatijim proglašenjem iz 2008. godine. Ipak, ključno je osvežiti sećanje na događaje iz 1991. pre nego što ovaj istorijski trenutak izbledi iz naše kolektivne svesti.
Šta se te jeseni dogodilo na Kosovu i zašto je važno da to pamtimo?
Rođen 1997. godine u Sjedinjenim Američkim Državama, imao sam 11 godina kada je Kosovo 2008. godine proglasilo nezavisnost. Poput mnogih mlađih generacija Albanaca, odrastao sam poznajući samo taj trenutak, nesvestan da je Kosovo prvi put proglasilo nezavisnost još 1991. godine. Tek na sedmogodišnjicu nezavisnosti iz 2008, kada mi je otac ispričao o ranijoj deklaraciji, otkrio sam ovaj zaboravljeni deo naše istorije. “Trebalo bi da slavimo tu deklaraciju”, rekao je. “Sramota je što smo je zaboravili.”
Međutim, da bismo razumeli Deklaraciju iz 1991. godine, moramo se osvrnuti na njen širi kontekst. U martu 1989. godine, jugoslovenske vlasti pod vodstvom Slobodana Miloševića ukinule su autonomiju Kosova. Ova odluka dovela je do brutalnog sistema nalik aparthejdu, u kojem su Albanci sistematski potiskivani. Oko 90% Albanaca izgubilo je posao, što ih je gurnulo u siromaštvo i ugrozilo opstanak njihovih porodica. Državno nasilje se pojačalo, a Albancima nije preostalo ništa drugo osim da uspostave paralelne institucije kako bi obezbedili upravu, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu.
Dana 2. jula 1990. godine, Kosovo je proglasilo ravnopravan status sa šest jugoslovenskih republika. Dva meseca kasnije, 7. septembra 1990. godine, u tajnosti i pod pretnjom srpske represije, usvojen je istorijski Kačanički ustav. Ovim dokumentom Kosovo je hrabro potvrdilo svoj politički i pravni identitet i postavilo temelje buduće državnosti, koja će zvanično biti proglašena godinu dana kasnije.
Suprotno nekim zabludama, Deklaracija od 2. jula 1990. godine nije bila čin pune nezavisnosti kojim bi Kosovo postalo suverena država. Umesto toga, predstavljala je proglašenje nezavisnosti od Srbije, dominantne republike u Jugoslaviji, u kojoj je Kosovo do tada imalo status autonomne pokrajine.
Ubedljivih 99% birača podržalo je nezavisnost Kosova kao suverene države.
Kosovo je takođe načinilo značajne korake ka svojoj nezavisnosti. Iako je Vlada Srbije 1989. godine ukinula Skupštinu Kosova, njeni albanski članovi nastavili su da se sastaju u tajnosti. Dana 22. septembra 1991. godine, Skupština je donela odluku o održavanju referenduma o suverenosti i nezavisnosti Kosova. Referendum je sproveden od 26. do 30. septembra, a odziv je bio visok – glasalo je 87% od ukupno 1.051.357 birača sa pravom glasa. Učestvovanje u referendumu nosilo je značajan rizik, uključujući hapšenje i zatvorsku kaznu. Uprkos tome, ubedljivih 99% birača podržalo je nezavisnost Kosova kao suverene države, dok je samo 164 glasalo protiv, a 933 glasačka listića proglašena su nevažećim.
“Danas glasamo za sebe”
Dok sam istraživao ovaj trenutak u istoriji Kosova, suočio sam se s izazovima u pronalaženju čak i najosnovnijih informacija. Veći deo onoga što sam uspeo da prikupim potiče iz lista “Bujku”, novina koje su tokom devedesetih nastavile nasleđe popularne “Rilindje”. Uprkos represiji i cenzuri, “Rilindja” je godinama istrajavala kao glas kosovskih Albanaca i ključni faktor u borbi Kosova za samoopredeljenje, sve dok je srpske vlasti nisu zabranile u avgustu 1990. godine.
Iako “Bujku” više nije u štampi, privatno vođena veb stranica, koju je segmentirao i kreirao Kushtrim Visoka, arhivirala je većinu njegovih izveštaja iz tog perioda u pregledan sistem, omogućavajući čitaocima/teljkama da sami/e istraže ove istorijske zapise.
Pregledajući arhive “Bujkua” iz perioda od kraja septembra do oktobra 1991. godine, naišao sam na niz upečatljivih svedočenja koja osvetljavaju emocije i značaj referenduma o nezavisnosti Kosova. Ovi izveštaji jasno oslikavaju narod odlučan da potvrdi svoj suverenitet uprkos ozbiljnim izazovima.
U selu Ence, “Bujku” je izvestio da je cela zajednica izašla na glasanje, uključujući i starije građane/ke koji/e su jedva mogli/e da stoje.
Jedan od takvih izveštaja govori o 105-godišnjem Tefiku Rexhepiju iz naselja Geljance u Suvoj Reci, koji je izjavio da je to bio prvi put u njegovom životu da ima priliku da glasa za suverenitet Kosova, nadajući se da će buduće generacije moći da žive slobodno u nezavisnoj Republici Kosovo. U selu Ence, “Bujku” je izvestio da je cela zajednica izašla na glasanje, uključujući i starije građane/ke koji/e su jedva mogli/e da stoje. Među njima su bila i tri brata — Agush, Selman i Hamdi — svi stariji od 70 godina. Agush, najstariji među njima, stajao je u redu sa suzama u očima i rekao: “Do danas smo glasali mnogo puta, ali uvek za druge. Danas glasamo za sebe, za suvereno i nezavisno Kosovo.”
Drugi izveštaj iz Ferizaja (Uroševac) govori o 97-godišnjem Eminu Hasaniju, koji je referendum opisao kao istorijski trenutak: prvi put posle 79 godina Albanci i Albanke su imali priliku da slobodno izraze svoju davno potisnutu političku volju. Hasani je verovatno mislio na 1912. godinu, kada je Albanija proglasila nezavisnost. Sabrushe Tërnava, majka troje dece, i Feride Tërnava, studentkinja iz naselja Nakarade u Kosovu Polju, nisu mogle da sakriju radost dok su ubacivale svoje glasove u glasačku kutiju. “Bujku” je pisao da su obe žene sanjale o izgradnji slobodne države u kojoj bi konačno mogle da žive dostojanstveno, nakon godina patnje.
Posebno je značajno što je “Bujku” dokumentovao da je referendum prevazišao etničke podele. Na biračkom mestu broj 6 u Ferizaju, Živka Sopa, etnička Srpkinja, glasala je — što je bio važan primer kako je referendum, iako predvođen Albancima, uključivao i pojedince van većinske zajednice. U Mamuši, opštini sa većinskim turskim stanovništvom, oko 2.500 Turaka učestvovalo je u referendumu. Bošnjaci i Romi takođe su dali svoje glasove za nezavisno Kosovo, što je pokazalo multietničku prirodu pokreta.
Pretražujući arhive “Bujkua”, naišao sam i na ime Refika Currija iz Elez Hana, koji je imao 30 godina kada je uhapšen 28. septembra 1991. godine zbog učešća u referendumu. Uspeo sam da ga dobijem telefonom. Curri se prisetio dana kada je uhapšen:
“Srpsko-jugoslovenski policajci stavili su me u zadnji deo policijskog automobila Zastava 101. Kada smo stigli u stanicu, već se okupila gomila Albanaca koji su čuli za moje hapšenje. Dok su policajci izlazili iz auta, počeli su da brišu prašinu sa prozora — Elez Han, grad poznat po svojoj velikoj fabrici cementa, uvek je bio prekriven prašinom. Ali nisu koristili bilo šta da očiste prozore — koristili su našu nacionalnu albansku zastavu. To je razbesnelo mene i ostale Albance.”
Nezavisnost po uslovima kosovskih Albanaca
Dana 19. oktobra 1991. godine, Skupština Republike Kosovo zvanično je proglasila rezultate referenduma, potvrđujući status Kosova kao nezavisne države. Sa 99,87% glasova u korist nezavisnosti i učešćem više od dve trećine registrovanih birača/ica, referendum je bio uspešan i predstavljao je neporeciv izraz volje naroda. Iako nije imao formalni, međunarodno priznati proces poput onog iz 2008. godine, referendum iz 1991. može se smatrati de facto proglašenjem nezavisnosti i antikolonijalnim činom. Skupštinsko priznanje rezultata referenduma učvrstilo je državnost Kosova, označivši ključan korak ka proglašenju nezavisnosti. Nekoliko dana kasnije, 21. oktobra 1991, Albanija je postala prva i jedina država koja je priznala nezavisnost Republike Kosovo.
Nakon ove deklaracije, Ibrahim Rugova, jedan od osnivača Demokratskog saveza Kosova (LDK), izabran je za prvog predsednika, dok je Bujar Bukoshi postao prvi premijer. Iako su se pozivi na nezavisnost javljali u različitim oblicima i ranije, LDK je odigrao ključnu ulogu tokom devedesetih, uspostavljajući prve paralelne institucije i predvodeći politički otpor srpskom režimu. Stranka je usvojila strategiju pasivnog otpora, s ciljem da stekne međunarodno priznanje i izbegne direktne sukobe sa srpskim snagama. Međutim, kako je srpska represija jačala, a diplomatski napori nisu donosili konkretne rezultate, postalo je jasno da ovaj pristup ima svoja ograničenja. Do 1997. godine, pojavom Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) na javnoj sceni, oružani otpor postao je ključni element borbe Kosova za slobodu.
To je bila deklaracija koju je u potpunosti pokrenuo narod – čin prkosa koji je kosovskim Albancima/kama vratio moralno dostojanstvo nakon decenija sistematske represije.
Deklaracija iz 1991. godine nosi daleko veći značaj od one koja je usledila 2008. godine. To je bila deklaracija koju je u potpunosti pokrenuo narod – čin prkosa koji je kosovskim Albancima/kama vratio moralno dostojanstvo nakon decenija sistematske represije. Nezavisnost je proglašena po uslovima kosovskih Albanaca, ukorenjena u kolektivnoj borbi i pravu na samoopredeljenje, mnogo pre nego što su zapadni okviri “nadzirane nezavisnosti” i međunarodni pregovori definisali uslove za državnost.
Nasuprot tome, deklaracija iz 2008. godine, iako ključna za međunarodno priznanje, bila je oblikovana više spoljnim kompromisima nego voljom naroda. Okviri koje su predložile ličnosti poput Marttija Ahtisaarija možda su delimično legitimisali našu nezavisnost u očima sveta, ali su istovremeno rizikovali da umanje žrtve podnete tokom devedesetih godina. U tom periodu, Kosovo je bilo izloženo brutalnoj represiji u rasističkoj, kolonijalnoj policijskoj državi, gde ubijanje Albanaca nije bilo kažnjavano.
Ipak, pokazali smo dostojanstvo i odlučnost da proglasimo nezavisnost po svojim uslovima. Usled represije, uspostavili smo paralelne sisteme sa sopstvenim liderima, školama, klinikama i medijima – ne zato što smo bili fizički slobodni, već zato što nismo hteli da čekamo da nam sloboda bude dodeljena. Drugim rečima, nezavisnost nam nije poklonjena – mi smo je preuzeli 1991. godine, čak i ako ju je tada priznala samo Albanija.
Glasanje uprkos rizicima
Ne mogu a da ne pomislim na ljude poput Tefika Rexhepija, koji je, nakon što je preživeo Balkanske ratove 1912–1913. i oba svetska rata, prvi put u 105. godini izašao da glasa za nezavisno Kosovo. Njegov glas, kao i bezbroj drugih, nije bio samo izraz želje za nezavisnošću, već i svedočanstvo čitavog života borbe.
A šta je sa onima koji su rizikovali sve kako bi tajno glasali, znajući da im preti opasnost od policije? Mnogi obični građani i građanke – Zymrie Aliu, Selami Latifi, Abdyrrahim Mahmuti, Rrahim Morina, Banush Krasniqi, Ali Berisha, Arsim Sejdiu, Hajrie Morina i mnogi drugi – uhapšeni su dok su pokušavali da daju svoj glas. Ovi pojedinci, koji su žrtvovali svoju bezbednost, jednako su važni za našu istoriju kao i bilo koja zvanična deklaracija. Zanemarivanjem 1991. godine, previđamo njihovu hrabrost i ključnu ulogu koju su imali u oblikovanju budućnosti Kosova.
Dok sam istraživao ovu temu, zapitao sam se da li još neko na Kosovu piše o tome. Ukucao sam relevantne pojmove u Google, nadajući se da ću nešto pronaći, ali bez uspeha. Po svemu sudeći, deklaracija iz 1991. godine retko se spominje u širem javnom diskursu o istorijskim događajima. Onda sam, na svoje iznenađenje, naišao na jednu nasumičnu, ali fascinantnu objavu na Facebooku, koju je napisao Adnan Mustafa povodom osme godišnjice “zvanične” kosovske nezavisnosti, 17. februara 2008. godine.
U svom postu Mustafa piše: “Tog dana [17. februara 2008.] izašao sam da slavim sa porodicom samo iz jednog razloga – da obradujem decu. Za mene je nezavisnost proglašena kada je Skupština Republike Kosovo, nakon referenduma za nezavisnost, donela odluku 19. oktobra 1991. godine. To je prava nezavisnost. Sedamnaesti februar je samo medijski kreirana nezavisnost.”
Mustafina objava me je duboko pogodila, pa sam želeo da ga kontaktiram i saznam ne samo njegovo mišljenje već i njegova sećanja na referendum iz septembra 1991. i kasnije proglašenje nezavisnosti. Nažalost, kasnije sam saznao da je preminuo 2017. godine.
Nisam uspeo da stupim u kontakt s njegovom porodicom, ali sam razgovarao sa njegovim prijateljem, čije ime je Pal Bala. Sreli smo se u jednom kafiću u Prištini, gde mi je ispričao da su kosovski političari 2008. godine napravili grešku što u Deklaraciji o nezavisnosti, usvojenoj u Skupštini Kosova 17. februara, nisu pomenuli referendum iz 1991. godine. Po njegovom mišljenju, umesto da bude proglašena kao nova deklaracija nezavisnosti, trebalo je da bude prepoznata kao potvrda autentične odluke naroda iz 1991. godine.
Neki bi mogli da kažu da su Kosovo i njegovi građani i građanke bili u daleko boljoj situaciji 2008. godine. Mogli bi da tvrde da deklaracija iz 1991. nije dovela do prave nezavisnosti i da su naredne godine za Albance i Albanke na Kosovu bile brutalne. Međutim, ovakvo mišljenje zanemaruje ne samo simboličku i dostojanstvenu vrednost proglašenja nezavisnosti iz 1991. godine, već i činjenicu da su mnoge zemlje proglasile nezavisnost mnogo pre nego što su je stvarno ostvarile.
Ovaj citat savršeno oslikava kako su ljudi gledali na deklaraciju iz 1991. godine: nezavisnost je proglašena, ali prava sloboda tek je trebalo da bude postignuta.
Na primer, Bosna i Hercegovina slavi svoju nezavisnost 1. marta (1992), uprkos strahotama koje su usledile, uključujući genocid koji su počinili bosanski Srbi u Srebrenici i četvorogodišnju opsadu Sarajeva. SAD, koje slave svoju nezavisnost 4. jula (1776), nisu postale potpuno suverene i nezavisne sve do Pariškog ugovora 1783. godine.
Zanimljivo je da sam, pregledajući arhivu “Bujkua”, naišao na isečak iz novina od 29. septembra 1991. godine, četvrtog dana referenduma. Podnaslov glasi: “Kakva je to sloboda kad moraš da glasaš u tajnosti? – Nezavisnost je ostvarena. Sada je na redu sloboda.” Ovaj citat savršeno oslikava kako su ljudi gledali na deklaraciju iz 1991. godine: nezavisnost je proglašena, ali prava sloboda tek je trebalo da bude postignuta.
U svom eseju “Notes for a Hypothetical Novel”, koji je deo njegove zbirke “Nobody Knows My Name”, poznati afroamerički pisac i aktivista za građanska prava James Baldwin lepo piše: “Sloboda nije nešto što se nekome može dati, sloboda je nešto što ljudi uzimaju.” Mi smo uzeli svoju slobodu 19. oktobra 1991. godine. Dana 17. februara 2008. godine i u danima koji su usledili, veći deo sveta je konačno priznao ono što smo mi već proglasili za sebe 16 godina ranije.
Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0