Otpor pred nemogućim uslovima
Masovna otpuštanja, aparthejd i okolnosti u kojima se čekao pravi trenutak za ostvarenje nezavisnosti.
Piše Shkumbin Brestovci | 18. marta 2025.
Ponedeljak, 3. septembar 1990, prvi dan škole. Na ulicama nije bilo nikoga, pijaca je bila prazna, radnje zatvorene. Priština je izgledala kao grad duhova. Zapravo, celo Kosovo je tog dana bilo u štrajku.
Savez nezavisnih sindikata Kosova (BSPK), osnovan nekoliko meseci ranije, pozvao je radnike da jednodnevnim generalnim štrajkom simbolično protestuju protiv nezakonitog otpuštanja preko 15.000 albanskih radnika. Cilj je bio i da se režimu Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, jasno stavi do znanja da bi, uprkos tome što su radnici bili potcenjeni sloj društva, mnogi aspekti života na Kosovu bili paralizovani bez njihovog rada.
Štrajku su se pridružili i zanatlije, trgovci, poljoprivrednici, kao i gotovo celokupno stanovništvo.
U to vreme, Kosovo je imalo oko 1,9 miliona stanovnika, od kojih je u javnom sektoru radilo oko 230.000 Albanaca, dok je radno sposobnih bilo oko milion. Privatni sektor, koji je tek počeo da se razvija, imao je svega oko 7.000 zaposlenih – barem prema zvaničnoj statistici Jugoslavije.
Štrajk je često moćno oružje otpora jer može naneti ozbiljnu ekonomsku štetu režimu. Međutim, kako se s vremenom pokazalo, ovaj režim nije mario ni za ekonomiju ni za plodove rada.
Još krajem sedamdesetih, ceo istočni blok doživljavao je ubrzani ekonomski pad, dok je u toku cele osamdesete kriza postajala sve dublja. Reč “kriza” postala je izlizana fraza u krugovima Saveza komunista Jugoslavije, gde su se danonoćno raspravljala moguća rešenja problema, od kojih su mnogi bili potpuno fiktivni.
Jedan od najviše pominjanih fiktivnih problema u Srbiji i na Kosovu osamdesetih bio je slučaj Đorđa Martinovića. Prvog maja 1985. godine, šezdesetpetogodišnji Martinović iz Gnjilana primljen je u bolnicu sa razbijenom staklenom bocom u anusu. U početku je tvrdio da su ga napala dva Albanca dok je radio na svojoj njivi. Međutim, već 7. maja, Sekretarijat unutrašnjih poslova (SUP) objavio je saopštenje u kojem se navodi da je Martinović sam sebi naneo povrede. Potom su formirane različite komisije kako bi se ispitala priroda incidenta. Kako je zabeležila američka autorka Julie Mertus u knjizi “Kosovo: How Myths and Truths Started a War” (Kosovo: Kako su mitovi i istine započeli rat), postojala su najmanje četiri različita mišljenja o ovom slučaju – neka su tvrdila da su povrede nanete od strane drugih, dok su neka sugerisala da ih je Martinović naneo sam. Konačno mišljenje, doneto u novembru, ostalo je dvosmisleno, ne dajući nikakvu konačnu presudu kojom bi se Albanci smatrali odgovornima.
Uprkos tome, srpski mediji pokrenuli su masovnu kampanju senzacionalističkih i nacionalističkih interpretacija ovog slučaja. Svetislav Spasojević, novinar nedeljnika NIN, koji je predvodio ovu kampanju, objavio je 1986. godine knjigu pod nazivom “Slučaj Martinović”. Knjiga je bila zbirka svih izjava i sastanaka političkih, književnih i novinarskih krugova, održanih s ciljem da se ovom slučaju doda još veća dramatičnost – svega osim činjenica. Sama činjenica da je knjiga imala 485 stranica i početni tiraž od 50.000 primeraka pokazuje razmere opšte histerije stvorene oko ovog slučaja.
Slične teme, koje su se bavile navodnim zločinima Albanaca nad Srbima, nisu bile samo predmet senzacionalističke štampe već su se razmatrale i u najvišim političkim krugovima. Tadašnji predsednik Srbije, Ivan Stambolić, kasnije je, 1995. godine, objavio knjigu “Put u Bespuće”. U toj knjizi priznao je da su izveštaji o zločinima Albanaca tokom osamdesetih godina bili lažirani. Stambolić je, kao prvi čovek države, bez sumnje bio upoznat sa svime, ali je odlučio da prećuti.
Pored propagande i ekonomske krize, Kosovo je tih godina trpelo i veliki policijski pritisak. U novembru 1988. godine, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Kosova, Rrahman Morina, na sastanku Saveza komunista sažeo je policijske akcije protiv “albanskog nacionalizma”. Svaki izraz albanskog identiteta ili zahtev za političkom ravnopravnošću tumačen je kao separatizam i neprijateljstvo prema Jugoslaviji.
Prema Morininom izveštaju, od 1981. godine podignute su krivične prijave protiv 72.223 osobe, dok su prekršajne prijave podnete protiv 95.030 ljudi. Protiv dodatnih 314.120 osoba preduzete su druge mere, uključujući hapšenja, pritvore i ograničavanje slobode. Drugim rečima, gotovo polovina odraslog stanovništva Kosova bila je pod policijskom represijom.
Sve je to bio deo šire kampanje orkestrirane u Beogradu, čiji je cilj bio rešavanje “srpskog pitanja” kroz podsticanje srpskog nacionalizma.
Poznata srpska istoričarka i liberalna političarka Latinka Perović, u intervjuu za Peščanik 2016. godine, prisetila se razgovora iz 1987. godine sa Antonijem Isakovićem, tadašnjim potpredsednikom Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Isaković joj je tada rekao da je “konačno došlo vreme da Srbija reši svoje pitanje, jer Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju”.
“Čekaj, Vi zapravo želite rat?”, upitala ga je Perović.
“Da”, odgovorio je on, “ali rata neće biti u Srbiji. Poginuće 80.000 ljudi i…”
“Kojih 80.000 ljudi? O čijim glavama pričate?”, prekinula ga je Perović.
Zanimljivo je da je, gotovo istovremeno s ovom nacionalističkom histerijom, druga politička struja u Jugoslaviji pokušavala da sprovede reforme i izvede zemlju iz ekonomske krize.
U decembru 1988. godine, usvojeno je nekoliko amandmana na jugoslovenski ustav koji su omogućili uvođenje tržišne ekonomije, privatizaciju i priliv stranog kapitala. To je bio radikalan zaokret za jugoslovensko komunističko društvo, gde su do tada sva preduzeća bila u državnom vlasništvu.
Kada je Ante Marković 1989. godine postao predsednik jugoslovenske vlade, uspeo je da stabilizuje ogromnu inflaciju. Međutim, njegov dolazak na vlast gotovo se poklopio sa ukidanjem kosovske autonomije.
Iz današnje perspektive, deluje kao da su ove dve političke struje, srpska nacionalistička i reformistička, delovale paralelno, ignorišući jedna drugu i nesvesne posledica koje će uslediti. Ipak, destruktivna nacionalistička struja ubrzo je nadjačala, a Markovićeve reforme nestale su kao letnji san.
Politička artikulacija radnika
U komunističkoj dogmi, barem u teoriji, radnici su bili sveti. Smatrani su progresivnom snagom društva, posebno oni koji su radili u industriji, jer se industrijalizacija smatrala ključnim ciljem napretka. Kada je Ustav iz 1974. bio ugrožen, zajedno sa njim i autonomija Kosova, među prvima koji su se mobilizovali za njegovu odbranu bili su rudari Trepče, koji su smatrani simbolima industrijalizacije.
U februaru 1989. godine, oko 1.300 rudara stupilo je u štrajk glađu u dubokim hodnicima rudnika. Njihovi glavni zahtevi bili su: da se garantuju temelji Ustava iz 1974. i da ostavke podnesu Rrahman Morina, Ali Shukrija i Hysamedin Azemi, koji su smatrani političarima lojalnim Beogradu. Pored toga, rudari su zahtevali da ne budu progonjeni pojedinci koje je režim smatrao organizatorima prvih marševa u novembru 1988. godine: “Nema pojedinačnih organizatora, svi smo mi organizatori”, govorili su. Takođe, zahtevali su prekid pogrešne politike prema albanskom narodu i informisanje predstavnika pokrajina i republika o situaciji na Kosovu.
Ovo je izazvalo veliki odjek. Iz ovog događaja u Srbiji je nastala legenda o komandantu policije, Radovanu Stojičiću “Badži”, koji je, kako se priča, bio spreman da se zajedno sa antiterorističkom jedinicom srpske policije spusti u duboke hodnike rudnika kako bi rudare koji su odbijali da izađu bez ispunjenja svih svojih zahteva – ili izvukao ili čak likvidirao.
Morina, koji je sebe nazivao komunistom, podneo je ostavku, vidno pogođen time što su rudari to od njega zahtevali. Njegovo pismo ostavke, koje je poslao rudarima, delovalo je iskreno i možda ostavka nije bila samo farsa. Ipak, čini se da za Miloševića nije bilo pravo vreme da je prihvati. Morina se ubrzo vratio na svoju funkciju.
Svi ovi događaji imali su korene u nizu poteza koji su pripremali teren za ukidanje autonomije Kosova. Jedan od tih poteza bila je odluka pokrajinskog rukovodstva Saveza komunista da pokrene pitanje smene Azema Vllasija i Kaqushe Jashari, tada najistaknutijih kadrova Komunističke partije i bliskih saradnika Ivana Stambolića, koje je Milošević video kao prepreku svojim planovima.
Sednica na kojoj je trebalo da se raspravlja o ovom pitanju bila je zakazana za veče 17. novembra 1988. Vest je stigla do rudara u Stari Trg. Ujutru tog dana, 3.000 rudara izašlo je iz jama i krenulo u marš od oko 45 kilometara, iz Starog Trga ka Prištini. U prvom redu povorke, simbolično, nosili su fotografije dugogodišnjeg jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita, jugoslovensku i albansku zastavu povezane zajedno, rudarske zastave, kao i zastave drugih narodnosti. Iz svih delova Kosova, ka Prištini su krenuli i drugi građanski marševi kako bi se pridružili rudarima. Uveče, u Prištini se okupilo oko 300.000 ljudi.
Nenasilni karakter marševa bio je takođe potpuno nov pristup. Hovard Klark, autor najdetaljnije studije o kosovskom otporu, Civil Resistance in Kosovo („Građanski otpor na Kosovu“), objavljene 2000. godine, primetio je da je istinski spontan karakter ovih marševa bio u oštrom kontrastu sa „mitinzima istine“ Slobodana Miloševića, na kojima su mase činili radnici dovoženi fabričkim autobusima.
Ove mitinge su u početku organizovali kosovski Srbi, izražavajući svoj gnev zbog, kako su tvrdili, teškog položaja Srba na Kosovu. Taj gnev je u velikoj meri proizilazio iz nezadovoljstva postepenim gubitkom privilegovane pozicije Srba, koja je počela da slabi nakon smene Aleksandra Rankovića, šefa jugoslovenske tajne službe (UDBA), 1966. godine. Ranković je Kosovo držao pod policijskom diktaturom još od završetka Drugog svetskog rata, koristeći strogu kontrolu kako bi hapsio i mučio Albance.
Istina je da su se tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih godina dogodili pojedinačni slučajevi nasilja i osvete Albanaca nad Srbima zbog represije u Rankovićevo vreme, ali ne u organizovanom obliku niti u razmerama kakve je propagirala srpska politička scena.
Kasnije su ti mitinzi postali instrument u rukama Miloševića i organizovani su gde god je nameravao da preuzme vlast.
Među najvećim i najdalekosežnijim mitinzima bili su miting u Novom Sadu, u Vojvodini, 5. oktobra 1988. godine, poznat kao „Jogurt revolucija“, jer su demonstranti, okupljeni po Miloševićevoj direktivi, bacali čaše jogurta na zgradu pokrajinske vlade, nakon čega je vojvođanska vlada podnela ostavku i bila zamenjena Miloševićevim ljudima, i miting u Titogradu, današnjoj Podgorici, u januaru 1989. godine, posle kojeg je pala crnogorska republička vlada, a vlast su preuzeli Miloševićevi ljudi. Nakon ovih događaja, Miloševiću je preostalo još samo Kosovo da bi osigurao četiri glasa od ukupno osam u Predsedništvu Jugoslavije i tako uspostavio potpunu kontrolu nad saveznom politikom.
Tako je, uprkos maršu iz 1988. i kasnijem štrajku rudara 1989, Miloševićev plan za nasilnu promenu ustava ulazio je u završnu fazu. Za ostatak Jugoslavije, Kosovo je bilo potpuno nepoznata i mračna tačka. Propaganda iz Beograda bila je toliko glasna da je nadjačavala svaki glas koji je dolazio s Kosova. Ipak, štrajk rudara je, makar na trenutak, uspeo da probije tu barijeru.
Bio je to klasičan državni udar.
Dana 27. februara 1989. godine, u dalekoj Republici Sloveniji, lider partije Milan Kučan po prvi put je otvoreno podržao zahteve kosovskih Albanaca. U najvećem kongresnom centru, Cankarjevom domu u Ljubljani, Kučan je izjavio da se u Stari Trgu ne brane samo prava Albanaca, već i Jugoslavija AVNOJ-a – Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ). Ovo veće je 29. novembra 1943. održalo svoju čuvenu sednicu, koja se smatrala svetim događajem u Jugoslaviji, postavljajući temelje federativne Jugoslavije na principu prava naroda na samoopredeljenje.
Nakon drame s rudarima, 23. marta usledila je drama glasanja o ukidanju autonomije u Skupštini Kosova. Zgrada Skupštine bila je pod opsadom – okružena tenkovima, oklopnim vozilima i teško naoružanom policijom. Pored toga, u salu su nepozvani ušli i funkcioneri te službenici službe bezbednosti. U sali se nalazilo oko 300 ljudi, iako je tadašnji saziv brojao 190 poslanika, od kojih su većina bili Albanci. U tim uslovima opsade i pretnji, samo 10 albanskih poslanika glasalo je protiv. Bio je to klasičan državni udar.
Nakon toga, ovaj saziv Skupštine bio je raspušten, a izabran je novi. Očekivanja su bila da će nova garnitura poslanika, od kojih su većina bili Albanci, biti još poslušnija prema zahtevima Srbije. Međutim, ona će sve iznenaditi 2. jula naredne godine.
Pluralizam, ali i aparthejd
Do tada je u političkom i društvenom životu Kosova delovalo vrlo malo organizacija. Vodeći kadrovi tih organizacija ćutali su pred srpskom represijom, zbog čega više nisu uživali poseban ugled.
U to vreme na površinu je počela da izlazi nova elita, sastavljena od intelektualaca angažovanih protiv srpskog nacionalizma. Ovi intelektualci su se udruživali u novoosnovane organizacije i političke partije, koje su zajedno bile poznate kao “Alternativa”. Vera i nada u njih bili su izuzetni. Među njima su se posebno isticali aktivisti Udruženja književnika, koji su tokom čitavih osamdesetih godina polemisali sa srpskim piscima, hrabro kritikujući srpski nacionalizam.
Takođe, sredinom decembra 1989. godine osnovan je Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda (KMDLNJ), koji je dokumentovao nasilje režima nad građanima. Nekoliko dana kasnije osnovan je Demokratski savez Kosova (LDK), na čelu sa Ibrahimom Rugovom, koji je nakon samo mesec dana brojao 100.000 članova, a do kraja naredne godine, navodno, dostigao brojku od 700.000. Početkom 1990. godine osnovan je i Omladinski parlament, koji je kasnije prerastao u političku stranku – Parlamentarnu partiju Kosova, uz niz drugih novoformiranih stranaka. Svaka njihova aktivnost bila je dočekana s neskrivenim entuzijazmom.
Organizacije i članstvo
Statistički bilten Jugoslavije za Kosovo navodi sledeće organizacije zajedno s njihovim članstvom:
Savez komunista Kosova, 110.000 članova
Socijalistički savez radnog naroda, 930.000 članova
Savez sindikata, 220.000 članova
Savez socijalističke omladine, 320.000 članova
Savez boraca Narodnooslobodilačkog rata, 80.000 članova
Crveni krst, 500.000 članova
Miris rata osetio se na Kosovu.
Istovremeno, počeli su da se odvijaju važni događaji koji su nagoveštavali kraj Jugoslavije. Dana 20. januara 1990. godine u Beogradu je održan četrnaesti, ujedno i poslednji kongres Saveza komunista Jugoslavije. Po unapred pripremljenom scenariju, srpski delegati su nadglasali slovenačke i hrvatske delegate u svim pitanjima, koja su se uglavnom odnosila na pluralizam i demokratizaciju. Frustrirani ovim demonstriranjem srpske moći, slovenački i hrvatski delegati napustili su kongres. Time je okončano postojanje Saveza komunista Jugoslavije, a proces raspada Jugoslavije je započeo.
Neposredno pre ovog događaja, makedonska policija ubila je Nuredina Nuredinija, građanina iz Aračinova kod Skoplja, dok je pokušavao da spreči rušenje zida svoje kuće buldožerom. Ovaj događaj zapalio je iskru protesta širom Kosova. Kao i obično, mirni protesti su nasilno razbijeni od strane policije, što je izazvalo još masovnije demonstracije.
Uprkos nesputanoj policijskoj represiji i nekoliko žrtava, protesti su trajali danima. U beogradskoj štampi demonstranti su proglašeni teroristima, dok su ubistva demonstranata od strane policije objašnjavana kao međusobne likvidacije zbog krvne osvete. Tokom ovih protesta ubijeno je najmanje 30 osoba, stotine su ranjene, a više od 1.000 ljudi je uhapšeno. Posebno veliki odjek imalo je ubistvo 16-godišnje Ylfete Humolli, 1. februara 1990. godine u selu Donje Ljupče kod Podujeva. U nekim mestima na Kosovu, poput Mališeva, policijska oklopna vozila su pucala rafalima iz automatskog oružja na prodavnice, zgradu suda, ambulantu, osnovnu školu i privatne kuće.
Miris rata osetio se na Kosovu.
Istovremeno sa izbijanjem ove pobune, Udruženje sociologa i filozofa Kosova pokrenulo je akciju prikupljanja potpisa za peticiju pod nazivom “Za demokratiju, protiv nasilja”. Peticija je započela apelom koji je napisao Isuf Berisha, predsednik Udruženja, zahtevajući obustavu nasilja nad Albancima. Apelu su se pridružili i Savet za zaštitu ljudskih prava i sloboda (KMDLNJ), kao i Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (SHIDJ).
Peticija je za vrlo kratak period skupila 400.000 potpisa. Ovi potpisi, sa imenom, prezimenom i adresom, predstavljali su prvi javni znak građanske mobilizacije na Kosovu.
LDK prvobitno nije podržala apel, ali ga je kasnije prihvatila. LDK je mobilisala aktiviste, koji su uz veliku pomoć prikupili 400.000 potpisa za vrlo kratko vreme. Ovi potpisi, sa imenom, prezimenom i adresom, predstavljali su prvi javni znak građanske mobilizacije na Kosovu.
Organizacije članice “Alternative” angažovale su se sa velikim entuzijazmom kako bi sprečile sukobe građana sa nasilnom srpskom policijom na ulicama, ali to nije stalo, sve dok početkom februara 1990. godine LDK nije podržala poziv. Rugova je apelovao na građane putem poziva objavljenog 2. februara u dnevnim novinama “Rilindja” (Preporod), u kojem je, u ime LDK, SHIDJ, Udruženja književnika i KMDLNJ, pozvao na prekid protesta.
Međutim, radnici su i dalje bili duboko angažovani u podršci protestima. Među njima je bilo i više od 1.000 radnika fabrike cevi u Ferizaju (Uroševcu), koji su stupili u štrajk i ubrzo bili kažnjeni. Kada su se nakon tri nedelje vratili na posao, zatekli su zatvorena vrata fabrike. Posle rudara, koji su otpušteni nakon štrajka, radnici iz Ferizaja postali su druga najveća grupa otpuštenih. U isto vreme, veliki broj albanskih policajaca dobio je otkaz pod izgovorom restrukturiranja jedinica, pri čemu su ih zamenjivali srpski policajci.
Kao odgovor na srpsku propagandu, koja je tvrdila da se Albanci međusobno ubijaju zbog krvne osvete, u februaru je započela akcija pomirenja. Pokrenule su je dve progonjene studentkinje Univerziteta u Prištini, Hava Shala i Myrvete Dreshaj, a ubrzo se proširila na čitavo Kosovo.
Uprkos pozivima na mir i nenasilje, srpski režim je iskoristio haos da uvede vanredno stanje i policijski čas na Kosovu. Kao odgovor na to, Omladinski parlament organizovao je proteste u vidu zveckanja ključeva na balkonima stanova u trenutku kada je počinjao policijski čas, simbolično poručujući da građani “drže ključeve” rešenja problema. Na svim balkonima Kosova odjekivalo je zveckanje ključeva, ali pošto nisu pravili dovoljno buke, građani su im pridodali i lonce i šerpe.
Kosovsko društvo je sada bilo odlučno da se opredeli za mirni otpor.
Provokacije srpskog režima nisu prestajale. Početkom marta 1990. godine usledila je nova – trovanje albanskih učenika. Oko 4.000 učenika u 13 opština otrovano je vojnim gasom sarinom. Trovanje se dogodilo uglavnom u školama u koje su išli albanski učenici, ali i u onima gde su bili i srpski učenici. Međutim, zbog segregacije koja je uvedena u septembru prethodne godine, bilo je jednostavno usmeriti otrov isključivo na albanske đake. Srpski učenici nisu imali nikakav kontakt sa albanskim vršnjacima, ni u istim prostorijama, ni u istim smenama. Zvanični srpski organi tvrdili su da je reč o kolektivnoj histeriji.
Slučaj trovanja verovatno je bio najteža provokacija koja je testirala reakciju kosovskih Albanaca. U nekim opštinama došlo je do reakcija ogorčenih građana, koji su pokušali da upotrebe nasilje prema Srbima za koje su sumnjali da su učestvovali u trovanju, ali su ih aktivisti “Alternative” zaustavili. Ovo je očigledno bila provokacija u cilju izazivanja pobune koja bi poslužila kao opravdanje za rat na Kosovu, ali je kosovsko društvo već bilo odlučno u nenasilnom otporu.
Već je postalo uobičajeno da svaki akt nasilja srpskog režima bude dokumentovan od strane aktivista LDK-a i KMDLNJ-a i da se svet obavesti o onome što se dešava na Kosovu. Dokumentovanje nasilja pretvorilo je prethodni osećaj pokornosti u osećaj otpora i borbe. Nakon svakog nasilnog čina srpske policije, žrtva bi se obično obratila najbližoj kancelariji LDK-a, gde bi joj bio obezbeđen lekar koji bi dokumentovao povrede i fotograf koji bi ih zabeležio. Dosije bi zatim bio predat KMDLNJ-u, dok su izveštaji o nasilju objavljivani u dnevnim biltenima Centra Kosova za informisanje i u periodičnim izveštajima KMDLNJ-a.
U tom kontekstu, i Nezavisni sindikati su pokušali da pruže podršku simboličnim akcijama, pozivajući radnike da svakog dana od 10:00 do 10:30 šetaju korzoom u grupama od po dvoje, jer je srpski režim zabranio okupljanje tri i više osoba. U 10:00 korzo bi bio prepun ljudi, ne samo radnika, koji su šetali u parovima, a kasnije su viđani i u grupama od troje ili četvoro.
Uprkos nasilju, kontroli i stalnom pritisku da podrže agendu Srbije, novi delegati Skupštine Kosova pokazali su neposlušnost. Suprotno očekivanjima, 2. jula 1990. godine usvojili su Ustavnu deklaraciju kojom su Kosovo proglasili ravnopravnim delom Jugoslovenske federacije, odnosno – Republikom. Srpski režim je odgovorio nelegalnim raspuštanjem Skupštine i nasilnim merama prema medijima. Policija je 5. jula 1990. godine upala u Radio-televiziju Priština i jedini dnevni list na albanskom jeziku, “Rilindja”, izbacivši albanske novinare i radnike. “Rilindja” je zatim zakonski zabranjena. Ubrzo nakon toga, započelo je masovno otpuštanje Albanaca iz svih društvenih preduzeća i institucija.
Svi su postali siromašni
U talasu udara na kosovske institucije i preduzeća može se primetiti određeni obrazac. Prvo su na udaru bili mediji, zatim velika preduzeća, a posebno su, brzo i temeljno, pogođene zdravstvene ustanove, dok su na kraju stradale i obrazovne institucije.
U martu 1990. godine, Skupština Srbije usvojila je paket zakona sa nazivom kao da je izašao iz pera engleskog pisca Georgea Orwella: “Program za uspostavljanje mira, slobode, jednakosti, demokratije i prosperiteta u Autonomnoj Pokrajini Kosovo”. Ovim dokumentom, između ostalog, predviđeno je hitno smenjivanje svih rukovodećih kadrova u preduzećima i javnim institucijama koji su učestvovali u demonstracijama ili ih podržavali.
Zatim, u junu je usvojen “Zakon o delovanju republičkih organa u posebnim okolnostima”, kojim je bilo predviđeno da Skupština Srbije, u posebnim okolnostima, može preuzeti sve nadležnosti pokrajinskih organa i donositi odluke u njihovo ime. Naravno, na Kosovu su važile “posebne okolnosti”, pa je u julu usvojen i “Zakon o radnim odnosima u posebnim okolnostima”. Ovim zakonom je bilo propisano da direktor ili rukovodilac organizacije ili preduzeća odlučuje o odgovornosti radnika i saopštava mu disciplinske mere, koje su bile sankcionisane zakonom.
Na osnovu tog zakona, nasilno postavljeni direktor mogao je da otpusti radnika bez ikakve komisije ili složene procedure. Usledio je talas posebnih zakona, kojima su širom Kosova smenjivani rukovodioci društvenih preduzeća – albanski direktori su otpuštani, a na njihova mesta dovođeni su Srbi.
Ti direktori koristili su razne izgovore da otpuste albanske radnike, poput: odbijanja da dočekaju predstavnike vlasti, neprihvatanja privremenih mera ili nesaradnje s privremenim organima, odbijanja da potpišu izjave o lojalnosti institucijama, zakonima i državi Srbiji, aktivnosti u Nezavisnom sindikatu, kao i zbog toga što su pisali i govorili albanski, odbijajući da koriste srpski jezik i ćirilično pismo.
Svenarodna solidarnost je svakim danom postajala sve snažnija.
Istovremeno, srpska propaganda je pronašla poseban cilj u napadima na albanske lekare. Primer za to je knjiga “Kosovo: kontrarevolucija koja teče”, koju je 1989. godine objavio srpski novinar Vuksan Cerović. U toj knjizi, Cerović je širio monstruozne optužbe da albanski lekari sterilizuju, pa čak i ubijaju srpsku i crnogorsku decu i majke. Ova vrsta propagande je kod kosovskih Albanaca odjeknula kao upozorenje da je to upravo ono što su srpski lekari planirali da urade čim preuzmu klinike u svoje ruke.
Nakon uvođenja nasilnih mera u bolnicama, gotovo nijedan albanski građanin nije tražio medicinsku pomoć u tim ustanovama. Istina je, međutim, da su bile otvorene privatne klinike, iako je malo ljudi imalo mogućnosti da pokrije troškove lečenja u njima.
Osim siromaštva, još jedna bolna posledica otpuštanja s posla bilo je to što je 650 porodica ostalo bez krova nad glavom, jer su živele u stanovima kolektiva u kojima su njihovi članovi radili. Mnoge društvene firme na Kosovu imale su stanove za radnike, koje su oni mogli da otkupe nakon određenog vremena. Međutim, za ovih 650 porodica ta mogućnost više nije postojala.
Jedan od neposrednih efekata ovog brzog i masovnog otpuštanja Albanaca sa posla bio je to što je većina porodica ostala bez prihoda, a socijalne i ekonomske razlike unutar albanske zajednice na Kosovu privremeno su nestale – svi su postali siromašni. To je dovelo do toga da su se svi Albanci na Kosovu našli u istoj situaciji i postali međusobno solidarni.
U tom stanju, svenarodna solidarnost je svakim danom postajala sve snažnija. Osnovane su humanitarne organizacije “Majka Tereza” i inicijativa “Porodica pomaže porodici”. Vrlo brzo, proširile su se vesti o pojedincima i porodicama koje su pomagale po jednu potrebitu porodicu na Kosovu.
Udruženje “Majka Tereza”
Udruženje “Majka Tereza” je 1991. godine evidentiralo podelu pomoći za 26.000 potrebitih porodica sa oko 160.000 članova. Svake godine ova pomoć je rasla skoro duplo, pa je tokom čitavih devedesetih „Majka Tereza“ prosečno pomagala oko 60.000 porodica sa oko 350.000 članova.
U okviru udruženja “Majka Tereza” osnovana je i zdravstvena služba, koja je verovatno bila najemblematičniji projekat solidarnosti tokom devedesetih. Ova služba započela je sa radom u martu 1992. godine zahvaljujući inicijativi i velikom trudu doktora Ganija Demollija, otvaranjem prve poliklinike u Vranjevcu kod Prištine. Za vrlo kratko vreme, ova služba je otvorila klinike širom Kosova i pružala besplatne medicinske usluge onima koji nisu imali mogućnosti da ih prime negde drugde — a broj tih ljudi je stalno rastao.
I kako je solidarnost rasla, tako su rasle i represije režima. U 1991. godini, došao je red na obrazovanje. Od januara, plate su bile ukinute učiteljima prvih razreda, nastavnicima petih razreda i profesorima prvih godina srednjih škola. Oko 3.200 prosvetnih radnika, 400 direktora i 80.000 učenika bilo je pogođeno ovom odlukom. A u aprilu je srpski režim odlučio da ukine plate svim učiteljima i nastavnicima Albancima na svim nivoima obrazovanja.
Dok su masovna otpuštanja mobilisala solidarnost Albanaca, udar na obrazovanje ih je homogenizovao u zajednički otpor.
Nastavljene su mere za smanjenje broja albanskih učenika u školama. Na konkursu objavljenom u junu te godine za upis učenika u srednje škole, bilo je predviđeno da se upiše manje od jedne trećine Albanaca koji su završavali osnovnu školu. S druge strane, broj mesta za učenje na srpskom jeziku bio je predviđen da se poveća.
Kada je počela nova školska godina, u septembru 1991, postalo je jasno da nije reč samo o smanjenju broja učenika Albanaca, već o potpunom uskraćivanju prava na obrazovanje. Drugog septembra 1991. godine, učenicima srednjih škola nije bilo dozvoljeno da uđu u škole. Srpski direktori su im zatvorili vrata, a u nekim školama čak su se pojavljivali i policajci. Takođe, u mnogim osnovnim školama bilo je zabranjeno održavanje nastave za Albance. Od te godine, početkom septembra, pa nadalje ponavljale su se iste scene.
Dok je masovno otpuštanje sa posla mobilisalo solidarnost Albanaca, udar na obrazovanje ih je homogenizovao u zajedničkom otporu. Već u junu 1991. godine organizovan je Centralni savet za finansiranje (CSF), koji je institucionalizovan početkom 1992. godine odlukom Vlade Kosova. To je bila vlada pod vođstvom premijera Bujara Bukoshija, poznata kao Bukoshijeva vlada, formirana nakon referenduma u septembru 1991. godine. Ova vlada je funkcionisala u izgnanstvu, zbog nemogućnosti da deluje pod represivnim merama na Kosovu.
CSF je osnovan kao institucija za samofinansiranje obrazovanja, ali je ubrzo postao glavna institucija za finansiranje otpora, kao i za prikupljanje doprinosa. Doprinosi koji su prikupljeni unutar Kosova od strane CSF-a pokrivali su oko 65% potreba, dok je preostalih 35% pokrivalo Ministarstvo finansija u izgnanstvu, putem Fonda od 3%.
U isto vreme, žalbe otpuštenih su postojale, ali su bile tihe. Predsednik Skupštine BSPK-a Agim Hajrizi je 1997. godine ukazao da je od 150.000 Albanaca koji su otpušteni, oko 70.000 podnelo žalbe sudovima.
“Desili su se slučajevi kada nisu pozvani na suđenje, što znači da rokovi za njih nisu ni počeli. Bilo je slučajeva kada su pozivi pronađeni u kontejnerima za smeće ili na ulici. Čini se da Uprava pošte ili nije želela, ili je postojala direktiva da ne izvrši obavezu”, rekao je Hajrizi u intervjuu oktobra 1997. godine.
Drugi, koji su primili pozive, najčešće su bili pozvani da prate sudski postupak u Nišu, Kragujevcu, Subotici ili nekom drugom udaljenom sudu u Srbiji, što im je praktično onemogućavalo da nastave postupak. Čak i u retkim slučajevima, kada su pojedinci uspeli da prate sudske postupke do kraja i sud je presudio u njihovu korist, novi direktori su sa vetom odbijali da ih ponovo prime na posao.
U međuvremenu, Trepča je imala otvorene konkurse za 2.000 radnika, ali se niko nije prijavljivao za posao, jer je sindikat apelovao da se ne zauzimaju radna mesta radnicima koji su nezakonito otpušteni.
Između neslaganja i solidarnosti
Stav sindikata da bi prestanak rada putem štrajka 3. septembra 1990. mogao uzdrmati temelje Srbije odjekivao je i među mnogim radnicima i građanima — učešće u njemu bilo je zaista impresivno.
Međutim, oko održavanja štrajka nije bilo potpune saglasnosti. On je bio osporavan i pre nego što je održan, a zatim još više nakon toga. Nesuglasica je bilo naročito između LDK-a i BSPK-a. Ipak, uprkos insistiranju LDK-a i mnogih lidera “Alternative”, kao i pretnjama režima da će preduzeti mere protiv svih štrajkača, sindikat je uporno pozivao na održavanje štrajka, što se i desilo.
Tog dana čitavo Kosovo bilo je paralizovano. Na masovnost štrajka uticao je i društveni pritisak koji se osećao svuda — svako ko je odbio da učestvuje smatrao se izdajnikom.
Štrajk je održan, ali su štete koje su nastale bile velike. Kako su izvestile novine “Bujku” (Zemljoradnik) 1991. godine, u jednoj izjavi tadašnjeg ministra prosvete Muhameta Biçaja, upućenoj, između ostalih, i Evropskom parlamentu, na Kosovu je više od 600 privatnih radnji bilo kažnjeno i nije im bilo dozvoljeno da rade nakon štrajka, dok je protiv 9.000 zanatlija pokrenut sudski postupak. Mnogi od njih su bankrotirali i izgubili svoje radnje. Takođe, nakon štrajka, mnogi od nasilno postavljenih srpskih direktora u radnim organizacijama zahtevali su od albanskih radnika da potpišu izjave lojalnosti prema Srbiji. Skoro svi radnici su to odbili, a direktori su to iskoristili kao dovoljan razlog da ih otpuste.
Prestanak rada nije doneo željeni rezultat. Clark u svojoj knjizi sumira sudbinu BSPK-a tokom devedesetih, navodeći da se, “bivajući daleko od mogućnosti da preti prestankom rada, uloga sindikata svodila na brojanje radnika koji su otpušteni i organizovanje fondova solidarnosti.”
Ipak, sindikat je postigao izuzetan međunarodni uspeh, iako je ostao nerealizovan zbog formalnih pravnih razloga, i često nepoznat javnosti, i tada, kao i danas.
Angažovanjem sekretara BSPK-a, Adila Fetahua, Međunarodna konfederacija slobodnih sindikata radnika zatražila je ocenu postupaka Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije od Svetske organizacije rada. Pitanje je razmatrano u junu 1992. godine, a istražni komitet je zaključio da su mere koje je uveo režim predstavljale diskriminaciju na osnovu etničke pripadnosti i političkog uverenja. Ovaj zaključak, iako nije imao direktne posledice po režim jer tada nije bilo jasno ko je naslednik Jugoslavije, predstavljao je uspeh u međunarodnom predstavljanju pitanja Albanaca na Kosovu.
Međunarodni položaj Kosova tada je bio vrlo slab. Malo ko se bavio problemom Kosova u svetu. Ovo je najverovatnije najbolje razumeo Rugova, koji je u devedesetim godinama posvetio veliku pažnju internacionalizaciji pitanja Kosova. Verovanje koje su građani Kosova imali u Rugovu često je delovalo gotovo religiozno. Rugova je postao simbol otpora i nade. Ali i njegova stranka, LDK, koja je imala najrazgranatiju organizaciju na čitavom Kosovu, sa ograncima u svakom selu i aktivnim članovima u svakom naselju, predstavljala je ključni faktor opstanka.
Uprkos početnim neslaganjima, civilni otpor Kosovara vrlo brzo se ujedinio oko zajedničkog cilja, koji je postao najjače oružje protiv nasilne srpske strategije da smanji broj Albanaca na Kosovu i ostvari potpunu kontrolu nad teritorijom.
S jedne strane, činilo se da su akcije srpskog režima za očuvanje vlasti bile dobro planirane, te da šta god da su preduzeli Albanci, to ne bi imalo veliki uticaj na ublažavanje tih mera. S druge strane, među albanskim akterima u to vreme postojale su nesuglasice u vezi sa naglim akcijama i davanjem dobrovoljnih izgovora, koje je srpski režim mogao iskoristiti da opravda svoje nasilne intervencije.
Retrospektivno gledano, posebno sa stanovišta današnjih geopolitičkih dešavanja, zemlja poput Kosova imala bi minimalne šanse da postigne nezavisnost. Izbor trenutka za realizaciju takve ideje, koja nije imala nikakvu osnovu u realnosti međunarodne politike, jednostavno je nepojmiv.
Naslovna slika: Enver Bylykbashi
Bibliografija:
Abrashi, A., & Kavaja, B. (1996). Epopeja e minatorëve. Prishtina: Koha.
Cerović, V. (1989). Kosovo: Kontrarevolucija koja teče. Belgrade.
Clark, H. (2000). Civil Resistance in Kosovo. London: Pluto Press.
Demolli, G. (2007). Një luftë më ndryshe. Prishtina.
Fetahu, A. (1992). Masat e përkohshme. Prishtina.
Gazeta Bujku. (1991, March 12). Gazeta Bujku.
Gazeta Jedinstvo. (1988, November 25). Gazeta Jedinstvo.
Gazeta Politika. (1990, February 1). Gazeta Politika.
Hall, B. (1994). The impossible country. London.
Hajrizi, M., et al. (2007). Këshilli qendror për financim i Kosovës. Prishtina.
Kostovicova, D. (2005). Kosovo: The Politics of Identity and Space. London: Routledge.
Krasniqi, S. (2020). Siguria dhe sigurimi në Kosovë. Peja: Qendra për Shkencë, Kërkime Akademike dhe Arte.
Kučan, M. (1989, February 27). Speech at Cankarjev dom, Ljubljana. Last accessed on March 13, 2025. https://www.bivsi-predsednik.si/up-rs/1992-2002/mk-ang.nsf/4f0e6b3d16bb4c8dc125678c003a80ab/23a4685ed1fde9efc1256792005053d3?OpenDocument
Maliqi, S. (1993). Self-understanding of the Albanians in nonviolence. Journal of Area Studies, 1(3), 120-128.Së fundmi qasur më 13 mars 2025. https://doi.org/10.1080/02613539308455692
Mehmeti, A. (2015). Rezistenca shqiptare në Ferizaj me rrethinë 1988-1998. Ferizaj.
Milosavljević, O. (2003). Antibirokratska revolucija 1987-1989 godine. Belgrade.
Nikčević, T. (2016, January 24). Intervistë me Latinka Perović. Peščanik. Last accessed on March 13, 2025. https://pescanik.net/latinka-perovic-intervju-1/
Popović, D. M. (2024). Rat sećanja u Srbiji 1980-1990. Belgrade.
Radio Evropa e Lirë. (2001, March 8). Srbija: Svedok koji je uznemirio Beograd. Së fundmi qasur më 13 mars 2025. https://iwpr.net/sr/global-voices/srbija-svedok-koji-je-uznemirio-beograd
Rexhepi, I. (1997, October 28). Sedmogodišnji štrajk. AIM-Press. Last accessed on March 13, 2025. https://aimpress.forumcivique.org/article/71028-002-pubs-pri/
Schwartz, S. (2000). Kosovo: Background to a War. London: Anthem Press.
Shaqiri, N. (2022). Shtegu im. Prizren.
Shatri, B. (2010). Arsimi shqip në Kosovë, 1990-1999: shtëpitë shkolla: sfidat, arritjet dhe aspiratat. Prishtinë.
Silber, L., & Little, A. (1997). Yugoslavia: Death of a Nation. New York.
Spasojević, S. (1986). Slučaj Martinović. Belgrade.
Stambolić, I. (1995). Put u bespuće. Belgrade.
Surroi, V. (2024). Viti i qirinjve: Si e filluam rezistencën paqësore. Prishtina: Koha.
Statistical Office of Yugoslavia. (1990). Statistički godišnjak Jugoslavije 1989 & Statistički godišnjak SR Srbije 1990, 1991. Last accessed on March 13, 2025. https://www.stat.gov.rs/publikacije/
Uvalić, M. (1992). Investment and property rights in Yugoslavia: The long transition to a market economy. Cambridge.
Schmitt, O. J. (2012). Kosova: Histori e shkurtër e një treve qendrore ballkanike. Prishtinë.
Radio Evropa e Lirë. (2001, March 8). Srbija: Svedok koji je uznemirio Beograd. Last accessed on March 13, 2025. https://iwpr.net/sr/global-voices/srbija-svedok-koji-je-uznemirio-beograd.
Want to support our journalism?
At Kosovo 2.0, we strive to be a pillar of independent, high-quality journalism in an era where it’s increasingly challenging to maintain such standards and fearlessly pursue truth and accountability. To ensure our continued independence, we are introducing HIVE, our new membership model that offers an opportunity for anyone who values our journalism to contribute and become part of our mission.
Become a member of HIVE or consider making a donation.