(Posle)ratni rečnik na albanskom jeziku

Autohton (pridev, u albanskom se koristi i kao imenica, muški rod) — pripadnik autohtonog stanovništva jednog mesta. Stanovnik mesta gde su njegovi preci živeli od najstarijih vremena. Izvoran, starosedelački, domorodački.

Na Kosovu, Albanci su autohtoni, dok za sve druge narode moramo naći naučne dokaze da su došljaci. Srbi, Turci, Bošnjaci, Romi, Aškalije, Egipćani, Goranci — svi su došljaci. Ako ne nađemo naučne dokaze, izmislićemo ih. Istoričara imamo dovoljno. Uostalom, isto rade i naši susedi Srbi (čitaj: Škije) protiv nas, s različitim teorijama da mi ne potičemo od drevnih Ilira i Pelazga, da smo se tu doselili krajem 19. veka, da smo azijski narod i tako dalje. Ako oni to mogu, zašto ne bismo i mi?

Patriotizam (imenica, muški rod) — ljubav prema otadžbini i svom narodu i spremnost da im se verno služi, visoki osećaj dužnosti da se nesebično brane interesi otadžbine i svog naroda; rodoljublje.

Ovo znamo, ovo smo već videli, pogotovo u ratu, kada se ovoj definiciji dodaje i davanje života za domovinu.

Ali, da li i u mirnodopsko vreme postoji patriotizam?

U miru, bacamo smeće gde god želimo jer smo oslobođeni i milicija nas ne kažnjava — sve je naše. Testiramo gume na autu i pritiskamo gas do daske po naselju, jer su putevi naši. Policajci su naši.

Ne ustupamo mesto nikome u autobusu, pošto je ono naše i samo mi ga zaslužujemo jer nam to garantuje sloboda. Nema više čekanja u redu za neki uslugu, jer smo dovoljno čekali, “za ovaj dan smo se borili”. Dajemo lekaru nešto novca da nas stavi na početak liste čekanja jer su sada lekari naši. Vadimo zvanična dokumenta koji nam hitno trebaju jer imamo nekoga našeg tamo. Sada je administracija naša.

Žrtve drugih etničkih grupa? Možda su patile, ali one nisu vredne kao mi. Jednostavno nisu.

Mašemo zastavama za praznike, puštamo zastavu dronom na fudbalskoj utakmici — ipak smo patriote. Rat je gotov, sada u miru zemlji ne treba drugačija ljubav, nema više potrebe za vernošću, nesebičnošću, osećajem dužnosti, sada postoji samo sloboda, onakva kakvu mi želimo. Dovoljno smo patili. Dovoljno smo voleli zemlju.

Rasizam (imenica, muški rod) — teorija i politika koja se zasniva na antinaučnom stavu da rase imaju suštinske razlike među sobom, da se dele na “više” i “niže” rase i da “viša” rasa ima pravo da tlači i iskorišćava ostale rase; prezir i tlačenje drugih rasa.

Pošto ovaj naziv ima negativnu konotaciju, niko od nas neće priznati da je rasista. Naravno, kako bismo priznali da nas karakteriše tako niska osobina, kada smo mi plemeniti, verni, lepi, plus beli. Da, da, beli. Nije da crnci manje vrede. I oni su ljudi. Doduše, manje ljudi nego mi, ali svejedno.

Ksenofobija (imenica, ženski rod); biti ksenofobičan — mržnja prema svemu stranom, negiranje i odbacivanje svega stranog.

Isto kao i u slučaju rasizma, niko neće priznati da je ksenofob. Štaviše, kada nas optuže, spremni smo da damo i ilustrativne primere da nismo ksenofobični, navodeći slučaj kada smo odmah posle rata radili u nekoj međunarodnoj organizaciji u Prištini, a šef nam je bio iz Afrike, Afrikanac, iz jedne afričke države, ne sećamo mu se imena — svi su oni isti. Ali, i oni su ljudi. Ili ćemo navesti primer kada smo tokom našeg (privremenog) boravka u Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj za prijatelja imali ponekog Avganistanca, Turčina ili Poljaka. I naravno, svi su oni ljudi, ali naši običaji su bolji. Jednostavno smo bolji.

Pesma “O kako je dobro biti Albanac” postala je nova himna milenijuma, iako nam osim crne i crvene boje i dvoglavog orla nisu ponuđeni empirijski dokazi zašto je to tako dobro. Ili zašto je bolje biti Albanac nego, recimo, Uzbekistanac.

Teritorijalna pretenzija (imenica, muški rod) — zahtevanje teritorijalnog vlasništva od određene grupe ili pojedinca. Ovaj izraz se uglavnom koristi u vezi sa osporenim ili nerešenim zahtevima za zemljom.

Užasno je probuditi se jednog sunčanog jutra, naručiti espresso u svom omiljenom kafiću, posrknuti prvi gutljaj i shvatiti da pridev “Velika” u imeničkoj sintagmi “Velika Albanija” nije karakterističan samo za našu državu i narod, već je mnogo drugih država koje su imale ili još uvek imaju težnje da njihove države budu velike.

Primer je susedna država, Srbija, koja želi da bude velika. U želji da bude velika, čak i “do Tokija”, Srbija na svojim plećima nosi teret najvećih zločina koji su počinjeni u ovom delu Balkana posle Drugog svetskog rata, odgovorna je za rat u Hrvatskoj, genocid u Bosni i Hercegovini i masakre na Kosovu. Sve to u ime stvaranja “Velike” države. I sve to na osnovu teritorijalnih pretenzija, između ostalog.

I bilo bi poželjno da razmišljamo i analiziramo sve ovo kritičkim okom svaki put kad pomislimo da i naša zemlja, ili neka druga zemlja stvorena spajanjem dve ili više teritorija, zaslužuje da bude Velika, kakva je navodno oduvek bila. Dok se planine ne pretvore u pepeo.

Fašizam (imenica, muški rod) — autoritarni i nacionalistički sistem krajnje desničarskog režima i društva.

Ni fašista nema među nama, ili ih je vrlo malo. Nije fašizam kad voliš svoje. Poterati malo tog komšiju koji pripada drugom narodu ili veri nije fašizam. Ako ga uništiš i zapališ mu kuću, to nije fašizam jer je namera dobra: kada mu kuća izgori, neće imati više razloga da se vrati, otići će kod svojih i neće više biti rata, svi ćemo živeti srećno i svet će živeti u miru, zar ne?

Nije to fašizam, to je zdrava logika. Mi istorijski nikada nismo bili fašisti. Čak i ako smo se ponekad u istoriji svrstali uz autoritarne režime, imali smo drugačije ciljeve, nikako fašističke. Razumete? Mi nismo fašisti. MI NISMO FAŠISTI. TAČKA. ĆAO!