Razbijanje mita o Bici na Kosovu iz 1389. godine
Bacanje novog svetla na albanski narativ.
Piše Vesa Maxhuni | 30. septembra 2024
Bitka na Kosovu 1389. godine duboko je ukorenjena u kolektivnom sećanju Balkana, pogotovo kod Srba. Iako se odvila pre više od 600 godina, još uvek ima značaj. Ili, bolje rečeno, još uvek joj se pridaje značaj. Kolektivno sećanje je društveni konstrukt koji održavaju različiti akteri i institucije. To nije nešto što postoji samo od sebe, već je deo procesa koji tokom vremena oblikuje naše shvatanje prošlosti.
Bitka se odigrala 28. juna 1389. godine na prostoru današnjeg Kosova i predstavljala je veliki sukob između balkanskih i osmanskih snaga. Koalicijska vojska — pod vođstvom srpskog vladara Lazara, a koju su činili Srbi, Bosanci, Albanci i Vlasi — suočila se sa osmanskim snagama pod vođstvom sultana Murata I. Ova bitka bila je deo šire borbe za kontrolu nad Balkanskim poluostrvom između širećeg Osmanskog carstva i fragmentisanih balkanskih država. Iako je bitka završila bez odlučujuće pobede, ona je oslabila srpske snage, što je na kraju dovelo do toga da Srbija postane vazal Osmanskog carstva.
Za istoričare i istraživače, bitka je ključni deo srpskog kolektivnog sećanja i važan element srpskog nacionalizma, koji je kulminirao ratom na Kosovu 1998-99. godine.
Godine 1989, tadašnji predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, Slobodan Milošević, iskoristio je sećanje na bitku da mobilizuje narod za rat. Povodom 600. godišnjice bitke, Milošević je održao govor na Gazimestanu, na mestu posvećenom bici. Isticao je srpske junake iz tog perioda i tvrdio da je “Srbija povratila svoje dostojanstvo”, aludirajući na nasilno gušenje demonstracija Albanaca i suzbijanje autonomije Kosova, koja je bila zagarantovana Ustavom Jugoslavije iz 1974. godine.
Albanci, većinom muslimanske veroispovesti, prikazivani su kao potomci i kolaboracionisti Osmanlija, večitih neprijatelja, iako su Albanci tada ratovali rame uz rame sa Srbima. Milošević je Srbiju u toj bici predstavio kao braniteljku Evrope i hrišćanstva. Taj govor je značajno uticao na kasniji razvoj događaja u Jugoslaviji.
Međutim, ono što je manje poznato je albanski narativ priče o bici.
Novi pogled na istoriju Kosova
Odrastajući u kosovsko-albanskoj dijaspori, oduvek sam bila zainteresovana za istoriju Kosova, posebno za rat iz 1998-99. godine, jer je to bio razlog zašto sam odrasla i živela u Nemačkoj. Najviše sam o tome razgovarala sa ocem, koji je oduvek bio ljubitelj istorije. Kada sam ga pitala zašto je Kosovo toliko važno za Srbiju i zašto je došlo do rata, odgovorio mi je da je istorija Kosova veoma komplikovana te da Srbija svojata njegovu teritoriju zbog srednjovekovnih bitaka. Zaboravila sam na ovaj njegov komentar sve do mnogo godina kasnije, kada sam sama počela da istražujem više o tome.
Zainteresovao me je srpski nacionalistički diskurs. Na online forumima sam čitala kako je Kosovo “kolevka” srpstva. To mi je privuklo pažnju. Daljim istraživanjem sam saznala da Kosovo ne samo da ima geografski i istorijski značaj u srpskim nacionalističkim narativima, već i sveti mitološki značaj, zbog čega je ta bitka poznata i kao “kosovski mit”.
Kako to da nikada nisam čula albansku verziju te priče?
Dugo sam verovala da su bitku vodili isključivo Srbi. Tek nedavno sam saznala da u toj bici nisu učestvovali samo Srbi, već i Vlasi, Bosanci — ali i Albanci. Zapitala sam se kako to da sam do sada čula isključivo srpsku verziju, koja je isključivala učešće Albanaca u bici. Kako to da nikada nisam čula albansku verziju te priče, za razliku od legendarnih bitaka Skenderbega o kojima sam uvek slušala, a koji se takođe borio protiv Osmanlija u 15. veku?
Postavljajući sebi ova pitanja, zanimalo me je da li kosovski Albanci pamte — i ako da, kako — bitku iz 1389. godine? Kako se ona uklapa u njihovo kolektivno sećanje?
Epske pesme i usmena tradicija kod kosovskih Albanaca
Epska pesma — poznata i kao ep ili balada — dugačko je narativno delo, često u stihu, koje prepričava izvanredna dela mitoloških ili istorijskih junaka. Ove epske pesme ključni su deo kulturnog nasleđa i, kao deo tradicije, usmeno se prenose sa kolena na koleno.
U svojoj knjizi “Bitka na Kosovu 1389: Albanski ep”, sociološkinja Anna di Lellio analizira i komentariše albanski ep o bici i njegov značaj. Posebno se fokusira na period nakon rata 1998-1999. godine te na koji način ep igra ulogu u nacionalnom identitetu i kolektivnom sećanju kosovskih Albanaca. Knjiga takođe sadrži prevode epskih pesama o bici.
Tokom Miloševićeve vlasti, kada su institucije albanske narodne kulture uništavane, albanski/e učenici/ce, studenti/kinje i prosvetni/e radnici/e isključivani/e iz obrazovnih institucija, a nastavni plan i program bio fokusiran isključivo na srpsku istoriju i jezik, pevanje epskih albanskih pesama postalo je ozbiljan čin otpora.
Di Lellio ističe da, za razliku od Srbije, gde je značaj usmene tradicije opao u 20. veku, usmeno prenošenje s kolena na koleno i dalje je od velikog značaja za Albance na Kosovu. Tokom Miloševićeve vlasti, kada su institucije albanske narodne kulture uništavane, albanski/e učenici/ce, studenti/kinje i prosvetni/e radnici/e isključivani/e iz obrazovnih institucija, a nastavni plan i program bio fokusiran isključivo na srpsku istoriju i jezik, pevanje epskih albanskih pesama postalo je ozbiljan čin otpora.
Di Lellio u svojoj knjizi nudi izbor pesama koje su pevane ili snimljene između 1923. i 1998. godine. Jedna od razlika u odnosu na srpski narativ je što albanski ep prikazuje bitku kao sukob različitih grupa, a ne samo Srba ili Albanaca. Di Lellio naglašava da sećanje na bitku jača tvrdnju o prisustvu Albanaca na Kosovu više od 600 godina, čime se potkrepljuje tvrdnja Kosovskih Albanaca da su u ovoj regiji autohtoni i da su dosledno pružali otpor stranim osvajačima.
Nacija i mit: ponovno osvajanje prošlosti
Sa proglašenjem nezavisnosti Republike Kosovo 2008. godine, stvorena je nova nacionalna država. Država nije samo politička, već i socijalna institucija koja oblikuje identitet njenih stanovnika/ca. Zato mitovi i mitološki junaci igraju ključnu ulogu u izgradnji nacionalnog identiteta, a istovremeno i u legitimaciji postojanja države, budući da ti mitovi obično prethode stvaranju same države. Kolektivno sećanje je fluidno, dinamično i konstruisano. Ugrađuje se u naša tela i umove putem institucija i aktera kao što su politika, kultura i obrazovanje. Vreme sećanja takođe je od presudne važnosti za politiku sećanja.
Godine 1998, neposredno pre početka rata na Kosovu, Ismail Kadare je objavio knjigu “Tri elegije za Kosovo”. Ovaj roman prepričava priču o bici na Kosovu, mešajući fikciju sa realnošću i naglašavajući multietnički karakter vojske koja se borila protiv sultana. Kadare se takođe bavi istorijskim sukobom između Albanaca i Srba, koji su ipak zajedno ratovali protiv Osmanlija. Na kraju, borba da se zaustavi napredovanje Osmanlija dublje u Evropu je izgubljena — ali je izgubljena zajedno. Objavljivanjem romana sa ovakvom naracijom tokom kontinuirane represije nad Albanacima/kama na Kosovu, Kadare je istovremeno dekonstruktivno i rekonstruktivno oblikovao kolektivno sećanje na bitku.
Bitka je mogla biti iskorišćena kao podsetnik na jedinstvo različitih etničkih grupa na Balkanu.
Kadare je delovao kao agent sećanja, vraćajući u svest Albanaca njihovo učešće u bici i podsećajući nas na zajedničku prošlost. Istovremeno je suprotstavio narativ promovisan od strane Srba poput Miloševića, koji je prikazivao bitku isključivo kao sukob Srba i Osmanlija te označio Albance kao neprijatelje slične Osmanlijama. Ova selektivna interpretacija prošlosti bila je deo propagandne mašinerije svojstvene Miloševićevom fašističkom režimu. Bitka je mogla biti iskorišćena kao podsetnik na jedinstvo različitih etničkih grupa na Balkanu. Umesto toga, upotrebljena je da dodatno opravda nasilnu represiju nad Albanacima/kama na Kosovu.
Ovo pokazuje kako istorija nije sastavljena od neutralnih činjeničnih događaja, već je ljudski konstruisana, selektivno oblikovana i korišćena od strane trenutnih hegemonijskih sila. Isto važi i za srpski i za albanski narativ. Kadare je istakao jedinstvo različitih etničkih grupa, ali je to učinio naglašavajući njihovu hrišćansku pripadnost. U romanu, duh sultana Murata razmatra mogućnost da je možda upravo on uzrok svake krvi prolivene na ovim prostorima: “U svojim najtežim trenucima, obuzima me sumnja da je možda moja krv uzrok svemu ovom užasu… Gospode, usliši moju molitvu! Ukloni ovo blato sa polja, jer čak i nekoliko kapi krvi može da sačuva sve sećanje sveta.”
Pripisivanje ovakve nasilne prošlosti i sadašnjosti Balkanu pojačava narativ o regionu kao mestu stalnih sukoba, karakterisanom viševekovnim međuetničkim nasiljem.
Implicitno je da se sultanova bitka povezuje sa događajima koji su se odvijali više od 600 godina kasnije. S obzirom na Miloševićevu antimuslimansku retoriku i progon Bošnjaka/inja i Albanaca/ki, koji/e su većinom muslimani/ke, zanimljivo je što se ti događaji povezuju sa vladavinom Osmanlija na Balkanu. Pripisivanje ovakve nasilne prošlosti i sadašnjosti Balkanu pojačava narativ o regionu kao mestu stalnih sukoba, karakterisanom viševekovnim međuetničkim nasiljem. Ova percepcija je dodatno naglašena čestim opisivanjem Balkana kao “bure baruta” od strane zapadnih medija i istoričara, koje je stalno na ivici rata i u suprotnosti sa navodno civilizovanom i naprednom Evropom.
Od ratova između katolika i protestanata do kolonijalnih i imperijalnih poduhvata i dva svetska rata, evropska istorija je obeležena nasiljem. Balkanski ratovi su deo tog šireg obrasca, a ne izuzetak gde su invazije stranih sila uzrok sukoba. Kadareovo prikazivanje sultana i Osmanlija uklapa se u orijentalistički diskurs o bici i prošlosti Albanaca. Borba protiv Osmanskog carstva, koje su predstavljali muslimani, omogućava Albancima da povrate svoj hrišćanski, a time i evropski identitet, koji seže sve do 14. veka.
U trenutnom diskursu o članstvu Kosova u Evropskoj uniji (EU), ovo je važan faktor. Mnogi Albanci sa Kosova vide članstvo u EU kao svoje pravo i potvrdu svog evropskog identiteta. U tom kontekstu, političke aspiracije su duboko povezane sa politikom identiteta. Međutim, insistiranje na hrišćanskoj prošlosti kao pravoj religiji i identitetu Albanaca/ki zanemaruje trenutni muslimanski identitet većine stanovništva, veru koja je u ovom regionu vekovima prisutna, a u nekim slučajevima čak i pre osmanskog perioda. To je upravo ono što politika sećanja podrazumeva: pamćenje određenih aspekata prošlosti i njihovo oblikovanje u odnosu na trenutnu politiku i težnje, kao što je u ovom slučaju pristup EU.
Bitka na Kosovu nije vođena iz religijskih, nacionalnih ili etničkih razloga – bio je to sukob između carstava i kraljevstava koja su koristila verske razlike u svoju korist. Prošlost se romantično prikazuje, glorifikuje i mistifikuje kroz prizmu savremenih pojmova o identitetu. To može dovesti do opasne i isključujuće retorike, kao što je slučaj s Austrijom, gde krajnja desnica koristi Bitku kod Beča iz 1683. godine protiv Osmanlija kako bi podstakla anti-muslimanski rasizam. Ona tvrdi da je Beč ponovo pod opsadom neprijatelja – ovog puta muslimanskih imigranata – izjednačavajući ih sa Osmanlijama iz 17. veka.
Usmeno predanje i materijalno sećanje
Sećanje se manifestuje u različitim oblicima, a jedan od njih je usmena istorija. Na Kosovu, organizacija posvećena ovoj oblasti je Inicijativa za usmenu istoriju, koju čini grupa istraživača/ica koja beleži životne priče isprepletene sa istorijom Kosova. Fokusirajući se na usmeno predanje zbog njegovog značaja u kulturi Kosova, ova inicijativa kreirala je arhivu koja se sastoji od intervjua, fotografija i objavljenih knjiga.
Jedna od tih priča dostupna široj publici je priča Kamile Türbedar, kosovske Turkinje i frizerke rođene u Mitrovici 1941. godine. Ona se sa svojom majkom preselila u Gazimestan blizu Prištine, gde se nalazi spomenik posvećen bici, kako bi čuvala grob sultana Murata, poginulog tokom Kosovske bitke. Türbedar potiče iz loze čuvara groba, što se vidi i po njenom prezimenu koje na turskom znači “čuvar groba”. Pre nje, grob su čuvala njena tri strica, a pre njih njena baba i deda. Trenutno njen rođak preuzima tu odgovornost. Kroz njihovu brigu, sećanje povezano sa grobom opstaje, podržavano i održavano od strane pojedinaca i pojedinki kao što su Türbedar i njena porodica.
Inicijativa za usmenu istoriju takođe je predstavila zbirku razglednica koje prikazuju spomenike u Prištini. Jedna razglednica glasi: “1944-1964: 20. godišnjica oslobođenja Prištine” na srpskom jeziku.
Na njoj su prikazana tri kulturna dobra: Srpski pravoslavni manastir u Gračanici, Spomen-kula na Gazimestanu i mauzolej sultana Murata pored kule. Spomenik je izgrađen 1953. godine i posvećen je srpskim junacima koji su poginuli tokom Bitke na Kosovu. Türbe (islamska grobnica ili mauzolej koji obično sadrži posmrtne ostatke značajne ličnosti) čuva deo sultanovih moštiju, dok je njegovo telo sahranjeno u Bursi, Turska. Legenda kaže da su na ovom mestu poginuli turski i srpski barjaktari.
Ovi spomenici ilustrativno pokazuju kako se kolektivno sećanje materijalizuje i oblikuje. Kao deo kosovskog pejzaža, oni postaju i deo našeg mentalnog pejzaža. Spomenici nam ne samo pomažu da se sećamo, već i određuju čega i kako treba da se sećamo. Sultanovo turbe podseća nas da je ovde poginuo i, iako bitka nije bila dobijena, njegova smrt se doživljava kao neka vrsta pobede. Grobnica je bila zapuštena tokom vekova, sve dok nije renovirana u 19. veku, neposredno pre pada Osmanskog carstva.
Kada se zapostavi, sećanje može da nestane, ali čim se ponovo posvetimo njegovom očuvanju, ono se vraća u naše kolektivno pamćenje i postaje deo naše svesti.
Ovo je metafora za način na koji funkcioniše sećanje. Kada se zapostavi, sećanje može da nestane, ali čim se ponovo posvetimo njegovom očuvanju, ono se vraća u naše kolektivno pamćenje i postaje deo naše svesti. Takođe, važno je napomenuti da je memorijalni lokalitet smešten na periferiji, baš kao što i sama bitka ne zauzima centralni deo kolektivnog pamćenja Albanaca sa Kosova.
Koračanje kroz nasleđe prošlosti
Bitka je i dalje predmet stalnih rasprava među Albancima, što se može videti iz brojnih članaka i istraživanja. Ovo se može tumačiti kao pokušaj ponovnog osvajanja prošlosti i sećanja, traume koju su Albanci pretrpeli, a u kojoj mit o Kosovu ima ključnu ulogu. Osporavanjem srpskog tumačenja istorije, Albanci pokušavaju da se ponovo povežu sa dugom istorijom Kosova i povrate deo moći nad njom. Međutim, to ne znači da je albanski pogled na nju objektivno tačan. I dalje je reč o mitu, izmišljotini i maštovitoj interpretaciji dela istorije.
Jedno pitanje koje se često postavlja jeste identitet ubice sultana Murata. Ono što možemo da tvrdimo jeste da je sada jasno ko je ubio sultana i koje je njegove etničko poreklo. Ipak, i dalje postoje mnoge legende i mitovi o ovom junaku, kako u srpskom tako i u albanskom narativu. U srpskoj verziji, njegovo ime je Miloš Obilić, dok u albanskoj verziji ima vrlo slično ime: Millosh Kopiliq.
Millosh Kopiliq, hrišćanin albanskog porekla, ključni je deo albanskih epskih pesama. On predstavlja personifikaciju pobede Albanaca i otpora protiv stranih osvajača — bilo da su to Osmanlije, ili kasnije Srbi 1990-ih. Međutim, on ostaje fiktivna ličnost, legenda i mit u oba narativa. To ne umanjuje njegov značaj u kulturi sećanja među Albancima sa Kosova. On je heroj, bez obzira da li je zaista postojao ili ne, i služi kao izvor albanskog identiteta i prisutnosti na Kosovu.
U raspravama o bici iz 1389. godine, stvarni događaji često bivaju zasenjeni njihovim tumačenjem, okvirom u kojem su prikazani i namenom koja im je pridodana. Bitka je bila sukob između carstava i kraljevstava, dok mi naknadno primenjujemo savremene koncepte poput nacionalnih i etno-religijskih konstrukata kako bismo istakli političke i nacionalne interese. Mitovi su sastavni deo politike sećanja i nacionalnih ideologija, zbog čega je važno biti svestan specifičnih okvira i načina na koji se ti mitovi prepričavaju. Oblikovanjem prošlosti, mi oblikujemo našu sadašnjost, a samim tim i budućnost.
Teško je utvrditi zašto ova bitka, u poređenju s drugim bitkama koje su vodili Albanci, igra manju ulogu u kolektivnom sećanju kosovskih Albanaca. Ipak, kada sam se dublje posvetila proučavanju sećanja na bitku, otkrila sam ne samo jednog pripovedača, već više njih. Epovi, romani, spomenici — svi oni doprinose očuvanju sećanja na bitku, iako možda nije tako poznata kao neki drugi događaji u istoriji kosovskih Albanaca. Proučavajući prošlost i slušajući o njoj, postala sam i sama deo njenog rekonstruisanja i praktikovanja očuvanja sećanja.
Naslovna slika: K2.0.
Ova publikacija je izrađena uz podršku forumZFD-a. Za sadržaj je isključivo odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove forumZFD-a.