Žubor reke Sitnice jedva da se čuje dok prolazi kroz korito prepuno smeća. Oko ove reke, koja geografski protiče kroz Kosovo, izgrađeni su gradovi, sela, putevi i industrija. I svako od tih mesta, na ovaj ili onaj način, šteti ovoj reci. Smrad se širi i do obližnjih gradova kroz koje Sitnica protiče tokom svog 90 kilometara dugog toka.
Na obalama Sitnice, živi svet i vegetacija postaju sve ređi. Bistra voda nekada je zamenjena mutnom, u kojoj sada umesto riba plutaju otpaci. Iza prizora uginule vrane, pakovanja deterdženta i kanalizacionih otpadaka, stoji polusrušen most. Kao da potvrđuje izreku “po jutru se dan poznaje”, s tog mosta — gde počinje jedna od pritoka Sitnice, reka Sazlija — pruža se slika jedne ružne reke.
Smrad koji dolazi iz reke kvari mirnu i slikovitu sliku sela Sazlija u opštini Uroševac (Ferizaj), gde su vozila koja dostavljaju robu u lokalne prodavnice ili pokoji traktor koji ore obližnje njive gotovo jedini zvuci koji se čuju tokom dana.
Teški miris reke svakodnevno prati đake koji pohađaju nastavu u seoskoj školi “Arsim Rexhepi”, udaljenoj oko 100 metara od reke.
U selu Sazlija, kuće porodice Bislimi, kao i ostale u selu, poređane su jedna do druge. Najviše pogođen smradom iz reke je Muhamet Bislimi, čija se kuća nalazi veoma blizu toka reke Sazlije. Da bi izbegao poplave koje se često dešavaju kada reka izađe iz korita, on je intervenisao dodajući debeli sloj šljunka kako bi podigao nivo dvorišta u kojem rastu jabuke i šljive.
“Mala je ova reka, ali zna da napravi veliku štetu”, kaže Muhamet dok vadi cigaretu i pali je. “Evo vidiš, ja sam ga podigao više, ali opet pravi štetu.”
Pre nekoliko godina, Muhamet se preselio iz Bitinje na Šar planinu, jednu od oblasti s najčistijim vazduhom u zemlji. Ipak, kaže da se stalno kaje što je sagradio kuću u Sazliji.
“Iz Bitinje sam došao ovde pre 13 godina, jer je bilo predaleko za decu koja su išla na fakultet”, priča Muhamet. “Došli smo ovde svi zajedno kao porodica i naselili se. Ali, da ti kažem, kajem se, jer su mi sva deca otišla van zemlje.”
Muhamet radi kao čuvar šume i kad god mu se pruži prilika, pokušava da ne provodi vreme u Sazliji.
“Od sredine maja pa dok ne padne sneg, boravim u Bitinji. Ovde ne mogu da ostanem. Ni u dvorište ne možemo da izađemo, ništa. Isto i deca kad dođu — neće da ostanu ovde”, kaže on, napominjući da je čuo da se planira pokretanje projekta za izgradnju kanalizacione mreže, ali da mu to još uvek deluje kao daleka stvarnost.
Reka Sitnica je najzagađenija reka u zemlji. To potvrđuju svi izveštaji Agencije za zaštitu životne sredine, nezavisne institucije u okviru Vlade Kosova.
Besime Kajtazi, inženjerka za vode koja je doktorirala na temu reke Sitnice, navodi da ova reka sakuplja sve urbanizovane otpadne vode iz velikih naselja kao što su Priština, Lipljan, Kosovo Polje, Obilić i Gračanica, bez ikakvog prethodnog tretmana.
Duž čitavog toka, reka Sitnica prikuplja svu kanalizacionu vodu, pretvarajući se u otvorenu kanalizaciju, bez priključenja na bilo kakav sistem za njeno prečišćavanje. U Lipljanu se tok reke širi zajedno sa zagađenjem, jer se u nju uliva još jedan potok iz Štimlja. U blizini reke nalazi se šetalište prepuno restorana, dok se cevi kanalizacije izlivaju direktno u reku — baš kao i iz celog grada.
Prema izveštaju iz 2023. godine Regulatornog autoriteta za usluge vode, samo 8,1% stanovništva u zemlji priključeno je na postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.
Ova brojka značajno je porasla u odnosu na 2021. godinu, kada je Kajtazi istraživala vodotok Sitnice. Tada je samo 3,5% stanovništva bilo priključeno na postrojenja za prečišćavanje. Ipak, prema njenim rečima, obuhvat ovim sistemima i dalje je nizak, uglavnom zbog visokih troškova.
“Postrojenja imaju visoke troškove izgradnje, ali su i operativni troškovi i održavanje skupi — a ti troškovi se onda moraju odraziti kroz povećanje cena vodovodnih i kanalizacionih usluga za građane”, kaže ona. Ipak, u aprilu 2025. godine stigla je jedna dobra vest od Ministarstva ekonomije (ME) — da će Vučitrn i Mitrovica konačno dobiti postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda, koje će se graditi uz podršku Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).
Uključivanje Mitrovice i Vučitrna u sistem prečišćavanja značajno bi povećalo procenat stanovništva priključenog na postrojenja za prečišćavanje, dok većina većih gradova na Kosovu — poput Prištine, Gnjilana i Uroševca — i dalje nema takva postrojenja. Međutim, ni postojeća postrojenja nemaju dovoljne kapacitete. Na primer, regionalna vodovodna kompanija “Hidrodrini” iz Peći, koja važi za najefikasniju, prečišćava svega 23% otpadnih voda.
Na ulazu u Vučitrn, reka Sitnica protiče između dva velika nasipa, koji su postavljeni kao zaštita od poplava. Agim Kutllovci, koji ima 61 godinu, dobro pamti kako su dobrovoljni radnici podizali te nasipe.
“Rođen sam i odrastao ovde, uz samu Sitnicu”, priča Agim. “Dobro se sećam kako smo se kupali, kakve je sve ribe imala, i kako je celo korito bilo obraslo vrbama — izgledalo je kao tunel.” Seća se vremena kada su ljudi koristili obale Sitnice kao da su plaže.
Ali sada, jak smrad reke, koji postaje nepodnošljiv s dolaskom toplijih godišnjih doba, dopire sve do Agimove kuće.
“Čim izađe sunce, moramo da se zatvorimo unutra zbog tog smrada”, kaže on, pokazujući prstom na kuću. “Ma užas, bre, strašno smrdi. Osim smrada, cela kuća se napuni komarcima, ne možeš normalno da sediš. Baš sam sad malopre išao da kupim otrov i isprskao celu kuću.”
S vremena na vreme, razgovor vraća u 1970-e i rane 1980-e, prisećajući se vremena kada su u reci mogli da se uhvate velike i zdrave ribe koje su težile i do jednog kilograma. Međutim, njegova priča dobija drugačiji tok početkom 1980-ih, s dolaskom termoelektrana. Stavljanje u pogon termoelektrane “Kosova B”, prvo sa jednim blokom 1983, a zatim i sa drugim blokom 1984. godine, počelo je da zagađuje Sitnicu. Izveštaj iz 2003. godine beleži 1983. kao godinu kada je Sitnica prvi put zagađena fenolima — hemikalijama koje potiču iz fabrika i industrijskog otpada, a koje, čak i u malim količinama, mogu da zagade vodu. Fenoli često daju vodi neprijatan miris i plastičan ukus, čineći je opasnom za upotrebu.
Pošto se fenoli svrstavaju kao teški zagađivači, njihov efekat je opasan. Kada se šire u rekama, oni su opasni jer njihova toksičnost šteti vodenim organizmima, narušava ekološku ravnotežu i može ugroziti zdravlje ljudi, posebno ako je voda koja se koristi za piće kontaminirana. Fenoli se prirodno nalaze u biljkama, kao i sintetički proizvode za industrijske i medicinske svrhe.
Ovi zagađivači moraju se deponovati i tretirati, kao što se trenutno radi u Energetskoj korporaciji Kosova (KEK). Ipak, u prošlosti je bilo curenja. Curenja su evidentirana u nekoliko naučnih radova, kao što je onaj iz 1991. godine od naučnika iz Srbije, objavljen u britanskom naučnom časopisu IWA Publishing, koji identifikuju fenole u Sitnici zbog termoelektrane. Takođe, 2002. godine, hemičari sa Prirodno-matematičkog fakulteta, Departmana za hemiju na Univerzitetu u Prištini (UP), pronašli su fenole u vodi Sitnice. Godine 2003. fenoli su postali predmet spora između Srbije i UNMIK-a, administrativnog organa Ujedinjenih nacija na Kosovu, jer je UNMIK kažnjen zbog curenja fenola u reku Sitnicu, koja se uliva u Ibar, a koja protiče kroz Srbiju, izazivajući zagađenje pijaće vode u gradu Kraljevu. Program za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP) je pripremio poseban izveštaj koji je potvrdio ovaj događaj.
Još jedan dokaz prisustva fenola je i reka Gračanka, koja se uliva u Sitnicu, a koja protiče kroz rudnik Kišnica, gde ima prisustvo teških metala i fenola.
Termoelektrane na Kosovu, iako su često označavane kao masovni zagađivači vazduha, retko se spominju zbog uticaja i zagađenja koje prouzrokuju rekama. Reka Sitnica protiče pored deponije pepela, kraj koje se nalaze i postrojenja termoelektrane “Kosova B”. Terenski obilazak je lakši u selu Kriševac kod Kosova Polja, na granici sa opštinom Obilić.
Tamo reka protiče blizu deponije pepela i “plavog jezera” nastalog od voda koje dolaze od pepela sagorevanja uglja, koje deponuju termoelektrane “Kosova A” i “Kosova B” preko hidrauličkog sistema. Ove vode sadrže i opasne hemikalije. Mešavina vode sa ovim hemikalijama daje vodi sasvim drugačiji izgled, koji se lako može porediti sa izgledom izbeljivača.
Ovo jezero se nalazi oko 50 metara vazdušnom linijom od reke Sitnice. Još jedna deponija vode, koja dolazi iz KEK-a i povezana je sa ovim jezerom, ima tri cevi koje direktno ispuštaju zagađene vode u reku Sitnicu. Od samog ušća vidi se promena boje vode.
U izveštaju o uticaju na životnu sredinu KEK-a za 2023. godinu nije zabeleženo ovo curenje u Sitnicu. Oni evidentiraju redovno curenje koje se nalazi sa druge strane termoelektrane, blizu sela Crkvena Vodica. Prema tom izveštaju, u 2023. u Sitnicu je ispušteno 621.545 kubnih metara vode. Kvalitet vode nije naveden u ovom dokumentu.
Prema rečima Besime Kajtazi, izveštaj ne odražava realnost zbog lošeg postavljanja mesta za uzorkovanje kvaliteta vode. Kako kaže, mesto uzimanja uzorka se nalazi pet kilometara nizvodno od mesta ispuštanja, što ne prikazuje stvarno stanje kvaliteta vode, jer se tokom tog kilometarskog toka razblažuje zagađena masa i voda se prirodno pročišćava kroz procese taloženja i oksigenacije.
Nakon toga, reka Sitnica protiče kroz unutrašnju zonu KEK-a, gde preko nje prelazi i transportna traka za ugljen koji se koristi za sagorevanje. Prema analizi parametara koje je uporedila Kajtazi, Sitnica je jednostavno otrov koji teče i uništava svaki oblik života u sebi. Vodeni ekosistem je praktično u kolapsu. Podaci iz 2022. iz Izveštaja o životnoj sredini Agencije za zaštitu životne sredine podižu isti alarm. Sve oko Sitnice je van dozvoljenih parametara.
Sve merene tačke pokazuju visoke nivoe zagađenja, sa zabrinjavajućim prekoračenjima standarda kvaliteta vode. Prištevka i Gračanka, kao pritoke reke Sitnice, imaju ključnu ulogu u povećanju nivoa zagađenja, donoseći izuzetno zagađene vode u glavni tok.
Na ulazu u Mitrovicu, reka Sitnica protiče pored bivše fabrike amortizera, koja je sada van funkcije. Prema Aliju Uki, koji je odrastao kraj Sitnice, težak miris reke onemogućavao je život tamo.
“Već 48 godina živim ovde i dobro pamtim kakva je Sitnica nekad bila. Dok je radila fabrika amortizera, bilo je užasno — smrad je bio nepodnošljiv. Sad je, u poređenju s tim, ipak malo bolje”, kaže Uka, koji se ne ustručava da prekorava one koji bacaju smeće u reku u naselju “2. Korriku”. “Postavio sam nekoliko kamera s kuće pravo na reku i palim im svetlo. To je počelo malo da ih plaši, jer inače nikoga nije briga”, dodaje on.
Obe obale rečnog korita zatrpane su otpadom. Povremeno se duž reke mogu videti ostaci uginulih ili zaklanih životinja koje mesari bacaju kao da je reč o deponiji za višak otpada.
Uka kaže da, iako je prijavljivao ovu praksu policiji i lokalnim vlastima, ništa nije promenjeno.
Zagađenje vazduha
Zagađenje životne sredine nije jedini problem koji zabrinjava stanovnike oko Sitnice. Oni se suočavaju i s još jednim neizbežnim problemom – jakim smradom, koji takođe doprinosi zagađenju vazduha. Tokom letnjih meseci, kada su večeri i jutra svežija, a temperatura vode raste, neprijatni mirisi šire se svuda. Zagađenje reka može uticati na kvalitet vazduha kroz različite procese, posebno kroz razgradnju organskih materija i oslobađanje hemikalija i gasova iz vode u atmosferu.
Zagađenje vode, naročito hemikalijama iz industrije poput žive, arsena i isparljivih organskih jedinjenja, meša se sa vodenom parom i zagađuje vazduh.
“Rudnici i područja oko zagađenih reka često sadrže sedimente zasićene teškim metalima i toksičnim supstancama. Tokom sušnih perioda ili kada se voda povuče, ti sedimenti se osuše i pretvore u prašinu, koja se zatim širi vazduhom. To doprinosi zagađenju vazduha elementima kao što su olovo, kadmijum i hrom”, kaže Shkumbin Shala.
Vremenski prozor se zatvara
Poput otrovne zmije, Sitnica teče kroz Kosovo, dok se rešenja za njeno zagađenje čine dalekim. Priroda često ima mehanizme samoodbrane, poput samopročišćavanja vode, koji bi mogli da spasu i ovu reku. Ali, prema Shali, s obzirom na to kolika je šteta naneta reci, ona je izgubila prirodne mehanizme zaštite. Sitnica više ne može da spase samu sebe.
Uprkos razmerama ekološke krize koja je pogodila reku Sitnicu, stručnjaci je ne smatraju izgubljenim slučajem. Naprotiv, obnova je tehnički moguća, ali zahteva konkretne mere, prioritizaciju od strane centralnih institucija, praćenu budžetskim izdvajanjima i širokim društvenim uključivanjem.
Prema Kajtazi, izgradnja postrojenja za preradu urbanih i industrijskih otpadnih voda je najhitnija i osnovna mera za svaki održivi oporavak. Pored budžetskih izdvajanja i uključivanja zajednice, mora se obezbediti da industrije koje zagađuju vode takođe snose deo troškova.
S druge strane, Agron Shala, stručnjak za praćenje kvaliteta voda više od dve decenije, smatra da je sve počelo od jedne jednostavne, ali ključne osnove: identifikacije zagađivača. “Što pre mora da se napravi potpuna evidencija zagađivača površinskih voda. Bez tačnih podataka o tome ko zagađuje i šta ispušta, svaki plan ostaje polovičan”, kaže Shala, dodajući da takva baza podataka još uvek ne postoji.
Za Shalu, postrojenja su samo jedan deo rešenja. On takođe poziva na finansijsku podršku za privatni sektor, kako bi se uvela postrojenja za preradu u malim i srednjim industrijama. Naglašava i važnost izgradnje stručnih ljudskih kapaciteta na svim nivoima javne administracije koji su povezani s kontrolom kvaliteta voda i radom na tim pitanjima.
“Postoji mogućnost za stvarno poboljšanje”, kaže Shala, ali ističe da nedostaje politička volja i da nijedna vlada do sada nije ozbiljno pristupila pitanju voda.
Koliko je situacija ozbiljna pokazuje i pažnja koja se posvećuje IHMK-u. “Otkako sam počeo da radim u Hidrometeorološkom institutu, nikada nismo imali više od tri zaposlena u sektoru za praćenje kvaliteta voda. Troje ljudi da pokrije celu zemlju”, kaže Shala.
Ovu situaciju naziva “apsurdnom”, posebno ističući da nikada nije postojao službenik za biološki monitoring voda. Dakle, nijedan stručnjak za analizu uticaja zagađenja na vodene organizme i biodiverzitet. Sve aktivnosti u oblasti biologije dolazile su kao podrška iz EU ili švajcarskih organizacija, dok nije bilo nikakvog angažmana od strane domaćih institucija.
Godinama unazad, čak i kada su zaposleni IHMK-a odlazili u penziju, nisu dobijali zamene. Tek nedavno je otvoren konkurs za dva nova službenika koji će se baviti fizičkim i hemijskim monitoringom – ali ne i biološkim aspektom. “Mislim, da li je taj broj dovoljan? Zaista, nemam komentara”, kaže on.
Oba stručnjaka veruju da Sitnica može da se spase, ali vremenski prozor se zatvara. “Svaka godina koja prođe bez akcije čini oporavak težim i skupljim”, zaključuje Kajtazi.
Naslovna slika: Ferdi Limani / K2.0.
Fotografije: Ferdi Limani & Uran Hakha.
Ilustracije: Dina Hajrulahu / K2.0.
Ovaj tekst je objavljen uz finansijsku podršku Evropske unije kao deo projekta “Informisana demokratija: Podsticanje raznovrsnog i održivog medijskog ekosistema”. Za njegov sadržaj isključivo je odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.