Sve što je izgubljeno u ratu
Dabogda odnelo svu patnju sa sobom.
Piše Aurela Kadriu | 30. septembra 2024
Čini mi se kao da dobro poznajem sve gravure zlatnog prstena sa crvenim kamenom moje majke, iako se ne sećam da sam ga ikada videla. U našim čestim razgovorima o ratu, posebno tokom prvih deset godina posle rata, kada smo u kući često ostajali bez struje, dok su se građani Kosova prilagođavali životu u slobodi, uvek je provirala majčina mladalačka priča o zlatnom prstenu sa crvenim kamenom.
Sredinom marta 1999. godine, nekoliko dana pre početka bombardovanja od strane NATO-a 24. marta, moja 34-godišnja majka, otac od 38 godina, ja, beba od godinu dana, moj brat blizanac, sestre, od kojih je jedna imala nepunih četiri, a druga pet godina, napustili smo naš stan na poslednjem spratu jedne sedmospratnice u centru Podujeva. Pre nego što su se pojavili novi objekti i oblakoderi, verovatno je bila najviša zgrada u gradu.
Nismo imali nikakav plan za put. Nismo stigli uredno da spakujemo odeću i ostale stvari. Bilo je haotično. Naš prtljag bio je pun straha, terora i povremene nade da ćemo preživeti. Jer, čovek uvek drži nadu, čak i kada mu svakodnevno preti smrt koju posmatra kroz prozor svoje kuće. Sa prozora našeg stana na sedmom spratu video se krov zgrade pošte. Tokom rata, na tom krovu, kao na jednoj od visokih tačaka grada, bili su postavljeni vojnici Vojske Jugoslavije.
Kada smo se vratili u kasno proleće, posle oslobođenja Kosova, našu kuću smo zatekli potpuno uništenu. Stvari od vrednosti su nam bile ukradene. Ukrali su nam i prsten sa crvenim kamenom. Iz stana se još uvek videla zgrada pošte. I dalje smo osećali strah da ne naletimo na nekog vojnika, da nisu možda još uvek tu i da bi se mogli pojaviti svakog trenutka.
Ovu priču, zajedno sa mnogim drugim o ratu, godinama sam slušala i živela, ali je u stvarnosti nisam proživela. Tokom rata štitilo me je to što sam bila beba, ali kada sam odrasla, posle rata, više nije bilo šta da me zaštiti od toga. Rat je bio svuda. Bio je u gradu, gde su mnogi određeni tereni bili zabranjeni za nas decu — nismo mogli uopšte da se igramo u vrtiću ili na mestu koje smo zvali “velika livada” jer su nam govorili da su tamo mine. Bio je u školi, gde su nas svakodnevno podsećali da dugujemo drugima do kraja života samom činjenicom što smo živi. Sada smo kao Dan škole, svakog 25. maja, obeležavali rođendan albanskog preporoditelja Naima Frashërija, po kojem je škola nosila naziv, dok je ranije taj dan bio poznat kao Dan mladosti, kada se istovremeno slavio i rođendan bivšeg predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita.
Postali smo deca u pričama naših roditelja o deci koja su umirala od gladi tokom rata. Mi smo deca u pričama o deci koja su bila suviše teška da bi se nosila na rukama kroz planine u kiši i hladnoći, bez hleba i vode. Mi smo deca u pričama o desetinama dece i majki koje su spavale na podu u učionicama škola, sve dok nisu morale da napuste i to sklonište. Mi smo deca u pričama o deci koje nisu mogle da zaustave plač na kontrolnim punktovima, a upravo je taj naš plač mogao da završi i streljanjem. Mi smo deca u pričama majki koje su zaštitile svoju decu svojim telima od metaka. Mi smo deca u pričama koje počinju sa “rat nije štedeo ni žene, ni starce, ni decu”. Postali smo centar mnogih priča koje nismo mogli da popamtimo. Mi smo deca koju rat nije štedio. Mi smo bili samo deca. Naši roditelji su bili samo ljudi.
Mnogo toga se promenilo u poslednjih 25 godina. Sloboda je došla, ali bez zlatnog prstena sa crvenim kamenom moje majke. Moralo se početi iznova. Ponovo.
Negde u rupama rascepanih priča o ratu, koje su se naveliko prepričavale, stoje hiljade priča o izgubljenim ili ukradenim stvarima i snovima tokom rata, kao i o slobodi koja sužava prostor za ovakve priče. U daljem tekstu, ispričane su neke od tih priča — sećanja ljudi na izgubljene ili ukradene stvari tokom rata na Kosovu. Ovo je gruba dokumentacija veze tih ljudi sa tim predmetima i pričama koje stoje iza te veze, u pokušaju da se skrene pažnja sa logičnog dokumentovanja velikih priča o preživljavanju na male priče — kao što su Gencijev računar, Bernardov leksikon, Mirishahina šoljica i plišano kuče, kofer sa Norinim haljinama za lutke, Dardanov školski ranac, Adrianov bicikl i Lenina igračka jelen.
Moj crveni bicikl
Adrian Bytyqi, 32, politikolog
Prizren
Crveni bicikl je prvobitno pripadao mom bratu. Ja sam bio mlađi brat i, naravno, bicikl je bio za obojicu, što je bilo uobičajeno za tadašnje prilike. Agron [brat] je tri godine stariji od mene, on ga je koristio, a onda kada sam malo porastao, kada sam bio spreman za bicikl, koristio sam ga i ja. Taj bicikl mi je možda prvi put pružio osećaj “slobode”, kretanja brže nego obično, kretanja brže samostalno. Ne znam tačno koja godina je bila, ali bilo je pre rata, možda ‘97, i bili smo u naselju Baždarhane u Prizrenu kod kuće dede s tatine strane. Jedan od braće od strica, Noli, koji je najstariji među nama, učio nas je da vozimo bicikl. Ja bih seo na bicikl, vrteo pedale i upravljao, a on bi me držao za zadnji deo sedišta, održavajući mi ravnotežu. Tamo je veoma dugačka ulica, možda 800 metara od gornjeg dela naselja do donjeg.
Vozio sam i bio potpuno oduševljen činjenicom da vozim sam, i u jednom trenutku pogledao sam unazad i video Nolija daleko iza. Tada sam shvatio da me niko ne drži i dve stvari su se desile. Prvo, okrenuo sam se napred u panici, prva reakcija je bila: “Holy shit, vozim bicikl sam!” Drugo, kada sam shvatio šta se dešava, automatski sam počeo da gubim ravnotežu. Tako sam stigao do jednog marketa u naselju i skrenuo sam ka njemu jer sam znao da će mi tamo neko pomoći. Sećam se da sam glavom udario u plastične lopte koje su prodavali, bile su možda 2 marke ili tako nešto. Bile su plave, narandžaste i crvene. Lopte od euro i po, kako smo ih nazivali posle rata.
Iako sam bio uplašen, nije to bilo ništa naspram koliko sam bio ponosan što sam tako dugo uspeo da vozim sam. Govorimo o 200-300 metara, bio sam mali, tada mi je ta udaljenost izgledala veoma daleko. Ovo 200-300 metara što govorim je iz perspektive tog vremena jer je svet bio veći kad sam bio manji. To sam shvatio sada jer kad odem u to naselje, sa više od 1,80 metara koliko sam visok, vidi se da je market tu blizu. Ne treba ti ni 30 sekundi hoda.
Tokom rata smo živeli u jednom stanu u naselju Ljakurić u Prizrenu, blizu škole “Mati Logoreci”, koja se nekad zvala “17. novembar”. Ne sećam se tačno kada je bicikl nestao, ali sam saznao kasnije da su tokom rata provalili u kuću u Baždarhanu i ukrali bicikl i mnoge druge stvari. Bicikl i kolevku. Kolevke se ne sećam, ali kad sam pitao mamu, ona mi je to spomenula. Imam veoma malo sećanja iz tog perioda. Imam nekoliko uspomena kao sekvence, kao fotografije.
Ne znam tačno kada se razvila ta priča o izgubljenom biciklu, možda se desilo posle rata. U to vreme si kao dete bio na margini primanja informacija. Iako su moji roditelji do određene mere bili transparentni u vezi sa onim što se dešava oko nas, ipak su se trudili da nas zaštite. Ne znam kada je to bilo, ali znam da nije ostavilo veliki utisak na mene jer je to bilo čudno vreme. Iako su se trudili da nas poštede, znali smo da ne smemo izlaziti napolje, znali smo da moramo stavljati ćebad na prozore da se ne vidi svetlo iznutra. Ostavljali smo svetla ugašena. Nismo bili izolovani od činjenice da je napolju veoma opasno. Zato možda nije bilo vremena ni kapaciteta da razmišljamo o biciklu kao takvom.
Moja soba
Genc Salihu, 43, umetnik
Priština
Imao sam jednu sobu… Bio sam kolekcionar, imao sam svašta. Puno CD-ova, puno knjiga, puno instrumenata. Otkad su uzeli sve te stvari, više ništa ne čuvam. Ne skupljam ništa, jer za mene fizički objekti više nemaju nikakvu vrednost, a nekada su imali ogromnu. Verovatno je to rezultat te traume.
U toj sobi je bilo mnogo stvari, ali ako treba da izdvojim jednu, to je računar u kojem sam imao sačuvano mnogo stvari koje sam napisao, prve stvari koje sam napisao želeći da postanem pisac [smeh]. Tamo imao napisan roman od 230 i nešto strana koji sam bio završio. U nekom smislu mi je drago što više ne postoji, jer bi sigurno bilo sramotno čitati to što sam napisao sa 16 godina. Priča je bila neka vrsta kopije Kafkinog “Dvorca”.
Taj računar je bio u našem stanu, koji se u to vreme nalazio u naselju Sunčani breg u Prištini, kod belih solitera. Na tom računaru sam imao mnogo poezije, puno tekstova za pesme. Bio je to onaj stari računar sa kućištem, i nije imao Word, već neki softver za pisanje koji se zvao Northern Commander, ili tako nešto.
Sobu sam delio sa mlađom braćom. Bio sam veoma pedantan u načinu na koji sam arhivirao i čuvao stvari. Sada čak ni foldere na računaru više ne pravim. Znači, taj deo se potpuno promenio za 180 stepeni. I siguran sam da je to rezultat te traume. Odmah sam primetio čim sam se vratio da više ništa ne čuvam. I dalje sam pisao, pisao sam po parčićima papira i drugim stvarima, nisam imao ni svoju svesku. Mama je skupljala i čuvala sve što bih napisao. Brzo sam primetio da mi više nije stalo ni do odeće, niti do bilo čega…
Muzika mi je, na primer, bila veoma važna. Imao sam originalne CD-ove i radio sve što je moguće da mi ljudi iz inostranstva donesu originalne CD-ove. Nisam hteo da imam kopije, odbijao sam da ih kupim, bio sam preveliki fanatik. Nakon toga [krađe računara], više nisam želeo da držim originalne stvari. Nikada više u životu nisam kupio ništa što bi moglo biti vredno i što bih imao razloga da čuvam…
Kada sam se vratio, nisam bio tužan zbog računara, jer je sve to bilo pod senkom euforije povratka, oslobođenja Kosova. To je bio veoma moćan osećaj. To je najjači osećaj koji sam ikada doživeo u životu.
Moj kofer sa haljinama za lutke
Nora Prekazi Hoti, 38, etnološkinja
Mitrovica
Sve smo izgubili jer je kuća izgorela. Imala sam 13 godina za vreme rata. Ono što bih posebno istakla kao problem danas je to što smo izgubili sve fotografije. Izbačeni smo iz kuće drugog dana bombardovanja, jer je moja kuća bila između dve jugoslovenske kasarne, pa je čitavo naselje očišćeno zbog tenkova koji su tuda prolazili. Nakon toga smo morali da se selimo iz jedne kuće u drugu. Gde god smo išli, proganjali su nas kao porodicu. Završili smo kod dede na severu. Tamo kod mosta na Ibru, to je jedan od najtraumatičnijih perioda u mom životu, još uvek sanjam tu kuću. Kasnije smo bežali sa Kosova, otišli smo u Crnu Goru, proveli smo neko vreme u Ulcinju. Kada smo se vratili, čitavo naselje je bilo uništeno. U Mitrovici je spaljeno oko 8,000 kuća. Naše naselje je imalo oko 400 spaljenih kuća.
Sećam se da sam imala jedan mali kofer, bio je sa Štrumpfovima nacrtanim na njemu. Tada sam izrađivala haljine za lutke i držala ih u tom koferu, bio mi je veoma drag. To pamtim kao nešto veoma lepo iz detinjstva.
Kada sam postala majka, želela sam da svojoj ćerki kupim sličan kofer, možda zato što mi je to ostalo kao neka veza s mojom prošlošću. Mada, sa 13 godina nisam se više igrala sa lutkama, ali znam da je to nešto što mi je ostalo kao uspomena iz mog detinjstva. Taj kofer sam imala do kraja, čuvala sam ga iako se nisam igrala sa lutkama.
Kasnije, pred rat, imala sam postere Leonarda DiCaprija, Backstreet Boysa i sličnih, jer sam tada počela da ulazim u adolescenciju i “Titanik” je bio veoma popularan. To su dva sveta, moje detinjstvo i rana adolescencija.
Haljine za lutke su veoma važna priča za mene, godinama sam šila haljine. Jedna mamina prijateljica, iako su obe bile profesorke, bila je i krojačica jer su svi u devedesetima radili nešto dodatno da bi preživeli. Ona mi je obezbeđivala sve materijale. Imala sam tri barbike koje su mogle da pomeraju ruke i noge… Bila je velika privilegija imati takve barbike. Te barbike su imale posebnu garderobu u tom koferu. Kofer je bio veoma poseban, nijedno dete ga nije imalo i bio je moj ponos i čuvala sam ga do kraja. Ali u poslednjim godinama, sa 12-13 godina, bavila sam se muzikom i filmovima, i to više nije bio moj svet.
Kada sam imala 12 godina, bilo je u modi nositi tregerke [pantalone sa tregerima] i pošto imamo dosta prostora pored reke, tu na keju na Ibru, bilo je top story kada bismo izašli u tregerkama, sa rolerima i BMX biciklima. U tom periodu, moja soba se promenila, imala je postere i dobila je novi identitet koji sam sebi izgradila kao starija. Celine Dion je bila u “My Heart Will Go On”. Sada ne mogu da izdvojim šta mi je bilo važnije jer su oba perioda važna za mene, čije tragove mi je rat oduzeo.
Izgubili smo sve. Izgubili smo čitav naš život na papiru.
Moj leksikon
Bernard Berisha, 39, ekonomista
Prizren
Otvorila se bila jedna knjižara u naselju Ortakol kod pekare Violdona u Prizrenu. Ne sećam se naziva knjižare, ali je imala interesantne stvari… Tada je bio hit “Titanik”, Leonardo DiCaprio i Kate Winslet, i u toj knjižari su bile njihove crno-bele slike koje smo kupovali i bojali. Tamo sam kupio leksikon sa katancem, tada su bili s katancem, zamisli… Mi smo to zvali leksikon, dok je ono zapravo bilo nešto kao dnevnik, ali ne onaj koji nosiš u školu da ti ljudi pišu u njega. Bilo je u trendu da svako ima po jedan, samo da ga pokaže društvu i kaže: “I ja ga imam!”
Godine ‘99. imao sam 14 godina. Zapravo, za vreme rata imao sam 13 godina, ako se i bombardovanje smatra ratom. Odmah tri-četiri dana nakon što je počelo bombardovanje, imali smo dva pokušaja da pobegnemo, jedan je bio za Makedoniju. Otišli smo u Rečane gde danas ima puno restorana i ostali smo jednu noć tamo, a onda smo krenuli ka Blacu preko Brezovice, da idemo za Skoplje. Nismo uspeli da pobegnemo, vratili su nas jer su rekli da je previše rizično jer bi mogli da bombarduju i kolonu. Granica je čas bila otvorena, čas zatvorena. Drugi pokušaj bio je mnogo kasnije za Albaniju.
Kada sam se vratio kući, nisam više našao leksikon. Imao sam ga sve dok nije počelo bombardovanje. Nije da sam ga tražio kada sam se vratio, ne znam tačno u kom momentu je nestao. Može biti da sam ga imao sa sobom u Rečanu i zaboravio negde. Može biti da je nestao kada smo drugi put pokušali da pobegnemo u Albaniju. Može biti da je nestao tokom nedelju dana koje smo proveli kod strica, a ja sam ga imao sa sobom. Trenutak kada sam shvatio da ga nema bio je posle rata. Jer za vreme tog perioda bila je neka vrsta zbrke u glavi, nisi bio baš svestan šta se dešava.
Znao sam šta sam napisao u njemu, i mislio sam, neko će to pročitati! Ali ne sećam se da li sam napisao svoje ime i prezime u njemu ili ne, samo znam da sam imao vrlo dobro napisane tekstove. O onome što mi se dogodilo… Tada sam bio zaljubljen u jednu devojku i pisao sam puno o njoj. Imao sam i neke tekstove rap pesama, mislim da ih i danas znam napamet. Pa rekoh sebi: “Nadam se da nisam napisao njeno ime!” Jer kad bih pomislio da sam napisao njeno ime i da bi neko to mogao pročitati, to je za mene bio pravi košmar.
Moja šoljica
Mirishahe Syla, 31, radnica na razvojnim poslovima
Lipljan
Kupili smo ih malo pre nego što je počeo rat. Tada su u modi bile te plastične šoljice u raznim bojama. Bile su kao tri komada u tri boje. Bile smo tri sestre, najstarija, ja i najmlađa, koja je tada imala tri godine. Živela sam samo sa mamom tada, tata je bio u Nemačkoj. Stric, koji se najviše brinuo o nama, doneo ih je kući i sećam se tačno da su šoljice imale neku mrežu odozgo koja se zatvarala, tako da je bio trend među decom u komšiluku da imaju te šoljice i pokazuju ih okolo. Sećam se tačno osećaja kad bismo konačno uspeli da skinemo tu mrežu jer je bilo vrlo teško otvoriti ih. Jedva smo čekale da odlučimo koja će koju boju uzeti. Čini mi se da je bila jedna žuta, jedna zelena i jedna roze. Samo se tog momenta sećam kad smo sve odlučile koja će uzeti koju boju i i da smo postale deo tog trenda, gde smo i mi izlazile u komšiluk i pokazivale da ih imamo i mi. Podelile smo boje, svaka je uzela svoju boju. Ja sam imala roze. Imala je ručke i sve, bila je plastična roze boje.
Kada smo izašle iz kuće napolje, na traktoru pozadi smo napravili da izgleda kao kućica, onako kako izgledaju neke prikolice sa šatorom, kao staklenik, kao kuća. Tamo smo stavile sve stvari, šta god smo imale da ponesemo sa sobom, planirajući da kada izađemo, završićemo u šumi i naravno, spavaćemo tamo te je koristiti kao kuću. Na kraju smo završile na vozu za Tetovo. Kada smo se ukrcale na voz, ostavile smo traktor nekom drugom da ga vrati kući, jednom daljem stricu koji nije išao za Tetovo.
Kada su nas zaustavili na granici, morale smo da siđemo i pređemo u druge autobuse koji su nas vozili do Tetova ili gde god su išli, i znam da smo tamo sigurno zaboravile šoljicu u toj prikolici traktora jer smo tamo zaboravile većinu stvari. Kada smo se ukrcale na voz, primetila sam da nemam šoljicu sa sobom. Navikla sam se bila tada da je stalno koristim. Pričajući sa mamom, i ona mi je potvrdila da sam je tražila kasnije kada smo otišle, kada su nas smestili u izbeglički kamp u Tetovu, donosili su nam mleko i slične stvari što izbeglicama obično dele. Setila sam se toga, a i mama mi je potvrdila da sam je tražila jer sam htela da pijem mleko.
Kasnije, kada smo stigle tamo, premeštali su nas s jednog mesta na drugo. Otišle smo u Tetovo da posetimo ujake jer su njih smestili u neki drugi kamp, i tamo je pristizala pomoć velikim kamionima. Kada smo stigle, već su sve bili podelili, ostale su samo neke stvari i nisu imali hrane ili nešto slično da nam daju, meni i starijoj sestri dali su po igračku. Meni su dali plavo kuče, a njoj smeđeg majmuna. Te igračke su nam bile super, a lica ljudi koji su nam ih dali oblio je osmeh dok su nas grlili, baš kao deca.
I oni su nam se činili vrlo zanimljivima jer su bili obučeni u nekakve uniforme ili nešto slično, ali su nam bili jako interesantni da ih gledamo. Usput sam ja izgubila svoje kuče, sećam se kad su nam rekli da možemo da se vratimo i govorili: “Bombardovali su, ali je to dobro za nas!” Mi nismo znale šta to znači. Vratile smo se zatim jednim mini kombijem, prešle granicu da se vratimo na Kosovo i verovatno se izgubio negde usput dok smo se vraćale kući, jer kada smo se vratile, kučeta već nije bilo.
Moj školski ranac
Dardan Hoti, 35, novinar
Velika Kruša, Orahovac
Tokom rata, jedina stvar koju sam imao sa sobom bio je školski ranac koji mi je mama kupila, jer nam je uvek ona kupovala stvari za školu. U rancu sam imao i neke stvari kojih se često setim. Moj stric je bio jedini član naše porodice koji je otišao u inostranstvo i studirao. Kada se vratio, doneo je komplet kompasa, svi su bili od aluminijuma. Kada bih ih u školi izvadio iz ranca, svi bi mi zavidili. Niko drugi ih nije imao, samo ja. Sećam se da, kada smo napustili kuću tokom rata, ranac je bila jedina stvar koju sam poneo sa sobom, a u njemu se nalazio taj komplet kompasa.
Takođe, pre nego što smo izbegli sa nekoliko ostalih članova porodice — pošto su tokom noći u našu kuću u Kruši došli vojnici OVK, mama i druge žene su spremale hranu za vojnike, a oni su se okupali, presvukli i otišli na druge lokacije. Sećam se da mi je jedan od vojnika koji je bio tu, znam da je bio iz Drenice, poklonio jedan metak. Brat od strica mi ga je uzeo, ispraznio i napravio rupu u njemu, zavezao ga za jednu crnu pertlu i dao mi da ga nosim oko vrata kao ogrlicu. Kada je izbio rat, rekli su mi: “To moraš da skineš, jer izgeda kao provokacija!”, pa sam ga spakovao u ranac.
Polovina porodice, i ja zajedno s njima, napustila je kuću i otišla u Mamušu kod Prizrena, dok je druga polovina ostala kod kuće. Kod kuće su ostale moja sestra i mama, jer su morale da kuvaju i peru za sve te vojnike i ostale koji su dolazili. Mi ostali smo krenuli traktorom sa nekih 10-15 ljudi, sa sobom sam poneo ranac. Proveli smo nedelju dana u Mamuši, a potom su nas proterali i poslali u Albaniju. U mestu gde smo bili u Mamuši bilo se sklonilo još nekih 40-50 izbeglica i u svoj toj gužvi nisam mogao da pronađem svoj ranac. Tražio sam ga i tražio.
Tražili su i strina, otac, svi. Metak sam takođe nosio sa sobom, ali su mi opet rekli da ga sklonim pa sam ga sakrio u jednu od rupa u ciglama na zidu. Kada smo krenuli, nisam mogao da pronađem ranac, plakao sam za njim, plakao sam i za porodicom, za majkom i sestrom za koje nismo znali gde su jer 10 dana nismo imali nikakve informacije da li su žive i šta im se desilo. Plakao sam i za rancem.
Kada smo se vratili iz Albanije u Kosovo posle bombardovanja, naravno, trebalo nam je vremena da se smestimo… Ali se sećam da smo nekoliko meseci kasnije otišli u Mamušu i ponovo sam počeo da tražim ranac i metak, u nadi da je možda ostala negde. Mama se na sve strane raspitivala, pitala je i porodice koje su nas primile tokom rata, ali opet nisam uspeo da je pronađem. Otišao sam i do tog zida, ali metka nije bilo. Sada, kada se često setim rata, prva stvar koja mi padne na pamet je da nikada nisam pronašao stvari koje sam izgubio. Ranac je imao jednu malu igračku, malog majmuna okačenog na privesku. I onda, kada sam išao u Albaniju, i nekoliko nedelja kasnije kada smo krenuli u školu tamo, ponovo sam se svega setio…
Moja igračka jelen
Albulena Kryeziu Bokshi, 37, glumica
Đakovica
Jelen je prvobitno pripadao mojoj sestri. Doneo nam je jedan rođak iz Holandije. Bio je to jelen od gume. Guma je bila kao tvrda plastika i imala je smeđu boju, poput lešnika. Topla smeđa, jednom rečju. Taj jelen je bio poprilično velik, i sestra i ja smo nastavile da se igramo s njim sve dok nismo odrasle, negde do ’95-’96.
Bila je to igračka koja je služila kao multifunkcionalni rekvizit. Ponekad smo je koristili kao stolicu, ponekad kao klavir, mogao si i da sedneš na nju. Bila je veoma zanimljiva. Bila je najdraža igračka koju smo sestra i ja imale i danas mi nedostaje jer je bila neodvojivi deo našeg detinjstva… Sestra ju je predala meni, a ja sestri od ujaka i tu se ciklus završio.
Bila je veoma čvrsta igračka, veoma posebna i lepa. Nekad bismo je koristili kao konja, jer kao deca smo imale bujnu maštu. Sećam se da bih je često uzimala zajedno sa još jednom stolicom i pravila se da su na leđima jelena klavijature od klavira. Takođe, kada bismo se igrale bežanja na konjima, imitirale smo kaubojske filmove i jelen bi se pretvorio u konja. Stavljale bismo šešir na glavu i pretvarale ga u konja. Bila nam je najdraža igračka, i meni i mojoj sestri.
Kasnije smo je dali sestri od ujaka da je koristi i ostala bi kod ujaka sve do ‘99. U međuvremenu smo živeli u području Čabrata u Đakovici, koje je bilo zona oružanih borbi.
Kada je NATO krenuo s bombardovanjem 24. marta, odmah sledećeg dana nas je milicija isterala iz kuće i otišli smo u dedinu kuću, kod ujaka. Odatle su nas opet isterale milicija i paravojne jedinice. Pokušali smo da se odupremo, nismo hteli da idemo u Albaniju, da napustimo Kosovo, ali je cela kolona bila usmerena od strane paravojnih snaga, jer je cilj bio da nas proteraju sa Kosova. Iako mi je kao detetu izgledala bolja ideja da pobegnem od rata, nisam imala tada taj osećaj da ostanem da branim otadžbinu, jednostavno sam Albaniju videla na televiziji i znala sam da tamo nema rata. Pošto smo se navikli na to, imala sam 12 godina, nisam bila baš toliko mala da ne razumem šta je rat.
U svakom slučaju, kada smo bežali od rata, nismo poneli jelena sa sobom i tokom rata, ujakovu kuću opljačkala je srpska vojska. Kada smo se vratili, nismo ga više našli.
Naslovna slika: Altin Ibrahimi / K2.0.
Ovaj članak je uređen zbog dužine i jasnoće. Razgovori su vođeni na albanskom jeziku.
Ova publikacija je izrađena uz finansijsku podršku Evropske unije. Za sadržaj je isključivo odgovorna Kosovo 2.0 i on ne odražava nužno stavove Evropske unije.