Temelji paralelne države Kosova
Lični i ekonomski kontekst raspada Jugoslavije
Piše Besnik Pula | 18. marta 2025.
Živo se sećam letnjeg dana 1991. godine kada smo moj otac i ja u 3 ujutru krenuli autobusom iz Prištine za Beograd, odakle smo dalje leteli za JFK aerodrom u Njujorku. Mešavina uzbuđenja i nervoze nije mi dozvolila da spavam te noći. Bež autobus, kojim je upravljala nekada čuvena kompanija “Tourist Kosova”, polazio je ispred hotela Grand u Prištini – verovatno radi retkih stranih novinara ili posetilaca koji bi mogli da odsednu tamo u tim turbulentnim godinama. Pre samo nekoliko nedelja povredio sam zglob pri padu, pa sam, šepajući, jedva nosio svoj prtljag do autobusa. Oprostio sam se od majke i babe-tetke, koje su ustale rano kako bi me ispratile, popeo se u autobus sa ocem i krenuli smo.
Put do Beograda bio je izuzetno dug, a san mi ponovo nije dolazio na oči. Po izlasku iz autobusa bol u nozi se pojačao jer sam morao da vučem i svoj i očev prtljag, dok je on žurno tražio taksi kako bismo stigli na let. Beograd mi je delovao strano – poslednji put sam ga posetio još kao dete, u vreme kada je postojala Jugoslavija Josipa Broza Tita.
Do leta 1991. godine Beograd je postao središte političkih previranja, obeleženih raspadom Jugoslavije i dominacijom Slobodana Miloševića, zbog čega nije bio prijatno mesto za jednu mladu osobu s Kosova. Osetio sam olakšanje kada je moj otac konačno obezbedio taksi i uspeli smo da stignemo na aerodrom.
Naš let JAT-om za Njujork kasnio je zbog nestašice goriva na beogradskom aerodromu, što je bila posledica ekonomske krize koja je tada pogađala Jugoslaviju. Više od deceniju stari DC-10, koji je prevozio putnike na liniji Beograd–JFK, morao je da se snabde gorivom na drugom mestu. Nakon dužeg čekanja, pilot je najavio da ćemo imati neplanirano sletanje u Amsterdamu radi dopune goriva, pre nego što nastavimo put ka Njujorku.
Posmatrao sam zelene predele i planine ispod nas, pokušavajući da prepoznam Sloveniju, pomalo naivno se pitajući da li će se iz vazduha videti tragovi sukoba između slovenačkih snaga i Jugoslovenske armije.
Dok se avion uzdizao, gledao sam kroz prozor, osećajući istovremeno uzbuđenje i strah. Bio je to moj prvi let još od detinjstva, ali sada je iskustvo bilo potpuno drugačije. Posmatrao sam zelene predele i planine ispod nas, pokušavajući da prepoznam Sloveniju, pomalo naivno se pitajući da li će se iz vazduha videti tragovi sukoba između slovenačkih snaga i Jugoslovenske armije. Samo nekoliko dana ranije, Slovenija je proglasila punu nezavisnost od SFRJ, a raspad federacije bio je u punom jeku.
U vrelu letnju noć 1. jula 1991. godine stigli smo na JFK aerodrom. Čim smo izašli, zatekla nas je vlažna njujorška klima i dugačak red žutih taksija ispred terminala. Taj letnji period proveo sam uglavnom u našem skromnom stanu na Menhetnu, gde je moj otac već živeo sa svojim rođakom. U to vreme, bio je bez posla – prethodne godine je iz političkih razloga otpušten s pozicije komercijalnog direktora u Eximkosu, kosovskoj firmi za izvoz i uvoz. Došao sam u SAD da nastavim školovanje, dok je moj otac pokušavao da pronađe način da izdržava porodicu. Nedugo zatim, pridružili su nam se majka, sestra i brat.
I pre nego što sam napustio Prištinu, znao sam da migracija moje porodice u SAD nije bila izolovan slučaj. Iako su Kosovari odlazili u manjem broju još od 1945. godine, bilo zbog političkog progona, ekonomskih teškoća ili prilika za posao u Zapadnoj Evropi i drugim delovima sveta, tokom 1990-ih taj trend je rapidno porastao.
Upoznavajući druge iseljenike sa Kosova i slušajući priče o ljudima koji su se naselili u Ujedinjenom Kraljevstvu, Švajcarskoj, Nemačkoj, Belgiji, Australiji i drugim zemljama, postalo mi je jasno da smo deo čitave generacije sličnih sudbina. Nismo odlazili u inostranstvo iz avanturizma ili ambicije – većina nas je smatrala život van Kosova privremenim rešenjem, sve dok se situacija kod kuće ne popravi. Naše lične priče bile su deo šireg istorijskog procesa migracija, mada u tom trenutku možda nismo bili svesni te činjenice, obuzeti svakodnevnim izazovima preživljavanja u tuđini.
Za one koji su napustili domove s nadom da će se vratiti čim se prilike poboljšaju, postojala je snažna povezanost s borbom za slobodu Kosova. Mnogi su osećali grižu savesti što su otišli, dok su njihovi sunarodnici ostali izloženi represiji, a ta krivica mogla se nadoknaditi jedino podrškom političkoj borbi za nezavisnost.
Devedesete su bile ključne za demografsko oblikovanje kosovsko-albanske dijaspore, ali i za formiranje posebnog identiteta u iseljeništvu – identiteta koji je ostao duboko povezan s maticom.
Događaji koji su doveli do masovnog egzodusa desetina, a kasnije i stotina hiljada ljudi sa Kosova tokom 1990-ih, bili su deo političkih i ekonomskih promena koje su se odigravale decenijama ranije.
Jugoslavija na ivici
Osamdesete godine u Jugoslaviji bile su obeležene političkom represijom, posebno usmerenom na Kosovo kao odgovor na masovne proteste iz 1981. godine, kao i sve težim ekonomskim prilikama koje su najviše pogodile siromašne regione poput Kosova. To je predstavljalo snažan kontrast u odnosu na relativno mirne i, uslovno rečeno, prosperitetne sedamdesete godine, kada je Kosovo uživalo visok stepen političke autonomije, dok su ogromne savezne investicije transformisale ekonomiju, a kulturni i obrazovni život doživljavali procvat, u skladu s demografskim promenama koje su išle u korist albanske većine.
Međutim, osamdesete su donele drugačiju atmosferu u celoj federaciji. Smrt Josipa Broza Tita 1980. godine — koji je od 1943. godine bio na vlasti u raznim ulogama, uključujući predsedničku funkciju od 1953. — nesumnjivo je označila kraj jedne političke ere. Iako je u poslednjim godinama vladavine bio u senci, Tito je ostao simbol i garant jugoslovenskog jedinstva. Njegov odlazak ostavio je politički i simbolički vakuum. Ipak, ako se dublje sagledaju ekonomske prilike, ni sedamdesete nisu bile naročito povoljne za federaciju.
Nakon razlaza sa Sovjetskim Savezom 1948. godine, Jugoslavija je započela institucionalni eksperiment sa socijalizmom “radničkog samoupravljanja”, uvodeći reforme od pedesetih godina koje su ekonomsku moć prenele na preduzeća. Jugoslovenski partijski lideri zamislili su ovaj sistem kao alternativu sovjetskom centralnom planiranju i tržišnom kapitalizmu — radnici su upravljali preduzećima, donosili investicione odluke, birali rukovodioce i razvijali poslovne planove, dok su istovremeno robom trgovali na tržištu uz ograničene oblike privatnog vlasništva. Već tokom šezdesetih, sistem je pokazivao prve ozbiljne slabosti.
Protesti 1981. godine
Protesti iz 1981. godine na Kosovu predstavljali su seriju demonstracija koje su predvodili studenti i studentkinje, a koje su eskalirale u široke nemire. Prvobitno izazvani zahtevima za boljim uslovima života i studiranja na Univerzitetu u Prištini, protesti su brzo prerasli u pozive za veću političku autonomiju i priznanje Kosova kao republike. Demonstracije su naišle na nasilnu reakciju jugoslovenskih vlasti, uključujući intervencije policije i vojske, što je dovelo do hapšenja, povreda i smrtnih slučajeva među učesnicima protesta.
Tokom te decenije, severne republike Slovenija i Hrvatska zalagale su se za veću ekonomsku otvorenost prema Zapadu i širenje unutrašnjeg tržišta. Ideja je bila da se izgradi tržišni socijalizam koji bi spojio radničku kontrolu sa tržišnom konkurencijom i razmenom. U praksi, međutim, politički okvir kočio je razvoj jedinstvene jugoslovenske ekonomije i uvodio elemente prikrivenog republikanskog merkantilizma. Svaka republika se sve više fokusirala na unutrašnje investicije i proizvodnju, istovremeno se takmičeći s drugima za što veći udeo u domaćem i izvoznom tržištu. Tako je socijalizam, u najboljem slučaju, ostao rezervisan za unutrašnju industriju svake republike, dok su tržišta postala bojno polje za konkurenciju i izvoz.
Ova fragmentacija nacionalnog tržišta postala je potpuno očigledna tokom sedamdesetih. Ogromna inflacija koja je obeležila taj period bila je uvod u mere štednje i ekonomske teškoće osamdesetih. Danas su američke i evropske centralne banke zabrinute kada inflacija pređe 2%. Poređenja radi, iako je inflacija u Jugoslaviji tokom sedamdesetih bila izuzetno visoka, njen vrhunac zabeležen je 1981. godine kada je dostigla neverovatnih 46%.
Inflacija potrošačkih cena u Jugoslaviji (godišnje povećanje u %)
Visok nivo nezadovoljstva unutar Jugoslavije, koji se delimično izražavao — kao na Kosovu te godine — kroz nacionalistički diskurs, ne bi trebalo da zaseni ekonomske korene pobune. Na Kosovu, masovni protesti 1981. godine nisu započeli s nacionalističkim parolama, već kao reakcija studenata u univerzitetskoj menzi na loš kvalitet hrane. Pre nego što su se začuli povici “Kosova republikë!” — “Kosovo republika!” — studenti su prvo bacali poslužavnike i skandirali: “Duam kushte!”, što bi u slobodnom prevodu glasilo: “Hoćemo bolje uslove za život!”. Na kraju krajeva, i zahtev za statusom republike bio je uokviren kao zahtev za većom ekonomskom ravnopravnošću unutar Jugoslavije.
Ovaj period obeležio je rast regionalnih i klasnih nejednakosti, koje su postale izraženija karakteristika jugoslovenskog društva osamdesetih godina. Inflaciona kriza nije ravnomerno pogodila sve regione. U Sloveniji, rast izvoza na zapadna tržišta doneo je veliku količinu deviza. Slovenačka preduzeća su mogla da odgovore na inflaciju povećanjem plata, što je pokrenulo spiralu rasta plata i cena koja je pogodila i ostale regione. Ove regionalne razlike samo su dodatno produbile ekonomske disparitete. Do osamdesetih, BDP po glavi stanovnika na Kosovu pao je na 27% jugoslovenskog proseka, dok je neposredno posle rata iznosio 47%. Godine 1980, BDP Kosova po glavi stanovnika iznosio je 795 dolara, dok je u Sloveniji bio 3.190 dolara.
Politička paraliza i nesposobnost savezne vlade bile su u potpunosti ogoljene u tom periodu. Dok je inflacija tokom sedamdesetih divljala, Jugoslovenska narodna banka uporno je održavala fiksnu nominalnu kamatnu stopu od 6%. Pošto je zemlja koristila jedinstvenu valutu, ovo je predstavljalo masivan transfer bogatstva među regionima i klasama. Negativne realne kamatne stope omogućavale su preduzećima da jeftino uzimaju kredite i akumuliraju bogatstvo koje su potom koristili za nove investicije ili povećanje plata. Takođe su podsticale neefikasna preduzeća, koja su koristila jeftine kredite za isplatu plata umesto za tehnološka unapređenja i razvoj radnih veština, što je omogućilo nagomilavanje velikih strukturnih neefikasnosti.
U tom periodu došlo je do velikog buma privatne stanogradnje, podstaknutog niskim kreditima koje su izdavale regionalne banke. Ova situacija je najviše pogodovala urbanim menadžerskim i profesionalnim slojevima, koji su imali pristup stambenim kreditima, dok su industrijski radnici i poljoprivrednici — naročito oni iz siromašnijih ruralnih regiona — ostali po strani. Rastuće ekonomske nejednakosti dodatno su raspirivale antielitistička osećanja, posebno u južnim delovima Jugoslavije, poput Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i centralne Srbije, gde se kriza najteže osećala.
Ekonomska podrška je takođe bila kompromis, ponuđena kao zamena za dodeljivanje Kosovu posebnog statusa republike unutar Jugoslavije, što je Tito smatrao da bi destabilizovalo zemlju i izazvalo reakciju Srbije.
Kako bi pokušala da smanji te nejednakosti, jugoslovenska vlada je 1966. godine osnovala saveznu fondaciju za pomoć nerazvijenim regionima, pri čemu je značajan deo sredstava odlazio Kosovu. Ova povećana ulaganja u Kosovo delimično su bila rezultat političkih kalkulacija, jer je Tito nastojao da balansira regionalne snage i spreči jačanje srpskog nacionalizma. Ekonomska podrška bila je i svojevrsni kompromis, ponuđen umesto priznavanja Kosova kao zasebne republike, što je Tito smatrao destabilizujućim potezom koji bi izazvao oštru reakciju u Srbiji.
Prema proceni Svetske banke, između 1971. i 1975. godine savezna sredstva činila su 70% ukupnih fiksnih investicija na Kosovu. Ova sredstva omogućila su izgradnju velikih infrastrukturnih projekata, uključujući puteve i elektrifikaciju, kao i širenje industrijske baze Kosova. Ogromne investicije koje su kroz ovaj redistributivni mehanizam ušle na Kosovo preoblikovale su njegovu ekonomiju i verovatno su razlog zbog kojeg se, čak i uprkos visokoj inflaciji, taj period često pamti u pozitivnom svetlu. Međutim, ovo istorijsko sećanje prikriva rastuće ekonomske nejednakosti i institucionalne protivrečnosti jugoslovenskog sistema, koje su dovele do eksplozije nezadovoljstva tokom osamdesetih godina.
Crna ovca Jugoslavije
Situacija na Kosovu 1980-ih već je bila tmurna, naročito nakon masovnih protesta 1981. godine, s obzirom na iznenadni kolaps investicija i pogoršanje ekonomske situacije, što je dovelo do masovne nezaposlenosti, naročito među mladima.
Uvođenjem vanrednog stanja 1981. godine, Kosovo je preplavila jugoslovenska vojska i policija. Usledio je talas represije, usled kojeg je uhapšeno na desetine hiljada Albanaca zbog “nacionalističkih izraza” i političkih pokazatelja “separatizma i irredentizma”. Ekonomska situacija se takođe pogoršala, pošto su savezne investicije presušile, a mnogi veliki investicioni projekti obustavljeni ili trajno odloženi. Do kasnih 1980-ih, s propadajućom infrastrukturom i stagnirajućim industrijskim rastom, veliko doba prosperiteta iz prethodne decenije već je delovalo kao daleka prošlost.
Vanredno stanje 1981. godine
Dana 2. aprila 1981. Predsedništvo Jugoslavije proglasilo je vanredno stanje u Prištini i tadašnjoj Kosovskoj Mitrovici, koje je trajalo nedelju dana. Ono je poslalo specijalne snage da uguše demonstracije, a u pokrajinu je hitno raspoređeno 30.000 vojnika.
Raspoloženje na Kosovu bilo je mračno. Nakon 1981. godine, Kosovo je tretirano kao crna ovca Jugoslavije – pokrajina naseljena neslovenskim stanovništvom koje navodno želi da uništi zemlju. Ironično, ispostavilo se da ostatak Jugoslavije nije živeo kao jedna velika srećna porodica, dok je široko nezadovoljstvo pravcem u kojem se zemlja kretala bilo duboko ukorenjeno.
U mnogim aspektima, Milošević je predstavljao tipičnog, ambicioznog društvenog uspinjača iz malog grada, koji je bio deo jugoslovenskog ekonomskog eksperimenta.
Srbija je bila prvo mesto gde se ovo negativno raspoloženje manifestovalo na masovnom nivou. Zbog svog nacionalističkog izraza, Kosovo je postalo njena neizbežna meta. Uvek je postojao deo srpske komunističke partije koji je sa dubokom sumnjom gledao na titovski eksperiment decentralizovanog federalizma. Ipak, na kraju to nisu bili tradicionalni srpski komunisti koji su preuzeli vođstvo u transformaciji Srbije tokom osamdesetih, već čovek iz malog grada Požarevca – Slobodan Milošević.
Milošević je, u mnogim pogledima, predstavljao tipičnog ambicioznog provincijskog uspinjača jugoslovenskog ekonomskog eksperimenta. Diplomirao je pravo u Beogradu, a njegove ambicije su ga odvele u srpski partijski kadar, nakon čega je započeo ubrzano napredovanje u bankarskom sektoru. Godine 1978. postao je direktor Beogradske banke (Beobanka), što mu je omogućilo povezivanje s međunarodnim finansijskim krugovima. Ovaj visoki položaj i prividno kosmopolitski imidž učinili su ga atraktivnim i perspektivnim mladim liderom u očima tadašnjeg srpskog partijskog vođe Ivana Stambolića.
Ključni trenutak Miloševićevog preuzimanja političke moći u Srbiji dogodio se 1986. godine. Te godine, Srpska akademija nauka i umetnosti objavila je kontroverzni Memorandum, dokument koji je iznosio niz nacionalnih pritužbi o navodnoj istorijskoj i savremenoj viktimizaciji Srba u jugoslovenskoj federaciji. Stambolić je odbacio nacionalističku retoriku Memoranduma, ali je zagovarao izmenu jugoslovenskog ustava kako bi Srbija povratila kontrolu nad svojim pokrajinama, uključujući Kosovo. Nasuprot njemu, Milošević nije smatrao da treba suzbijati etnonacionalizam SANU-a, već ga je iskoristio kao političko oružje u naporu da preoblikuje jugoslovenski federalizam. Do 1987. godine, Milošević je preuzeo kontrolu nad srpskom partijom, okrenuo se protiv Stambolića i na kraju ga smenio.
Miloševićev uspon doneo je temeljnu promenu u političkoj orijentaciji srpske partije u pogledu budućnosti Jugoslavije. U pravom populističkom maniru, on je sklonio u stranu čitav spektar ekonomskih problema Jugoslavije i preoblikovao ih kao pitanja nacionalnog ponosa. Obilato se oslanjao na diskurs SANU-a, prikazujući Srbe kao žrtve jugoslovenske federacije. U tom novom narativu, politički napori za decentralizaciju Jugoslavije od šezdesetih godina nadalje predstavljeni su kao deo šireg plana – ili zavere, ako hoćete – s ciljem da se Srbija oslabi, a druge republike ojačaju.
Autonomija Kosova predstavljena je kao glavni dokaz te navodne strategije, budući da nije samo delila moć unutar Jugoslavije, već je i samu Srbiju razložila na tri entiteta – Vojvodinu, Kosovo i centralnu Srbiju – od kojih je svaki imao pravo veta na odluke republike. Glavni zadatak srpskog rukovodstva pod Miloševićem postao je ispravljanje te, kako se tvrdilo, istorijske nepravde. Kao prvi korak, srpske vlasti zahtevale su recentralizaciju Srbije u jedinstvenu republiku, a zatim i ponovno učvršćivanje srpske dominacije unutar jugoslovenske federacije.
Naravno, prvi cilj bio je nasilno poništavanje političkog kompromisa o kosovskoj autonomiji, koji je postigla prethodna generacija lidera. Novo srpsko rukovodstvo pokazalo se kao nemilosrdno u sprovođenju ovog projekta. Kroz širok spektar kampanja blaćenja, političkih prevrata, represije i otvorenog nasilja nad protivnicima, prva meta postao je srpski ustav iz 1974. godine.
Ove promene izazvale su destruktivne posledice na Kosovu. Partijsko rukovodstvo u pokrajini već je bilo oslabljeno i podeljeno tokom osamdesetih. Smene i penzionisanja prvobitne grupe posleratnih lidera dogodile su se bez jasnog prenošenja vlasti na novu generaciju, od kojih su mnogi pretrpeli represiju nakon 1981. godine.
Najpoznatiji primer je Mahmut Bakalli, perspektivni lider iz sedamdesetih, koji je zbog načina na koji je upravljao masovnim protestima 1981. godine bio kritikovan na saveznom nivou i primoran da podnese ostavku. Bakalli je isprva pokušao da umanji značaj protesta i da ih obuzda kroz lokalne vlasti. Kada taj pokušaj nije uspeo, a demonstracije su samo jačale, savezna vlast je intervenisala direktno, čime je oslabila pokrajinsko rukovodstvo. Zbog toga je, do kraja osamdesetih, partijska struktura na Kosovu bila suviše slaba da bi se suprotstavila rastućem pritisku iz Beograda za ukidanje autonomije.
Godine 1989. srpske vlasti su progurale ustavnu reformu kojom je Kosovo faktički izgubilo autonomiju. U mesecima koji su prethodili i usledili nakon ovog poteza, pojavilo se više nezavisnih pokreta, pokrećući masovni otpor nasilnoj srpskoj prekompoziciji pokrajine. U februaru 1989. godine, veliki štrajk rudara Trepče u znak odbrane kosovske autonomije pokrenuo je talas drugih protesta i građanskih inicijativa. Kako su partijski lideri bili marginalizovani ili zatvoreni, kosovski albanski intelektualci i kulturne ličnosti izvan partijskih struktura preuzeli su ulogu glavnih glasnogovornika otpora srpskoj vlasti i sve izraženijih težnji za demokratskim promenama. U februaru 1989. godine, 215 albanskih intelektualaca potpisalo je “Apel 215”, zahtevajući prekid političkog i represivnog pritiska Beograda na Kosovo.
Ovaj otpor kulminirao je 1990. godine u otvorenu pobunu. Te godine, na tajnom sastanku, preostali članovi Skupštine Kosova – koji su bili isključeni iz glasanja 1989. godine o ukidanju autonomije – okupili su se u Kačaniku i proglasili donošenje “Ustava Republike Kosovo”. Ovaj ustav se zasnivao na ranije usvojenoj rezoluciji iste skupštinske frakcije iz 1989. godine, kojom je proglašena suverenost Kosova u okviru tada još uvek postojeće jugoslovenske federacije.
Godina 1990. bila je značajna i zbog osnivanja prve nekomunističke političke stranke na Kosovu – Demokratskog saveza Kosova (LDK). U početku se radilo o neformalnoj grupi novinara, pisaca, istoričara i akademika koji su sve otvorenije istupali protiv srpske okupacije Kosova. U decembru 1990. godine, grupa pisaca i intelektualaca formalno je osnovala LDK i za predsednika izabrala književnog kritičara Ibrahima Rugovu.
Postojeće vanpartijske političke strukture, poput organizacija “narodnog fronta” u okviru Socijalističkog saveza radnog naroda, gotovo odmah su izrazile lojalnost LDK-u. Time se, praktično preko noći, pretežno intelektualna grupa okupljena oko Udruženja književnika Kosova, na čijem je čelu bio Rugova, pretvorila u masovni politički pokret. Pošto je pokrajinska komunistička partija postala prazna ljuštura, ispunjena isključivo kadrovima koje je postavio Beograd, masovna podrška LDK-u brzo je učvrstila ovu stranku i Rugovu kao glavne predstavnike i glas kosovskih Albanaca.
Paradoks devedesetih
Na prelazu u novu deceniju, politička situacija na Kosovu postala je na određene načine paradoksalna.
S jedne strane, politička represija Srbije sve više je prerastala u direktnu nasilnu represiju, a počeo je da se oblikuje sistem vladavine sličan aparthejdu. Kosovska policija i snage bezbednosti su raspuštene i zamenjene snagama koje je slala Srbija, sudovi su popunjeni lojalnim kadrovima srpskog režima, a Albanci su masovno otpuštani iz preduzeća koja su preuzimale uprave postavljene iz Beograda. Sve to stvorilo je očajnu i užasavajuću situaciju progona.
S druge strane, raspad jednopartijske vladavine otvorio je prostor za veće političko i građansko izražavanje. Pojavili su se novi kanali, poput nezavisnih medija, koji su omogućili kosovskoalbanskim protivničkim elitama i javnosti da izraze svoje protivljenje srpskoj vlasti, dokumentuju kršenja ljudskih prava, postavljaju zahteve za demokratizacijom i traže međunarodnu podršku za položaj Kosova.
Drugim rečima, za razliku od represije posle 1981. godine, kada su disidenti skrivali svoje aktivnosti kako bi izbegli hapšenja i progone, devedesete su počele u atmosferi u kojoj su masovna represija i veliki optimizam za budućnost koegzistirali.
Nada tog perioda bila je održavana nizom koordinisanih političkih akcija i masovnom mobilizacijom koja je kulminirala stvaranjem onoga što je postalo poznato kao paralelna država Kosova. Brutalno preuzimanje vlasti i otvorena surovost Miloševićeve metode osvajanja Kosova ostavili su srpski režim sa vrlo malo političkih saveznika među Albancima – a i oni preostali su brzo izgubili kredibilitet i imali su minimalan uticaj na albansku većinu.
Umesto toga, Miloševićevi frontalni napadi na kosovske institucije proizveli su relativno homogenu, nacionalno zasnovanu narodnu mobilizaciju protiv onoga što su albanske elite opisivale kao otvorenu vojnu okupaciju. Koordinisani potezi preostalih članova Skupštine Kosova, kao i LDK-a, postali su ključni u kanalisanju ove mobilizacije u organizovane oblike narodnog otpora.
Paralelna država postala je simbolički izraz otpora, dok je “Republika Kosovo u senci” bila politička fikcija sa mobilizacijskom vrednošću, više nego ozbiljan politički pokušaj da se prevaziđe srpska vlast. Tajne izbore 1992. godine održali su albanski političari, čime su izabrani novi višepartijski parlament (iako je dominirao LDK) i Ibrahim Rugova za predsednika ove “Republike u senci”. Ovaj sistem institucija učvrstio je paralelnu državu, široku kosovsku mrežu polutajnih obrazovnih, medicinskih, humanitarnih i političkih organizacija, koje su bile koordinisane primarno od strane LDK-a.
Ustav iz Kačanika iz 1990. godine predviđao je republikansku i parlamentarnu strukturu sa predsednikom izabranim na direktnim izborima. Međutim, osim Rugovinih simboličkih predsedničkih uloga, nijedna druga institucija nije postala funkcionalna ili je to činila na distanci. Novi parlament Kosova, izabran 1992. godine, nije nastavio sa radom.
Parlament je održao samo jedno tajno zasedanje 1992. godine, na kojem je za premijera izabran lekar Bujar Bukoshi, uz kabinet ministara, koji su odmah bili prinuđeni da odu u egzil u Nemačku. Pored toga, izbila je serija kontroverzi, posebno oko osnivanja ministarstava unutrašnjih poslova i odbrane “Republike u senci”. Pitanje organizovanih oružanih snaga ovog paralelnog entiteta postalo je jedno od ključnih sporenja u kasnijem sukobu između Bukoshija i Rugove krajem devedesetih, kao i između Bukoshija i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koja se smatrala jedinom legitimnom oružanom silom na Kosovu, nasuprot Oružanim snagama Republike Kosovo (FARK).
Iako je Srbija bila spremna da toleriše političko neslaganje i Rugovine javne proklamacije o nezavisnom Kosovu, nije tolerisala organizovanje potencijalno naoružanih albanskih snaga koje bi mogle direktno da se suprotstave njenoj vlasti. Ovo pitanje postalo je naročito osetljivo u periodu između 1993. i 1995. godine, dok su ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini besneli, a trošenje srpskih resursa u tim sukobima stvorilo je prostor za mogući “treći front” na Kosovu.
Oslobodilačka vojska Kosova takođe je oscilovala između prikazivanja sebe kao nezavisne narodne oslobodilačke grupe i naoružanog sastava paralelne kosovske države.
Do sredine devedesetih, paralelna država postala je okvir za rastuće unutrašnje političke sukobe među kosovskim Albancima, naročito jer se činilo da Rugovina politika mirnog otpora i čekanja na spoljašnju intervenciju nije donosila rezultate u pogledu okončanja srpske okupacije i rešavanja statusa Kosova. Nakon Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine, kojim je okončan rat u Bosni i Hercegovini, ali u kojem pitanje Kosova nije ni pomenuto, sve više glasova se okretalo protiv Rugovinog pristupa.
Upravo iz tog neslaganja rodila se OVK. I OVK je oscilirala između predstavljanja sebe kao nezavisne oslobodilačke organizacije i kao oružane komponente paralelne države Kosova.
Uprkos unutrašnjim političkim tenzijama, paralelna država počivala je na dubokim temeljima solidarnosti i mrežama podrške, omogućavajući makar privid normalnog života stanovništvu koje je sve više bilo izloženo sistemu koji su mnogi s pravom označavali kao aparthejd, a koji je Srbija uspostavila na Kosovu u tom periodu.
Očuvanje obrazovnog sistema na albanskom jeziku jedno je od najznačajnijih postignuća paralelne države, budući da su albanske nastavnice i nastavnici, kao i učenice i učenici, bili izbačeni iz školskih zgrada i sa kampusa Univerziteta u Prištini. Nastava se uglavnom odvijala u privatnim kućama, koje su služile kao improvizovane škole. Kultura je prešla u ilegalu – kafići i restorani preuzeli su ulogu galerija i izložbenih prostora, a umesto intelektualnih salona, oni su postali mesta gde su se vodile političke rasprave. Ovaj poduhvat zahtevao je ogromnu hrabrost i velika odricanja.
Stvaranje sistema finansijske podrške, uključujući isplate plata nastavnicama i nastavnicima, bilo je od suštinskog značaja za opstanak paralelne države i održavanje otpora srpskoj vlasti. Ovim sistemom upravljao je LDK, a finansirao se dobrovoljnim porezom od 3%, koji su plaćali Albanci i Albanke na Kosovu i u dijaspori. Sredstva su bila pod kontrolom Bukoshija, koji je boravio u Nemačkoj, i korišćena su najpre za obrazovanje, a kasnije i za ratne napore krajem devedesetih. Organizacija Majka Tereza vodila je veliku mrežu dobrotvornih organizacija i klinika, pružajući osnovnu pomoć ugroženom stanovništvu.
Dijaspora je imala ključnu finansijsku ulogu, jer su devizne doznake omogućavale Kosovu opstanak u teškim ekonomskim uslovima devedesetih. Solidarnost unutar Kosova i među dijasporom ogledala se kroz niz okupljanja i kampanja podrške, kao i kroz lokalni aktivizam članica i članova dijaspore s ciljem pridobijanja međunarodne podrške za rešavanje kosovskog pitanja.
Lični zaključak
Kao član dijaspore tokom devedesetih, i ja sam učestvovao u kampanjama podrške nezavisnosti Kosova. Vremenom su one dobijale sve veći zamah. Mnogi koji su napustili Kosovo u tom periodu pridružili su se protestima ispred sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku, Bele kuće i Kapitola u Vašingtonu, D.C. Nekolicina istaknutih članova dijaspore osnovala je lobističke grupe poput Albanian-American Civic League pod vođstvom bivšeg kongresmena Joea DioGuardija i National Albanian-American Council. Ove dve organizacije imale su ključnu ulogu u lobiranju za američku podršku Kosovu tokom devedesetih godina.
Sredinom devedesetih, kao mladi student, prvi put sam se susreo sa internetom, tehnologijom koja se tek razvijala. Njegova nagla ekspanzija pretvorila ga je u jednu od ključnih platformi putem koje smo se, povezani kroz mreže dijaspore u Njujorku, angažovali u zagovaranju američke podrške nezavisnosti Kosova. Internet nam je omogućio da informacije učinimo dostupnim široj međunarodnoj javnosti – redovno smo objavljivali mesečne i nedeljne izveštaje Saveta za zaštitu ljudskih prava i sloboda (Council for the Defense of Human Rights and Freedoms – CDHRF), jedne od nezavisnih organizacija nastalih u pluralističkim otvaranjima 1989. godine. Sa svojom širokom mrežom aktivista, CDHRF je pedantno dokumentovao slučajeve državnog nasilja Srbije širom Kosova, postavši ključni akter u razotkrivanju i međunarodnoj afirmaciji terora koji je sprovodila država.
Moj put od aktivizma ka akademskoj karijeri odvijao se u presudnom trenutku za Kosovo i oblikovao je moja rana intelektualna interesovanja. Godine 1999, bio sam postdiplomac na programu za evroazijske, ruske i istočnoevropske studije na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu, D.C. S obzirom na moje skromno imigrantsko poreklo i prethodno obrazovanje na javnom koledžu u Njujorku, sam prijem na Džordžtaun doživljavao sam kao značajno postignuće. U drugoj godini studija odlučio sam da master rad posvetim paralelnoj državi Kosova.
Živo se sećam kako sam sedeo u Evropskoj čitaonici u Biblioteci Kongresa, pretražujući arhivske izvore o Jugoslaviji i Kosovu iz osamdesetih i devedesetih godina. U tom trenutku, NATO bombardovanje ostataka Jugoslavije (Srbije, Kosova i Crne Gore) već je bilo u toku, a stotine hiljada Albanaca, uključujući i moje članove porodice, bili su nasilno proterani od strane srpske vojske i paravojnih formacija. Dubok osećaj strepnje i tuge dok sam čitao o istoriji mesta za koje sam se plašio da bi moglo prestati da postoji ostao mi je urezan u sećanje. To iskustvo razvilo je u meni duboku empatiju prema iseljenicima, izbeglicama i migrantima čije su domovine zahvaćene ratnim sukobima.
Tokom vrhunca bombardovanja u proleće 1999, situacija na Kosovu izgledala je katastrofalno. Stotine hiljada ljudi bilo je raseljeno, a mnogi su ubijeni. Pošto su SAD odbijale da pošalju kopnene trupe, ishod bombardovanja bio je krajnje neizvestan za kosovske Albance. Pisanje mog rada delovalo je kao usamljenički čin – beleženje jedne epohe koja bi uskoro mogla postati nebitna za mesto koje je pretilo da zauvek nestane.
Srećom, moji strahovi su se samo delimično ostvarili. Dolazak NATO trupa na Kosovo u junu 1999. omogućio je mnogima da se vrate svojim domovima. Kosovo je započelo obnovu i ušlo u novo stoleće u relativnom miru, ali pod radikalno drugačijom političkom strukturom, kojom su dominirali NATO i Ujedinjene nacije. Decenija obeležena očajem, nadom, strahom i hrabrošću bila je okončana, donoseći novi početak i optimizam za budućnost. Paralelna država, kojoj sam posvetio svoj rad, brzo je prestala da postoji, zamenjena drugim institucijama – što sam i sam uvideo prilikom povratka u julu 1999, tačno osam godina nakon mog prvog odlaska. Kao neko ko je odavno prevazišao tinejdžerske godine i postao u velikoj meri amerikanizovan, osećao sam se kao stranac u mestu koje je nekada predstavljalo “dom”.
Gledajući unazad, osećaj koji sam imao, da beležim ličnu i kolektivnu prošlost koja je neponovljiva i koja će ubrzo biti zaboravljena, zapravo nije bio potpuno neistinit.
Naslovna slika: Creative Commons.