“Kurvin sine! Kopile, izdajniče!” “Nečasni! Pa, ti si izdajnik? Trebalo bi te prebiti…” “Ućuti!” “Kurvin sine! Platićeš za to što si uradio!”

Takve nežne reči, iako ne previše originalne, mogle bi biti izgovorene u raspravi između tinejdžera ili bunovnih huligana tokom nekog meča. Ipak, nije slučaj ni o jednom od ta dva. Reč je o porukama mržnje objavljenim na “Fejsbuku” i usmerenim ka jednom novinaru (to jest, meni — zdravo svima!) nakon što je uhapšen. Poštedeću vas objava u kojima se izražava želja za stupanje u odnos sa mojom majkom i drugih maštarija o meni samome.

Kao novinar sam postao poznat po svom kritičkom nastupu tokom moje devetnaestogodišnje karijere. Gorenavedene poruke su mi pristigle nakon što sam uhapšen pod optužbom da podržavam pokušaj prevrata 15. jula, što je bila jedna od najužasnijih noći u Turskoj. Deset dana nakon prevrata, talasi hapšenja su dospeli do reportera. Svi koji su radili za novine povezane sa Fetulahom Gulenom, liderom bratstva Hicmet — a za koje se ispostavilo da stoje iza te krvave noći — bivali su postepeni hapšeni. Novine, televizijske stanice i veb-stranice koje su podržavale Gulena, koji trenutno živi u SAD, pozatvarani su.

Gulenovi podržavaoci, koji su do pre nekoliko godina imali blagonaklonost Partije pravde i razvoja (AKP, koji je na čelu Turske 14 godina) i bili dobrodošli u redove bezbednosnih snaga i pravosuđa, proglašeni su teroristima posle prevrata — naravno, zajedno sa novinarima koji su radili u tim krugovima…

Posle pokušanog prevrata, napetost koja je rasla od pre tri godine, nakon raspada neformalne koalicije između Erdogana i Gulena, pretvorila se u lov na veštice. Ljudi koji su se pojavljivali na crnim spiskovima, koji su se svakodnevno ažurirali, završavali bi u zatvoru. Naravno, kao i tokom svakog lova na veštice koji drži do sebe, crni spiskovi su obuhvatili ljude koji nisu imali veze ni sa prevratom ni sa Gulenom — u stvari, hapšeni su kritičari vladajuće većine!

Pod izgovorom prevrata, vlada je počela da hapsi one koje je i ranije targetirala, ali koje nije mogla da kazni. Zahvaljujući nekažnjivosti koju jemči vanredno stanje koje je proglašeno posle pokušaja prevrata, kritičari vlade i Gulena dodati su na crne spiskove. Oni su čak uhapsili jednog marksističkog istoričara pod optužbom da je podržavao islamsko bratstvo Gulenovih podržavalaca. Na veče 26. jula, došao je red na mene. Kako sam to zaslužio? Prva strana jednih provladinih novina je sadržala naslovnicu sa mojom slikom, preko koje je stojao natpis TRAŽI SE…

Tako su došli na moja vrata, na vrata novinara koji je protestovao protiv pritisaka koje je tadašnja snažna koalicija AKP-Gulen vršila na štampu. Kucali su na vrata svom očiglednom protivniku koji je izašao na ulicu zbog hapšenja svojih kolega.

Uhapšen sam u 22.30 pod optužbom da sam “podržavao Gulenovu terorističku organizaciju i prevrat i da sam pomagao”. To je bio najnestvarniji trenutak u mom životu. Novinar koji radi u Turskoj ne može da zaobiđe poznanstvo sa policijskim stanicama i zatvorima, ali postoje neke uobičajene optužbe — na primer, kritičari kurdskog pitanja bi mogli biti optuženi za “separatizam”; kritičari političkih vođa bi mogli biti uhapšeni jer su “uvredili državne predstavnike”.

Takvi navodi su česti kada je reč o novinarima u Turskoj. S druge strane, kao novinar koji je veći deo svog profesionalnog života zasnovao na protivljenju prevratima i bratstvu, prosto nisam mogao da poverujem da sam svrstan u isti koš sa novinarima koji su favorizovali prevrat. Ja nisam bio jedini — lokalne i strane kolege, oni koji su upoznati sa mojim radom, mojom političkom orijentacijom i mojim protivljenjem bratstvu i vladi, nalaze se u stanju potpune dezorijentacije.

Tri grozne noći su protekle u ćeliji od 5 kvadratnih metara punoj ljudi… kada su me četvrtog dana poslali na sud, nisam znao šta da očekujem. Pre saslušanja, tužilac me je ispitivao. Ono o čemu sam najviše razmišljao tokom triju noći provedenih u ćeliji, pre nego što sam video tužioca, bilo je sledeće: “Kako je bilo ko mogao da me poveže sa Gulenom? Ja da budem podržavalac prevrata? Kakve su veze tu mogli da nađu? Kakvi su im dokazi?”

Kada sam ušao u sobu tužioca, pola mojih pitanja je dobilo odgovor. Prva stranica dosijea ispred tužioca bila je sa mog profila na društvenoj mreži “LinkedIn” — na trenutak mi je izgledalo kao da sam na intervjuu za posao sa rukovodiocem ljudskih resursa. Skoro kao da to nije bio isti čovek koji je naredio da me uhapse i strpaju u zatvor na tri noći! On je prošao kroz nekoliko stranica ove knjižice sa “dokazima”. Nije tu bilo ničega, sem nekoliko članaka iz novina koje sam napisao pre nekoliko godina i nekoliko “tvitova” koji nisu imali nikakve veze sa prevratom i Gulenom. Očigledno je da su od mene hteli da naprave “teroristu” uz pomoć jedne pretrage rezultata na “Guglu”.

To je bio moj božji sud posle prevrata — tri noći u zatvoru, jedan dan u kancelariji tužioca, a onda povratak na slobodu. Oni su, jasno je, hteli da me nauče lekciju, da me uplaše jer sam vladi išao na živce ranije. Nisu svi sa spiska — na kom sam bio i ja — bili iste sreće. Gotovo su svi koji su radili za novine Gulenovih podržavalaca uhapšeni. Reč je o onima koje je Erdogan, posle raskida koalicije, etiketirao kao teroriste rekavši da je bio “prevaren”. Ono što se meni desilo nije ništa u odnosu na ono što se dogodilo drugima, kako u čitavoj istoriji štampe u Turskoj, tako i u onome što je usledilo posle pokušaja prevrata.

Sloboda štampe u Turskoj je uvek bila pod znakom pitanja. Novinari su bili na meti vođa prevrata i lidera vlade. Ništa nije bilo drugačije ni kada govorimo o onome što se desilo posle krvavog prevrata 15. jula. Međutim, teško je uhvatiti situaciju koja se svakodnevno menja. Sto novinara je završilo u zatvoru.  

AKP je 2001. osnovala grupa koja je sebe nazivala liberalnijom od islamske partije od koje se odvojila. Godinu dana kasnije, zahvaljujući rezultatima postignutim na izborima, ona je došla na vlast. Vođstvo AKP, ipak, znajući da se vladin tim kreće na staklenim nogama zbog prethodnih prevrata i kriza, osećalo je potrebu da preduzme mere predostrožnosti i konsoliduje svoju moć i formira savez sa jednim od najvažnijih bratstava u toj zemlji posle prevrata 12. septembra 1980. AKP nije samo tolerisala to bratstvo, već ga je ponekad podržavala protiv rasta levice.

AKP, koja sebe definiše kao muslimansku demokratsku stranku, pod vođstvom Erdogana je napravila sporazum sa Fetulahom Gulenom. Gulenovi ljudi su se na suptilan način infiltrirali u državne institucije, formirajući nešto što se sada naziva “paralelnom državom” koja pokušava da spreči sve napade protiv sebe. Od policije do finansija, od medija do fudbala, Gulenovi ljudi su počeli da predstavljaju tim AKP-a unutar birokratije. Ova tajna koalicija je uzrokovala ozbiljne udarce slobodama medija, na primer, tako što su brojne novine osuđene da plate kazne od nekoliko milijardi evra ili tako što je stotine kemalističkih generala strpano u zatvor da bi se oslabila moć vojske.

Ipak, kao što je to slučaj sa svim partnerstvima, kriza je pre ili kasnije bila neizbežna. Koalicija je porasla, postajući sve uticajnija, pa su se, u jednom trenutku, ova dva partnera zapitala ko je od njih moćniji. Niko ne zna šta je bila iskra svega toga. Međutim, oni koji su juče sebe nazivali braćom, sada jedni druge optužuju da su teroristi.

Turska doživljava jedan od svojih najvećih slomova u nedavnoj prošlosti — slomova koji ponekad postaju mesta za nadanje. Da li smo sposobni da krenemo putem koji će nas odvesti u bolju demokratiju i, za nas novinare, veću slobodu štampe? Nažalost, nemamo mnogo razloga da budemo optimisti. Kako je bio slučaj u istoriji, bitka između dvaju islamskih lidera nikada nije izrodila bolju demokratiju.

Ovaj članak je prvobitno napisan za portal OBC Transeuropa kao deo projekta Evropski centar za slobodu štampe i medija (ECPMF), a koji je kofinansirala Evropska komisija. K2.0 je projektni partner ECPMF-a, a Kosovo 2.0 je ponovo objavilo ovaj članak uz odgovarajuću dozvolu. Sadržaj ove publikacije počiva na samom projektu i ne može ni u kom smislu da bude uzet kao stav Evropske unije.