Ovog leta smo krenuli na putovanje autobusom kroz 25 država, iz Londona do Mongolije, kao deo godišnjeg Mongolskog Relija. Poenta relija je voziti vozilo potpuno neprikladno za tako dugo putovanje i prikupiti što više novca za humanitarne svrhe. Otprilike, nas sedam iz autobusa je bilo sigurno da ćemo se susresti sa korupcijom tokom puta. Zapravo, u Excel tabeli budžeta smo čak napravili i kolonu za „mito“. Ali među nama govoreći, Grif je žudeo da oseti prividnu, svakodnevnu korupciju sa kojom smo očekivali da se sretnemo, i da utvrdi u kakvoj je korelaciji sa korupcijom na nacionalnom nivou. U međuvremenu, Robin je provodio vreme razmišljajući u kakvoj je vezi korupcija na koju smo nailazili na putu u vezi sa pričama o korupciji koje smo slušali kod kuće. Ne samo da smo istražili odnos između našeg doživljaja i transnacionalnih očekivanja od korupcije, već i različite načine na koje korupcija promalja svoju glavu po svetu.

Kao što smo bili svedoci postepenih promena fizičkog izgleda ljudi, kulture i jezika, vozeći se po jednoj trećini Zemlje, bili smo svedoci i spore promene korupcije od robotski efikasne, profesionalno ljubazne i nepodmitljive policije i graničara na Zapadu do neorganizovanih, korumpiranih kolega na Istoku. Korupcija je proizvod ljudske prirode, prožeta širom planete, i vidljiva do određenog stepena od države do države.

Grif: Podvođenje za popust

Upozorili su nas za vožnju kroz Azerbejdžan, državu rangiranu na 134. od 178. mesta indeksa percepcije korupcije Transparency International-a za 2010. godinu. „Najkorumpiranija policija na svetu,“ „kontrola na 10km,“ i „jedini užasni deo čitavog Mongolskog Relija“ bili su komentari koje smo slušali. U toku prvih 10 minuta od ulaska u državu iz Gruzije, imali smo zadovoljstvo da doživimo prvu kontrolu. Policajac je promrmljao nešto o nedozvoljenom preticanju i zapitao vozača, Kishora, da izađe iz vozila. Robin mu se pridružio, a zatim su ih ispratili do malog policijskog pulta i zatražili im 250 dolara kako bi sve obavili na „lakši način“ ili će u suprotnom viši autoriteti biti uključeni, pa će i kazna biti značajno viša. Smejući se na odvažnost policajca, Robin je rekao da će im biti drago da ispune sve formalne papire, pre nego plate 250 dolara na licu mesta. Iznerviran time što nismo upali u veštu klopku, cena je brzo pala na 100 dolara. Ovih 100 dolara se mogu zameniti i za 30 minuta sa jednom od naših koleginica iz tima, ljubazno je dodao policajac, uz veoma neeufemističnu mimiku koja ide uz takve tipove predloga. Na kraju, igra čekanja završena je u našu korist, i platili smo samo 25 dolara, dali par naočara i nismo podvodili naše koleginice.

Robin: Veći i prljaviji skandali na Zapadu

Iako su nas zaustavili još sigurno dvanaest puta, ovo je bio jedini put da smo nešto platili, i stigli smo bez puno doživljaja u Baku. Eto, korumpirane strukture moći prelivaju se na sve ostale u zemlji. Tešilo nas je to da kući na Zapadu, imamo bezbednu i pouzdanu demokratiju: predstavljajući uglavnom poštene građane koji poštuju zakon, sigurno predstavljamo odraz uglavnom nekorumpirane vladajuće klase. Ipak, tokom ovog putovanja, svaki put kad sam proveravao naslove u vestima Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva, čitao sam o skandalima koji se pojavljuju: News Corp., medijska grupacija, druga po veličini u svetu, pod istragom je zbog hakovanja telefona u cilju dobijanja sočnih detalja. U međuvremenu, francuskoj Vladi je određeno da plati Tajvanu skoro pola milijarde evra, kao penale za neregularne prodaje francuskih ratnih brodova, uz pritom pokraden novac i nekoliko miliona datih na podmićivanje prodavaca ratne opreme kao i političara. Zatim se pojavila najnadrealnija vest: Robert Burži, bivši pomoćnik sadašnjeg predsednika Francuske, pojavio se na televiziji kako bi objasnio kako je proveo veću polovinu proteklih nekoliko decenija noseći ogromne kofere pune novca od i do zlatnog trougla između francuskih trgovaca oružjem, afričkih diktatora bivših francuskih kolonija i francuskih lidera, uključujući i bivšeg predsednika Žaka Širaka lično. Da li to znači da će, dok se ja vratim u Evropu, svi varati jedni druge i da ću morati da podmitim imigracionu službu kako bi se vratio nazad u zemlju??

Kada smo stigli u Baku, morali smo da nađemo internet kafe kako bi postavili Grifove poslednje postove i slike na blog. Pošto smo platili šest evra za dva espresa (da li se to računa kao korupcija?) videli smo internet kafe i iskoristio sam šansu da proverim nivo korupcije kod kuće. Isto je.

Dok sam pregledao naslove, plaža, vodka i hrana se hladila negde na poluostrvu Abseron. Bilo je vreme da krenemo i prekinuo sam razgledanje. Sledećeg jutra smo, isparavanju od vodke bili zauzeti otkopavanjem točkova našeg autobusa iz peska plaže Kaspijskog mora.

Bio sam, doduše, malo razočaran, jer nisam imao vremena da proverim najnovije vesti o francuskim koferima punim novca. Osećao sam da, ukoliko bi ikada postojala tema „korupcija i putovanja“ ovo bila prava sažeta verzija. Dok sam igrao kriket sa Grifom na palubi oronulog trajekta koji je plovio Kaspijskim morem, pokušavao sam da zamislim Žaka Širaka i premijera Dominika de Vilpena kako primaju sada ozloglašenog Buržija (a.k.a. nosača novca) u Jelisejskoj palati u Parizu. On je tek izašao iz aviona doletevši sa Obale Slonovače, Demokratske Republike Kongo ili Libije, i ulazi u predsednikovu kancelariju. Umoran je i znojav, bez daha jer je žureći nosio dva ogromna kofera po dugim hodnicima. Širak ga je pozdravio širokim osmehom, sipao mu piće i ponudio mu da sedne. De Vilpen je izvadio cigaru i drugarski ga potapšao po leđima. Otvorili su kofere i počeli da broje. Telefon zvoni, Žak podiže slušalicu. „Loran (Gbagbo, predsednik Obale Slonovače)! Šta ima? Da, samo što smo počeli da brojimo. Naravno. Moram da žurim… Volim te! Hmm. Ne, ja tebe volim više. Ne, ja. Ok. Poljubac, ćao, ćao!“ Tri sata kasnije, tri čoveka su završila sa brojanjem i pakuju novac u prazne Cardin, Versace i Prada kutije od cipela, koje je Bernadet, Žakova supruga, prošle nedelje brižljivo gomilala u ćošku po dolasku sa šoping ture. „Nemojte da ih bacate, mi recikliramo,“ rekla bi služavki svaki put kada bi ona pokušala da rasčisti.

Nastavljalo se moje sanjarenje. Sledećeg jutra, bezbedno smo uplovili u luku Turkmenbaši, izašli sa trajekta sa rancima, setom za kriket, bez kofera i spremni da se suočimo sa prelaskom u Turkmenistan, koji zauzima 172. od 178. mesta na indeksu korupcije. Grif se nije dobro proveo.

Grif: Fantomski pečat

Iako je to bila birokratska noćna mora (11 sati, 12 inostranih dokumenata, 24 pečata i devet potpisa), samo 5 dolara je plaćeno za mito i proces ulaska je bio relativno pravičan. Međutim, po odlasku iz Turkmenistana četiri dana kasnije, rečeno mi je da mi nedostaje pečat. Nemoguće. Nakon tako mučnog procesa u kome je izgledalo da svaki mogući papir ima pečat, kako jedan može da nedostaje? Carinski službenik nije govorio engleski, pa je pokazao na jedini deo bez pečata na stranici, načinio pokret pečatiranja i slegnuo ramenima. Kao odgovor sam pokazao prstom ka njemu, ponovio isti pokret pečatiranja i uperio prstom u papir. Ovo se nastavilo oko pet minuta, sve dok nije uzeo mapu kako bi pokazao da moram da odem na mesto ulaska kako bih dobio pečat. Bez obzira što je to bila 18-časovna vožnja u oba smera i što je moja viza isticala naredne večeri, bio sam ubeđen da se ništa neće postići vožnjom nazad. Ukoliko nisam mogao da dobijem ovaj fantomski pečat kada sam zaista uvozio auto, kako ću sada to moći retroaktivno da postignem? Kako bi se situacija dalje zakomplikovala, pet članova mog tima su završili postupak i bili na putu ka granici Uzbekistana. U jednom trenutku, vojnik je dao predlog ostatku mog tima i rekao, „vaš drug, vaša drugarica, vaš brat, vaša sestra? Uzbekistan. Vi? Turkmenbaši.“ Uz to, oko sedam ljudi je počelo da se smeje.

Preko vojnika-kao-prevodioca, ispričana mi je dirljiva priča da, ako ja ne odem nazad po pečat u Turkmenbaši, jadni carinik će morati da ide čak tamo kako bi zatvorio krug papirologije. On nema toliko vremena, i čak sada, kad cene goriva rastu, on ima milosti u srcu da to uradi zbog nas, ali to ima cenu. Aha! Prihvatio sam. Čak i kada graničari ne govore engleski, svi govore u dolarima. Robin i ja smo ranije razgovarali o ovom i složili se da je 70 dolara dovoljan iznos koji neće uvrediti carinika, ali i nije toliko visok da bi uticao na naš budžet za putovanje. Carinik je prihvatio ovu ponudu i uputio me da se pridružim svom timu na putu. Kada sam odlazio, video sam ga kako pečatira stranicu i zavodi papirologiju, stavljajući papir među druge završene formulare. Nisam mogao da se suzdržim da se ne nasmejem.

Robin: O sumnjivim trgovinama francuskog oružja

U međuvremenu u Francuskoj, mediji su vadili još skandala vladajuće klase. Buržijeve misije, kako se ispostavilo, nisu bile samo nošenje novca u Francusku. Taj novac je zapravo potekao od francuskih trgovaca oružjem (većinom od Serža Dasoa, koji je izabrana figura vladajuće konzervativne stranke i vlasnik novina Le Figaro, jednog od tri glavna francuska nacionalna lista) koji su podmićivali afričke diktatore kako bi dobili ugovore. Kako je to oružje uglavnom služilo za nasilnu političku represiju ili paljbu na francuske snage kad god bi pokušali da podstiču primirje, podmićivanje je bilo potrebno i za granu francuskih izvršnih ljudi, kako oni ne bi stavili veto na prodaju. Burži je, prema tome, leteo iz Pariza sa milionima, dostavljao ih u Kinšasu, Jamusukro, ili negde drugde i zatim leteo nazad sa jednim, dva ili pet i dostavljao ih u Jelisejsku palatu.

Što sam dublje istraživao temu, otkrio sam da je ovo uobičajena praksa. Ista šema je upotrebljena i za trgovinu oružjem u Pakistanu. Sa malom razlikom u tome da je u jednoj od transakcija jedan od lokalnih posrednika bio ostavljen „kratkih rukava“. Sećate se napada u Karačiju, na autobus francuskih inženjera koji su radili na podmornici? Trinaest ljudi je poginulo. Ispostavilo se da je to bila osveta lokalnih posrednika koji su bili uskraćeni za uobičajeni kofer. Takođe se ispostavilo da je novac od te transakcije dat direkno u budžet za kampanju predsedničkog kandidata desnog krila Edvarda Baladura. Pogodite ko je bio zadužen za finansiranje njegove kampanje? Nikola Sarkozi. Ups.

Grif: Žudnja za Black & Decker-om

Imeđu Uzbekistana, 172/178, i Rusije, 154/178 prema indeksu korupcije, mi smo bili žrtve najmanje 25 policijskih kontrola. Reakcije su varirale. Neki policajci su nas zaustavljali kako bi nas podržali; drugi su insistirali na ogromnoj količini papirologije i izvršavanju čudnih vežbi, za čije ishode nisam siguran kakvi bi trebalo da budu: udaranje guma kako bi se proverio pritisak, pregledanje fotografija sa poslednje žurke na kojoj smo bili, i tako popularno pisanje u potpunosti nasumičnih informacija u veliku knjigu punu, potpuno opet nasumičnih ličnih informacija drugih ljudi. Pri jednoj takvoj ruskoj proveri, Kejt je odvedena u kabinu u kojoj su joj pokazali osam fotografija našeg autobusa zabeleženih na različitim delovima autoputa tokom čitavog dana. Uspeli smo da pređemo kroz obe zemlje bez podmićivanja, ali smo čuli da su one bile najteže za mnoge timove, nakon čega smo se uputili u Mongoliju 116/178 na listi indeksa korupcije.

Ova priča ne predstavlja korupciju u najtradicionalnijem obliku, ali se sigurno kvalifikuje za ključni prikaz transakcije u kojoj je državni službenik trgovao državnom svojinom radi sopstvene koristi. Oklevao sam da dodam da je ovaj slučaj, takođe, netradicionalan jer je čitava transakcija bila moja ideja. Dok su tražili po autobusu marihuanu i kokain, granični službenik Mongolije razvio je jaku povezanost sa našom Black & Decker električnom bušilicom. Nakon što je pogledao preko ramena, počeo je da vadi svoj novčanik i da mi nudi novac za bušilicu. Nisam bio zainteresovan da prodam ono što je predstavljalo veoma važan alat za oko 10 dolara, kada smo i dalje imali 1.600 kilometara puta teške vožnje pred nama. Uporan, policajac je nastavio da vadi sve više i više novca. Tada mi je ideja pala na pamet. Još od Gruzije, naš tim je bio opsednut kapama u obliku tiganja koji su nosili vojnici, policajci i čuvari u svim bivšim sovjetskim državama. Mislio sam da mi je to možda poslednja šansa da nabavim jednu. Ona se svakako uklapa u računicu. Prelepo kobaltno platno sa sjajnim teget obodom i elegantnim zlatnim vezom. Ukras na prednjoj strani u obliku zlatnika bio je Sojombo, simbol sveprisutan u Mongoliji. Kapa je sigurno imala prečnik najmanje 35 centimetara. Drugim rečima, bila je savršena, i želeo sam je.

Pokazao sam ka njegovoj kapi, i on se smejao i odmahivao glavom. Nastavio je da vadi još novca iz svog novčanika. U ovom trenutku, mislio sam da zaista imam šansu. Tražio sam po autobusu i došao ne samo sa punjačem za bušilicu, već i originalnom kutijom. Bio je impresioniran. Opušteno je skinuo kapu sa glave i gurnuo je pod moj džemper. Već sam stavio bušilicu u njenu kutiju i sve to u plastičnu kesu. Rukovali smo se i on je nestao. Kada smo nekoliko sati kasnije napuštali granicu, pogledao sam u retrovizor i video deset vojnika kako napuštaju glavnu zgradu. Na sredini gužve, video sam da jedan ne nosi kapu.

Robin: Posmatranje pohlepe u korupciji Zapada

Gledajući unazad na zapadnjačku korupciju koju smo opušteno posmatrali izdaleka, morali smo da postavimo pitanje: Da li korupcija prožima sve sfere društva? Jedna velika razlika između korupcije na putovanju i korupcije kod kuće je ta da je prva u velikoj meri podstaknuta siromaštvom, dok je druga rezultat čiste pohlepe. Srećom, često se nalazimo u milosti dobrih ljudi koji, uprkos tome što su na poziciji na kojoj imaju potpunu moć, ipak nam dozvoljavaju da prođemo bez podmićivanja. Slično tome, postoji veliki broj ljudi na Zapadu koji će pre biti pohlepni nego obezbediti dobro upravljanje. Na kraju, zaključili smo da se korupcija na svetu prikazuje u različitim formama, sa jedinstvenim motivima i drugačijim nivoima efikasnosti i obima. Na sreću, korupcija nikad nije bila sveprisutna u bilo kom posebnom regionu, i češće su nam dopuštali da jednostavno nastavimo put.

Na osnovu Indeksa Percepcije Korupcije iz 2010. godine Transparency International-a, interesantno je uvideti da od 25 država kroz koje smo vozili, pet država u kojima smo doživeli probleme jesu prva, druga, četvrta, peta, i šesta najkorumpiranija država, od njih mnogo. Nismo imali nikakve prave probleme u Kirgistanu, koji je 164-ti na listi iz 2010. godine, na poziciji odmah ispred Turkmenistana i Uzbekistana (172) na našoj listi. Samo su Irak, Avganistan, Burma i Somalija rangirane kao korumpiranije od ovih centralnoazijskih država. Idući dalje listom od Rusije (154), Azerbejdžana (134) i Mongolije (116), sledeće najkorumpiranije države kroz koje smo vozili su Kosovo (110), Kazahstan (105), Bosna i Hercegovina (91), Srbija i Grčka (78). Srećni smo što možemo da izjavimo da nismo iskusili korupciju iz prve ruke u ovim državama.

Ono na šta ukazuje ova, skoro savršena korelacija, za nas predstavlja efikasnost u kojoj korupcija može da ide od državnog nivoa do graničara. Indeks Transparency International-a je baziran na ispitivanjima koja beleže korupciju visokog nivoa, kao što su prevare u javnim nabavkama i pronevere. Podmićivanje javnih službenika je metrički upotrebljeno, ali je inherentno teže meriti ih, zbog nedokumentovane i nasumične prirode. Ipak, naša iskustva, iako su suviše mala da bi mogla da predstavljaju bilo koju vrstu naučnog uzorka, ukazuju da kako idu uprave tako idu i javni službenici. Korupcija nije masovan pokret koji počinje od graničara i kreće se. Zapravo, to je mentalitet koji se prenosi na niži rang i najviše se oseća u zemljama sa korumpiranim vođama. Prema tome, ključ za rešavanje glavobolja za naredne učesnike Mongolskog Relija neće biti postizanje smenjivanja pokvarenih službenika na koje smo naišli, već postavljanje Vlade koja se zalaže protiv korupcije. Ovo, plašim se, nije lak zadatak. Možda ćete u međuvremenu, ipak, uspeti da nabavite odličnu kapu.