Izbori za Evropski parlament (EP) 2024. godine doneli su snažnu pobedu desnom centru, tvrdoj desnici i ekstremnoj desnici. Grupacije ekstremne i tvrde desnice, koje čine pojedinačne nacionalne stranke, zauzeće preko 18% mesta u EP-u. Još više iznenađuje činjenica da je desni centar takođe osvojio mali broj mesta, premašujući sve prognoze.

Kao što je često slučaj sa izborima za EP, neposredne posledice i implikacije više utiču na domaći politički nivo u pojedinačnim članicama Evropske unije (EU) nego na nivou EU. Najviše su značajni u Francuskoj, gde je stranka Preporod predsednika Emmanuela Macrona dobila manje od polovine broja glasova od ekstremno desničarskog Nacionalnog saveza, na čelu sa Marine Le Pen i Jordanom Bardellom. Macron je raspisao prevremene izbore u nadi da će mobilisati glasače protiv ekstremne desnice, uveren da Nacionalni savez neće uspeti da osvoji većinu na republičkom nivou u Francuskoj.

U ovom trenutku, političke implikacije su nepoznate i neće biti poznate sve dok većinska koalicija ne bude formirana i kandidati za vodeće institucionalne funkcije EU ne budu izabrani i potvrđeni. Ono što jeste sigurno je da se države EU koje sebe predstavljaju kao liberalne demokratije suočavaju sa ozbiljnim izazovima iznutra, pri čemu njihova obećanja da će navodno braniti univerzalne vrednosti osporavaju njihovi sopstveni građani, čiju podršku uživaju i koje bi trebalo da služe.

Šta birači žele?

Ništa od toga ne bi bilo bitno da ljudi nisu glasali za ove stranke. U moru briga i političkih analiza usmerenih na Macronovo raspuštanje parlamenta, ostavku belgijskog premijera Alexandera De Crooa nakon što je njegova centristička stranka temeljno poražena od strane tvrdo desničarskog rivala na nacionalnim izborima koji su se poklopili s onima za EP, ili poniženje koalicije nemačkog kancelara Scholz-a od strane Alternative za Nemačku (AfD) i demohrišćana desnog centra, lako je izgubiti iz vida činjenicu da ništa od toga ne bi imalo značaja da ljudi nisu glasali za njih. Birači koji se možda osećaju napuštenim od svojih zemalja i političkih lidera, bez ikog drugog kome bi se mogli obratiti, glasali su za njih zbog onoga što nude na polju politike ili retorike.

Demokratska društva počivaju na pretpostavci da glas svakog pojedinca ima jednaku važnost i da ima jednaku moralnu i pravnu težinu. U većini demokratija širom EU — Mađarska pod Viktorom Orbánom predstavlja najjasniji izuzetak — ova ideja demokratije udružena je sa idejom liberalnih vrednosti; demokratija je cilj, ali i sredstvo za izgradnju društva zasnovanog na univerzalnim ljudskim pravima. To je sistem vrednosti koliko i institucionalna struktura.

Sada je pitanje šta se dešava kada birači biraju predstavnike koji aktivno osporavaju norme i vrednosti koje zemlje obećavaju da će poštovati. Šta se događa kada birači izaberu populiste koji smatraju da je volja većine moralna vrednost? Ili, još gore, volja većinske etničke grupe? Kada se demokratska legitimnost daje političarima i političkim pokretima koji one koje smatraju različitima od sebe tretiraju kao neprijatelje i pretnju?

Za države koje tvrde da predstavljaju i brinu se za interese svih građana, pravo tvrdo desnih i ekstremno desnih birača da izraze političke preferencije putem glasačkih kutija jednako je kao i pravo svakog drugog građanina. Naravno, može se tvrditi da su takvi birači u zabludi. Mogu se iznositi moralni argumenti, argumenti zasnovani na politici, argumenti zasnovani na logici da klimatska katastrofa dolazi po sve nas i da nijedna industrija ne bi trebalo da bude nedodirljiva u naporima da se sačuva ljudski život kakav poznajemo. Moguće je pokušati ubediti ljude da greše jer ljudi koje biraju nisu zainteresovani za maksimiziranje ljudskog prosperiteta. Može se reći da greše zato što politički predstavnici koje biraju su prevaranti koji samo gledaju da se domognu vlasti, verovatno spremni da sklope bilo kakav dogovor i izdaju sopstveni narod zarad moći i udobnih plata kao poslanici Evropskog parlamenta.

Ali šta ako ovi argumenti ne uspeju da ubede birače? Gde to ostavlja demokratske države u EU, uniji “osnovanoj na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava osoba koje pripadaju manjinama”, kako kaže Konsolidovana verzija Ugovora o Evropskoj uniji? Takve vrednosti, kaže EU, postoje u naporu da se izgrade društva u kojima “prevladavaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost između žena i muškaraca”. Šta se dešava kada ljudi glasaju za stranke koje nude alternativnu, nepluralističku viziju budućnosti koja insistira na pravednosti očuvanja belačke i hrišćanske Evrope u tako velikom broju da je nemoguće ne shvatiti ih ozbiljno?

Ovo je izazov sa kojim se suočavaju birači i političke stranke širom EU nakon izbora za EP 2024. Čak i ako se masovni uspon ekstremne desnice, od kojeg su neki strahovali, nije dogodio, kampanja i rezultati dodatno potvrđuju da su ove stranke postale neizostavan deo izborne politike širom EU. Rastuća nejednakost i ekonomska nesigurnost stvorile su plodno tlo za pobunjeničke političke stranke poput ovih da osvoje simpatije među biračima čije su brige ostale neublažene od strane glavnih političkih stranaka i drugih političkih opcija. Stranke koje su tradicionalno predstavljale levi i desni centar sada su kažnjene od strane birača koji traže da ih drže odgovornim za društvene i ekonomske promene koje su se dogodile u proteklim decenijama.

Međutim, ako je glasanje za daleku desnicu bilo isključivo izražavanje protesta, moglo bi se očekivati snažno predstavljanje daleko levo orijentisanih stranaka čije socijalističke ideološke osnove sugerišu da bi ih ljudi mogli doživeti kao platforme za izražavanje protestnih glasova. Međutim, do toga nije došlo. Levica širom EU očigledno nije uspela da ubedi značajan broj radničke klase da bi ona mogla biti potencijalni instrument za rešavanje njihovih problema, što implicira da postoji nešto više od pukog odbacivanja glavnih struja iza uspeha ovih stranaka.

Tržište političkih ideja

U duboko pojednostavljenim terminima, demokratska politika može se posmatrati u kontekstu ponude i potražnje na tržištu ideja. Politčari obezbeđuju ponudu ideja, obično organizovani u političke stranke koje su ujedinjene u cilju osvajanja izbora na osnovu određenog skupa politika ili ideja. Sa druge strane, potencijalni birači imaju prethodna uverenja i instinkte o tome šta žele od svojih izabranih predstavnika i koje ideje žele da ti ljudi zastupaju.

Ponuda i potražnja daju povratne informacije jedno drugom; ako se biračima ne sviđa ono što određena stranka predstavlja, oni će potražiti druge opcije, i ta stranka će biti primorana da ponovo razmotri svoj pristup ili postane irelevantna. S druge strane, birač koji ne vidi svoje stavove zastupljene od strane nijedne stranke koja se kandiduje za njegov glas, primoran je da izabere između kompromisa i odabira stranke ili kandidata koji je najbliži onome što bi on želeo, ili, alternativno, da se povuče sa političkog tržišta i uopšte ne glasa.

U kontekstu savremene politike EU, čini se da je ovaj aspekt potražnje nedovoljno naglašen, što dovodi do prevelike pokrivenosti tvrdih i ekstremnih desničarskih stranaka, bez podjednakog obraćanja pažnje na stvarne birače od kojih te stranke zavise. Previše je lako otpisati seljane koji protestuju zbog ekoloških propisa kao nisko obrazovane ruralne ljude odvojene od egzistencijalne pretnje klimatskim promenama, dok su istorijski održive profesije kao što je poljoprivreda postepeno oslabljene mešavinom kapitalističke ekonomske logike, ekoloških regulativa i opšte automatizacije i tehnologizacije ekonomije.

EU je istorijski podržavala poljoprivredni sektor u nastojanju da održi stabilne cene hrane, čineći njen odnos sa poljoprivredom prilično atipičnim. Zaista, 2022. godine, poljoprivreda je dobila 23% svih subvencija iz budžeta EU, uprkos tome što čini samo 1,6% ekonomske proizvodnje i 4,2% zaposlenosti u EU. Ipak, 80% tih subvencija ide samo 20% poljoprivrednika, što znači da, uprkos podršci sektoru, mnogi poljoprivrednici u EU posluju sa tankim maržama, oko ili ispod granice siromaštva.

Osim toga, nije teško zamisliti da se poljoprivrednici osećaju posebno ciljanim merama zaštite životne sredine koje ih pozivaju da smanje broj muznih krava – eufemizam za ubijanje ovih prilično prijatnih životinja – dok masovni zagađivači poput avio-kompanija dobijaju pomoć od države.

Ekstremna desnica sve češći izbor birača

Ali šta ako su takvi birači jednostavno odvojeni od nauke o klimatskim promenama? Šta ako glasaju za ekstremnu desnicu samo zato što podržavaju stavove protiv imigranata i obećanja da će braniti belu i hrišćansku Evropu, bez obzira na moralne manjkavosti i ahistoričnost takvog stava? Šta mogu suprotstavljene političke snage i politički establišment učiniti kada ljudi koji aktivno dovode u pitanje toleranciju, raznovrsnost i inkluzivnost kao temelje zdravih društava imaju ista prava glasa, organizovanja, protestovanja i lobiranja kod donosilaca odluka kao i svako drugi? Šta se dešava ako ima dovoljno ovakvih birača da politički sistem počne potpuno odražavati takve političke preferencije na način na koji demokratski politički sistemi treba da odražavaju stavove svojih građana? Da li države služe većoj svrsi od kanalisanja političkih preferencija svojih građana? Da li one duguju nešto širem čovečanstvu?

Diskurs o strankama ekstremne desnice odražava neprekidan osećaj važnosti političkog establišmenta. Nastavlja se verovanje da su akcije establišmenta nezavisna varijabla od koje zavisi glasanje, pretpostavljajući da bi osnovne preferencije birača bile u skladu s njom, samo kada bi birači bili pravilno informisani o pitanjima u igri. Krivica za rastuću desnicu svaljuje se na medije, društvene mreže, dezinformacije i političke stranke levog i desnog centra, i iako ovi faktori jesu značajni, ipak su na kraju birači ti koji se opredeljuju za ekstremnu desnicu. Ništa od toga ne bi imalo značaja da ljudi nisu glasali za njih.

Odgovornost je na drugim političkim strankama da se aktivno takmiče sa svojim protivnicima ekstremne desnice kako bi privukle glasove razočaranih građana, umesto da traže bilo koji izgovor da skrenu pažnju sa činjenice da mnogi ljudi ne podržavaju politički establišment i ne veruju da se zaista zalaže za njihove samodefinisane interese.

Nezadovoljstvo je prisutno. Prisutna je potražnja za novim idejama koje će se odmaknuti od statusa kvoa koji dominira rastućom nejednakošću i podelama između ruralnih i urbanih područja, što stvara bogato okruženje u kojem je strance lako okriviti. Dok ostale stranke ne budu u stanju da privuku značajan broj nezadovoljnih glasača da glasaju za njih, malo je izgleda da će se išta promeniti. Narod je taj koji daje svoj glas.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0