“Jemi nje” (Jedinstveni smo). Ovo je decenijama ponavljana mantra navijača albanske fudbalske reprezentacije. Time se insistira na ideji da bi svi fudbalski talenti Albanaca trebalo da se ujedine pod jednom zastavom kako bi ispunili sve svoje sportske snove.

Bila je to uspešna formula. Na Euro 2016, čije kvalifikacije predstavljaju vrhunac albanskih fudbalskih uspeha, 11 igrača koji su dospeli u dvadesettročlanu ekipu, imali su svoje korene na Kosovu, a jedan od njih je rođen u Makedoniji. Nije čudo što su ovaj tim prozvali “Svenarodnom ekipom”.

Albanci rođeni van granica Albanije koji nose crveno-crne majice nisu novost (golman iz Prizrena, Arjan Bećaj, postao je prvi u tome 1998. godine), ali vladavina Đianija de Bijazija kao menadžera albanske reprezentacije učinila je da se ta reprezentacija vine u visine. De Bijazi i njegovi pomoćnici su tražili igrače širom Evrope i uspeli su da naprave grupu ogromnih talenata, uključujući ekipu koja će iznova ispisati stranice albanske fudbalske istorije.  

Međutim, kada je u septembru 2016. došlo vreme kvalifikacija za Svetski kup 2018, slogan “Jemi nje” je polako počeo da nestaje sa tribina. Razlog tome je bio poprilično jednostavan: navijači Albanije su bili svesni toga da su sada postojala dva različita albanska tima koje bi mogli da podržavaju i koje bi igrači mogli da predstavljaju.

Miljot Rašica je igrao za Albaniju u martu 2016. na prijateljskoj utakmici sa Luksemburgom. Tog avgusta je obznanio svoju nameru da se povuče iz albanskog tima kako bi predstavljao Kosovo. Autorsko pravo: Rodolfo Buhrer/imago/Fotoarena.

U očima mnogih navijača i, u nekoj meri, Fudbalskog saveza Srbije, proces koji je počeo u avgustu, kada su igrači počeli da se premeštaju iz reprezentacije Albanije u reprezentaciju Kosova, bio je iznenađenje. Uzevši sve u obzir, igrači poput Miljota Rašice, Amira Rahmanija i čak Heroljinda Šalje, predstavljali su budućnost fudbala u Albaniji; to su bili vodeći igrači u omladinskim timovima i trebalo je da postanu istaknuti u reprezentaciji u predstojećim godinama.

Trebalo je da predvide šta će uslediti.

Ovaj proces je počeo nekoliko godina ranije i on nije imao nikakve veze sa predstojećim Evropskim prvenstvom, ili sa igranjem u početnom sastavu umesto sedenja na klupi. Sve je počelo sa sportistkinjom koja se sada smatra vodećom predstavnicom kosovskog sporta širom sveta: Majljinda Keljmendi.

Put Keljmendijeve na Kosovo

Talenti ove mlade džudistkinje su bili očigledni otkako je počela da se bavi sportom. Međutim, na žalost Keljmendijeve, manjak međunarodnog priznanja kosovskih institucija je smanjio njene šanse za uspeh. Državni olimpijski komitet (DOK) Albanije ponudio je pomoć i Keljmendijeva je svoje prve godine u sportu provela predstavljajući Albaniju na međunarodnim takmičenjima.

Keljmendijevu smatraju jednom od najvećih talenata Albanije. Ona je dobitnica programa stipendiranja DOK-a, jer je bila najveća nada ove zemlje za osvajanje olimpijske medalje.

Čim je Džudo savez Kosova (DŽSK) počeo da dobija priznanja međunarodne zajednice, postalo je jasno da nije dovoljno samo finansirati, te da ova talentovana džudistkinja mora da oseti da je deo nekog većeg projekta.

DOK Albanije nije na vreme ovo shvatio i zdravo za gotovo je uzimao to što Keljmendijeva nije imala drugih opcija. Njen zahtev da učestvuje na Olimpijadi u Londonu 2012. pod kosovskom zastavom ili zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta, iako je angažovana pod DOK-om Albanije, izazvao je zaprepašćenje u određenim delovima albanskog sporta.

Stavri Belo, generalni sekretar DOK-a Albanije, pojasnio je svoj stav u to vreme: Keljmendijeva svoje učešće duguje Albaniji. “Ona je na kvalifikacijama učestvovala pod albanskom zastavom i kvalifikovala se kao predstavnica Albanije”, izjavio je on na konferenciji za medije 2012. “To znači da, osim ako Kosovo ne učestvuje u Londonu 2012, ona ne bi trebalo da se takmiči pod međunarodnom zastavom.”

Njen zahtev je na kraju odbijen i ona je bila deo delegacije Albanije u Londonu 2012, gde je Keljmendijeva težila da dospe na glavni podijum, na kom se dodeljuju nagrade, ali je iz takmičenja bila eliminisana u drugoj rundi. To je bio poslednji put da se takmičila sa dvoglavim orlom na svojoj odori.

Majljinda Keljmendi proslavlja osvajanje zlatne medalje na Olimpijadi u Riju 2016. — sa kosovskom zastavom na svojoj odori. Autorsko pravo: Rodolfo Buhrer/imago/Fotoarena.

Počev od 2013, Keljmendijeva je predstavljala međunarodno novopriznati Džudo savez Kosova. Njena karijera je procvetala i ona je postala jedna od najuspešnijih albanskih sportistkinja svih vremena. Ona je 2016. osvojila prvu kosovsku olimpijsku zlatnu medalju.

“Mnogo mi znači što mogu uspešno da predstavljam Kosovo, malu državu sa mnogo problema”, Keljmendi je izjavila za KosovaPress 2014, nakon osvajanja druge zlatne medalje na Svetskom prvenstvu u džudou. “Ovde ima ljudi koji nemaju domove, nemaju šta da jedu, dece koja ne mogu da idu u školu. Neopisivo je kada neko ko dolazi iz ovakve zemlje postane svetski prvak.”

Upravo je ovaj citat ono što je nateralo Keljmendijevu da predstavlja Kosovo. Ova tinejdžerka je čak 2012. pojasnila da nije nipodaštavala albansku zastavu, već da je pokušavala da pronađe način na koji bi predstavljala svoje pretke, svoj dom, svoj komšiluk, svoj grad i svakoga ko ju je podržao i bio kraj nje.

Odlaskom Keljmendijeve je započet proces razdvajanja koji mnogi nisu razumeli.

Fudbalski egzodus

Možda zato što je džudo manje privlačan mejnstrimu u Albaniji, Keljmendijeva je uspela da “izbegne kaznu” i reč “izdajnik” je retko kada korišćena za nju. Fudbaleri koji su se kretali istom stazom kao Keljmendijeva nisu bili te sreće. Igrači koji su odabrali da predstavljaju svoje porodice, svoja sela, svoje komšiluke i često pokušavajući da to ostvare krećući se putem kojim se ređe ide — redovno su etiketirani tom rečju.

Egzodus fudbalera je počeo sa Samirom Ujkanijem. Mnogi su mislili da je ovaj golman osetio nefer tretman, a nakon što je izgubio prvobitno mesto u albanskoj reprezentaciji u korist Etrita Beriše. Berišin uspeh na golu je učinio da se toliko ne oseti Ujkanijevo odsustvo i mnogi su mislili da je igranje prijateljskih mečeva za Kosovo bila njegova jedina opcija, jer neće naći svoje mesto u timu Albanije.

Samir Ujkani na golu Albanije blokira šut Granita Džake iz švajcarskog tima na kvalifikacijama za Svetski kup 2012. Oba igrača imaju kosovske korene, ali je samo Ujkani odabrao da igra za kosovsku reprezentaciju. Autorsko pravo: imago/Geisser.

Ujkani je s lakoćom mogao da prihvati mesto na klupi Albanije i da postane deo u istoriji prve albanske ekipe koja će da iskusi Evropsko prvenstvo 2016. U razgovoru sa predsednikom Fudbalskog udruženja Albanije, Armandom Dukom, on je izjavio da će “otrčati da pomogne Albaniji” ukoliko njegova pomoć bude potrebna. On je, takođe, obavestio njega da ga “krv zove” i nije nikako mogao da odbije.

Ujkani je izgubio dva strica tokom rata na Kosovu. Sada, ova mala zemlja pokušava da pokaže da je žrtva onih koji su izgubili svoje živote zaista nešto značila. Kosovo je pokušavalo da prikaže kako je i te kako živahno i živo, ne samo na papiru, već svuda gde je to nužno, čak i na fudbalskom terenu. “Svom ocu sam obećao da ću igrati za Kosovo pre ili kasnije”, Ujkani je izjavio za medije pre svog debitovanja sa Kosovom na kvalifikacijama za Svetski kup 2018.

Kada je stao na teren u Turkuu, da bi odigrao prvu zvaničnu utakmicu Kosova, on je bio kapiten vrlo talentovanom timu, iako je to bio tim koji će izazvati dosta podela među albanskim navijačima. Mnogi su mu se pridružili u premeštanju iz tima Albanije u tim Kosova. Te istorijski važne večeri na Stadionu Veritas, on je podelio sa svima sreću prvo kosovskog — i do sada jedinog — pozitivnog rezultata na kvalifikacijama, a pored Amira Rahmanija, Miljota Rašice, Aljbana Mehe, Heroljinda Šalje i Vedata Murićija, koji su svi ranije predstavljali Albaniju. Oni su prigrlili ovakav poduhvat, ali su se, iznad svega, odazvali “pozivu”, baš onako kako je i sam Ujkani to uradio.

Albanci sa obeju strana granice su ih i dalje smatrali izdajnicima. Otkako je Rašica iskazao svoju želju da igra za Kosovo, izjavivši u otvorenom pismu da ovo “nije bio izbor protiv Albanije, već izbor za Kosovo, na kom sam rođen i odrastao”, on i njegovi prijatelji su prošli kroz neprekidno zlostavljanje. Kako su kosovski navijači poželeli dobrodošlicu novim igračima, smatrajući to svetlim novim početkom svog tima na njegovom prvom takmičenju, podržavaoci tima Albanije nisu bili tako prijateljski raspoloženi.

Kada je Miljot Rašica na Fejsbuku obznanio svoju odluku da će igrati za kosovsku reprezentaciju, dobio je brojne neprikladne komentare. Oni koji su komentarisali, nazivali su ga nezahvalnim čovekom i izdajnikom, pa su čak prešli i na lične napade. Jedan od komentatora ga je nazvao “kurvinim sinom”. Građani Kosova koji podržavaju ovu odluku su odgovorili besno na neke od komentara, čime je počeo onlajn rat rečima i izliv mržnje i podela bez presedana između Albanaca.

Bitka za budućnost igrača

Dok se situacija među navijačima izmakla kontroli, oba fudbalska saveza su pokušala da se ponašaju kao da je sve normalno, iako je bilo jasno da Fudbalsko udruženje Albanije nije očekivalo “transfere” Rašice i Rahmanija.

Dok su zvaničnici i igrači podjednako izjavljivali da su njihove odluke bile individualne prirode i da niko ni na jednoj strani nije nezamenljiv, brige zbog mogućeg masovnog egzodusa iz Albanije su sve više rasle. Nezvanično, mnogi članovi tima Albanije za Euro 2016 sa kosovskim korenima su izjavili da su im nekoliko puta prilazili zvaničnici Fudbalskog saveza Kosova (FSK), koji su hteli da znaju da li bi ovi želeli da promene tim.

Tek krajem avgusta, kada je FIFA obznanila da oni koji su učestvovali u Euro 2016 neće biti eligibilni da promene stranu, postojala je sumnja da će Albanija da bude istrošena i da će izgubiti mnogo svojih omladinaca koji su imali velike zasluge, ili pak nikakve, na putu do Francuske 2016.

Ipak, podele između dveju strana su postajale sve jasnije svakim novim danom. Igrači su počeli da izjavljuju vernost jednoj ili drugoj strani, a sve je to ličilo na loše režiran šou. Dvojica menadžera iz ove dve reprezentacije nisu bili suptilni u svojim izjavama, čime je dolivano ulje na vatru između dveju strana.

De Bijazi je izjavio da su, oni koji su otišli, učinili to samo zato što nisu bili pozvani na Euro 2016. “Razočarao sam se njihovom odlukom”, izjavio je on krajem 2016. za TV Channel Super Sport. “Činjenica da sam ih vodio na kamp za obuku sa nama značila je da smo za njih imali planove za budućnost. Ali, oni su doneli svoju odluku i ništa nismo izgubili zbog igrača koji nikako nisu doprineli reprezentaciji.”

Italijanski menadžer albanske reprezentacije, Điani de Bijazi, uložio je sve napore kako bi iskoristio sav potencijalni talenat albanske reprezentacije. Autorsko pravo: imago/Eibner Europa.

Kosovski trener Aljbert Bunjaki je uputio kritike De Bijaziju, a nakon što je ovaj Italijan kontaktirao sa svakim igračem kog je lično odabrao da igra za Albaniju, pitajući ih da pojasne svoje namere. “On je igrače stavio u užasan položaj”, Bunjaki je rekao za list Koha Ditore jula 2016.

Bunjaki je više puta ponovio da su igrači bili spremni da napuste Albaniju i da su s njim kontaktirali da bi to ostvarili, rekavši da najbolji kosovski igrači ubuduće neće nositi crveno-crnu majicu. “Do 50 igrača se nalazi na našem spisku”, izjavio je on za list Zeri avgusta 2016.

Refleksna reakcija De Bijazija na ove vesti je bila da je on pozvao Azdrena Lulakua, Erosa Grezdu i Ljiridona Ljatifija na prvi zvanični meč za kvalifikacije na Svetski kup 2018. — što su sve igrači koji bi mogli da ispunjavaju uslove za Kosovo. Zbog toga su zvaničnici FSK-a izjavili da je on samo pokušavao da spreči Kosovo da im se približi. Bilo je sličnih zamisli na albanskoj strani granice.

Astrit Hafizi je bio menadžer reprezentacije Albanije između 1992. i 1999. On je jedna od najistaknutijih figura albanskog sporta. On smatra da su podele postale jasne svima. “Pre nego što je Kosovo postalo član Uefe i Fife, odnosi su bili dobri”, Hafizi je izjavio za Panorama Sport u oktobru 2016, danima pre nego što je Kosovo igralo sa Hrvatskom u Skadru. “Ipak, mislim da će podele između dveju strana nastaviti da rastu. De Bijazi koristi prečice. On vidi kako Grezda, Ljatifi i ostali poput njih igraju dobro na prvenstvima u kojim se takmiče i on ih poziva, umesto da širom Evrope traga za talente. On poziva ovu dvojicu, iako su sa Kosova. U ovakvoj situaciji, kosovski trener ili Savez imaju pravo da budu uznemireni, jer oni nisu igrači iz Albanije.”

Napetosti su nastavile da rastu, jer i dalje širom Evrope pristižu pozivi od Albanije da se mladi poreklom sa Kosova pridruže albanskom timu, a to su najčešće ista imena za kojima FSK traga. Neki od najistaknutijih igrača u najnovijem albanskom kampu za obuku su bili kosovskih korena. Isto to važi za mnoge članove timova u kategoriji ispod 17 i 19 godina koji su učestvovali na evropskim kvalifikacijama krajem 2016.

Albanija protiv Kosova: više nema samo prijateljskih utakmica

Situacija bi mogla čak da se pogorša. Albanija i Kosovo su postali rivali ne samo zbog istih talentovanih igrača, već i zbog istih međunarodnih ciljeva. Utakmica Tirane protiv Peći u Balkanskoj međunarodnoj košarkaškoj ligi bila je samo mali deo konkurentnosti između klubova iz ovih dveju država.

U aprilu će se ženske fudbalske reprezentacije obeju zemalja sastati u Tirani, ne na prijateljskoj utakmici, kako su to radili u prethodnih nekoliko godina, već kako bi dobili pravo da učestvuju u sledećoj fazi kvalifikacija za Ženski svetski kup. Ženski igrači sa Kosova su nekada igrali za Albaniju na zvaničnim takmičenjima sve donedavno, ali neki od njih sada razmišljaju da na crveno-crne gledaju kao na svoje protivnike.

Ženska reprezentacija Kosova na treningu februara 2017, pripremajući se za prve kvalifikacije za svetski kup — za utakmicu protiv Albanije. Zasluga za fotografiju pripada Fudbalskom savezu Kosova.

“Devojke će same odlučiti. Nikakav pritisak se neće vršiti na njih. Isto tako, pravo na povratak neće biti osporavan. Moralno gledajući, moramo da nađemo rešenje za želju i volju igrača”, Aferdita Fazlija, menadžerka Ženske reprezentacije Kosova je izjavila za list Koha Ditore.

Navijači sa obe strane tvrde da svaki albanski uspeh u fudbalu zavisi od talenata rođenih na Kosovu. Ako bi Kosovo pobedilo Albaniju na zvaničnoj utakmici, ti glasovi bi mogli da budu još glasniji.

Armend Dalku je rođen u Vučitrnu, Kosovo, i vrbovan je 64 puta od strane Albanije. Međutim, on je i kapiten FK Priština i nada se da će voditi ovaj klub ka prvom učešću Kosova u Ligi šampiona. Odan je obema državama, i ne raduje se mogućnosti meča između Kosova i Albanije. “Nadam se da se to nikada neće desiti. Ali, ako se desi, nadam se da će navijači Albanije na to da gledaju kao na fudbalsko slavlje, kao kada se igralo Evropsko prvenstvo”, kaže on za K2.0.

Dalku i dalje smatra da bi trebalo da postoji jak tim koji će predstavljati sve Albance, jer bi podele učinile da učešće na budućim takmičenjima bude manje verovatno. “Oduvek sam mislio da bi trebalo da imamo snažnu reprezentaciju koja bi nas predstavljala na najvišem nivou”, kaže za K2.0. “Ali se sada moramo suočiti sa ovom novom stvarnošću u kojoj Kosovo ima pravo, posle tolikih godina patnji, da bude predstavljeno u inostranstvu.” Ovaj defanzivac smatra da Kosovo i Albanija imaju dovoljan broj dobrih igrača za dve jake reprezentacije, ali nije siguran da li će neka od dveju strana održati kvalitet koji obe strane sada poseduju.

Kako podele i sumnje narastaju, jedine “hladne glave” su, izgleda, oličene u vodećim ličnostima obeju upravljačkih tela, Armand Duka i Fadilj Vokri. Nakon što godinama tvrde da je nemoguće organizovati zajedničko klupsko takmičenje, pojavili su se izveštaji o tome da su Duka i Vokri započeli razgovore da naprave takmičenje sa klubovima sa Kosova i iz Albanije. To neće biti Svealbanska liga koju su mnogi navijači godinama priželjkivali, već takmičenje u kom će se klubovi iz Albanije i sa Kosova suočiti jedni s drugima.

Da li će to poslužiti da se ponovo ujedini sport u Albaniji i na Kosovu? Ili će se, pak, tako stvoriti veće podele kroz rivalitet navijačkih grupa? Vreme će pokazati da li će se baner sa natpisom “Jemi nje” ponosno vijoriti na albanskim sportskim dešavanjima.K

Prikaz: Ade Mula / K2.0.

Nazad na Monografiju o sportu