Pre nekoliko meseci, Opština Priština, tačnije zamenica gradonačelnika Jehona Lushaku-Sadriu, objavila je da će od septembra u školama glavnog grada biti uvedena celodnevna nastava. Prema Opštini, ovaj ambiciozni projekat će se prvo sprovesti u nekoliko osnovnih škola u Prištini, a kasnije proširiti na ceo grad.
Da bi se omogućila celodnevna nastava u osnovnim školama, projekat predviđa reorganizaciju školskih objekata u Prištini, uključujući spajanje nekih škola i premeštanje u druge zgrade. Jedna od škola koja će biti pogođena ovom reorganizacijom je i gimnazija “Xhevdet Doda”, koja će biti premeštena u objekat specijalizovane matematičke gimnazije.
Nastavnici/e ove gimnazije su se usprotivili ovom projektu, tvrdeći da bi fizičko premeštanje škole izazvalo potres u reputaciji gimnazije, kvalitetu nastave i strukturi učenika/ca koji/e se tamo upisuju.
Međutim, meni, kao nekome ko je bio učenik ove gimnazije godinu dana (2023-24), nije jasno kako bi premeštanje škole samo kilometar dalje moglo imati tako negativne posledice na gimnaziju sa reputacijom kakvu ima “Xhevdet Doda”.
Celodnevna nastava, naročito za osnovce, standard je u mnogim zemljama sa razvijenijim obrazovnim sistemima, pa bi i Kosovo trebalo da učini korake ka tome da ovo postane norma. Kosovski kurikulum, koji je inspirisan evropskim standardima, predviđa da osnovne škole temeljno razvijaju socio-akademske aspekte učenika ove starosne grupe — što je moguće samo kada učenici razumeju svrhu odlaska u školu, kada uče načine razumevanja tekstova i koncepata i kada praktikuju kritičko mišljenje.
Reforma predviđena u Prištini planira da učenici u prepodnevnim časovima pohađaju redovnu nastavu iz predmeta, dok bi popodne imali dodatne časove za razumevanje i čitanje, kao i vreme za rekreativne aktivnosti koje bi učinile učenje zabavnijim, pozitivno utičući na ukupni kvalitet obrazovanja. Jednostavnim rečima, ova reforma može imati blagotvoran uticaj na socijalni, akademski i psihološki razvoj dece u Prištini.
Pitanje koje se ne postavlja dovoljno često je: da li gimnazija “Xhevdet Doda” zaista želi sposobne i kritički nastrojene učenike/ce.
Kada se pomene ova reforma, trebalo bi podrazumevati da će ona uticati na strukturu učenika Prištine – oni će postati odgovorniji građani, kritičniji mislioci, elokventniji govornici i ubedljiviji pisci.
To znači da će gimnazije u Prištini, uključujući gimnaziju “Xhevdet Doda”, primati učenike koji imaju sposobnosti za kritičko mišljenje i koji će doprineti daljem razvoju škole. Dakle, ovo preseljenje prestižne gimnazije u Prištini trebalo bi da bude vredno truda. Na kraju krajeva, gimnazija “Xhevdet Doda” se svakodnevno ponosi sposobnostima svojih diplomaca, smatrajući sebe prestižnom školom. Ipak, pitanje koje se ne postavlja dovoljno često je: da li gimnazija “Xhevdet Doda” zaista želi sposobne i kritički nastrojene učenike/ce, koji bi mogli da pomognu školi u potencijalnim unutrašnjim reformama?
Gimnazija koja odbija da bude premeštena i u mentalnom smislu
Gimnazija “Xhevdet Doda” se često spominje kao najbolja u gradu. Često čujem priče o tome kako se nad dobrim učenicima u Prištini vrši pritisak da srednjoškolsko obrazovanje nastave upravo u “Xhevdet Doda” – to se dogodilo i meni. Stalno čujem kako se o ovoj gimnaziji priča kao o jedinstveno prestižnoj instituciji. Taj njen ugled se skoro uopšte ne dovodi u pitanje, niti se javno iznose kritike na njen račun.
Ipak, kao i mnoge druge škole na Kosovu, i gimnazija “Xhevdet Doda” ima mnogo problema. Za mene, kao bivšeg učenika te gimnazije, “Xhevdet Doda” je škola koja više pažnje posvećuje nošenju uniforme nego akademskom i intelektualnom razvoju učenika; škola koja više brine o svom spoljašnjem ugledu nego o unutrašnjoj refleksiji. Takođe, to je škola koja više pažnje posvećuje nastupima na takmičenjima nego podršci svojim učenicima/ama.
Ovoj školi nedostaje organizovan sistem podrške učenicima/ama.
Iz mog ugla, gimnazija “Xhevdet Doda” je izuzetno neorganizovana: veliki broj profesora/ki je izuzetno kvalitetan, ali uglavnom neuspešan menadžerski i hijerarhijski sistem ove škole čini je egocentričnim mestom.
Za ugled koji ima, očekivalo bi se da “Xhevdet Doda” bude škola visokog integriteta koja podržava i podstiče učenike/ce da dostignu svoj najviši potencijal. Međutim, u “Xhevdet Dodi”, osim predavanja profesora/ki, domaći zadaci, učenje, organizacije i aktivnosti su odgovornost učenika/ca, bez dodatne pomoći, bilo akademske ili moralne. Ovo ne znači da pojedinačni profesori i profesorke ne pomažu učenicima/ama – to znači da ovoj školi nedostaje organizovan sistem podrške učenicima/ama.
Na primer, škola bi trebalo da ponudi široku akademsku podršku na početku školske godine, kako bi učenici/e sa različitim obrazovnim iskustvima lakše prešli na akademski život u gimnaziji. Dok sam ja pohađao nastavu u “Xhevdet Dodi”, to se nije dešavalo.
Takođe, prema mom iskustvu, pristup profesora u određenim predmetima omogućio je da profesori formiraju pogrešne dugoročne utiske i očekivanja o sposobnostima učenika. Ovo se često dešavalo putem opštih pitanja, koja nisu nužno bila relevantna za predmet, tokom prve dve ili tri nedelje školske godine. Neko je znao odgovore, neko nije, a nekome je bilo neprijatno da odgovara. Ipak, na osnovu ovih (ne)odgovora, profesori su formirali preuranjene utiske i očekivanja o učenicima.
Ovaj pristup preuranjene procene, poznat i kao “samoispunjavajuće proročanstvo u obrazovanju”, koji je normalizovan u ovoj gimnaziji, može značajno uticati na akademska postignuća učenika. Kada profesor ima utisak da je učenik dobar, veća je verovatnoća da će taj učenik dobiti bolje ocene i imati uspešne rezultate na kraju.
Da gimnazija “Xhevdet Doda” zna kako da iskoristi nove i vizionarske ideje svojih učenika, bila bi najinovativnija škola u Kosovu.
Dakle, učenik treba da bude ocenjen ne samo po svojim postignućima, već i po svom potencijalu. Da budem jasan: ovo ne može biti odgovornost individualnih nastavnika, već uprave škole i obrazovnog kolektiva.
Iako smo relativno mlada država u razvoju, “Xhevdet Doda” ima ogroman potencijal za unutrašnje poboljšanje i rast – to su učenici. Učenici koji pohađaju ovu gimnaziju su obično odlični i predstavljaju dragocen resurs. Da gimnazija “Xhevdet Doda” zna kako da iskoristi nove i vizionarske ideje svojih učenika, bila bi najinovativnija škola u Kosovu.
Nažalost, smatram da je mentalitet koji je ukorenjen u ovoj gimnaziji taj koji guši kreativnost učenika; oduzima im viziju budućnosti i baca ih u ponor autoritarnog načina upravljanja školom. Iz onoga što sam video, kada učenici imaju drugačije ili inovativne ideje, one se obično guše ili ignorišu, što kod učenika stvara sumnju u njihove sposobnosti.
Pored toga, iako su učenici organizovani u Savet učenika, njihova zastupljenost u procesu donošenja odluka u školi je slaba, ako ne i nepostojeća. Dakle, mogućnosti učenika da se uključe u inicijative za promene i reforme su vrlo ograničene: nisu dovoljno zastupljeni u procesima donošenja odluka koji ih direktno pogađaju. Iz mog iskustva kao člana Saveta učenika, čini mi se da se učenici koriste kao simbolične figure samo kada je njihova zastupljenost zakonska obaveza. Kada se učenici žale ili imaju predloge, ti predlozi se tretiraju samo formalno i obično se ironično odbacuju.
Iznad svega, iz mog iskustva, ova gimnazija čak ni ne poštuje pravila o uključivanju učenika u donošenje odluka. Na primer, Administrativno uputstvo Ministarstva obrazovanja, nauke, tehnologije i inovacija o osnivanju i funkcionisanju Saveta učenika (SU) predviđa da svaki učenik član SU može da se kandiduje za predsednika ovog saveta. Na osnovu onoga što sam video kao član SU, gimnazija “Xhevdet Doda” dopušta samo učenicima treće godine da se kandiduju. Ako škola smatra da je ova praksa ispravna, trebalo bi da se o tome glasa u SU, ali nažalost, kao i u mnogim drugim procesima, učenici se ne pitaju, već škola sama donosi odluke.
Kada smo poništeni, poništavanje mišljenja učenika se smatra uobičajenom praksom u srednjoj školi. To utiče na samopouzdanje i mentalno zdravlje učenika.
Štaviše, bilo je slučajeva kada su članovi osoblja direktno verbalno vređali učenike, čineći da se osećaju bezvredno. Kada govorimo o bezvrednosti, omalovažavanje mišljenja učenika smatra se uobičajenom praksom u ovoj gimnaziji. To negativno utiče na njihovo samopouzdanje i mentalno zdravlje.
Ono što želim da kažem ovim je da način na koji funkcioniše gimnazija “Xhevdet Doda” je pod velikim uticajem prošlosti, a nimalo nije usmeren ka budućnosti, pa čak ni ka sadašnjosti. Škola bi trebalo neprestano da se angažuje u procesima unutrašnje evaluacije i da teži ka poboljšanju. To se, nažalost, ne dešava u gimnaziji “Xhevdet Doda”, zbog čega mnogi stavovi o ovoj školi nisu zasnovani na činjenicama i, po mom mišljenju, nisu tačni.
Danas više ne pohađam gimnaziju “Xhevdet Doda”, jer sam dobio stipendiju za Ujedinjeni svetski koledž (United World College). Kada se osvrnem na godinu koju sam završio u “Xhevdet Dodi”, shvatam da sam se, pre svega, mnogo promenio: nepotrebni pritisak koji se stvara u ovoj školi izazvao je nesigurnost u našim društvenim i akademskim životima.
S druge strane, gledajući kako se ovde pridaje važnost dobrobiti i mišljenju učenika, primećujem bezbrojne mogućnosti koje bi “Xhevdet Doda” mogla da iskoristi da postane zaista izvanredna škola na Kosovu. Često mi se postavlja pitanje da li sam neprestano tražio prilike za školovanje u inostranstvu zbog stanja u gimnaziji “Xhevdet Doda”? Ne znam.
Naravno, da je gimnazija imala bolje standarde, bio bih presrećan da sam tamo nastavio školovanje. Ipak, moj instinkt je uvek bio da težim ka nečemu boljem. Tražio sam najbolje čak i u “Xhevdet Dodi”, ali, nažalost, bio sam razočaran.
“Xhevdet Doda”, kao prava ikona glavnog grada Kosova, Prištine, mora da reflektuje i preispita svoj pravac.
Naslovna slika: K2.0.