Od NATO intervencije tokom rata na Kosovu 1998-1999, SAD igraju značajnu ulogu u kosovskoj politici i društvu, ponekad na dobro, a ponekad na štetu. Ipak, ko je predsednik SAD-a i kojoj stranci pripada godinama nije imalo velikog značaja za Kosovo. Tokom administracije Billa Clintona, koji je demokrata, SAD su predvodile NATO bombardovanje 1999. kako bi zaustavile ubijanja i etničko čišćenje Albanaca koje su sprovodile srpske snage. Kasnije, George W. Bush, koji je republikanac, zalagao se za nezavisnost Kosova tokom svog predsedničkog mandata od 2001. do 2009.

Pobeda Baracka Obame 2008. godine — u kojoj je ključnu ulogu imalo obećanje o povlačenju američkih trupa iz sve pogubnijeg rata u Iraku — donela je značajne promene u spoljnoj politici SAD-a. Obama je tvrdio da “plima rata opada i Amerika gleda u budućnost koju mora da gradi”, budućnost koja, po njegovom mišljenju, leži preko Pacifika, a ne Atlantika. To je značilo smanjenje prioriteta Bliskog istoka, a posebno Evrope. Formulisanje integrisane diplomatske, vojne i ekonomske strategije usmerene na ograničavanje rasta Kine, uz istovremenu saradnju sa njom u oblastima od zajedničkog interesa, postalo je jedno od glavnih spoljnopolitičkih ciljeva Obamine administracije, što je često nazivano “okretanjem ka Aziji”.

Ovaj fokus na Aziju nastao je neposredno posle kosovske nezavisnosti, a 2012. godine Obama je proslavio odluku Međunarodne upravljačke grupe da okonča nadzor nad nezavisnošću Kosova, ističući da Kosovo sada preuzima “punu odgovornost” za obezbeđivanje prava i vrednosti izraženih u svojoj deklaraciji o nezavisnosti za sve građane/ke. To je usledilo ubrzo nakon početka dijaloga između Kosova i Srbije, uz posredovanje Evropske unije (EU) u martu 2011. godine, procesa koji su SAD podržavale, ali u kojem nisu bile direktni učesnik.

Sigurno je da je Obama u to vreme očekivao da više nikada neće morati toliko da razmišlja o Kosovu. Obećao je smanjenje broja američkih trupa u Evropi i poverenje saveznicima u Evropi da preuzmu veću ulogu u naporima poput NATO intervencije u Libiji. Uprkos ruskoj invaziji na Gruziju 2008. godine, pretnja Rusije bila je potisnuta u drugi plan. Čak i nakon što je Rusija zauzela delove Ukrajine 2014, Obama je Rusiju nazvao “regionalnom silom” čiji je upad u Ukrajinu bio znak njene slabosti, a ne snage.

Pobeda Donalda Trumpa nad Hillary Clinton, bivšom državnom sekretarkom pod Obamom, potresla je 2016. godine američki unutrašnjepolitički i spoljnopolitički establišment. Dok su Trumpovi instinkti za spoljnu politiku naginjali ka transakcionom bilateralizmu, a ne ka multilateralizmu zasnovanom na koalicijama, on je zadržao geografski fokus na Aziju, konkretno Kinu. Kada je reč o Kosovu, Trumpovo predsedništvo obeleženo je oštrim tonom prema Kosovu u dijalogu sa Srbijom, utelovljenim u Richardu Grenellu, Trumpovom bučnom specijalnom izaslaniku za pregovore o miru između Srbije i Kosova.

Pobeda Joea Bidena 2020. godine obećavala je povratak u raniju eru američke spoljne politike, kada je transatlanticizam bio neprikosnoven, a bliska partnerstva sa evropskim saveznicima poput Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva imala su prioritet. Bidenova istorija kao snažnog pristalice Kosova tokom 1990-ih i njegova lična veza sa zemljom — potvrđena posetom 2016. godine kada je sa porodicom obišao deonicu autoputa na Kosovu nazvanu po njegovom sinu,  Beauu Bidenu — naveli su mnoge da veruju da će njegovo predsedništvo povratiti pažnju na Kosovo. Pre izbora, sam Biden je obećao da će “preokrenuti neuravnotežen pristup Trumpove administracije prema Kosovu i Srbiji”.

Ipak, uprkos promeni retorike iz Bele kuće, mnogi temelji u odnosima između SAD i Kosova nisu se promenili. Zapravo, neslaganje sa kosovskim premijerom Albinom Kurtijem postalo je retka tačka dvostranačkog konsenzusa u Vašingtonu. Ambasador SAD-a Jeffrey Hovenier, koji je na dužnosti od januara 2022, takođe je često kritikovao Kurtijev nedostatak komunikacije sa SAD i populizam.

Glavni cilj politike SAD-a u odnosu na Kosovo i dalje izgleda da je izbegavanje bilo kakvog podizanja tenzija ili ljutnje Srbije, što bi moglo da gurne Beograd u naručje Moskve i ugrozi američke trupe raspoređene na Kosovu kao deo misije KFOR. Taj prioritet se ne poklapa uvek sa ciljevima kosovske vlade. Sledeći predsednik SAD-a će se suočiti sa izazovom kako da nastavi da deluje kao blizak partner u situacijama gde se interesi Vašingtona i Prištine jednostavno ne podudaraju.

Debata 10. septembra 2024. između Trumpa i trenutne potpredsednice Kamale Harris nije donela mnogo novih saznanja o tome kako njih dvoje gledaju na Kosovo ili spoljnu politiku uopšte. Ipak, analizom prošlosti oboje kandidata počinje se jasnije oblikovati slika. K2.0 razmatra značaj izbora za Kosovo iz tri ugla: kako bi pobeda Harrisove ili Trumpa mogla da utiče na visoku spoljnu politiku i transatlantske odnose, kako bi ishod izbora mogao da oblikuje dijalog između Kosova i Srbije, i kakav će uticaj rezultat izbora imati na američku meku moć i stranu pomoć Kosovu.

Dvoje kandidata

S jedne strane, tu je Trump, koji je bio predsednik od 2017. do 2021. godine i suočio se sa dva postupka impičmenta dok je bio na funkciji. Tokom svog mandata, Trump je sprovodio izrazito jednostranu spoljnu politiku, izvlačeći SAD iz Pariskog klimatskog sporazuma i iranskog nuklearnog sporazuma. Na domaćem planu, njegova tri imenovanja u Vrhovni sud — Neil Gorsuch, Brett Kavanaugh i Amy Coney Barrett — bili su ključni za ukidanje ustavnog prava na abortus, koje je prethodno definisano odlukom suda u slučaju Roe protiv Wadea iz 1973. godine. Nakon burnog odlaska sa funkcije, osuđen je za 34 krivična dela zbog falsifikovanja poslovnih dokumenata i kažnjen sa više od 500 miliona dolara za seksualno zlostavljanje, klevetu i finansijske prevare.

Još u oktobru 1999. godine, Trump je kritikovao NATO intervenciju na Kosovu, rekavši da nije bila uspešna jer su “nemilosrdno izbombardovali jednu zemlju, čitav jedan region, svi beže na sve strane, niko ne zna šta se dešava, a smrtni slučajevi broje se hiljadama”. Njegovo rešenje? Poslati više američkih trupa na Kosovo kako bi se izbegli “haos i teror koji trenutno vladaju”.

Dvadeset i pet godina kasnije, Trump i ljudi iz njegovog okruženja deluju daleko manje naklonjeni kosovskom pitanju, naročito dok je Albin Kurti premijer. Slučajno ili ne, sudija koji je 2020. godine podigao optužnicu protiv bivšeg vođe OVK i predsednika Kosova Hashima Thaçija — zajedno sa Kadrijem Veselijem, Rexhepom Selimijem i Jakupom Krasniqijem — jeste Jack Smith. Smith je napustio svoju funkciju u Hagu u novembru 2022. da bi postao Specijalni tužilac u Ministarstvu pravde SAD, gde nadgleda dva federalna slučaja protiv Trumpa: jedan zbog navodnog nepravilnog rukovanja poverljivim dokumentima, a drugi zbog navodnog planiranja da se ponište rezultati izbora 2020. godine. Grenell, Trumpova veza sa Balkanom, povezao je kritiku Smithovog slučaja protiv Trumpa sa optužnicom protiv Thaçija.

S druge strane, tu je potpredsednica Harris, koja je brzo postala kandidatkinja Demokratske stranke nakon što se Biden povukao iz trke i podržao je 21. jula 2024. godine. Nakon neuspele kampanje za nominaciju 2020. i mlake uloge potpredsednice, Harris je fokusirala svoju kampanju na nejasne pojmove slobode, a posebno na retoriku o pravima na abortus i karakter, umesto na detaljne političke predloge. Usmerila je kampanju na patriotsku poruku, pokušavajući da predstavi sebe i potpredsedničkog kandidata Tima Walza kao normalne Amerikance koji vole slobodu i brinu o svojim komšijama. Harris i Walz su se trudili da se suprotstave Trumpu i njegovom kandidatu za potpredsednika JD Vanceu, koga je Walz upečatljivo nazvao “prosto čudnim” i rekao da liči na “one koji se kandiduju za ‘Klub mrzitelja žena’ ili slično”.

Harrisova bi bila prva žena predsednik u istoriji SAD-a, mada taj aspekt nije naglašavala u svojoj kampanji. Njeno iskustvo tužioca, što je bio teret tokom propale kampanje 2020. godine, sada je prednost u opštim izborima, jer su rast stope kriminala tokom pandemije COVID-19 i drugi faktori promenili politiku Demokratske stranke prema sprovođenju zakona. Njen fokus na pridobijanje birača iz centra, umesto odgovora na najglasnije kritičare sa levice — na temama poput imigracije i podrške SAD-a Izraelu — odražava suštinsku konzervativnost njene poruke. Trumpova Republikanska partija teži da postane remetilački faktor, tvrdeći da je zemlja u krizi i da su potrebne hitne mere, dok Harris i Walz nastoje da ožive Obaminu ideju o američkom društvu koje je manje podeljeno nego što političari žele da prikažu.

Visoka spoljna politika

Ako je nešto jasno u vezi sa Trumpovim spoljnopolitičkim instinktima, to je da ga konvencionalna mudrost i decenije etabliranog razmišljanja ne obavezuju mnogo. Tokom svog prvog mandata, odbacio je savete spoljnopolitičkog establišmenta i promenio niz članova kabineta i savetnika za spoljnu politiku, od kojih su mnogi kasnije govorili o njegovoj nepredvidivoj prirodi i nedostatku znanja ili interesovanja za inostrana pitanja.

Harris, kao bivša okružna tužiteljka, prvo San Franciska, a potom Kalifornije, takođe ne dolazi iz sfere spoljne politike. Njeni spoljnopolitički instinkti čini se da spadaju u isti tok glavnog toka Demokratske stranke u kojem je bio i Biden: globalna uključenost u borbi protiv klimatskih promena, posvećenost multilateralizmu i isticanje demokratije i ljudskih prava, osim kada se te vrednosti previše sukobljavaju sa drugim interesima SAD-a, kada su one podložne pregovorima, kao što izgleda da je slučaj sa odnosima SAD-a i Saudijske Arabije.

Razlike u spoljnopolitičkim vizijama Trumpa i Harris dovele su neke do zaključka da od 1952. godine SAD nije videla predsedničke izbore u kojima su kandidati/kinje i njihove stranke nudile tako različite poglede na svet. Trump, sa svojom potpunom kontrolom nad Republikanskom strankom, u potpunosti je posvećen poruci “Amerika na prvom mestu”, dok je Harris, zajedno sa većinom drugih demokratskih izabranih zvaničnika/ca, čvrsta internacionalistkinja. Te razlike znače da ishod izbora, kako u pogledu toga ko će biti predsednik/ca, tako i koja će stranka kontrolisati Kongres, ima ogromne implikacije za NATO saveznike SAD-a, Ukrajinu, Tajvan i druge. Ali gde se tu uklapa Kosovo?

Trumpovu frustraciju zbog, prema njegovom mišljenju, nedovoljnih vojnih troškova većine članica NATO-a u Evropi delile su generacije američkih donosioca odluka. S druge strane, njegovo insistiranje da zemlje poput Nemačke iskorišćavaju SAD ne plaćajući svoju “proviziju” od 2% bruto domaćeg proizvoda (BDP) — cilj koji je savez postavio 2014. godine — odražava nedostatak razumevanja ili interesa za to kako NATO funkcioniše. Ova osnovna neprijateljstva prema mnogim najbližim saveznicima SAD-a u Evropi takođe se protežu na EU, koju Trump naziva eksploatatorom SAD-a. U junu 2024. godine rekao je za Bloomberg da EU “zvuči tako divno” i da “mi volimo Škotsku i Nemačku. Volimo sva ta mesta.” Međutim, “kada se to stavi sa strane”, kako je rekao, “tretiraju nas veoma loše”. Škotska, naravno, nije ni članica EU, niti je nezavisna država.

Trumpov ukupni pristup spoljnoj politici možda najbolje oslikava Grenell, kontroverzni bivši izaslanik za Kosovo i Srbiju i ambasador u Nemačkoj. Ranije 2024. godine, izjavio je da “morate imati pravog mangupa kao sekretara za državnu bezbednost” da biste izbegli rat. Navodno se nada da će sam preuzeti tu ulogu — videći sebe kao baš tog “pravog mangupa” koji je Trumpu potreban — i na ovaj ili onaj način verovatno će imati ključnu ulogu u administraciji.

Grenell, koji je kao ambasador nervirao svoje nemačke domaćine do te mere da je članak u Atlanticu primetio da političari u Berlinu “još uvek govore o Grenellu kao da obrađuju neku nerešenu traumu”, poslednje godine provodi ulažući u projekte nekretnina u Albaniji i Srbiji sa Trumpovim zetom Jaredom Kushnerom. “Niko ne bi trebalo da se izvinjava zbog želje da zaradi novac”, rekao je za Top Channel Albania 2023. godine.

Konkretno, Trump je više puta izražavao nezadovoljstvo zbog članica NATO-a koje ne troše 2% BDP-a na odbranu, govoreći da bi “podstakao” Rusiju da “radi šta god hoće” tim zemljama. To čini manje neverovatnom ideju da bi SAD mogle da se povuku iz NATO-a, institucije čije je članstvo bilo stub američke spoljne politike posle Drugog svetskog rata. Kongres je ozbiljno shvatio ovu pretnju, donoseći zakon u decembru 2023. godine koji bi zabranio predsedniku da se povuče iz NATO-a bez odobrenja Kongresa, iako ostaje nejasno ko bi imao ovlašćenje da ospori Trumpa ili bilo kojeg drugog predsednika koji bi preduzeo takvu akciju.

Povlačenje SAD-a iz NATO-a uzdrmalo bi organizaciju i njene članice do srži, posebno zato što su članice NATO-a — među kojima su i susedi Kosova Albanija, Crna Gora i Severna Makedonija — uključile američke bezbednosne garancije iz člana 5. Severnoatlantskog ugovora u svoje spoljno-političke i odbrambene strategije. Za Kosovo, posledice bi bile jednako ozbiljne, iako još teže za predvideti.

Kosovo ostaje svojevrsni protektorat međunarodne zajednice, nekakav spoj SAD-a, EU, NATO-a i UN-a. To znači da bi svaka promena u američkom angažovanju u NATO-u imala odjek u celoj zemlji. Prema Rezoluciji UN-a 1244, NATO predvodi KFOR, međunarodnu vojnu prisutnost na Kosovu. Trenutni broj trupa je nešto iznad 4.600, od kojih je oko 600 američkih.

Ali čak i ako Trump ne bi pokušao da povuče SAD iz NATO-a, postoji razlog da se veruje da bi američka vojna posvećenost KFOR-u mogla biti preispitana u drugom Trumpovom mandatu. Grenell i Donald Trump Jr, sin bivšeg predsednika i ključni savetnik, godinama su iznosili ideju o povlačenju SAD-a iz KFOR-a. Ove predloge su davali u kontekstu pokušaja kažnjavanja kosovske vlade za postupke koji se percipiraju kao podsticanje tenzija sa Srbijom i time ugrožavanje američkih vojnika. Grenellova dugogodišnja lična neprijateljstva sa Kurtijem, uključujući optužbe da je Grenell srušio njegovu prvu vladu, kao i duga istorija napetih odnosa između Kurtija i američke vlade, znače da će pretnja povlačenja američkih trupa sa Kosova i dalje visiti nad odnosima između SAD-a i Kosova u drugom Trumpovom mandatu.

Na visokom nivou spoljnih politika, pobeda Harrisove bila bi značajnija zbog onoga što nije — pobeda Trumpa — nego zbog onoga što zaista jeste. Harris donosi obećanje u stilu Bidena da će se angažovati u globalnim naporima protiv klimatskih promena, podržati Izrael, Tajvan i Ukrajinu, kao i da će se suprotstaviti autoritarcima poput ruskog predsednika Vladimira Putina, vrhovnog lidera Severne Koreje Kim Džong Una i saudijskog prestolonaslednika Mohammeda bin Salmana. Takvi ciljevi se oštro razlikuju od preokreta mnogih osnovnih principa spoljne politike koje bi donela pobeda Trumpa.

Za Kosovo bi to generalno značilo kontinuitet američkog angažovanja i saradnje sa NATO-om i drugim multilateralnim institucijama. Harrisino viđenje Balkana je “neizvesno”, kako je jedan komentator iz SAD-a rekao, ali njen uspon na predsedničku funkciju je prilika za prekid sa opštim pomirljivim pristupom administracije Bidena prema Vučiću. Štaviše, Harris bi mogla da napravi primere od ličnosti poput Vučića, predsednika Republike Srpske u Bosni i Hercegovini Milorada Dodika ili mađarskog premijera Viktora Orbána, definišući svoj pristup prema autokratama dok izbegava direktne daljnje provokacije prema Kini ili Rusiji.

Dijalog između Kosova i Srbije

Dijalog između Kosova i Srbije stagnira od marta 2023. godine, kada je potpisan Ohridski sporazum, putokaz za dijalog između Beograda i Prištine: Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije. Ni Kurti ni Vučić nisu potpisali sporazum, iako je visoki predstavnik EU Josep Borrell zbunjujuće rekao da su ga obe strane prihvatile. Rezultati još uvek izostaju.

Najveći trenutni problem je Zajednica opština sa srpskom većinom, koja je dogovorena Briselskim sporazumom iz 2013. godine, ali još uvek nije sprovedena. Zagovornici Zajednice tvrde da će ona posredovati u odnosima između srpskih zajednica na Kosovu i centralne vlade u Prištini, dok se Kurti i njegova stranka Samoopredeljenje protive zbog straha da bi to moglo oslabiti kosovsku državu, slično uticaju Republike Srpske na Bosnu i Hercegovinu.

Zvaničan stav SAD-a je da podržava dijalog između Kosova i Srbije, koji vodi EU, i podstiče obe strane da nastave s njim. Povratak Trumpa u Belu kuću mogao bi da sve to promeni. Njegov animozitet prema dugim, složenim pregovorima o spoljnoj politici i želja da održi imidž velikog pregovarača znači da bi njegova pobeda mogla obnoviti napore ka velikom dogovoru za “rešavanje” normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.

Izveštaji sugerišu da je Trump bio sklon planu — koji su predložili Thaçi i Vučić 2018. godine uz opreznu podršku tadašnje visoke predstavnice EU Federice Mogherini — da se “reši” normalizacija odnosa između Kosova i Srbije redefinisanjem granica Kosova. Takav dogovor bi podrazumevao da Kosovo prepusti svoje opštine sa srpskom većinom u severnom delu u zamenu za oblasti u južnoj Srbiji sa pretežno albanskim stanovništvom. Kurti je bio žestok protivnik ovog koncepta, a nedavni fokus međunarodne zajednice na ZSO čini povratak takvom okviru zastarelim.

Ipak, druga Trumpova administracija mogla bi ponovo oživeti ideju ekonomske normalizacije odnosa prema Sporazumu iz Vašingtona iz 2020. godine, koji su potpisali Vučić i tadašnji premijer Kosova Avdullah Hoti.

Za razliku od potencijalno dramatične promene statusa kvo koju bi pobeda Trumpa donela, Harris predstavlja prilično predvidljivu alternativu i nastavak američke podrške dijalogu posredovanom od strane EU, kao i podsticanje obe strane da učestvuju, bez obzira na opipljive rezultate. Ovo bi moglo biti kritikovano kao slepa podrška manjkavom procesu dijaloga koji se odlikuje nejasnim krajnjim ciljem, nedostatkom ozbiljnog angažovanja od strane jedne ili obe strane ili inherentno patrijarhalnom strukturom i posredovanjem EU.

U celini, Harris nije pokazala nameru da bi značajno odstupila od spoljne politike administracije Biden, bilo da se radi o nastavku vojne pomoći Izraelu, podršci Ukrajini i Tajvanu, ili o daljem podsticanju dijaloga uz EU i upućivanju umerenih i preciznih kritika Kurtijevih jednostranih akcija preko Hoveniera i američkog ambasadora u Srbiji Christophera Hilla. Štaviše, s obzirom na niz globalnih problema s kojima bi Harris trebalo da se suoči, malo je verovatno da bi dijalog između Kosova i Srbije dobio novu pažnju.

Strana pomoć

Druga ključna razlika između Trumpa i Harrisove u vezi s Kosovom je u njihovim različitim stavovima o tome kako i za šta bi trebalo da se dodeljuje američka strana pomoć. Veliki deo strane pomoći koju SAD pružaju dolazi kroz Agenciju Sjedinjenih Američkih Država za međunarodni razvoj (USAID), koja je uložila više od jedne milijarde dolara u Kosovo od 1999. godine. Njen cilj na Kosovu je da sarađuje sa Kosovom kako bi “napredovali u reformama koje će dalje unaprediti napredak zemlje ka punoj evropskoj i evroatlantskoj integraciji”.

Iako su prva dva predsednika 21. veka, Bush i Obama, imali različite poglede na nijanse praksi strane pomoći i na to kakva bi uloga SAD u svetu trebalo da bude, obojica su nadgledali povećanje finansiranja za USAID i ulagali u reforme u organizaciji. Kao i u mnogim drugim stvarima, Trump je to promenio, podnoseći budžetske predloge Kongresu sa smanjenjem finansiranja za USAID i State Department za 30%.

Trump, poznat po tome što nije bio zainteresovan za detalje i nijanse u spoljnoj politici, lično nije mnogo učestvovao u diskusijama o dodeljivanju strane pomoći. Ipak, ljudi oko njega — mnogi od njih desničarski ideolozi koji su pokušavali da na Trumpovu nepredvidljivost stave koherentnu filozofiju — su i dalje suštinski neprijateljski nastrojeni prema ideji da trošenje na globalni razvoj ili poboljšanje života globalne populacije inherentno koristi interesima SAD-a.

Ranije podržavani problemi kao što su promocija prava LGBTQ+ zajednice su prezreni, a administracija je pokušala da smanji programe USAID-a koji su se bavili prevencijom HIV-a/AIDS-a i borbom protiv klimatskih promena. Štaviše, navodno je Trampova administracija pokušavala da preusmeri pružanje strane pomoći sa zemalja kojima je najpotrebnija ka zemljama koje su smatrane američkim “prijateljima”. S obzirom na napete odnose između Kurtija i SAD-a, koji bi se samo pogoršali ako bi Trump i Grenell ponovo došli na vlast, ova podela prijatelj/neprijatelj mogla bi igrati ulogu kao administrativni potez za uskraćivanje pomoći Kosovu.

Tokom Trampovog prvog mandata, Kongres se suprotstavio predloženim smanjenjima strane pomoći, izdvajajući više novca nego što su to Trumpovi budžeti predviđali. Ipak, Trump i njegovi saradnici nastavili su da promovišu planove koji bi drastično izmenili pružanje strane pomoći. Ovo se može videti u “Project 2025”, dokumentu od oko 900 strana objavljenom u aprilu 2023. godine od strane konzervativnog think tank-a Heritage Foundation, koji predstavlja smernice za novog konzervativnog predsednika.

Iako se Trump javno distancirao od “Project 2025” zbog njegovih uglavnom nepopularnih hrišćansko-nacionalističkih ideja, u njegovom stvaranju je učestvovalo 140 ljudi iz prve Trumpove administracije, uključujući šest članova kabineta i četvoro njegovih kandidata za ambasadore.

U stvari, poglavlje o USAID-u iz “Project 2025” napisao je Max Primorac, viši zvaničnik USAID-a iz Trumpovog prvog mandata. Primorac svoje poglavlje započinje tvrdnjom da je Bidenova administracija “izobličila” USAID koristeći ga za promovisanje “podeljive političke i kulturne agende koja podržava abortus, klimatski ekstremizam, radikalizam polova i intervencije protiv navodnog sistemskog rasizma”. Zatim poziva sledeću konzervativnu administraciju da “ukine sve klimatske politike iz svojih programa strane pomoći”, zabrani finansiranje pružalaca usluga abortusa i poveća sredstva za verske organizacije.

Iako Kongres, koji u krajnjoj liniji kontroliše federalnu potrošnju, ima poslednju reč po ovim pitanjima, Trumpova pobeda bi i dalje bila značajna na polju strane pomoći na dva ključna načina.

Prvo, jer prioriteti administracije, čak i ako nisu u potpunosti ostvareni, signaliziraju šta Bela kuća zanemaruje ili podržava. Trumpova pobeda bi osnažila revanšističke snage koje su spremne da diskriminišu LGBTQ+ osobe i održavaju zavisnost od fosilnih goriva na Kosovu i šire.

Drugo, Trumpova kontrola nad Republikanskom partijom sada je mnogo jača nego kada je prvi put pobedio 2016. godine. Njegova pobeda gotovo sigurno bi značila da bi Republikanska partija kontrolisala i Kongres. Ta Republikanska partija je mnogo više “Trumpovska” od one s kojom je morao da sarađuje pre osam godina, jer su gotovo svi republikanci koji su bili kritični prema Trumpu ili otišli u penziju, politički se preoblikovali, dobrovoljno napustili partiju ili su bili isključeni iz nje.

S druge strane, pobeda Harrisove značila bi nastavak prioriteta Bidenove administracije u oblasti strane pomoći. Na najosnovnijem nivou, to bi značilo da bi projekti usmereni na teme kao što su tranzicija ka zelenoj energiji i prava LGBTQ+ zajednice nastavili da se podržavaju. Za Kosovo, pobeda Harrisove bi proširila prioritete Bidenove administracije i podršku inicijativama za tranziciju ka zelenoj energiji, poput Nacionalne energetske strategije, koju je usvojila Skupština Kosova 2023. godine, i prve akcije zemlje u oblasti obnovljive energije, koja je obezbedila 100 megavata solarne energije.

Generalno, Bidenova administracija učinila je stranu pomoć većim i vidljivijim delom svoje ukupne spoljne politike, imenujući Samanthu Power — poznatu svojevremeno kao novinarka koja je izveštavala o ratovima tokom raspada Jugoslavije i kao ambasadorka SAD-a u UN-u u drugom Obaminom mandatu — za administratorku USAID-a. Kao udeo ukupnog BDP-a, strana pomoć SAD-a dostigla je najviši nivo u poslednjih 40 godina pod Bidenom, iako je i dalje manja nego u većini zemalja EU.

USAID je takođe 2023. godine pokrenuo svoju LGBTQI+ politiku inkluzivnog razvoja kao deo koordinisanih napora celokupne vlade da integriše posebnu pažnju na LGBTQ+ prava u okviru vladinih institucija. Pobedа Harrisove u novembru 2024. značila bi nastavak ovakvih napora, dok bi Trumpova pobeda mogla značiti njihovo potpuno ukidanje.

Put napred

Za birače u SAD-u, izbori 2024. predstavljaju oštar izbor između dvoje kandidata čije se različite pozicije značajno odnose na budućnost američke demokratije, napore u borbi protiv klimatskih promena, osiguranje prava na abortus za buduće generacije, ulaganje u energetsku tranziciju i mnoge druge teme. Iako postoje neki — demokrate i nezavisni akteri kritični prema američkoj podršci Izraelu, te konzervativci koji podjednako preziru Trumpovu ličnost koliko se plaše politike Harris i razne druge nišne grupe — za koje je izbor izazov, razlike između dvoje kandidata i vizije budućnosti koje oni nude su jasne.

Međutim, da li će Harris ili Trump zauzeti mesto u Ovalnom kabinetu, imaće globalni uticaj. Iako je unipolarni trenutak devedesetih davno prošao, ono što se dešava u američkoj politici i dalje utiče na svet. Kosovo, kao zemlja čija je borba za nezavisnost imala snažnu podršku SAD-a i čija politika ostaje isprepletena sa SAD-om na dobar i loš način, biće posebno pogođena ishodom izbora.

Osim nepredviđenih događaja, pobeda Harris u novembru produžila bi status kvo odnosa između Kosova i SAD-a. To znači visoku podršku Kosovu za eventualni ulazak u evroatlantske institucije, uslovljeno uspehom u dijalogu o normalizaciji sa Srbijom, kao i finansiranje strane pomoći usmerene na promovisanje dobrog upravljanja, pomoć u tranziciji ka zelenoj energiji i nastavak podrške pravima LGBTQ+ zajednice.

Trumpov povratak u Belu kuću, ovaj put sa timom zasnovanim isključivo na lojalnosti, ugradio bi duboko izolacionistički pogled u najmoćniju kancelariju na svetu. To bi ugrozilo koheziju NATO-a, nastojalo da reši normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije jednim potezom koji bi mogao da podriva suverenitet Kosova i smanjilo stranu pomoć, kako u ukupnom iznosu, tako i u vrstama programa koji bi dobijali finansiranje iz SAD-a.

Specifičnosti izbornog sistema SAD-a znače da je Harris, koja trenutno vodi u proseku nacionalnih anketa sa oko 2 procenta prednosti, i dalje blago u zaostatku u odnosu na Trumpa. Ostaje da se vidi da li može povećati svoju prednost u većinskom glasanju i obezbediti stabilniji put do pobede kroz Elektorski koledž i ključne države. Ono što je jasnije jeste da će posledice toga ko pobedi imati značaj širom sveta, od Pensilvanije do Prištine, od Mičigena do Mitrovice.

Feature image: Atdhe Mulla / K2.0