Shaunak Mahbubani: Kada neko sa strane priča tvoju priču, često dolazi do pojednostavljivanja složenosti
Kustoskinja govori o kreiranju izložbi, rušenju hegemonija i preispitivanju prošlosti.
Čim čujete magnetičnu dance-pop pesmu kako dopire iz jedne od soba sivog Grand hotela u Prištini, nemoguće je odoleti da ne zavirite unutra. Pesma “Intifada on the Dance Floor” palestinskog umetnika Bashara Murada kombinuje house ritmove sa arapskim instrumentima i, kao većina njegovih radova, bavi se nasiljem svakodnevnog života Palestinaca/ki, izraelskom okupacijom i svakodnevnim radostima palestinskog naroda.
Muradova pesma, zajedno sa delima još 19 umetnika/ca sa Balkana i šire, izložena je u okviru postavke “Umotani u senku slobode,” koju je kurirala Shaunak Mahbubani, nomadska kustoskinja i spisateljica sa sedištima u Berlinu, Nemačka, i Mumbaju, Indija.
Za ovu izložbu, Mahbubani je radila sa asistentskom kustoskinjom Anilom Kabashi, istoričarkom umetnosti i spisateljicom iz Kosova. Ova velika izložba, prva takve vrste, organizovana je od strane kosovske NVO Sekhmet Institute i istražuje savremene složenosti kvir identiteta, “nastojeći da preusmeri prioritete ka onima u senci i na marginama nenormativnog,” kako stoji u kustoskom tekstu izložbe.
Prostor izložbe, koji obično karakterišu surovi betonski zidovi, transformisan je u prijatno okruženje sa prostorom za sedenje u centru. Ovaj prostor deluje kao mesto za građenje prijateljstava, okružen radovima koji, iako su fokusirani na kvir tematiku, bave se pitanjima nasleđa, tradicije, kolonijalizma, kvirfobičnog nasilja, bolesti i brisanja, između ostalog.
Tamo posetioce/teljke obavijaju dve pesme koje vise na tkanini, jedna naspram druge — jedna je pesma pesnikinje Ledije Dushi iz Albanije, koja je inspirisala naziv izložbe i nosi naslov “Ndryshue” [Promena], napisana 1999. godine, a druga je “Bahem” [Postajem] pesnikinje Urese Ahmeti iz Kosova, napisana 2024. godine. Obe, licem u lice, kao da se međusobno čuvaju, simbolizuju sećanje, priznavanje i odavanje počasti nasleđima kvir predaka/tkinja i srodnih pokreta, govoreći o međugeneracijskoj povezanosti koju izložba naglašava.
U različitim sobama, koje se besprekorno nadovezuju bez vrata, radovi umetnika/ca učesnika/ca spajaju se kako bi ispričali važne priče. Ovi radovi uključuju arhivske fotografije iz 19. veka iz Albanije koje prikazuju Albance u prisnim, homosocijalnim pozama, fanzin “Kraximo” koji vode seksualni/e radnici/e iz Grčke, digitalne otiske koji kombinuju tradicionalne bugarske simbole sa savremenim kvir perspektivama i manifest o pravima romske kvir i nebinarne populacije u Slovačkoj. Prema Mahbubani, ova izložba je osmišljena da “izbegne sterilni način postavljanja evropskih izložbi” i ospori bilo kakvu distancu između posmatrača/ice i umetničkog dela, otvarajući se za više čula i interpretacija.
Zajedno, ovi radovi pričaju veću priču, sa pitanjima slobode u centru. Oni ističu “manje trenutke radosti, prijateljstva koja se formiraju, načine na koje nalazimo otpornost koja možda nije odmah vidljiva,” kako kaže Mahbubani.
Dok je izložba otvorena do 29. septembra 2024. godine, K2.0 je razgovarala sa kustoskinjom Mahbubani o kreiranju izložbi, rušenju hegemonija i preispitivanju prošlosti.
K2.0: Kada ste dobili poziv da kurirate ovu izložbu u Prištini, koje su bile Vaše prve misli?
Shaunak Mahbubani: Ono što je za mene bilo, i što još uvek jeste, zaista uzbudljivo, jeste izgradnja razgovora, uspostavljanje dijaloga van okvira zapadne Evrope. To je nešto što pokušavam da radim u svim svojim projektima, čak iako sam bazirana u Berlinu. Zbog načina na koji resursi i prilike cirkulišu u umetničkom svetu uopšte, uvek pokušavam da pronađem načine da podrivam hegemoniju zapadne Evrope i njenu centralnost, koristeći resurse i mobilnost koja postoji tamo, ali da razgovore vodimo po našim uslovima. Postojala je želja da ispričamo naše priče po našim uslovima, kvir priče po našim uslovima.
Kada kažete da pričamo naše priče “po našim uslovima,” na šta tačno mislite?
Dugi niz godina, kvir priče su pričali ljudi koji nisu kvir, jer je bilo previše opasno da to radimo sami/e, nismo imali/e resurse ili su nas smatrali nedovoljno sposobnim da to izvedemo.
Ono što se tada dešava – a to prevazilazi samo pitanje kvir identiteta – jeste da, kada neko drugi, neko sa strane, priča tvoju priču, često dolazi do pojednostavljivanja složenosti. Postoji deo priče koji se naglašava, a vrlo često su to traumatičniji delovi. Ali ono što se često propusti su manji trenuci radosti, prijateljstva koja se formiraju, načini na koje pronalazimo otpornost, a koji možda nisu toliko vidljivi.
Puno radim sa teorijom jamajčanske teoretičarke Sylvije Wynter. Ona predlaže koncept autopoiesisa, ili samostvaranja, gde kaže da moramo povratiti moć da sami pričamo svoje priče kao način da se postavimo kao potpuna i složena ljudska bića. Mislim da je ta sposobnost da nas vide kao potpune i složene osobe veoma važna, a to nam je bilo uskraćeno vekovima.
Vaša izložba okuplja 20 umetnika/ca iz različitih disciplina, medija, formata i zemalja. Kako je izgledao proces sastavljanja ove izložbe?
Ono što me uvek uzbuđuje kada pravim izložbe, kada kuriram, jeste mogućnost stvaranja ovakvog polifonog razgovora. Mislim da sve moje grupne izložbe teže da stvore prostor koji omogućava susret sa različitim formatima, ali i proširuje osnovnu ideju o onome što mislimo. Dakle, ne postoji jedna definicija kvir identiteta u ovom prostoru. Svako donosi svoju perspektivu iz svoje sredine. Ponovo, razmišljajući autopoetički, svako promišlja kroz svoje priče i svoje zajednice.
Proces je takođe bio raznovrstan kao i dela koja vidite. Pratili smo tri glavne niti u pronalaženju umetnika/ca.
Prva je bila istraživanje na terenu ovde u Prištini. Mi [kustoski i izložbeni tim] imali/e smo intenzivan istraživački period na početku projekta, gde smo se sastali/e sa mnogim, gotovo svim kvir umetnicima/ama i organizacijama u gradu, kao i sa onima iz dijaspore iz regiona. Bilo mi je veoma važno da odgovorim na ono što se dešava u ovom kontekstu. Ne verujem u proces u kojem samo donosim ideje spolja i spajam ih zajedno.
Postoji stalni pogled prema Evropi i ideja o Evropi kao slobodnom prostoru, mestu gde se stiče sloboda. Ali, za nas koji tamo živimo, znamo da to nije uvek slučaj.
Takođe smo želeli/e da pronađemo način da uključimo umetnike/ce iz balkanskog regiona sa kojima možda nismo bili/e povezani/e. Koristili/e smo hibridni pristup. Mnogi/e umetnici/e su bili/e pozvani/e, ali smo takođe raspisali/e i javni poziv za umetnike/ce koji/e možda nisu u našim mrežama. Na primer, rad Nande Agić [vizuelna umetnica i grafičarka iz Sarajeva], prelepe grafike koje su stigle iz Bosne za ovu izložbu, došao je upravo kroz taj javni poziv.
Treći pristup bio je pozivanje međunarodnih umetnika/ca koji/e proširuju neke od ovih razgovora, ali i postavljaju određena pitanja u okviru lokalnih ili regionalnih konteksta. Za mene je bilo veoma važno da pozovem umetnike/ce druge boje kože. Shvatila sam da postoji stalni pogled prema Evropi i ideja o Evropi kao slobodnom prostoru, mestu gde se stiče sloboda. Ali, za nas koji tamo živimo, znamo da to nije uvek slučaj. Zato smo pozvali/e umetnike/ce druge boje kože koji/e bi vodili/e dijalog sa radovima koji su razvijani ili razmatrani.
Na primer, bilo je zaista značajno imati ovaj razgovor sa Robertom Gabrisom, koji je poreklom iz Slovačke, a bavi se iskustvom diskriminacije Roma/kinja i višestruke marginalizacije romskog identiteta i kvir identiteta.
Vidljivost se često ističe kao jedna od najvažnijih stvari za kvir prava. Međutim, ti govoriš o sukobu između vidljivosti i bezbednosti.
Otkad postoji medijska era, vidljivost je na neki način postala valuta. Na taj način je i stvorena kultura slavnih. To se još jače prenosi na naše živote kroz pojavu društvenih mreža.
Ova ideja o mikro-slavnoj osobi ili influenseru/ki zasniva se na tome koliko je neko vidljiv/a, koliko lajkova ili kakvu interakciju dobija. Često izgleda kao da je u današnjem svetu jedini način da se uspe kroz stalno forsiranje vidljivosti i algoritama. Ali to ne postoji samo u medijima. Još jedno mesto gde se ovo pojavljuje, a o kojem se ne govori toliko, jeste pravni sistem. Pravni sistem zahteva da se učinimo vidljivim kako bismo dobili bilo kakva prava. Ako nisi subjekt koji je prepoznat u očima zakona, ne možeš dobiti nikakva prava.
Zbog toga, jer kvir ljudi nikada nisu bili zakonski priznati, nismo imali nikakva prava pre svih borbi koje su se vodile poslednjih decenija. Ali ono što se često dešava jeste da dolazi do uprošćavanja identiteta kada smo primorani/e da se uklopimo u te zakonske okvire, i u oba slučaja mislim da se ne primećuje vrsta nasilja koja s tim dolazi.
Upoznala sam trans osobe na Kosovu koje se bore da promene svoje zakonske markere i u toj borbi su morale da se učine vidljivim, kako u očima zakona, tako i u širem javnom prostoru. Dobijale su višestruke pretnje smrću. Znam da je u slučaju Lenda [Lend Mustafa, trans muškarac i istaknuti aktivista za LGBTQ+ prava na Kosovu] bio pokušaj da ga pregaze autom. To je samo jedan od primera nasilja s kojim se suočavaju kada postaju vidljivi, naročito u kontekstu rodnog neslaganja, ali i u javnim ispoljavanjima nežnosti.
To vidimo i u Astritovom radu ovde [Astrit Ismaili, multidisciplinarni/a umetnik/ca, performer/ka i koreograf/kinja rođen/a u Kosovu, živi u Amsterdamu]. Kada lik Siki — polu-autobiografski bazirana na Astritovom detinjstvu — prolazi kroz transformaciju, dolazi do svog identiteta i izlazi na ulicu, napada je jedna homofobična, veoma, veoma mačo banda.
Često su to uvrede, ljudi koji upiru prstom i smeju se, ali to može biti i mnogo opasnije. To je nešto što je prisutno u našim životima, u životima svih nas kvir osoba, i što se i danas dešava širom sveta, čak i u Berlinu. Ta druga strana vidljivosti se često previđa kada ljudi kažu “oh, želim da ti pružim platformu” ili “želim da ispričam tvoju priču i to će biti dobro za celu zajednicu.” Ali šta je sa tom osobom koja je zapravo tada u centru pažnje i na većem riziku da doživi ovakvo nasilje, a često se na kraju s tim suočava sama?
U svom kustoskom tekstu kažete: “Među svetloputim ljudima koji deluju više smeđe nego belo, složene istorije ratova i gusti rodbinski odnosi čine da moje iskustvo u Prištini deluje bliže Nju Delhiju nego Berlinu.” Šta to znači?
Mislim da je to svakako rečenica koja pravi iskorak, i nisam bila sigurna kako će ovde biti prihvaćena, ali to je nešto što sam osetila od prvog puta kad sam došla. Postoji određena vrsta privilegovanosti, određena vrsta nadmenosti i isključivosti za koju mislim da se nalazi u srži belačkosti. Putujući po evropskom kontinentu, nisam znala da li ću se s tim susresti. Ali bila sam iznenađena i izuzetno srećna kad sam shvatila da se to ovde ne dešava.
Postojala je osećaj dobrodošlice, entuzijazma, otvorenosti u interakciji, zbog čega sam o tome počela da razmišljam dublje. To me je zaista nateralo da preispitam vezu između belačkosti i boje kože, i kako ona nije tako očigledna kao što možda deluje.
U jednoj od naših ranih razgovora, jedna osoba mi je pričala o odnosu svoje majke prema svom identitetu i neću sada ulaziti u celu priču, ali iz moje perspektive, to je bio onaj “aha” trenutak kada sam shvatila da sam imala potpuno isti razgovor sa svojom majkom.
U prvim danima mog promišljanja o rodnom identitetu i prelaska ka ženstvenijem izražavanju, posećivala sam dom svojih roditelja i nosila minđuše i lak za nokte, nešto s čime sam tada još uvek eksperimentisala. Trebalo je da idemo kod jedne tetke i moja mama je rekla: “Šta god da radiš kod kuće je u redu, ali kad idemo kod njih, nemoj nositi sve te stvari.” To je bio trenutak otkrića, shvatanja da ovaj sistem porodičnih veza, gde nalazimo toliko podrške, takođe donosi određenu vrstu ograničenja, i da to postoji na vrlo sličan način ovde.
Mislim da ta privrženost porodici, prema društvenim strukturama, želja da se pregovara sa identitetom kako bi se sačuvala porodična struktura, veoma podseća na ono što nalazim u Indiji i drugim mestima gde sam živela i radila, poput Meksiko Sitija ili Lagosa. Tako da me ta dva primera čine da osećam da su ovdašnje realnosti mnogo više povezane s Indijom, i to je dodatno pojačalo potrebu da prikažemo umetnike/ce druge boje kože i da nekako podstaknemo preorijentaciju solidarnosti prema Globalnom Jugu.
Šta je s binarnim odnosom između Nju Delhija i Berlina?
Korišćenje Nju Delhija i Berlina je jednostavno povezano s prostorima koje dobro poznajem. Ali nije reč o stvaranju jednostavne binarnosti, jer čak i unutar svakog prostora postoje različiti nivoi privilegije. Čak i u Indiji, na primer, privilegija je duboko ukorenjena duž kaste. Oni koji su na vrhu kastinske hijerarhije imaju mnogo veći pristup akademskim, društvenim i umetničkim prostorima. Ja sam negde u sredini piramide i mogu da vidim pozicije s obe strane. Mislim da mi to daje određenu perspektivu da razumem da je ta binarnost mnogo složenija. Neko ko je privilegovan na Globalnom Jugu može zapravo imati veći pristup nego neko ko se nalazi na dnu hijerarhije moći čak i unutar Zapadne Evrope.
Jedan od primera takvog američko-evropskog diskursa jeste insistiranje na autovanju. To je bio veliki zahtev u ranim kvir pokretima u SAD-u. Čak postoji i Nacionalni dan autovanja [11. oktobar]. Ali za nas, koji živimo u tesno povezanim porodičnim okruženjima van zapadnog sveta, i nemamo istu vrstu socijalne sigurnosti ni državne podrške, to ne može biti posmatrano na isti način.
Izolacija je ogroman problem u kvir zajednicama u Evropi, jer nema nikoga ko će te uhvatiti kada padneš.
Ne možemo jednostavno kopirati načine na koje su te mreže funkcionisale, niti gestove koji su tada uspevali. Mislim da postoji mogućnost, na primer, za duži, blaži proces autovanja. Onaj koji zahteva više rada, koji podrazumeva više pregovaranja o identitetu, mnogo težih razgovora s našim roditeljima, s porodicom. Proces koji nam omogućava da zadržimo taj porodični ili širi rodbinski sistem koji nam je toliko važan. To takođe znači manju učestalost osećaja otuđenosti.
Izolacija je ogroman problem u kvir zajednicama u Evropi, jer nema nikoga ko će te uhvatiti kada padneš. Koliko god da su važne izabrane porodice, moram da priznam da sam imala puno sreće što sam našla svoju izabranu porodicu. Ne bih ih ni pronašla da nisam bila u Berlinu. Oni dolaze iz svih delova sveta — niko od njih nije Nemac, ali su se svi okupili u Berlinu jer tamo postoji mogućnost da se ljudi sretnu.
Ipak, mislim da ponekad postoji potreba da se oslonimo na svoje biološke porodice, za neka mesta gde nas oni najbolje poznaju. Važno je da ne upadnemo u zamku otuđenosti, izolacije, valuta vidljivosti. Način na koji funkcionišu društvene mreže, način na koji influenseri/ke na Instagramu u SAD-u zarađuju novac je kroz tu vrstu performativnosti. Mislim da imamo mogućnost da poremetimo i probušimo rupe u tim konvencijama.
Vidim da je preispitivanje prošlosti i novo angažovanje s njom ključno za Vaš rad. Kako se Vi nosite sa nasleđem?
U kvir pokretima često imamo osećaj amnezije, sve se kreće tako brzo i svako želi da bude onaj/ona ko je prvi/a nešto uradio/la. Imamo tendenciju da izgubimo poštovanje prema onima koji su radili/e, čak i na nevidljive načine, koji su se borili/e pre nego što su postojale sigurne arhive ili koji/e nisu želeli/e da se stave u vidljive arhive. Kada ih priznamo, odamo im poštovanje i stanemo na njihova ramena, možemo da idemo mnogo dalje. U tom procesu se javlja i taj važan osećaj da nismo sami/e. Mislim da je takođe veoma važno obratiti pažnju na susedne pokrete koji su se borili za to da marginalizovani identiteti budu shvaćeni ozbiljno i da dobiju dostojanstvo.
Na primer, kada sam na početku istraživačkog procesa naišla na pesmu Ledije Dushi, duboko sam osetila kako se ta pesma odražava na borbe koje danas vodimo. Bilo mi je jasno da nije dovoljno samo upotrebiti njenu pesmu kao naslov, već da moram više da se angažujem s njenim radom na način koji može imati određeni “život nakon života.”
Zato sam angažovala Uresu [Ahmeti], osobu koja može biti viđena u lozi pesnika/inja iz koje potiče Ledia, čime sam izrazila želju da se istraži kako kreativni procesi, kako procesi stvaranja izložbi, mogu generisati povezanosti, stvarati reciprocitete i na neki način ponuditi kreativnu ljubav onima koji su se borili/e pre nas. Širenje perspektive omogućava nam da vidimo da će nastavak ovog rada imati uticaj na širu vremensku liniju.
Takođe, ja potičem iz istorije raseljavanja. Moja porodica je bila primorana da se preseli iz oblasti koja se sada nalazi u Pakistanu u Indiju kada je došlo do podele potkontinenta. Ne poznajem mnogo svojih predaka/inja. Stoga, prilikom organizovanja izložbi, priznajući te prisutnosti, mislim da se takođe izražava oda povezivanju sa precima/tkinjama s kojima nemam neposrednu vezu. Kvir osobe su tokom vekova imale vrlo nisku očekivanu životnu starost. Ovaj proces prepoznavanja predaka/inja takođe ukazuje na to da možemo imati ispunjene živote, a zadržavanje tog saznanja nam omogućava da idemo napred.
Vi ne samo da priznajete ono što je ranije učinjeno, već u ovoj izložbi postoje dela koja preuzimaju tradiciju, ponovo je tumače, pa čak i menjaju. Da li u tome postoji napetost?
Uvek postoji otpor prema promenama, a oni/e koji/e su na čelu tih promena suočavaju se sa određenim oblicima nasilja. To je kontradikcija vidljivosti. Izložba želi da proizvede ideju tradicije kao područja koje nije statično. Uvek je podložno promenama. Ono što danas znamo je ono što je ostalo u arhivima, u našim istorijskim knjigama, u javnoj memoriji.
Međutim, to su uvek inicirali/e i transformisali/e oni/e koji/e su to proživljavali/e. Mislim da umetnost ima tu moćnu mogućnost da izazove te transformacije. Kada gledamo rad Krisa [Kristiyan Chalakov, bugarski vizuelni umetnik] koji preispituje bugarske tradicije, postavlja se pitanje: zašto neusklađenost sa rodnim normama ne bi mogla da bude nacionalna tradicija?
U Vašoj kuratorskoj belešci takođe spominjete kvir pretke/inje koji/e su “kolonijalnim epistemološkim nasiljem učinjeni/e nevidljivim.” Možete li to pojasniti?
Dakle, postoji još jedna teza koju sam razvijala i koja razmišlja o načinima lečenja povređenih arhiva, kako ih volim zvati. Često smo snažno svesni gubitka života, imovine ili zemlje — imovina kao veoma prošireni prostor — koji dolazi kao deo kolonijalizma.
Ali postoji i veoma važno epistemološko nasilje koje je u osnovi kolonijalizma i koje nas čini zaboravnim na to ko smo i odakle dolazimo, kako bi kolonijalne narative mogli nametnuti i olakšali asimilaciju, a otpor suzbijali.
Rad Pira [Piro Rexhepi, istraživač koji se bavi presekom religije, seksualnosti i kolonijalnosti] otkriva postojanje različitih rodnih i seksualnih identiteta na Balkanu u 18. veku i ranije. Postoji jedna slika na kojoj vidimo evropskog vojnika, italijanskog vojnika, kako kažnjava osobu koja ne prati rodne norme, što je zapravo simbolično za uvoz homofobije.
Takva vrsta imperijalnog licemerja i dalje postoji i danas, i to je nešto što bih želela da ljudi ponesu kao zaključak iz ove izložbe.
U Indiji, na primer, u Južnoj Aziji, kada su Britanci došli, klasifikovali su trans osobe pod Zakon o kriminalnim plemenima.
Va-bene [Elikem Fiatsi] iz Gane govori o tome kako hrišćanstvo i dalje nameće određenu politiku kvirfobije, što dovodi do stvaranja opasnih anti-kvir zakona širom Afrike. Ona se snažno bori protiv jednog takvog zakona u Gani, ali znamo da slični zakoni već postoje u Nigeriji i Ugandi.
Američki ambasador će stajati na čelu Parade ponosa ovde u Prištini, ali istovremeno američki lobiji podržavaju anti-kvir zakone u Gani, kao i usvajanje anti-trans zakona u njihovoj sopstvenoj zemlji. Takva vrsta imperijalnog licemerja i dalje postoji i danas, i to je nešto što bih želela da ljudi ponesu kao zaključak iz ove izložbe.
Odlučili ste da se bavite Palestinom u vreme kada se vodi aktivna rasprava o cenzuri umetnosti vezane za Palestinu i palestinskih umetnika/ca. Kako ste doneli tu odluku?
To zapravo nikada nije bila dilema. Postoji više motiva koji su me doveli do toga. Jedan od njih je priznavanje prošlosti Kosova kao okupirane države i pružanje solidarnosti, uz priznavanje te prošlosti, drugim regionima koji su trenutno okupirani. Imamo umetnike/ce i iz Palestine, kao i iz Kašmira, koji šire tu ideju da niko od nas nije slobodan/a dok svi/e nismo slobodni/e. Pitanje Palestine je bilo podvrgnuto mnogim oblicima cenzure. Posebno u Nemačkoj, gde živim, veoma je opasno otvoreno govoriti o Palestini.
Postoji višestruka marginalizacija kvir ljudi u regionima pod militarizacijom i okupacijom.
Ali mislim da je ovo pitanje koje leži u samom srcu izazivanja evropske i američke hegemonije. Jedan/a moj/a prijatelj/ica umetnik/ca iz Kašmira je zapravo rekao/la da će oslobođenje Palestine zahtevati od nas da preispitamo sve naše društvene strukture. S obzirom na njen položaj, na podršku koju dobija od imperija, i na nekažnjivost koju vidimo prema Izraelu, postaje ključno pitanje s kojim moramo da se bavimo u bilo kakvoj potrazi ili istraživanju slobode. Postoji višestruka marginalizacija kvir ljudi u regionima pod militarizacijom i okupacijom. Mislim da je izuzetno važno istaknuti to i u širim razgovorima.
Takođe, izbor ove specifične pesme [u izložbi] ima poseban značaj. Bashar Murad kaže “Intifada na plesnom podijumu”, pozivajući nas da ne odvajamo naše kvir prostore od ovih politika, već da ih prožmemo kada se zabavljamo, sklapamo prijateljstva, ili vodimo ljubav. Definicija kvir identiteta, kako je ja lično vidim, nije u borbi za pravo na brak i nasledstvo, već u borbi za pravo da svi/e budemo slobodni/e.
U ovoj izložbi takođe se bavite temama raznih bolesti, invaliditeta i HIV-a, koje se često smatraju pitanjima iz prošlosti. Koji je bio proces razmišljanja iza toga?
Jedna od motivacija za okupljanje odabranih umetnika/ca jeste i razmišljanje o tome ko postoji na marginama i u senkama same kvir zajednice. Mislim da su među nama oni/e koji/e su hronično bolesni/e ili imaju invaliditet, i kažem “mi”, jer i sama živim s HIV-om, što nije uvek lako za razgovor. Mislim da se često ove teme izostavljaju sa kvir platformi jer nisu zabavne, nisu sjajne, nisu uzbudljive na isti način.
Kada sam čula priču Liki [Arlinda Morina], koja je hospitalizovana zbog leukemije, veoma rano u fazi istraživanja, znala sam da je to razgovor koji želim da uključim u izložbu. Zato što ne govori samo o bolesti, već i o njenoj vezi s telom, izolacijom, ponovnom otkrivanju ili redefinisanju identiteta. Mislim da je prepoznavanje potrebe da se stvori više prostora za osobe s invaliditetom, imunokompromitovane, hronično bolesne ljude unutar naših pokreta, unutar naših prostora, unutar naših plesnih podijuma, nešto što organizatori/ke treba ozbiljnije da shvate.
Na kraju, kada u Vašoj kuratorskoj belešci kažete da način na koji postavljate radove u prostoru teži izbegavanju sterilnog postavljanja koje je karakteristično za evropske izložbe, šta mislite pod tim?
Mislim da evropski diskurs često pokušava da tretira umetničko delo, a posebno to dolazi i od tržišnih pritisaka, kao sveti objekat koji zahteva mnogo prostora oko sebe da bi se video sam, da bi bio viđen samo u svom značenju, da ne bude uznemiravan drugim faktorima oko njega.
To gotovo čini da izgleda kao oltarna slika, kao način da se na to nametne vrednost. Ono što sam želela da uradim ovde jeste da stvorim razgovore u blizini radova, da kreiram intimnosti između određenih radova koje zatim omogućavaju da se pojave višestruka značenja.
Često u tom užurbanom okruženju, u haotičnoj gužvi — bilo da je u pitanju protest, plesna pista ili čak bazar — stvara se određena energija u intimnom haosu. To je nešto što sam pokušala da unesem u ovaj prostor — da se radovi vide u intimnosti, da se više radova postavi u iste prostore, da se pokušaju iskoristiti ti tačno određeni prostori na načine na koje nisu korišćeni u prošlosti, da se sugeriše da možemo poštovati gledaoce/teljke i omogućiti im da prave razliku između radova, dok ih istovremeno posmatraju zajedno, stvarajući mogućnost da se pojavi mnogo više značenja.
Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0