“Ovde nam je bolje nego u Beogradu,” kaže mi devetnaestogodišnji Abid Tasal dok razgovaramo u prihvatnom centru za azilante/kinje u Sjenici, na jugu Srbije. Sedi u invalidskim kolicima, s levom nogom u debelim zavojima i desnom rukom u gipsu. Objašnjava da su te povrede nastale dok je bio u Beogradu, u avgustu 2024. Dok su spavali u napuštenoj zgradi, on i ostali su čuli kako im se policija približava. U panici su skočili kroz prozor, očajnički pokušavajući da pobegnu.

Srbija je ključna tranzitna zemlja na takozvanoj Balkanskoj ruti, glavnom putu za ljude u pokretu — izbeglice, tražioce/teljke azila i migrante/kinje — koji pokušavaju da stignu do EU. Godine 2015. došlo je do naglog porasta ljudi u pokretu koji su bežali od građanskog rata u Siriji, kao i iz drugih država koje su se suočavale sa siromaštvom i nestabilnošću, preko Balkanske rute. Te godine, više od milion ljudi je stiglo u Evropu pomorskim putem. Od tada, ruta je ostavila hiljade tražilaca/teljki azila zarobljene u pravnom i fizičkom vakuumu.

Balkanska ruta sada je jedan od najopasnijih migracionih puteva u Evropi. Humanitarne organizacije izveštavaju i dokumentuju rasprostranjeno zlostavljanje, uključujući takozvane “pushback” akcije. Pushback, što na engleskom znači “odvraćanje,” odnosi se na situacije kada se osobe koje pokušavaju da pređu u neku zemlju članicu EU vraćaju nazad u zemlju nečlanicu iz koje su ušle, često bez mogućnosti da podnesu zahtev za azil. Pushback krši princip zabrane prisilnog vraćanja iz 1951. godine izbegličke konvencije, koju su ratifikovale sve države članice EU. Granične vlasti, uključujući Evropsku agenciju za graničnu i obalsku stražu (Frontex), često sprovode pushback na spoljnim granicama EU.

Ljudi koji pokušavaju da stignu do EU izloženi su i fizičkom i seksualnom nasilju, proizvoljnim zatvaranjima, pljačkama i zastrašivanjima. U nekim slučajevima, lekari u kampovima su im propisivali psihotropne lekove; skidani su i njihove stvari su spaljivane; suočavali su se sa zastrašivanjem pomoću pasa i upotrebom “specijalne vode” koja izaziva teške reakcije na koži.

Sporazumi poput memoranduma iz 2022. između Austrije, Mađarske i Srbije, kao i sporazumi Evropske komisije sa Bugarskom i Rumunijom o saradnji na granicama, učinili su ove prakse češćim. Takvi sporazumi imaju za cilj da ojačaju kontrole na spoljnim granicama EU i pojednostave procese azila i vraćanja.

Pored toga, Evropski parlament je u aprilu 2024. usvojio Novi pakt o migracijama i azilu, koji je zatim u maju 2024. odobrio Savet Evropske unije. Pakt dodatno pooštrava granice EU kroz nove mehanizme granične kontrole i partnerstva sa susednim i tranzitnim zemljama, a takođe omogućava državama članicama da plate kako bi izbegle prihvatanje svoje proporcionalne kvote tražilaca/teljki azila.

Amnesty International i Human Rights Watch osudili su pakt kao “katastrofu za migrante/kinje i tražioce/teljke azila,” a “igra” prelaska preko Zapadnog Balkana postala je gotovo nemoguća. “Igra” je, naime, naziv koji ljudi u pokretu koriste za pokušaje prelaska granica.

Bugarska, gde pushback označava početak “Igre”

Upoznala sam dvadesetčetvorogodišnjeg Hamzu, čije je ime promenjeno kako bi se zaštitio njegov administrativni status, u neformalnom naselju blizu srpsko-hrvatske granice pre godinu dana. Pobegao je iz Avganistana 2022. godine, nakon što su mu pretili talibani zbog njegovog rada kao novinara, i rekao da su ga bugarske granične policijske snage deset puta vraćale nazad. “Deset puta sam pokušao da pređem, i deset puta su me vratili u Tursku,” prisetio se.

Svedočenje Hamze sam prikupila dok sam volontirala za organizaciju No Name Kitchen (NNK) 2023. godine. NNK je nevladina organizacija koja je aktivna u regionu od 2017. godine. Organizacija je prikupila hiljade svedočenja poput Hamzinog kako bi dokumentovala i osudila nasilje na granicama, pružala pravnu pomoć, medicinsku negu i delila hranu i odeću ljudima u pokretu, dok je istovremeno ukazivala na zlostavljanje na granicama. 

Prema podacima Bugarskog helsinškog odbora, 2022. godine bilo je 5.270 pushback akcija, u kojima je učestvovalo 87.650 ljudi na granici Bugarske sa Turskom. Ulazak Bugarske u Šengenski prostor 31. marta 2024. godine samo je pogoršao situaciju, jer su granične kontrole pooštrene kako bi se uskladile sa Šengenskim zahtevima. 

Ove akcije deo su Okvira za saradnju u vezi sa upravljanjem granicama i migracijama, koji je dogovoren u martu 2024. godine. Ovaj sporazum, koji obuhvata obaveze i Bugarske i Rumunije u vezi sa migracijama, bio je uslov za njihovo delimično pristupanje Šengenu. Kroz ovaj okvir, Bugarska je dobila 85 miliona evra iz Evropskog instrumenta za upravljanje granicama i vizama.

Bugarska granična policija izvestila je da je broj pokušaja prelaska granice u 2024. godini bio tri i po puta manji nego u 2023. Aktivisti/kinje iz organizacije Medical Volunteers International (MVI) rekli/e su mi da je ovo rezultat većih ulaganja EU u sprovođenje graničnih kontrola u Bugarskoj. Između januara i maja 2024. godine, 15.000 pokušaja prelaska bilo je “sprečeno,” u poređenju sa 55.000 u istom periodu 2023. godine. Kada zvanični izveštaji koriste termin “sprečeno,” obično je to eufemizam za pushback, koji krši princip zabrane prisilnog vraćanja (non-refoulement).

Hamza je opisao kako su ih policajci pronašli tri dana nakon što su prešli tursko-bugarsku granicu, zajedno sa još 25 osoba iz Afganistana. “Skinuli su nas do gole kože, ukrali naše stvari i tukli nas pendrecima dok nismo mogli da se pomerimo,” rekao je. “Pustili su pse na nas i smejali se dok su nas napadali,” pokazujući fotografije svojih povreda. Nakon napada, natovarili su ih u automobile i vratili u Tursku, bez ikakve mogućnosti da zatraže azil, što predstavlja kršenje principa zabrane prisilnog vraćanja.

Nakon što je prošao kroz Bugarsku, Hamza se našao u Srbiji upravo u trenutku kada je država pristala da pokrene zajedničku policijsku akciju sa Mađarskom, koja je imala za cilj “borbu protiv organizovanog kriminala i neregularnih migracija.” Dana 23. avgusta 2023, poslao je upozorenje timu NNK-a preko WhatsApp-a da ne dolaze u naselje u kojem se nalazio.

“Nemojte dolaziti danas, policija je uništila sve,” pisalo je u njegovoj poruci. Kada je tim stigao, naselje je bilo potpuno uništeno, a desetine ljudi su bile isterane. Hamza je imao sreće i uspeo je da se sakrije od policije. Dva dana kasnije, “nastavio je Igru” i nekoliko nedelja kasnije stigao u Nemačku, gde još uvek čeka da mu se reši slučaj za azil. 

Njegova poruka bila je simbol novog talasa nasilja nad ljudima u pokretu u Srbiji. 

Srbija se pretvara u zatvor

Saad Ahmed, 25-godišnji irački Kurd, izbegao je Bugarsku, ali je imao sličan, opasan put: “Prešli smo Grčku i Makedoniju, a iz Makedonije smo pešačili do Srbije. Tri dana smo bili izgubljeni u planinama pre nego što smo konačno stigli u Srbiju,” ispričao mi je.

Ahmed i njegova grupa prvo su stigli u Beograd, gde su se susreli sa Ahmadom Nashatom, 20-godišnjim biologom, koji je takođe irački Kurd. Njih dvojica su se povezali sa većom grupom Kurda u Srbiji. Neki članovi grupe su se sreli u parku u Beogradu dok su odmarali, dok su se drugi pridružili u tranzitnom kampu u Sjenici. U 2023. godini, u Srbiji je radio 21 kamp — prihvatni/tranzitni centri i centri za azil. Broj kampova koji su bili aktivni u svakom trenutku varira zbog brzih promena na Balkanskoj ruti.

“Bili smo u parku [u Beogradu], policija se iznenada pojavila i, bez ikakvog objašnjenja, stavila nam lisice, pitala nas šta imamo kod sebe i uzela nam novac. Ukrali su mi 200 evra. Saad je imao više sreće, policajac koji mu je stavio lisice upozorio ga je da sakrije svoje stvari,” objasnio je Nashat, po zvanju biolog.

Ahmed je dodao: “Valjda sam imao sreće. Za razliku od mog prijatelja,” pokazujući na člana druge grupe. “Policija je primetila da se smeška i počela da viče na njega: ‘Šta se smeškaš?!’ Zatim su ga udarili da prestane.”

Cela grupa je odvedena u policijsku stanicu u Beogradu, gde su proveli noć. Sledećeg jutra su dovedeni na sud, gde je svako od njih kažnjen sa po 100 evra. Nisu dobili nikakvo objašnjenje, račun niti dokumentaciju. “Jednostavno smo platili da bismo izbegli dalje probleme,” objasnio je Nashat. Zatim su pušteni bez daljih objašnjenja i sutradan su stigli u Sjenicu. “Ovo je prvi obrok koji imamo posle tri dana,” rekao je Ahmad, gledajući kutiju sa piletinom koju su izvadili iz kampa.

Abid Tasal, sedeći u svojim invalidskim kolicima, slušao je razgovor. “U Bugarskoj nije bilo problema, ali čim smo došli u Srbiju…,” dodao je klimajući glavom. Tasal je proveo dve godine na putu sa svojim prijateljem otkako su zajedno napustili Afganistan. Radili su u Iranu i Turskoj kako bi prikupili novac za nastavak putovanja.

Uprkos teškoćama, Tasal nije izgubio osmeh. “Idem u Švajcarsku da studiram inženjerstvo,” rekao je uzbuđeno, grleći svog prijatelja. “On ide sa mnom.” Pogledali su se i nasmešili. “Za 15 dana polazimo,” rekao je i pokazao papir na kojem je pisalo da mora da napusti zemlju za manje od 20 dana.

“A šta je sa tvojom nogom?” upitala sam.

Tasal je rukom koja nije bila zavijena pokazivao svoje povrede, jasno ističući njihovu ozbiljnost. “Nije slomljena, samo je istegnuta,” umirio me, uprkos gipsu oko njegovog članka, koji je sugerisao suprotno. Papir je upozoravao da bi neuspeh da napusti zemlju u predviđenom roku mogao dovesti do zatvora.

EU je najveći donator za upravljanje migracijama u Srbiji, uloživši više od 130 miliona evra od 2015. godine kako bi podržala humanitarnu pomoć i poboljšala uslove u tim centrima. Ipak, zajednička policijska operacija Srbije i Mađarske 2023. godine dovela je do zatvaranja kampova u blizini granice Srbije sa Mađarskom i Hrvatskom. Osobe iz tih objekata su prebačene u centre u južnoj Srbiji, bliže granici sa Severnom Makedonijom i Bugarskom.

Krajem 2023. godine, oko 7.000 ljudi je premešteno sa severa Srbije u kampove u blizini granice Srbije i Severne Makedonije. Ove operacije su uključivale nekoliko stotina lica iz različitih jedinica, uključujući Specijalnu antiterorističku jedinicu i žandarmeriju Srbije, srpsku i mađarsku policiju, Upravu granične policije i Upravu kriminalističke policije Srbije (UKP).

Takođe, uvedena su stroga ograničenja kretanja, što izaziva zabrinutost zbog mogućih kršenja člana 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravo na slobodu i sigurnost. NNK primećuje da je zajednička operacija Mađarske i Srbije “predstavljena kao strategija za borbu protiv organizacija koje se bave trgovinom ljudima. Međutim, uspostavljanje ovih kampova otkriva strategiju upravljanja populacijom zasnovanu na segregaciji i nasilju.” Stoga, NNK smatra da uspostavljanje kampova “predstavlja ‘apsolutnu moć’ da se ljudi zatvore u kontrolisani prostorni sistem, rigorozno regulišući njihovo kretanje i ozbiljno ograničavajući njihovu autonomiju.”

U decembru 2020. godine, presudom Suda pravde Evropske unije Mađarskoj je izrečena kazna od 200 miliona evra zbog nepoštovanja prava EU. To nepoštovanje — pushback akcije prema Srbiji — kršilo je princip zabrane prisilnog vraćanja. Sada izgleda da Mađarska pokušava da izbegne posledice ove presude sprečavanjem ljudi da stignu do mađarske granice povećanim policijskim pritiscima u Srbiji.

Zajednička policijska operacija Mađarske i Srbije, koja je i dalje u toku, ozbiljno je ograničila kretanje ljudi u pokretu u Srbiji i omela rad organizacija koje pružaju pomoć. Organizacija MVI je navela da je “povećana militarizacija na srpsko-mađarskoj granici” učinila “naselja nedostupnim za humanitarnu pomoć.” Izveštaji MVI-a pokazuju značajan pad broja pacijenata, sa 1.395 u septembru 2023. na 811 u oktobru 2023, i nijednog u decembru 2023, zbog čega je organizacija obustavila medicinske preglede i povukla se iz Srbije.

U maju 2024. godine, Nataša Stanisavljević, poverenica Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije (KIRS), državne institucije koja upravlja migracionim procesima, objavila je statistiku koja pokazuje oštar pad broja ljudi u pokretu koji prolaze kroz Srbiju. Broj osoba registrovanih u državnim prihvatnim i azilnim centrima smanjio se za 73% u poređenju s prethodnom godinom — sa 24.640 u prvih pet meseci 2023. na samo 6.705 u istom periodu 2024. godine.

Prema rečima aktivistkinje Alice Pezzutti iz NNK, ovaj pad je posledica zatvaranja većine centara i prisilne evakuacije stanovnika/ca. “Zatvaranja su bila strategija da se spreči ulazak ljudi u Srbiju,” rekla je Pezzutti. Prema podacima Mreže za praćenje nasilja na granicama (BVMN), grupe nevladinih organizacija koje prikupljaju i objavljuju svedočenja o nasilju na granicama, pad broja u Srbiji podudara se s povećanjem kapaciteta kampova u Bosni i Hercegovini.

Igra koju niko ne poznaje

Surova stvarnost migracije duž Balkanske rute gura ljude na marginu društva. Oni koji se kreću ovom opasnom rutom često završavaju na periferiji gradova, bilo da su ih tamo prebacile policijske snage ili se skrivaju kako bi izbegli nasilne susrete sa vlastima.

Mnogi preostali tranzitni centri u regionu nalaze se daleko od urbanih područja, što ozbiljno ograničava kretanje. Na primer, tranzitni kamp Adaševci na zapadu Srbije nalazi se na autoputu E-70, skoro 30 kilometara od najbližeg grada, Šida, s izlazom koji je dostupan samo taksijem — do njega se ne može stići javnim prevozom.

Izveštaj NNK-a ukazuje na pogoršanje situacije i “logiku zatvora” koja se ogleda u sistematskom uznemiravanju i ometanju svakodnevnog života migranata/kinja.

Patnja onih koji stižu na Balkanu uglavnom je nevidljiva za lokalno stanovništvo. Ova zanemarenost je očigledna na groblju u Šidu, gde su grobovi pokriveni uniformnim mermernim spomenicima. Ali na ivici groblja, gde nema održavanja, nekoliko drvenih spomenika — sa imenima koja su izbledela ili prekrivena travom — oštro se izdvaja.

Među njima se nalazi usamljeni mermerni spomenik sa imenom Madine Hosseini. Hosseini, šestogodišnja devojčica iz Avganistana, poginula je kada ju je udario voz nakon što ju je hrvatska granična policija vratila nazad. Njen grob, kao i grobovi drugih žrtava Balkanske rute, ostaje zapušten, bez posetilaca/teljki koji/e bi odali/e počast njenom sećanju. Do nedavno, Hosseini je bila najmlađa poznata žrtva “Igre”.

Od početka 2022. godine, pronađeno je oko 155 neidentifikovanih tela, za koja se pretpostavlja da su pripadala migrantima/kinjama, u mrtvačnicama blizu granica u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj i Srbiji. Međunarodna organizacija za migracije procenjuje da je 389 osoba nestalo dok su pokušavale da dođu do EU putem Zapadnog Balkana od 2014. godine.

Dana 22. avgusta 2024. godine, 12 osoba se utopilo pokušavajući da pređu reku Drinu iz Srbije u Bosnu i Hercegovinu. Među njima je bila i devetomesečna beba. Ostale žrtve uključuju 15-godišnjeg Mustafu Abdulmajida Mohammada i 20-godišnjeg Abdulwaheda Hasana Ammara, obojica iz Sirije, koji su sahranjeni na groblju Saraj u Tuzli, Bosna i Hercegovina. Jedna osoba koja se utopila još uvek nije identifikovana.

Takve smrti retko dobijaju medijsku pažnju. U Facebook grupi “Dead and Missing in the Balkans,” koja prati osobe nestale na ovom putu, porodice Mohammada i Ammara su postavile izjavu u kojoj piše: “Putovanje koje su započeli s velikom nadom, postalo je teže nego što su mogli da zamisle. Njihovi životi su prekinuti pre nego što su njihovi snovi mogli da se ostvare, ostavljajući iza sebe bolnu uspomenu i neispunjenu nadu.”

U napuštenom naselju duž Balkanske rute nalazi se grafit: “Neću više da budem žrtva mržnje.” Ova poruka ostaje neprimećena jer niko ne uviđa da ona odražava smrtonosne posledice migracionih politika EU, koje su Balkansku rutu pretvorile u opasnu igru.

Fotografija: Marta Moreno Guerrero