Bio je početak marta 2024. godine, a nalazili smo se na aerodromu u Prištini. Neko u redu za pasošku kontrolu nas je samouvereno ubeđivao da čekamo na pravom mestu. Bio je jedini koji je u to zaista bio siguran. Većina putnika koji su tog dana leteli za Beč izgledala je kao da prvi put putuju u taj grad — prvi put će leteti avionom, prvi put će dobiti pečat u pasošu i, verovatno, prvi put će se osećati nesigurno u vezi sa svim.

To se primećivalo po njihovim pitanjima upućenim jedni drugima i povremenim traženjem pomoći od aerodromskog osoblja u vezi s brojevima izlaza. Ipak, kolektivno su prihvatili sigurnost onog jedinog koji je tvrdio da zna šta radi. U ovakvim situacijama, kada greška može značiti propušten let, preuzimanje potpune odgovornosti deluje previše rizično.

Let je protekao bez problema. Nije bilo važno što je jedna dvadesetšestogodišnjakinja, kao što sam ja, i jedan sedamdesetogodišnjak, kao što je moj otac, oboje po prvi put leteli avionom. Putovati van regiona, prema ostatku Evrope, dok su bile potrebne vize, bilo je dosta problematično — koštalo je puno novca, čekanja, stresa i birokratije.

Beč je postao prva destinacija, zahvaljujući porodičnoj poseti. Zatim je putovanje postalo šarenilo kretanja: Italija, Slovenija, Nemačka i Holandija. Zahvaljujući porodičnim posetama, imali smo priliku da kolima obiđemo susedne zemlje i iskoristimo priliku da posetimo što više lokacija.

Suočavanje sa svime novim

Sve je delovalo novo — ili barem drugačije. I način života, i arhitektura, i hrana, pa čak i pristup ljudi javnim prostorima i stilu života uopšte.

U ovim zemljama videlo se koliko se kultura — objekti, muzeji, galerije i drugi kulturni sadržaji — tretira s pažnjom i posvećenošću, onako kako i treba. Bez obzira na veliki broj turista, činilo se da su domaćini osmislili pravila i sisteme koji štite te vrednosti. Sistem prodaje ulaznica bio je organizovan, a osoblje koje se brinulo o tim objektima uvek je bilo prisutno.

U slovenačkim gradovima i u Trstu, na jugoistoku Italije, najviše su mi privukle pažnju uske uličice s očuvanim zgradama starim decenijama. U Beču, jednostavno ne možeš da ne primetiš katedralu Svetog Stefana, čiji su temelji postavljeni još 1137. godine. Ona jasno pokazuje koliko je važno očuvati identitet kroz istorijske građevine. Dalje, u nemačkim i austrijskim gradovima, osim istorijskih lokaliteta otvorenih za posetioce, većina drugih zgrada bila je skladno uklopljena u arhitektonsku harmoniju. Stare građevine tamo izgledale su novije od nekih tek izgrađenih objekata na Kosovu.

O mnogim tim zdanjima može se učiti na internetu, ali to nikada ne može da se meri s osećajem koji dobiješ kada stojiš ispred njih. Znanje stečeno ranije postaje dublje i čvršće ukorenjeno u sećanju kada ih vidiš uživo. Osim toga, mi sa svakog putovanja ponesemo sa sobom i nešto od kultura i načina života iz mesta koja posećujemo, kroz ono što vidimo i doživimo.

Važnost ovakvih poseta prevazilazi ono na šta smo navikli da često čujemo — nije bitno samo videti drugačiji način života i uporediti ga s onim što mi, kao društvo ili pojedinci, praktikujemo ili moramo da praktikujemo.

Verujem da su se, poput mene, mnogi kosovski posetioci, koji su prvi put putovali nakon liberalizacije viza, vratili kući s utiskom da su čak i osnovni uslovi života kod nas često razlog za tugu.

Posebno mislim na nedostatak brige za javne prostore, kako od strane institucija, tako i društva u celini. Naši istorijski objekti ostaju nezaštićeni, dok smeće koje leži svuda oko nas svedoči ne samo o nemarnim institucijama, već i o društvu koje ne doživljava javni prostor kao svoj.

Ali, ako povučemo paralelu, ovakva putovanja mogu biti i prilika za refleksiju. Kao društvo, ona nas mogu podstaći da budemo zahtevniji prema institucijama naše zemlje i inspirišu nas da s jednakom ljubavlju tretiramo javne prostore kao i one privatne.

Nakon ovoga, ovakve posete nam pomažu na širem planu: uspostavljamo društvene kontakte, upoznajemo se sa životom drugih, kulturom drugih — približavamo se svetu u jednom značajnijem smislu.

Sećam se da smo kao osnovci na časovima geografije učili o specifičnostima svake države. Za svaku zemlju postojalo je neko objašnjenje van uobičajenog. Kada smo učili o Holandiji, podrazumevalo se da je to zemlja lala; Francuska je bila sinonim za kulturu, Italija za istoriju, dok su Nemačka i Austrija bile predstavljene kao rodna mesta najvećih svetskih kompozitora.

Kada se sada osvrnem na to, nikako ne mogu da shvatim zašto se niko od nas nikada nije upitao, kratko i jasno: kako uopšte izgleda Holandija?

Verovatno nam je sama ta ideja bila previše daleka i gotovo nezamisliva. Niko od mojih drugarica i drugova iz razreda nikada nije posetio zemlje izvan regiona, a naše učiteljice i učitelji često nisu imali snage da detaljno objašnjavaju nešto što, možda, ni sami nisu iskusili. Još dalja od tog pitanja bila je zamisao da bi neko od nas (kako nas nazivaju, generacija rata) jednog dana šetao ulicama i trgovima tih zemalja, pa makar i samo iz zadovoljstva.

Na kraju, moje dvonedeljno putovanje završilo se uspešno. Najvažniji detalj sa povratka bio je da je čak 80% putnika na letu iz Austrije za Kosovo bilo uvereno da čekaju na pravom mestu.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.