Uvek sebi govorim da svaki prvi put dolazi sa dozom emocija zbog nepoznatog, trudeći se da ne dozvolim stresu da me preplavi kada radim nešto prvi put u životu.

Međutim, moje prvo putovanje avionom nije donelo samo dozu uzbuđenja – bilo je to pravo iskušenje. Nisam imala pojma šta prvo treba da uradim. Niti sam imala od koga da potražim savete: otkako su 2024. godine ukinute vize, bila sam prva u svojoj porodici koja je putovala avionom. Tata je leteo nakon što se vratio iz Nemačke odmah posle rata na Kosovu 1998–99, ali od tada je prošlo mnogo vremena i nije se baš sećao procedura.

U toj neizvesnosti, barem sam imala sreće što nisam morala da brinem o rezervaciji karte. Putovala sam kao deo studijske posete Evropskom parlamentu u Briselu, u Belgiji. Sama pomisao na to činila mi se previše lepom da bi bila stvarna. Ipak, kada danas razmišljam da je Brisel dom najvažnijih institucija Evropske unije (EU), koja nas je dugo držala izolovanima, osećam pomešane osećaje ponosa i frustracije.

Ponos, jer konačno putujemo slobodno, i frustraciju zbog prepreka i kašnjenja u procesu liberalizacije viznog režima, koji je stvorio osećaj napuštenosti i potcenjivanja od strane EU, koja je trebalo da bude otvorena i podržavajuća prema nama.

Moje prvo putovanje bilo je zakazano za 15. april. Kako su dani prolazili, stres se samo povećavao – prvo zbog samog puta, jer nisam poznavala ostale učesnike/ce studijske posete i morala sam da putujem sama dok ih ne sretnem, a drugo zbog brige kako će poseta izgledati kad stignem tamo.

Tri i po sata ranije

Bila sam u situaciji da pakujem kofere više puta, uglavnom tokom letnjih odmora. Ali ovaj put je bio drugačiji. Brinula sam se da ponesem sve što mi treba, ali i da u kofer ubacim najlepšu odeću za svoje prvo putovanje. U strahu da nešto ne zaboravim, otvarala sam i zatvarala taj nesrećni kofer bezbroj puta.

Došao je dugo očekivani dan. Taj ponedeljak pamtim kao da je bio juče. Sama pomisao da ću ujutru biti u Prištini, a uveče u Briselu, bila je neverovatno uzbudljiva. Put od Prištine do aerodroma činio mi se beskrajno dug.

Dugačka kolona automobila dodatno je pojačavala moj stres — stalno sam se preispitivala da li sam nešto zaboravila. Pravilo da treba stići dva sata pre leta za mene nije važilo — stigla sam čak tri i po sata ranije.

Prištinski aerodrom nije veliki, pa nije bilo teško pronaći šalter za prijavu na let. Dok sam čekala u redu, otvorila sam Viber i pogledala grupu sa ostalim učesnicima/ama studijske posete. Odlučila sam da pošaljem poruku jednoj devojci sa Kosova i upitala je da li je već stigla. Nedugo nakon što sam je kontaktirala, pojavila se pored mene i odmah smo počele da razgovaramo i da se upoznajemo.

Nakon što smo završile sa check-inom, otišle smo na sprat, prema delu za bezbednosnu kontrolu. Ta procedura me je činila vrlo nervoznom – imala sam osećaj kao da nosim nešto ilegalno, iako naravno nisam. Kada je taj deo prošao, počela sam da razgovaram sa drugom učesnicom. Shvatila sam da i ona putuje avionom prvi put. Dakle, ni ona ni ja nismo imale pojma šta nas čeka. Nedugo zatim, pridružili su nam se i ostali učesnici i učesnice.

Bilo je rano da tražimo izlaz za ukrcavanje, pa smo ostale u spoljnjem delu aerodroma. Vreme je brzo prošlo, i ubrzo smo morale da budemo spremne za ukrcavanje u avion. Pratila sam šta drugi rade i postupala isto. Ušla sam u avion nadajući se da će moje sedište biti pored prozora. Na sreću, tako je i bilo.

Trenutak poletanja nikada neću zaboraviti. Zvuk aviona dok se točkovi nisu odvojili od piste još uvek mi odzvanja u glavi. Dok se avion uzdizao ka nebu, posmatrala sam levo, desno i ispred sebe, proveravajući da li je sve u redu. Sedište u sredini je bilo prazno, dok je na trećem sedištu sedela žena koja je zaspala čim se smestila. Pomislila sam: “Vau, kako je nekima ovo sve tako jednostavno.”

Dok smo se uzdizali ka oblacima, pogled je postajao sve lepši. Pre samo minut bila sam na zemlji, a sada sam na nebu. Nasmejala sam se. Nastavila sam da uživam u prizoru, dok su mi razne misli prolazile kroz glavu. Kada sam se konačno opustila i shvatila da je sve u redu, osetila sam koliko sam zapravo umorna i odlučila da malo odspavam.

U Briselu

Put do Brisela bio je dug, jer smo leteli s dve pauze. Prva pauza bila je u Minhenu, u Nemačkoj. Ništa nije podsećalo na prethodni aerodrom. Minhenski aerodrom bio je daleko veći od prištinskog, i da bismo pronašli izlaz za ukrcavanje, morali smo preći veliku razdaljinu, koristeći i voz i autobus.

Svuda unaokolo mogli ste videti ljude kako trče s koferima, ostavljajući utisak da im je taj let pitanje života i smrti. Buka je bila svuda oko nas i do izlaza smo stigle potpuno iscrpljene, a tek smo prošle pola puta. Ipak, uprkos svemu, osećala sam se ispunjena energijom i entuzijazmom.

U Brisel smo stigli kasno uveče i taksijem otišli do hotela. Nakon što smo se smestili u sobe, dogovorili smo se sa ostalim učesnicima i učesnicama da odemo na picu. Taj dan završio se s mnogo smeha — potpuno drugačije nego kako je počeo.

Sledećeg jutra krenuli smo ka Evropskom parlamentu. Čim smo stigli, osetila sam posebnu energiju. Parlament je bio prostran, a gde god da sam pogledala, svuda su bili ljudi, gotovo svi u ozbiljnim odelima. U nekim delovima zgrade imala sam utisak da se nalazim u televizijskom studiju — ljudi su davali intervjue, kamere su bile svuda.

Brisel, grad u kojem kiša pada pet minuta, a potom sija sunce narednih deset, nije za ljude poput mene, koji bi voleli da je uvek leto. Ali, iako vreme nije bilo na mojoj strani većinu vremena, to me nije sprečilo da iskoristim priliku i obiđem grad. Stari deo grada bio je fascinantan. Brisel je poznat po čokoladi — na svakom koraku nalazila sam radnje koje su je prodavale. Ukus je bio fantastičan. Ljudi su bili vrlo gostoljubivi i druželjubivi.

Svi ovi detalji učinili su da ovo putovanje zauvek ostane urezano u mom sećanju kao neverovatan doživljaj. Sada, svaki put kada pomislim na Brisel, osećam nostalgiju za njim i za vremenom koje sam tamo provela. Osim toga, ovo iskustvo me je naučilo koliko toga novog mogu da postignem, koliko novih ljudi mogu da upoznam i koliko divnih uspomena tek mogu da stvorim.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0

Ovaj blog objavljen je uz finansijsku podršku Evropske unije, a u okviru projekta “Diverzifikacija glasova u novinarstvu”. Odgovornost za sadržaj snosi isključivo K2.0 te isti nužno ne odražava stavove Evropske unije.