Praznici su nekada bili vreme za priče. Priče koje su se prenosile s generacije na generaciju, priče koje su se delile uz duge večere, priče o zajedništvu, zahvalnosti i razmišljanju. Međutim, dok ulazimo u još jednu prazničnu sezonu, osećaj povezanosti i tradicije polako se gubi pod težinom nečeg glasnijeg — konzumerizma.

Konzumerizam je ideologija koja stavlja naglasak na prekomernu potrošnju materijalnih dobara i usluga. Na Kosovu, kao i u mnogim delovima sveta, suština praznika se promenila. Ono što je nekada bilo vreme za slavlje i razmišljanje, sada je postalo očekivanje da se troši, kupuje i konzumira.

Ova promena na Kosovu odražava šire globalne trendove koji traju decenijama, naročito one koji potiču iz SAD-a i zapadne Evrope. Tokom Drugog svetskog rata, američka vlada je podsticala domaću potrošnju kako bi ojačala ekonomiju, stvarajući “potrošačku republiku” koja je patriotizam povezivala sa potrošnjom.

Početno fokusirana na potrošnju proizvoda za domaćinstvo, ova kultura trošenja se razvijala kako su korporacije počele da je koriste za ciljani marketing, uvodeći materijalizam u američki način života. Vremenom su ove navike oblikovale globalnu ekonomiju, utičući na ljude u Evropi i širom sveta da usvoje slična ponašanja. Uspon masovnog konzumerizma u Evropi i šire može se u velikoj meri pripisati uticaju američkog modela.

Praznici poput Božića i Nove godine — da spomenemo samo dva — pružaju nam trenutak da zastanemo, cenimo svoje voljene i razmislimo o stvarima na kojima smo zahvalni. Međutim, poslednjih godina događaji poput Crnog petka pomeraju fokus praznične sezone na nešto sasvim drugo: konzumerizam.

Crni petak, koji je izvorno bio američka tradicija dan nakon Dana zahvalnosti, postao je globalni fenomen, podstičući ljude da kupuju više nego ikada pre. Sada, čak i na mestima kao što je Kosovo — gde Dan zahvalnosti nije široko slavljen — Crni petak označava početak praznične sezone, preusmeravajući fokus na rasprodaje, popuste i trošenje, umesto na povezanost i razmišljanje.

Iako nije vezan za dominantne verske ili kulturne tradicije, rastuće slavlje Dana zahvalnosti i Božića na Kosovu pokazuje koliko je globalizacija preoblikovala način na koji doživljavamo praznike. Pod uticajem medija i reklama, praznici su se polako pomerili od svog originalnog značenja, usmerenog na povezivanje zajednice, ka onome što se sada zove konzumerizam.

I nije samo Crni petak. Dan darova (eng. Boxing Day), praznik koji se tradicionalno slavi u Velikoj Britaniji i zemljama Komonvelta dan nakon Božića, još je jedan dobar primer toga. Istorijski gledano, to je bio trenutak za darivanje onima koji su siromašniji, ističući velikodušnost kao ljudsku vrlinu. Međutim, kako je vreme prolazilo, čak i dok je nejednakost rasla, to značenje je potisnuto od strane konzumerizma, gde su velike rasprodaje i kupovina došle u centar pažnje. Dan darova nije stekao popularnost u zemljama poput Kosova, što pokazuje kako globalizacija pojačava određene proslave, dok druge ostavlja po strani. Zajednički trend u mnogim zemljama je transformacija praznika, koji se tradicionalno zasnivao na dobrotvornom darivanju, u prikaz komercijalnog ekscesa.

Kako praznična sezona postaje sve komercijalizovanija, često se čini da pravo značenje praznika zasenjuje jedno pitanje: “Šta ću kupiti ove godine?” I sa svakom prolaznom prazničnom sezonom, preopterećenje je neizbežno.

Zaista volim čin darivanja — pažljivost u izboru savršenog poklona i radost koju donosi. Međutim, ovo doba godine uvek nosi određeni osećaj napetosti, naročito kada se nađem u neprekidnom vrtlogu reklama i materijalizma. S jedne strane, želim da kupim pažljive poklone koji će doneti radost i stvarati uspomene. S druge strane, pritisak da trošim — koji podstiče komercijalna pomama — ponekad me tera da se zapitam: da li darujem zato što želim, ili zato što osećam obavezu da ispunim neki nepisani društveni ugovor?

Ljudska cena konzumerizma

Ovaj raskorak postaje još očigledniji kada pogledam ljudsku cenu ovog ciklusa vođenog potrošnjom. Svakog novembra i decembra, praznična kupovina generiše ogromne korporativne profite. Mnoge porodice širom sveta na dan Božića završe trošeći više nego što iznosi ukupna mesečna plata. Želja za materijalnim dobrima i rastuća komercijalizacija praznika čini se da dolaze nauštrb ljudskog blagostanja i tradicija koje su nekada označavale ove posebne trenutke.

Uzmimo, na primer, Novu godinu. Kada sam bila mlađa, to je značilo tiho, intimno provođenje vremena — večeru sa članovima uže porodice i ostajanje budna do ranih jutarnjih sati. Danas se čini da je Nova godina postala veliki spektakl, obeležen skupim zabavama, odećom i pritiskom da sve prođe u svečanom stilu.

Komercijalizacija je takođe prodrla u način na koji ukrašavamo naše domove. Uvek postoji potreba da imamo najupečatljivije praznične dekoracije, najveću božićnu jelku i najlepše ukrase. Čini se da je radost ukrašavanja, na neki način, zamenjena trkom u materijalizmu. Danas nije reč samo o ukrašavanju naših domova — reč je o signaliziranju statusa.

Osećam da, više nego ikada, gubimo dodir sa pravom suštinom praznika u cilju ispunjavanja komercijalizovanog ideala. Komodifikacija praznika stvorila je ono što je sociolog Zygmunt Bauman nazvao “potrošačko društvo”, u kojem se pojedincima nameće da definišu svoje identitete kroz potrošnju. U tom okviru, kupovina poklona manje se odnosi na emocionalnu povezanost između onoga ko poklanja i onoga ko prima poklon, a više na ispunjavanje društvenih očekivanja.

I nije samo stvar u tome šta kupujemo. Jedna od najznačajnijih promena koju sam primetila je pritisak da se putuje u prazničnoj sezoni. Nekada je bilo tako jednostavno — posetili bismo porodicu, malo se opustili i jednostavno uživali u sezoni. Ali sada, čini se da se od nas očekuje da rezervišemo putovanje na neko idilično zimsko odredište, kao da praznici nemaju pravi smisao ako ne otputujemo na mesto koje izgleda kao iz božićnog filma.

Onda, u čemu je problem? Pa, u tome što letovi, hoteli i aktivnosti tokom ovog perioda postaju mnogo skuplji, pretvarajući ono što bi trebalo da bude veselo vreme godine u finansijski teret. Kako putovanje postaje očekivani deo praznične sezone, mnogi osećaju potrebu da potroše previše novca kako bi učinili praznike “magičnim”.

Dublje razmišljanje o našim navikama

Za proizvodnju i transport stvari koje kupujemo tokom prazničnog perioda potrebni su ogromni resursi: odeća, elektronika, igračke. Ovi proizvodi ne samo da imaju cenu po životnu sredinu, već utiču i na živote ljudi koji žive u blizini rudarskih ili industrijskih područja, gde se mnogi suočavaju s raseljavanjem, lošim uslovima rada i gubitkom pristupa čistoj vodi i zemlji. Na primer, radnice i radnici u tekstilnoj industriji primaju izuzetno niske plate i suočavaju se sa brojnim preprekama na radnom mestu, poput zlostavljanja, pretnji i nasilja. Takođe, kada pokušavaju da podnesu zahteve za povišicu, bolje uslove rada i zaštitu svojih prava, često se susreću i sa pravnim preprekama.

Tu je i otpad — papir za pakovanje koji završava na deponijama, plastične dekoracije koje ostaju nekoliko nedelja i energija koja se troši da bi sve bilo sjajno i svetlucavo. To je ciklus koji stvara više od materijalnih dobara; stvara ekološku cenu koju je teško ignorisati. Čak i u mestima sa dobrim sistemima za reciklažu, većina komercijalnog papira za pakovanje, kao i vreća za poklone, nije pogodna za reciklažu, jer su obloženi plastikom ili šljokicama.

Priča tu nije gotova. U svetu online kupovine, jednostavno vraćanje proizvoda dodalo je još jedan sloj problema. Svaki povrat, bilo zbog pogrešne veličine ili kajanja kupca, ima još veći ekološki uticaj. Mnogi proizvodi koje vraćamo nikada ne stignu ponovo na police, već završavaju na deponijama ili se spaljuju. Reklamacija proizvoda skupa je za prodavce, jer trošak dostave često premašuje vrednost proizvoda koji se vraća. Jeftinije je baciti nego obnoviti zalihe. Svake godine nastane pet milijardi funti otpada zbog reklamacija, stvarajući nepotreban otpad i povećavajući emisije gasova sa efektom staklene bašte — i sve to u ime kajanja ili udobnosti.

Za sada, Kosovo nije u potpunosti ušlo u ovaj ciklus stalne potrošnje i lakih povrata, i možda je to nešto što treba da zadržimo. To nam pruža priliku da izaberemo održiviji pristup, umesto da pratimo obrasce koji stavljaju udobnost ispred zaštite životne sredine.

Ovo takođe postavlja neugodno pitanje: dok slavimo prazničnu sezonu darivanja, da li zapravo doprinosimo perpetuiranju sistema eksploatacije i štete? Radost darivanja poklona ne bi smela da ide na račun patnje onih koji ih prave. Za ljude koji rade u proizvodnji proizvoda koje kupujemo, kao i za radnike/ce u maloprodaji koji/e nas uslužuju tokom sezone, praznici nisu ni približno vreme za slavlje.

Emocionalno, praznična sezona postala je jedan od najstresnijih perioda u godini. Nije u pitanju samo pritisak da se nešto kupi, već i pritisak da sve bude savršeno: da se kupi savršen poklon, organizuje savršen obrok i prikaže zavidan način života. Sva ta očekivanja ostavljaju malo prostora za ono što je istinski važno, a to je vreme koje provodimo s onima koje volimo. Suština praznika — ti mirni, iskreni trenuci koji su ih nekada činili posebnim — sada je zasenčena bukom.

Možda je vreme da ove godine smanjimo buku i ponovo počnemo da slušamo priče. Priče koje delimo za stolom. One koje nas podsećaju šta zaista znači slaviti i biti zahvalan/a.

Naslovna slika: K2.0.