Poslednjih meseci, ponovljeni incidenti napada pasa u Prištini dospeli su u medije kroz fotografije i video snimke, izazivajući žestoke debate na internetu i pozive na hitne akcije za uklanjanje pasa sa ulica. Posebno je jedna oblast u Prištini postala žarište kontroverzi – Univerzitetski klinički centar Kosova (QKUK), za koji se navodi da u njemu živi između 60 i 100 pasa. Direktor neurologije na QKUK-u, Edmond Komoni, napadnut je od strane pasa u oktobru 2024, a incident je zabeležen uživo na snimku.

Kumrije Shabani-Ramadani, tehničarka anestezije i odbornica u opštinskoj skupštini iz Demokratske partije Kosova (PDK), reagovala je na Fejsbuku, gde je njena objava dodatno privukla pažnju medija. Obratila se gradonačelniku Prištine, Përparimu Rami, navodeći da je “neprihvatljivo da zdravstveni radnici i građani žive u strahu za svoj život i bezbednost zbog neuspeha u rešavanju ovog problema.” Takođe je pozvala Ramu “da preduzme hitne i konkretne mere kako bi zaštitio građane od ovih opasnosti. Ujedi pasa lutalica više ne smeju biti uobičajena pojava u našem gradu.”

Prema podacima QKUK-a, od januara do septembra 2024. godine zabeleženo je 112 slučajeva telesnih povreda izazvanih od strane pasa, što dodatno pojačava hitnost apela da nadležne institucije reše problem.

Međutim, dok izveštaji o napadima pasa u Prištini pune lokalne naslovne strane, nedostaje dublja analiza o tome zašto su ti psi uopšte na ulicama – i zašto mere opštine nisu dale željene rezultate.

Reakcija grada

Procene o broju pasa lutalica u Prištini kreću se od nešto više od 4.000 do čak 10.000.
Bez obzira na tačan broj, od kada je Rama postao gradonačelnik 2021. godine, obećao je da će preduzeti strože mere kako bi ga smanjio. Opština je 2022. godine najavila proširenje kampanja sterilizacije i planove za Centar za lečenje pasa lutalica, a u junu 2023. pokrenula program koji nudi 50 evra mesečne subvencije za usvajanje do pet pasa. Ove inicijative naišle su na skeptičnost i ogorčenje među aktivistima i aktivistkinjama za dobrobit životinja, koji tvrde da vlasti daju prednost marketingu umesto suštinskim rešenjima.

Jedna od njih je 24-godišnja Fiona Rrecaj, koja je devet godina brinula o jednom psu lutalici pre nego što su ga opštinski radnici odveli u okviru akcije smanjenja broja pasa na ulicama.

“Oni tretiraju ove životinje kao smetnju, a ne kao živa bića koja zaslužuju brigu”, rekla je Rrecaj. Njen pas je kasnije pronađen u užasnim uslovima u prihvatilištu – nevakcinisan i neuhranjen – što odražava propuste sistema.

Za svaki incident koji dospe u vesti, bezbroj drugih ostaje neispričan — priče ne o napadima, već o okrutnosti, zanemarivanju i sistematskom zlostavljanju bića koja se prečesto prikazuju kao agresori. Tu zapravo počinje prava priča: ne o psima lutalicama koji ugrožavaju javnu bezbednost, već o tome kako su postali žrtveni jarci dubljih strukturnih problema i kako su ih napuštanje, neefikasno upravljanje i medijsko širenje straha pretvorili u žrtve nefunkcionalnog sistema.

Usvojitelji dele svoja iskustva

Valbona Mustafa, koja ima 46 godina, spasila je dva psa, koje je nazvala Bubu i Picrra, u junu 2023. i maju 2024. godine. Njena iskustva osvetljavaju izazove i nagrade koje donosi usvajanje pasa lutalica. Bubu, o kojoj se Mustafa brinula dok je još živela u parku Grmija, bila je sterilisana u okviru opštinskog programa. Međutim, kada je vraćena u park, Mustafa je primetila da je značajno izgubila na težini i odbijala hranu.

Zabrinuta za njeno zdravlje, Mustafa ju je primila, uprkos savetima da psi lutalice imaju problema sa prilagođavanjem životu u zatvorenom prostoru. “Nije prošlo više od dva dana kada je Bubu počela da se oseća kao kod kuće i da se oporavlja”, rekla je Mustafa, koja živi u Prištini i radi kao prevoditeljka.

Mustafa je ukazala na medije kao jedan od glavnih faktora koji utiču na stigmu prema psima lutalicama. “Neki smatraju pse lutalice prljavim i plaše se bolesti koje mogu preneti. Ali mediji, posebno društvene mreže koje dele slike napada pasa, a da ne objašnjavaju šta izaziva napad ili kako reagovati u takvim situacijama, proširili su strah među građanima i imali veliki uticaj na način na koji ih kao društvo percipiramo”, rekla je Mustafa.

Valbona Mustafa usvojila je Bubua i Piccru kroz zakonske procedure sa opštinom, ali ne u okviru gradskog programa od 50 evra, koji je uveden kao podsticaj za motivisanje građana/ki da usvoje pse, i predstavljen kao humanitarno i društveno usmereno rešenje. Bajram Gecaj, savetnik u kabinetu gradonačelnika, rekao je u mejlu za K2.0 da je opština uspešno olakšala usvajanje 600 pasa do sada, pripisujući ovu brojku programu od 50 evra mesečno i radu Centra za lečenje pasa lutalica.

“Cilj nam je da preuzmemo sve pse lutalice sa ulica i da ih usvojimo. Bilo bi nam drago da to urade građani individualno, i apelujemo na sve koji vole pse da nam pomognu u tome”, rekao je Gecaj. “Ipak, imamo komisiju od tri člana koji prvo vrše inspekciju na mestu gde bi psi trebalo da budu usvojeni, dok imamo i drugu komisiju koja povremeno vrši inspekciju dobrobiti i tretmana pasa od strane usvojitelja.”

Međutim, aktivisti/kinje za prava životinja su generalno razočarani/e ishodom. Takođe su skeptični/e u vezi sa tvrdnjom da je 600 pasa usvojeno. Prema anketi sprovedenoj u jesen 2022. i proleće 2023. godine na 623 domaćinstva u opštini Priština, koju je sprovela Fondacija za prava životinja, organizacija koja se bori za unapređenje prava životinja kroz pravne reforme i povećanje svesti javnosti, velika većina ispitanika/ca izjavila je da ne bi usvojila psa.

Štaviše, mnogi su postavili pitanje brzine procesa usvajanja – neki psi su prijavljeni kao “usvojeni” za samo 24 sata – kao i odsustva odgovarajućih provera koje bi obezbedile da psi budu smešteni u sigurne i brižne domove. Postoji zabrinutost da bi dodatni finansijski podsticaj mogao motivisati pojedince da usvoje pse iz profita, a ne iz stvarne brige, što bi moglo pogoršati mogućnost pronalaženja dugoročnog rešenja za ovaj problem.

“Osim dva usvojitelja koji su usvojili desetine pasa i koji su bili reklamirani na društvenim mrežama i televiziji, mi ne znamo ko su ostali usvojitelji i da li ispunjavaju kriterijume za usvajanje ili ne. Najvažnije je da i dalje ne znamo gde su naši psi lutalice”, rekla je Mustafa. Fondacija za prava životinja tvrdi da su neki pojedinci plaćeni da “usvoje” 20-50 pasa. Ova organizacija tvrdi da to vodi ka stvaranju neregulisanih prihvatilišta.

“Mnogi psi lutalice koje sam hranila godinama, za koje sam organizovala vakcinaciju i sterilizaciju, nestali su. Kontaktirala sam nadležne zvaničnike sa fotografijama svakog psa, ali njihov odgovor nije bio relevantan za moj zahtev. Mnoge aktivistkinje i aktivisti za prava životinja su prošli kroz slična iskustva”, dodala je Mustafa.

Adriana Bajramaj iz organizacije Protect Me Kosova, koja se bavi spasavanjem životinja, takođe je kritikovala pristup. “Imamo utisak da nisu konsultovali ljude koji stvarno poznaju situaciju pasa lutalica i da su izgradili ovo prihvatilište [Centar za lečenje pasa lutalica] iz političkih razloga, a ne da zaista POMOGNU psima”, napisala je Bajramaj u tekstualnoj poruci. Takođe je naglasila da ponuda od 50 evra mesečno usvojiteljima ne pomaže. “Osoba koja stvarno voli životinje usvojiće jednog psa bez da bude plaćena, a izbora ima na pretek – samo treba da izađeš na ulicu”, rekla je ona.

Gecaj je pokušao da prebaci kritike sa trenutne opštinske vlasti, tvrdeći da je kabinet Rame uložio 4 miliona evra u rešavanje ovog problema, dok je prethodna opštinska administracija izdvojila samo 70.000 evra u osam godina mandata. Prema Gecaju, na saveznom nivou, “1,3 miliona evra je bila najveća suma koja je dodeljena za lečenje pasa lutalica u ovoj zemlji, tokom vlade Ramusha Haradinaja. Dakle, kritike bi trebalo da idu prema onima koji ništa ne rade, a ne prema nama.”

Ponovo je naglasio da želi da bude “jasno” da je opština usvojila 600 pasa kroz program od 50 evra.

Ove tvrdnje nisu smirile skeptičnost među aktivistima/kinjama i stanovnicima/ama. Kritičari/ke i dalje ukazuju na nedostatak javnih podataka koji bi potvrdili ova usvajanja, kao i odbijanje opštine da dozvoli redovne inspekcije prihvatilišta. Za Mustafu i druge aktivistkinje, ostaje pitanje: gde su ti usvojeni psi?

Druge aktivistkinje za prava životinja, poput Argjente Doçiqi, podelili su Mustafinu zabrinutost. Doçiqi je više od decenije organizovala spasavanje pasa lutalica, pronalazeći im domove u inostranstvu, u zemljama poput SAD-a i Velike Britanije. Bila je pozvana da vodi nedavno otvoreni Centar za lečenje pasa lutalica, ali je odbila ovu priliku, verujući da se njeni stavovi i stavovi opštine u vezi sa tim pitanjem ne poklapaju.

Doçiqi smatra da je oslanjanje na usvajanje u zemlji gde takva usvajanja nisu uobičajena pogrešno. U njenom viđenju, prihvatilište je “trebalo da se koristi isključivo za sterilizaciju, vakcinaciju i kastraciju pasa pre nego što se vrate na svoja originalna područja”, a ne za pripremu pasa za usvajanje.

“Naš najveći izazov kao organizacije za spasavanje pasa oduvek je bio pronalazak plaćenih privremenih staratelja koji bi naše pse držali na sigurnom, dok mi pokrivamo sve veterinarske troškove, hranu i organizaciju međunarodnih udomljenja. Da gradonačelnik tvrdi kako postoje “porodice” spremne da “udome” pse lutalice, uvreda je za sve nas koji neumorno radimo na spasavanju pasa na Kosovu i u okolnim zemljama”, rekla je Doçiqi. “Ako su ta udomljenja zaista ostvarena, zašto ne postoji nijedna srećna priča o usvajanju, niti se ti psi mogu videti bilo gde?”

Ubrzan proces

Iskustvo Rrecaj dodatno dovodi u pitanje proces udomljavanja koji sprovodi opština. Devet godina brinula je o Bombici, keruši iz mahale, koju opisuje kao “nežnu, privrženu i dobro zbrinutu od mene i drugih komšija.” Zatim su opštinski radnici iznenada odveli Bombicu u novi centar, navodno kako bi je pripremili za udomljavanje.

Rrecaj kaže da je u jednom video-snimku, na kojem se Rama pojavljuje u prihvatilištu, u pozadini prepoznala i Zorroa, drugog psa o kome se ranije brinula. “Mogli ste videti koliko je Zorro bio uplašen, tresao se i vidno drhtao, dok se Përparim u snimku smejao”, rekla je.

Kada je Rrecaj pronašla Bombicu u prihvatilištu, užasnula se onim što je zatekla. “Uslovi su bili strašni – psi su bili okruženi električnom ogradom, a hranili su ih suvim hlebom natopljenim u vodu. Srce me je bolelo kad sam videla kako ih tretiraju,” ispričala je.

Situacija je postala još gora kada je saznala da je Bombica premeštena kod privatnog udomitelja koji sarađuje sa opštinom. “Sada je kod usvojitelja koji već ima preko 50 pasa”, objasnila je Rrecaj. Iako je novi smeštaj bio nešto bolji od prihvatilišta, primetila je da veliki broj pasa u istom prostoru negativno utiče na Bombicu. “Gledati kako se psi bore za dominaciju je tužno, i znam da ona tamo nije istinski srećna”, rekla je.

Rrecaj je nedavno udomila i belgijskog ovčara malinoa, kojem je dala ime Bambi. Pokušala je da stupi u kontakt s opštinom kako bi ga usvojila kroz program novčane podrške od 50 evra, ali nikada nije dobila odgovor, iako je ponudila da službenici posete njen stan kako bi se uverili da Bambi živi u sigurnom i brižnom okruženju.

“Duboko sam zabrinuta da se ovi psi šalju na strašna mesta ili, još gore, da možda više nisu ni živi. Odbijanje opštine da se pozabavi ovim problemima samo dodatno otežava situaciju, a najviše me plaši što sve više pasa nestaje bez ikakve brige ili nadzora”, rekla je Rrecaj.

Iako je opština za K2.0 izjavila da pozdravlja inicijative građana/ki, Rrecajino iskustvo pokazuje drugačiju sliku.

Elza Ramadani, osnivačica Fondacije za prava životinja, deli Rrecajinu frustraciju i ističe neuspeh opštine da se pozabavi suštinskim problemima. “Finansijski podsticaj za udomljavanje, iako dobronameran, doveo je do neetičkih praksi u kojima pojedinci stavljaju finansijsku korist ispred dobrobiti životinja”, rekla je Ramadani. Izrazila je zabrinutost zbog nedostatka nadzora, transparentnosti i adekvatnih provera kako bi se osiguralo da psi završe u sigurnim domovima.

“Do sada su neki zvaničnici objavljivali na društvenim mrežama da je oko 500 pasa sklonjeno sa ulica i direktno dato “udomiteljima”. Brzina ovih procedura ukazuje na to da nešto nije u redu”, dodala je.

Ramadani i njena fondacija zatražili su zvanične podatke od opštine o udomljavanjima, ali, kako tvrdi, opštinski zvaničnici odugovlače sa dostavljanjem informacija i još uvek nisu dostavili kompletan spisak udomljenih pasa i njihovih udomitelja. Takođe je kritikovala opštinu zbog nepridržavanja propisanih procedura u procesu udomljavanja.

Centar za lečenje pasa lutalica u Ajvaliji zvanično je otvoren 2024. godine kao deo proširenih napora opštine da upravlja rastućom populacijom pasa lutalica. Predstavljeno kao objekat za sterilizaciju, vakcinaciju i pripremu pasa za udomljavanje, prihvatilište je ubrzo naišlo na oštre kritike aktivista/kinja za prava životinja. Ramadani je posebno istakla manjak transparentnosti u njegovom radu. “Proces udomljavanja, prema zakonu, treba da ide preko prihvatilišta, ali to se ne dešava”, objasnila je. “Od otvaranja smo tražili da dvaput nedeljno posećujemo prihvatilište kako bismo nadgledali pse i pomogli gde je potrebno, ali nismo dobili nikakav odgovor. Ovaj nedostatak saradnje i transparentnosti dokazuje da pristup nije ni human ni održiv u rešavanju problema pasa lutalica.”

Svaki dan, 35-godišnja Blerta Ejupi obilazi i hrani pse koji žive u parku Taukbahče. Pomoć je dobila od Prištinskog azila za pse, nevladine organizacije koja pruža veterinarsku i pomoć u usvajanju pasa lutalica, kako bi se starala o sve većem broju lutalica.

Ejupi, koja radi sa decom, veruje da rešavanje ovog problema počinje edukacijom dece o tome kako treba da se ponašaju prema psima. Takođe, deli kritiku Ramadani u vezi sa novim prihvatilištem. “Treba da postoje načini da se deca nauče saosećanju! Kod kuće i u školi! Tužno je što bi to trebalo da bude obavezno — možda čak i posete prihvatilištima,” rekla je Ejupi.

Mentor Gashi, koji vodi Prištinski azil za pse, smatra da napori opštine neće zaista rešiti problem, bez obzira na to koliko sredstava budu uložili u pronalaženje pravog doma za pse lutalice. “Ovde ima mnogo saosećajnih ljudi koji hrane i brinu o psima, ali sve to je samo simbolično, osim ako kao društvo ne promenimo način razmišljanja,” rekao je Gashi.

I pored različitih stavova o naporima opštine, aktivisti/kinje i zvaničnici/e slažu se da rešavanje problema pasa lutalica zahteva angažman centralne vlasti. Gecaj je naglasio: “Opština sama ne može rešiti ovaj problem; potrebni su koordinisani napori i resursi od strane vlade.” Ramadani se složila sa tim, rekavši: “Angažman premijera Kurtija i centralne vlasti je ključan za sistemske promene,” ukazujući na nacionalnu strategiju kao neophodan, ali zapostavljen okvir. Aktivistkinje poput Doçiqi dodaju: “Ovo se ne može rešiti samo od strane jedne opštine; potreban je pristup na nivou cele zemlje.”

Pravo rešenje za ove životinje i dalje je nedostižno, osim ako centralna vlast ne preuzme odgovornost sa stvarnim zalaganjem i finansijskom podrškom. Sad se pitanje ne postavlja da li je promena potrebna, već koliko će još ovi psi — i grad — čekati na pravo i trajno rešenje.

“Psi su tu zbog ljudi, oni su očigledno žrtve ljudi, a ne obrnuto. Ne traže ništa, a svakog dana pate mnogo više od onih koji se plaše njih,” rekla je Bajramaj.

Feature image: Atdhe Mulla / K2.0.