Rođena sam u haosu — negde u junu 1991, dok se Jugoslavija raspadala. Početak mog života vezan je za malu kuću u planinama oblasti Has na Kosovu, gde je pod istim krovom živelo mnogo rodbine. Zbog siromaštva i političke nestabilnosti, roditelji su doneli tešku odluku da napuste sve što su poznavali i krenu na Zapad, kako bi nas, mene i braću i sestre, podigli u sigurnijem okruženju i pružili nam šansu za bolju budućnost. 

Od svega što su žrtvovali, najveći dar koji su nam ostavili bila je sloboda. Odrastanje u Berlinu omogućilo mi je da se udaljim od tradicionalnih normi i obrazaca potčinjenosti — onih koji se, nažalost, i dalje ponavljaju na Kosovu, u bivšoj Jugoslaviji i mnogim drugim društvima pod autoritarnim vođstvima.

Kao dete sa Kosova, zemlje pogođene ratom, vrlo rano sam naučila do čega su sve ljudi sposobni da dođu u potrazi za moći, po svaku cenu. Iako sam imala sreću da rat doživim iz sigurnosti izgnanstva, njegovi tragovi ostaće zauvek u mojoj priči — kao i u pričama moje porodice i Kosovara širom sveta.

Politička represija obeležila je narod Kosova vekovima. Od Osmanskog carstva, preko jugoslovenske ere i rata na Kosovu 1998–99, pa sve do današnjeg neokolonijalizma zapadnih sila — moja zemlja je trpela strane okupacije mnogo pre mog rođenja.

Moja psihosomatska stvarnost

Posledice te političke represije uvukle su se duboko u moju psihu, kao i u psihu mnogih drugih. Pojavljuju se u obliku negativnog razmišljanja, potisnutog besa, nesanice, prekomernog spavanja, depresije, anksioznosti, poremećaja u ishrani, psihosomatskih tikova, osećaja krivice, stida, stresa i napada panike.

Sistemi ugnjetavanja stvaraju pojedince sklone depresiji. Moji prvi simptomi pojavili su se u tinejdžerskim godinama, najpre kroz paralizu sna. Kasnije su se pretvorili u nemiran san noću ili prekomerno spavanje danju. Danas znam da su to bili telesni znakovi psihološkog konflikta kroz koji sam prolazila kao najstarija ćerka tradicionalnih kosovskih roditelja u Berlinu.

Nakon što sam se odselila zbog studija, konačno sam osetila slobodu kakvu nikada pre nisam poznavala — ličnu, fizičku i finansijsku. Nažalost, nisam znala kako da se nosim s njom. Koliko god da mi je bilo zabavno, pravila sam i neke prilično loše izbore, ostavljajući budućoj Jehoni puno nerazrešenih problema.

Depresija i učestalo povraćanje dodatno su produbili moju krizu u prvoj četvrti mog životnog veka. Trebale su mi godine da to razumem. Tek kada sam se ozbiljno razbolela u dvadesetim, počela sam da prepoznajem obrasce i smisao iza svega. I morala sam da se suočim s činjenicom da je došlo vreme da nešto promenim.

Odrastanje uz roditelje koji nikada nisu upoznali sistem koji podstiče samopropitivanje, postavljanje granica ili proces isceljenja, značilo je da sam i ja gurala kroz život na silu. Radila sam više poslova dok sam paralelno studirala, sve to vodilo je do iscrpljenosti i sagorevanja — ukorenjenih u potisnutom besu i tuzi.

U suštini, sve to bilo je ogledalo nedostatka samopoštovanja, jer sam odrasla verujući da nisam dovoljna. To je bilo zajedničko svim mojim identitetima — kao detetu s Kosova, jedinom strancu u školskom odeljenju i, na kraju, kao ženi. Neki od vas će se možda prepoznati u tome.

Kada je povraćanje postalo ozbiljnije, čak i štetno, potpuno sam se slomila. Više nisam mogla da održavam svoju “stratešku verziju sebe” — onu koju sam stvorila da pobegnem od trauma iz detinjstva, a koja mi je u ranoj odrasloj dobi ozbiljno narušila zdravlje.

Zašto? Zato što je ta moja “imigrantska” debela koža i otpornost postala teret koji telo više nije želelo da nosi. Jer, telo migranta postaje majstor izdržavanja iscrpljenosti. Bilo da to telo pripada potplaćenom radniku u smenama ili preambicioznom iseljeniku, zdravstvene ranjivosti migranata opstaju kroz čitav migracioni ciklus.

Radni uslovi, eksploatacija, diskriminacija, boravak bez papira i seksualno uznemiravanje na poslu samo dodaju na bol njihovih životnih priča — uz to i geografska udaljenost od porodice i sistema podrške. Dugi radni sati i nedostatak vremena za sebe ostavljaju malo prostora za odmor i unutrašnju refleksiju svega što se dešava.

Za razliku od mojih roditelja, imala sam vremena da se prilagodim i sredim sebe dok su oni radili šest dana u nedelji. Čak i sada, nedelja je njihov jedini dan odmora, dan kada retko spavaju. Isto važi i za njihov odmor na Kosovu, koji im ponekad donosi više stresa i umora nego oporavka ili opuštanja.

Moji roditelji su i dalje u režimu preživljavanja, 30 godina nakon što su napustili ono što su najviše voleli: svoje porodice, domove i planine, da bi otišli u Nemačku i potražili bolji život, gde su čak i psi bili bolje tretirani nego oni, kako moj otac često kaže.

Razumevanje mog puta

Put imigranta je skok u nepoznato i zahteva ogromne količine gubitka, hrabrosti i krivice; krivicu preživljavanja, življenja boljeg života i ostavljanja drugih iza sebe. Posebno kada ti drugi moraju lično da se suoče s noćnim morama rata, njegovim ruševinama i opštom nesigurnošću postkonfliktnih društava.

Kulturološka dislokacija i iseljavanje mojih roditelja bila je cena koju su platili da bi meni i mojoj braći i sestrama obezbedili lakši život. Dala nam je vreme da shvatimo stvari. Ono što sada smatram privilegijom i luksuzom, zahtevalo je godine borbe sa roditeljima, mojim kulturnim nasleđem i nemačkim društvom.

Bojazan i stalna potreba da se branim bili su duboko ukorenjeni u mom biću. Razumela sam da koreni mojih tikova nisu počeli sa mnom, već su imali veze sa poreklom iz zemlje koja je bila pogođena ratom, represijom i večito radničkom klasom.

Često, sistemi opresije se ponavljaju u strukturi i dinamikama porodice. Političko programiranje utiče na roditeljstvo i detinjstvo dublje nego što bi se to moglo pretpostaviti. U mnogim porodicama sam primetila oca u ulozi diktatora, vladara i “gospodara kuće”, kako kažu Albanci za domaćina — što mi simbolizuje patrijarhat u svom najčišćem obliku.

U međuvremenu, imamo majke, koje često izgledaju ili kao opozicija ili kao saveznice. U nekim porodicama su to majke koje vladaju; sve zavisi od dinamike i hijerarhija moći. Deca su narod, svedoci onoga čemu nas režim uči.

Porodice su odraz zajednica, društava i nacija u kojima su izrasle. Stoga, očigledno je da oni koji potiču iz opresivnih sistema i ratom pogođenih zemalja imaju tendenciju da ponovo stvaraju hijerarhije nasilja i represije u svoja sopstvena četiri zida.

Kao socijalna radnica za nemačku službu za decu, posmatranje ovih struktura deo je mog posla. Fokusiram se na nasilje u porodici u imigrantskim porodicama i bes, probleme i frustracije njihove dece. Boli me da kažem da je nasilje u porodici i psihološki teror česta pojava u mnogim imigrantskim domaćinstvima.

Nakon više od pet godina u sociokulturnom sektoru, zahvalna sam što radim posao koji ima stvarnu svrhu i omogućava mi da izlečim svoje disfunkcionalno odrastanje i generacijske traume. Naučila sam mnogo o snazi oprosta i prihvatanju snaga koje su dolazile kroz prethodne generacije kako bih prekinula taj ciklus. U stvari, da biste to postigli, potrebno je setiti se da su nam preci dali više od rana.

Danas u svojim korenima nalazim obnavljajuće utočište, koje je s vremenom postalo moje krilo. Bes je bio moj verni saputnik na tom putovanju i zahvalna sam što sam uspela da transformišem svoj život kada sam počela da se bavim njime 2019. godine.

Brojeći svoje blagoslove

Sve ovo mi se desilo jer su me moji lični izazovi kao dete sa Kosova naučili da se borim i govorim u ime slobode. Kasnije u životu, takođe sam naučila koliko je važno znati reći „ne“, što smatram najmoćnijom rečju na svetu.

Rat te prati svuda, bez obzira na to koliko ga intenzivno doživela. U dijaspori, ta kulturna dualnost između dva ili više svetova neizbežno vodi do identitetske krize i često pogoršava stvari, baš kao što se dogodilo i meni. Rat između tih svetova koji se sudaraju u meni izazvao je cikluse depresije i još mnogo toga.

Mnoga moja braća i sestre iz dijaspore i dalje pate od anksioznih poremećaja, bipolarnog poremećaja i drugih psiholoških izazova koji otežavaju život orlovima širom sveta. Ironično, naš nacionalni simbol, dvoglavi orao koji gleda u dva različita pravca, govori sve. Živeti takav dvostruki život srušiće te na kolena i primorati te da doneseš odluke.

Pomirenje sa različitim delovima sebe vodilo me ka putu preuzimanja odgovornosti, jer je bilo neophodno da preuzmem svoju priču i bol kako bih oslobodila sebe od patnje i izašla iz uloge žrtve i traume. Spajajući različite delove našeg identiteta na svoj način, možemo se ukoreniti u njegovim suprotnostima i iz njih izvući stvarnu snagu naših predaka. Međugeneracijska trauma je stvarna, ali naši preci su nam dali više od razloga za patnju. Oni su nas, takođe, blagoslovili.

Vidim te blagoslove kada vidim prijatelje svih porekla kako svoje rane pretvaraju u prelepa umetnička dela. Čujem te blagoslove kada čujem radnika migranta koji se šali tokom pauze.

Osećam te blagoslove kada svedočim tome kako moji braća i sestre prolaze kroz teškoće i biraju život. Osećam i mirišem te blagoslove kada moja mama sprema moja omiljena tradicionalna jela iz domaće zemlje. I dodirujem ih i živim ih kada imam teške razgovore ili provodim kvalitetno vreme sa svojim roditeljima u banjama i restoranima — nešto o čemu sam kao mlađa mogla samo da sanjam.

Ovi blagoslovi vode me u mojim odlukama, projektima i pisanju — koje sam izabrala kao svoj oblik izražavanja, jer je izražavanje mog identiteta bilo ključ za oslobađanje od depresije i postajanje onim što jesam. Dokle god smo živi i sećamo se svojih moći, imamo mogućnost da ponovo osmislimo sebe i odlučimo o toku naših priča.

Kao što istorija ne piše sama sebe, tako ni tvoja sudbina. Ništa nije zapisano i tu je tvoje početno mesto.

Naslovna slika: iz arhive Jetmira Idrizija i Jehone Jahaja.