Slika mog tate u njegovoj kancelariji i dalje mi je jasna, oštra kao fotografija koja nikada ne bledi. Vidim ga jasno — građevinskog inženjera, kako sedi u svojoj omiljenoj stolici, ispred kompjutera. Otvoren prozor, s pogledom na gradski park u Gnjilanu, puštao je sunčevu svetlost da se ušunja unutra, osvetljavajući ideje koje su spavale u njegovoj glavi. Vidim i sebe kako ga gledam s divljenjem, opčinjena svetom koji je on stvorio. Posmatrala sam ga kako radi, potpuno posvećen i sa strašću. U mojim očima, tata je imao neku čudnu, čarobnu moć — svaka njegova ideja postajala je stvarnost kroz skice koje je crtao. Privlačila me je ta njegova sposobnost da vidi svet na poseban način, da primeti svaki detalj i pretvori ga u nešto veliko, nešto veličanstveno.
Ali sećanja me vode dalje — u naš stari stan, gde on nije bio samo inženjer, već moj tata. Bio je to mali stan, sa toplim bojama na zidovima. Sećam se zimskih večeri, kada bih naslonila glavu na njegovo snažno rame, a njegove priče vodile bi me u svetove sa letećim stvorenjima, princezama i vitezovima. Svakog jutra, dok se on spremao za posao, razgovarali smo o mojim snovima. Uvek me je zamišljao kao buduću uspešnu arhitektkinju ili matematičarku, ali mi nikada nije rušio snove, ni kada je shvatio da mene zapravo zanimaju samo slova i književnost.
Bol je putovanje
Jutro 1. avgusta 2018. došlo je drugačije od svih prethodnih. Sunce se polako penjalo iznad horizonta, bacajući svetlost na moje bledo lice i razbijajući hladnoću prošle noći. Vazduh je bio još svež dok sam u ružičastoj pidžami silazila niz stepenice da pozdravim mamu i tatu. Zidovi kuće bili su tiši nego ikad, a srce mi je ubrzano kucalo.
Kad sam stigla do kraja stepenica, videla sam da su vrata sobe otvorena. Iz daljine sam gledala plavu boju te sobe, koja je stvarala mirnu, ali tužnu atmosferu. Tata je ležao u krevetu, lice mu je bilo bledo i umorno. Oči, nekada žive i pune energije, sada su bile tihe i umirene. Beli čaršavi obavijali su njegovo telo, kao da mu pružaju toplinu i dubok san.
Mama je sedela pored tate, sklopljenih ruku, i pažljivo posmatrala njegovo lice. Do mene su dopirali njeni tihi šapati dok se molila za nas. Znala sam šta se dešava, ali sam radije birala da zaronim u svoje iluzije. U tom uglu, gde sam bila sakrivena, videla sam sebe kako trčim ulicama detinjstva. Bila sam toliko srećna.
Korak do te sobe bio je težak, ali ipak sam ušla, dok je svet napolju delovao dalek i stran. “Zašto me ne gleda mama?” bila je prva misao koja mi je prošla kroz glavu u toj plavoj sobi. U tom trenutku, ona je okrenula glavu i naši pogledi su se sreli. Prišla sam mami, dok su njene uši čule samo zvuk mojih koraka. Na njenom bleštavo belom i skoro božanskom licu, sa nekoliko sitnih bora oko prelepih smeđih očiju, čitala sam da se nada gasila.
“Erda, ne znam da li će tata danas biti bolje. Ostale smo samo nas dve, dušo moja”, bila je rečenica koja je preokrenula sve. Stajala sam tamo, zarobljena između dva sveta, dok su bolovi u grudima preplavljivali moje telo. Kao jedanaestogodišnjakinja i jedino dete, nisam sebi dozvoljavala da zaplačem. Osećala sam težinu odgovornosti, iako sam još bila u godinama cveća i lutaka.
Poslednji put, pogledala sam lice svog tate — tada pedesetdvogodišnjaka. Koža mu je bila tanka i krhka, poput starog papira. Bore su podsećale na završenu priču, knjigu koja je već bila zatvorena. Usne su mu odavale mir, posle duge i surove borbe sa rakom. Prišla sam da ga zagrlim, ali više nisam čula ni njegov dah, ni srce koje je nekada kucalo za nas. Poljubila sam mu hladnu ruku i učinilo mi se da mi se nasmešio. Iako više nije bio živ, osećala sam da je osetio ljubav svoje ćerke.
Na trenutak, velika kuća sa samo troje ljudi ispunila se desetinama poznatih i nepoznatih lica. Neko me uhvatio za ruku i odvojio od očeve postelje, zauvek me odmakavši od njegovog dodira. Pogled mi se zamutio, a sve oko mene počelo je da bledi.
Iza mene, zatvorena vrata su me odvela u hodnik, gde me je obavila buka spoljnog sveta. Ljudi su prolazili pored mene — neki sa setnim izrazima, drugi sa suzama u očima. Neki su mi nešto govorili. Sve oko mene delovalo je strano. Glasovi, pogledi, dodiri — sve je bilo previše za moju bol.
Izašla sam sama u baštu kuće. Listovi drveća igrali su pod blagim vetrom. Pogledala sam u nebo, koje je imalo istu boju kao soba u kojoj je tata umro, i disala kroz žive uspomene. Oko mene, deca iz susednog dvorišta su se smejala i igrala. A ja sam izgubila snagu i sela, tražeći neki poznati detalj.
Misli su počele da naviru kao reka. Razgovori sa tatom, nežni zagrljaji, topla milovanja — sve me je preplavilo. Kako sam samo volela bajke koje mi je pričao! Najdraža mi je bila ona o devojčici koja je uspela da postane vitez u kraljevstvu gde su samo dečaci imali to pravo. Te uspomene su mi tada pokazivale koliko sam bila srećna.
Tog trenutka bila sam sama na klupi i mogla sam da zaplačem. Suze su mi se slivale niz lice, dok su me svaka njegova uspomena i slika udarale snažno.
Buka ljudi iza mene vratila me je opet u baštu, koja mi je sada delovala tuđa. Videla sam oca u kovčegu i ljude koji su ga iznosili iz kuće. Sedela sam i sve mi je bilo maglovito. I od tog trenutka više se ne sećam ničega iz tog dana.
Posle njegove smrti, jutra su postala spora. Život se pretvorio u izgubljenu ekspediciju — devojčica sa majkom u praznoj kući. Svaki dan bio je borba da se pronađe smisao u svetu koji je postao apsurdan. Buka svakodnevice, uobičajeni zvuci života — ništa više nije imalo radosti za mene.
Ali, jedne tihe zimske večeri, dok smo mama i ja gledale emisiju u dnevnoj sobi sa crvenim zidovima, uz toplinu plamena iz kamina, shvatila sam put. Bile su to mamine nežne ruke, to snažno srce koje me je vodilo kroz patnju. Ponekad je krišom posmatram, sa strahom da će njen osmeh nestati.
Ali, bilo je još nešto što mi je pomoglo da prođem kroz bol.
Kada sam počela da pišem, shvatila sam da su reči moćnije nego što sam ikada zamišljala. Svaki put kad bih spustila pero na papir, moja bol je menjala oblik — pretvarala se u sredstvo da tati podarim večnost. Tada, među rečima, shvatila sam da svaka ispisana priča nosi u sebi nešto posebno: dubok proces isceljenja, koji može da pomogne ne samo meni, već i onima koji su prošli kroz sličan gubitak.
Čini mi se da pisanje povezuje moju dušu sa dušama drugih, podsećajući nas da nismo sami — i da delimo mnogo više tuge nego što smo spremni da priznamo.
Naslovna slika: Arrita Katona / K2.0.
