Jedan snimak koji je dotakao hiljade srca na društvenim mrežama naterao me da stanem i razmislim. Bio je to kratak sadržaj, objavljen od strane jednog televizijskog kanala 23. marta, tokom meseca Ramazana, u kojem, uz razne poruke, deca recituju i verske fraze kao što su: “Ponosan sam što sam musliman” i “Volim Islam”. Snimak je trajao samo 55 sekundi, a sve je bilo pažljivo montirano i podeljeno sa jasnim ciljem da izazove emocionalnu reakciju i učini ga viralnim.

Na prvi pogled, snimak može delovati kao školska priredba sa iskrenom, doteranom i nasmejanom decom. Ali nije samo to. Reč je o sadržaju sa istančanom porukom, koja ne postavlja pitanja, već nudi gotove odgovore. To je jedna jedinstvena poruka, obavijena emocijama, koju prihvatamo bez razmišljanja. Ovaj snimak me je naveo da zastanem, ne da bih osporavala ili raspravljala o veri, već da bih razmislila o tome kako mediji oblikuju dečije mišljenje i kakvu vrstu obrazovanja nudimo u javnom prostoru.

U stvarnosti iscrpljenoj lošim obrazovanjem i površnim informisanjem, potrebni su nam sadržaji koji preispituju ono što se olako aplaudira, i mediji koji ne mešaju emociju sa stvarnim vrednostima i javnim interesom.

Kada mediji koriste decu za predstavljanje unapred pripremljenih verskih narativa koji nisu njihovi, oni izlaze iz svog osnovnog zadatka. Misija medija je da informišu, a ne da manipulišu, i da izveštavaju bez nametanja određenih stavova. Takođe, od medija se očekuje da imaju odgovornost prema deci, čuvajući njihovu dečiju slobodu da se igraju, razvijaju i oblikuju svoje stavove, kao i da poštuju i štite njihovu osnovnu ljudsku slobodu – pravo da biraju. Kada deca ne znaju da imaju pravo da biraju, svaki nametnuti pogled na svet ograničava njihovu radoznalost i slobodu mišljenja.

Takav snimak, objavljen od strane jedne televizije, nije spontani odraz stvarnosti, već pažljivo osmišljen proizvod namenjen da podstakne osećajnost i poveća vidljivost. Ma koliko sadržaji mogli imati dobre namere, mediji nisu ogledalo, već scena. Svaki naslov, svaki izbor o tome šta će biti prikazano, a šta prećutano, predstavlja politički čin sam po sebi, koji direktno utiče na to kako se gradi društvena realnost.

Uredničke odluke o tome šta će biti objavljeno, kako će biti predstavljeno i šta će ostati van izveštavanja, nisu neutralne; one definišu ono što društvo vidi kao normalno, prihvatljivo ili nevidljivo — uključujući i veru, i način na koji deca počinju da posmatraju sebe. Zato uticaj medija često ne dolazi kroz direktne poruke, već kroz ponovljene predstave koje oblikuju kolektivno razumevanje onoga što se smatra dobrim ili vrednim praćenja.

Instrumentalizacija dece

Kada obrazovanje ne izgrađuje kritičko mišljenje, kao što je to slučaj kod nas, mediji popunjavaju tu prazninu u skladu sa sopstvenim interesima i uticajem koji žele da ostvare. Ali, deca zaslužuju više od jednog jedinog pravca. Ona imaju pravo da budu višedimenzionalna: da budu radoznala, da prate nauku, tehnologiju, umetnost, filozofiju, a zašto da ne — i veru, ako to sama izaberu. U zdravom društvu, tu ulogu igra obrazovanje.

Ali kada obrazovanje nije prioritet i ne uspeva da nauči kako da se razmišlja kritički, mediji preuzimaju ulogu da oblikuju mišljenje — ne da prošire horizonte, već da ih suze. Kosovu hitno treba suštinska reforma obrazovanja koja uči i podstiče kritičko mišljenje, a ne samo pasivno pamćenje, jer stabilno društvo se gradi na znanju. Ako škola ne nauči kako da analiziramo, onda će oni koji prihvataju svaki informativni sadržaj zdravo za gotovo biti budućnost ove zemlje. A ta budućnost nije ni svetla, ni obećavajuća.

Mediji, s druge strane, treba da otvaraju horizonte koji podstiču formiranje nezavisnog identiteta, zasnovanog na ljudskim i građanskim vrednostima. Deca, kao građani ove zemlje, imaju pravo da ne budu svedena na svoju versku pripadnost kao na osobinu koja ih definiše. Dete može biti sve, ako mu omogućimo da samo otkrije šta znači biti “dobar”, a ne ako mu to odredimo još u detinjstvu. Religiozna vera zahteva više pažnje. Ne zato što je opasna, već zato što zaslužuje da bude shvaćena i usvojena sa svešću. Vera nije problem u ovom tekstu. Problem je instrumentalizacija dece.

Zato o ovom snimku govorim bez zadrške. Jer nisam ja ta koja je postavila ovu decu pred kameru. To su uradili odrasli — roditelji i mediji — oni su odlučili da ih pretvore u javni sadržaj. Kada se dete svede na sliku koja izaziva emociju i klikove, kada se pretvori u proizvod za emocionalnu potrošnju, odgovornost nije na publici koja reaguje, već na onima koji ga izlažu. A kada objaviš snimak koji dopre do miliona ljudi, moraš biti spreman na pitanja koja slede. Jer odgovornost počinje tačno tamo gde se donosi odluka da se dete predstavi kao “primer” za druge — bez svesti, bez izbora, bez alternative.
Instrumentalizacija dece u medijima zahteva ne samo etičko razmatranje, već i trajni institucionalni nadzor. Nezavisna komisija za medije (NKM), kao regulator audiovizuelnog prostora, ima odgovornost da zaštiti decu od svake vrste medijskog iskorišćavanja koje ugrožava njihov slobodan razvoj. Etički kodeksi jasno zabranjuju njihovo uključivanje u sadržaje koji zloupotrebljavaju osetljivost dece ili ih opterećuju ideološkim, verskim ili političkim porukama. NKM ima posebno obavezu da se postara da ovakvi slučajevi ne prođu neprimećeno. Na kraju krajeva, zaštita dece nije samo moralno načelo, već i javna odgovornost i institucionalna obaveza.
Vreme je da se ozbiljno zaustavimo: kada deca postanu oruđe emocije, a ne mišljenja, tada više nemamo obrazovanje, već indoktrinaciju. Vreme je da prestanemo da aplaudiramo kada recituju, i da počnemo da aplaudiramo kada postavljaju pitanja. Čak i kada postave velika, neprijatna, teška pitanja, poput: “Šta je Bog?”

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0.

Ovaj članak finansiraju Evropska unija i regionalni projekat „SMART Balkan – Civilno društvo za povezan Zapadni Balkan“ koji sprovode Centar za promociju civilnog društva (CPCD), Centar za istraživanje i kreiranje politike (CRPM) i Institut za demokratiju i medijaciju (IDM), a finansijski podržava Ministarstvo spoljnih poslova Norveške AMFA.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost realizatora projekta i ne odražava nužno stavove Evropske unije, norveškog Ministarstva spoljnih poslova (NMFA), Centra za promociju civilnog društva (CPCD), Centra za istraživanje i kreiranje politike (CRPM) ili Instituta za demokratiju i medijaciju (IDM).