“Da li smemo da uđemo?” upita mlada žena svoju prijateljicu, zadrživši se ispred železnih vrata na Ulici Ibrahima Rugove, jednoj od živahnijih ulica u centru Tirane. Vrata su otvorena, što je čudno. Nikada nisu otvorena. Put koji vodi unutra vodi do vile koja je smeštena u zelenilu, pored prazne fontane i grupe ljudi koji leškare na travi.

“Nisam sigurna”, odgovara druga devojka. Na trenutak zastaju u oklevanju. “Znaš šta? Proći ćemo kraj njih sa stilom. Možda nas neko pusti da uđemo.”

Nisu jedine koje su u čuđenju. Vila, koja je nekada bila dom dugogodišnjem lideru komunističke partije Albanije Enveru Hoxhi, njegovoj ženi, deci i unucima, bila je nedostupna za stanovnike Tirane više od tri decenije. To se promenilo ove godine.

Tokom posete francuskog predsednika Emmanuel Macrona Tirani 2023. godine, najavljeno je da će zgrada biti pretvorena u program rezidencijalnog boravka za umetnike pod okriljem francuske fondacije Art Explora. Svečano otvaranje održano je druge nedelje aprila 2025. godine, tačno 40 godina nakon Hoxhine smrti 1985, uz bogat program otvorenih ateljea prve generacije umetnika na rezidenciji, performansa, panela, radionica i filmskih projekcija.

Pozvan sam na otvaranje da održim predavanje o vezi između Hoxhine rezidencije i njegove brutalne, često izolovane diktature. Dugo pre nego što je odlučeno da zgrada postane umetnička rezidencija, počeo sam da istražujem njeno poreklo u partijskim arhivama. Nije bilo lako sastaviti tu priču. Ovo istraživanje često je ličilo na detektivski rad, odraz sveprisutne tajnovitosti i paranoje režima. Bilo mi je važno da izložim šokantan kontrast između mesta privilegije i teškoća koje su trpeli obični Albanci.

Mnoga lica “Bloka”

Hoxha je predvodio okrutni režim nakon Drugog svetskog rata, gušeći svaki znak neslaganja i čistivši svoje najbliže saradnike zbog izmišljenih zločina. On je nadgledao rušenje crkava i džamija 1967. godine, na kraju unoseći ateizam u ustav zemlje. Apsurdne optužbe za zločine mišljenja odvele su hiljade ljudi u zatvore i radne logore. Bio je doživotni poštovalac Josifa Staljina. Sa 70 godina, Hoxha je posvetio knjigu Staljinu pod nazivom “Sa Staljinom”.

Nakon pada režima 1991. godine, Tirana je doživela maničnu graditeljsku ekspanziju, a područje oko vile je postalo veoma traženo zemljište. Ali pre 1991. godine, to je bilo zabranjeno područje, zaključano sa naoružanim stražarima i obavijeno intrigama. Drugi visoki partijski zvaničnici preselili su se u okolne kuće, koje su prisvajali od njihovih vlasnika. Vremenom su ljudi počeli da nazivaju ovu oblast Blloku i udhëheqësve, odnosno Blok rukovoditelja. Ime “Blloku” je opstalo.

Život u ovom zabranjenom kutku prestonice imao je svojih privilegija. Partijske elite su imale posebnu prodavnicu, lične kuvare, vozače i obezbeđenje. Visok položaj donosio je pristup retkim uvoznim proizvodima i privatnim lekarima. Neke od vodećih porodica međusobno su se povezivale brakovima, stvarajući utisak usko povezane mreže moći.

Ipak, ispod privida reda, “Blloku” je bio leglo sumnji i zavisti. Hoxha je svuda video neprijatelje, pa i među najbližim saradnicima — taj paranoični način razmišljanja ostavio je dubok trag u albanskoj politici. Kada bi neko od moćnika pao u nemilost, njegova vila bi prelazila u nove ruke.

Kada su Hoxhina odrasla deca počela da se udaju i žene, porodici je zatrebao veći prostor. Vila 31 izgrađena je početkom sedamdesetih godina kao veliko proširenje starije, predratne zgrade. Arhitekte, inženjeri i tehničari radili su u tajnosti, naručujući posebne instalacije i najnoviju opremu iz Italije, u vreme kada u Albaniju gotovo ništa nije dolazilo iz kapitalističkog Zapada.

Rezultat je bila lavirintska građevina i neobičan spoj arhitektonskih stilova, osmišljena da obuhvati stanove za višegeneracijsku porodicu, bioskop, privatni lift i druge pogodnosti koje su tada bile nezamislive za većinu Albanaca. Upotreba domaćih materijala — finog drveta, mermera, kamena — bila je zamišljena kao omaž tradiciji.

Među Albancima, ovo mesto već dugo budi pomešana osećanja: radoznalost, ambivalenciju, tugu, bes.

Igre sećanja

“Mislio sam da će biti veće”, čujem kako kaže mladi otac koji nosi nemirno dete.

Ovu rečenicu sam čuo nekoliko puta. Glavni grad se drastično proširio i uvis i u širinu, a s njim i percepcija razmera. Međutim, 1970-ih, kada je prosečna albanska porodica bila nagurana u jednosoban betonski stan (dvosoban, ako su imali sreće), Vila 31 bila je vrhunac luksuza. Sećanje nas često vara. Vraćamo se onome što mislimo da pamtimo, da bismo otkrili da su se oblici i dimenzije promenili.

Ovo je takođe tema kojom se bavi umetnik u rezidenciji Armando Duçellari, koji je rođen 1990. godine, u vreme kada je režim bio pred kolapsom. Njegov multimodalni projekat rezidencijalnog rada, pod nazivom “Preklapajući ostaci”, ponovo istražuje sećanja člana njegove porodice koji je radio u vili 1970-ih godina, istražujući kako vreme menja prostorno pamćenje.

Posetioci koji su skrenuli levo na prizemlju susreli su se sa velikom slikom Lumturije Blloshmi (1944-2020). Blloshmi je prezime povezano sa terorom, s obzirom na pogubljenje pesnika Vilsona Blloshmija — Lumturijinog rođaka — 1977. godine pod optužbom da je radio i pisao protiv države. Nasuprot slici visila je serija crno-belih fotografija Kostandina Poge, koji je još početkom 1990-ih bio u mogućnosti da dokumentuje mračnu mrežu političkih zatvora i radnih logora u Albaniji.

Ostali posetioci su se uputili ka zadnjem delu, do sada suvog bazena, obloženog plavim pločicama. Na zidu je visilo živahno tkano delo umetnika Jakupa Ferrija, koji je rođen na Kosovu.

“Imao je lični bazen?!”, začuo se ženski glas iz uskog hodnika. “Dok su Albanci umirali od gladi!”

Na spratu, gde je Hoxha radio, posetioci su okretali kvake na vratima i zavirivali u plakare, često nesvesni činjenice da su neki od tih prostora sada zauzeti od strane umetnika na rezidenciji: njihovi čaršavi, odeća, četkice za zube, sveže platna i razbacane fotografije.

“Da li smemo da uđemo ovde?”, pitali su ponovo i ponovo.

Pariški arhitektonski studio NeM architectes, koji je bio zadužen za arhitektonsku transformaciju, izjavio je da su nastojali pokazati suzdržanost. Kada je bilo moguće, zadržali su originalni nameštaj. Novi elementi – stolovi, moderne stolice, minimalističke lampe – svi su naručeni u beloj boji, kako bi se razlikovali od starijih nasleđa.

Među njima, primetio sam glomazan čehoslovački JUBILANT radio/gramofon iz kasnih 1950-ih, sa imenima evropskih gradova na dugmadi za izbor stanica. Uspon i pad Hoxhine diktature bili su obeleženi zvukom: zvučnicima, govorima, krijumčarenom muzikom. Slušanje zabranjenih zapadnih radio emisija bilo je opasno, iako se pokazalo teško za nadgledanje.

Na zidovima i dalje vise dela nekih od najvećih imena albanskog slikarstva. Andon Lakuriqi i njegova slika ratničkog plesa hipnotisala me danima — smeštena u podnožju veličanstvene planine, prava je eksplozija divlje radosti. Tu je i strogi gorštak Guri Madhi (Veliki Kamen), zatim vatreno crvena livnica Salija Shijakua, kao i bujni prolećni pejzaži koje presecaju sićušne, u belo okrečene kuće.

Zabranjena rezidencija gotovo da je bila osuđena na to da izazove ogromnu radoznalost. Hiljade posetilaca dolazile su tokom dugih, sunčanih dana. Iako vila nije muzej, ona jeste mesto istorije. Još uvek je ukleta duhovima prošlosti — barem za sada.

Mesto obmane

Vratio sam se u Vilu 31 kao autor koji je pisao o paradoksima albanske diktature. Ali pratio me je još jedan deo mene: pogled devetogodišnjeg dečaka, mene samog, koji je odrastao u Tirani na samom pragu kolapsa režima oko 1990. godine, na školskom izletu u obližnjem parku sa svojim razredom. Bilo nam je dozvoljeno da se krećemo, ali ne previše. U daljini su se nadzirali uniformisani stražari.

Sećam se da je i tokom devedesetih zgrada ostajala obavijena velom misterije. Nakon haotičnog pada komunističkog režima, naredne vlade odlučile su da je zadrže kao državnu rezidenciju. Kada je argentinski pisac Ernesto Sabato došao u grad da primi nagradu 1996. godine, ponudili su mu da prenoći u vili. Odbio je, užasnut samom pomisli da tamo prespava.

Pripovedači među mojim školskim drugovima u to vreme pričali su o tajnim tunelima koji vode ka opasnim tamnicama isklesanim ispod naših nogu. Ni danas nisam siguran šta da mislim o tome što, 35 godina kasnije, opsesija onim što se nalazi pod zemljom i dalje traje.

“Kako da dođemo do tunela?”, pitali su neki posetioci, preskačući predavanja i umetnost.

Ispostavlja se da je tunel pod vodom, što je neodoljiva metafora za potopljenu prošlost Albanije — odgovore koji i dalje izmiču.

Suočeni s idejom moći kao zavere, Albanci su oduvek na kreativan način obrađivali sopstvenu bol — mnogo pre nego što su postali predmet zapadnog interesovanja i masovnog turizma. Stvarali su i nastanjivali zamršene narative, često samo površno nalik stvarnim istorijskim zapisima.

Zato vilu doživljavam kao misaoni eksperiment: neku vrstu imaginarne arhive. Kao i sve arhive autoritarnih režima, i ova je nepouzdana. Stvari unutra nisu onakve kakvima se čine.

To jeste bila kuća jednog tiranina. Ali bila je i nešto više od kuće.

Godine 1973, dok se vila završavala, Hoxha je pokrenuo žestoku kampanju protiv onoga što je proglasio liberalizmom u umetnosti. Dok su njegovi dizajneri naručivali nameštaj iz zapadnih kataloga, on je oštro osuđivao zapadni uticaj u muzici, umetnosti i arhitekturi. Knjige su bile zabranjivane (u podrumima Nacionalne biblioteke, proveo sam dane pretražujući drvene fioke prepune kartica s naslovima knjiga stavljanih u karantin, označenih crvenim slovom R za “rezervisan pristup”).

Strance koji su stizali u Tiranu, uključujući zapadne marksiste-lenjiniste koji su dolazili u staljinističku Albaniju da nauče kako se gradi socijalizam, na aerodromu su dočekivali ponižavajući rituali: neuredne brade i duga kosa nisu bili dozvoljeni. Danas zapadni turisti, bili oni socijalisti ili ne, ne moraju da brinu o frizerima na aerodromu.

Kako mu se zdravlje pogoršavalo, Hoxha se povukao u jedan ugao vile, mrzovoljan, ispisujući beleške i snimajući razmišljanja o sumornoj sadašnjosti marksizma i nedostižnoj svetskoj revoluciji. Kina — finansijski oslonac Albanije sve do 1978. — više nije davala kredite. Zemlja je bila na ivici ekonomske katastrofe, ali Hoxhu je progutala prošlost.

To je bilo doba kada se pod njegovim imenom pojavio sve veći broj knjiga. Nazivane su “memoarima” i “dnevnicima”, ali su bile zbrzan tekst pisan rukom anonimnih autora, uz izmanipulisana arhivska dokumenta i zbrkane vremenske linije. Polufikcionalne naracije plasirane su i prihvaćene kao nefikcionalna proza — marketinški trik koji spaja žanrove i koji i danas cveta u albanskom izdavaštvu.

“Da li gubimo prošlost?”, stalno su me pitali. Prošlost mora da se učini upotrebljivom, insistirali su, za mlađe generacije.

O upotrebljivoj i neupotrebljivoj prošlosti

Često se susrećem s ovakvim pritužbama kada posetim Albaniju. Porodice žrtava i bivši politički zatvorenici osećaju se izostavljeno iz istorije. “Pišite o našem bolu”, tema je koja se neprestano ponavlja.

To je daleko od prioriteta univerziteta i izdavačkih kuća u Zapadnoj Evropi i SAD, gde je, bar u poslednje dve decenije, bilo potpuno nepoželjno baviti se zločinima komunističkih režima poput onog u Albaniji. Glavna preokupacija bila je da se “tranzicija” u kapitalizam predstavi kao niz neuspeha. Učiniti neko zabačeno mesto poput Albanije upotrebljivim na Zapadu često je značilo uklopiti ga u unapred zadate mentalne i političke obrasce ljudi tamo — ne nužno u ožiljke koje nose ljudi ovde.

Suočavanje Albanije sa sopstvenom prošlošću dodatno je otežano činjenicom da su nekada tajni arhivi ostali zatvoreni za istraživače i u 21. veku. U tom vakuumu, autori fikcionalnih interpretacija su decenijama prolazili bez otpora. Provera činjenica je retkost; kada je reč o narativima o komunističkoj eri, gotovo sve prolazi.

Zapanjila me je činjenica da mnogi Albanci i dalje imaju problema sa osnovnim činjenicama o diktaturi. Fikcionalni prikazi se rutinski šire kao činjenice. Neki ljudi s kojima sam razgovarao izrazili su frustraciju što mlađa generacija, koja je sada vremenski udaljena od diktature, pokazuje malo interesovanja za nju. Ali, osim generacijskih razlika, dublji problem je odsustvo pouzdanih referentnih tačaka i kritičkih alata za bavljenje istorijom.

Devedesetih godina, zemlja je bila očajna da pobegne od prošlosti. Stotine hiljada ljudi je pobeglo u Grčku i Italiju, a zatim još dalje — prelazeći okeane, gradeći nove živote od nule. Mnogi od njihove dece postali su priznati umetnici, filmski stvaratelji i pisci u zemljama u kojima sada žive.

Bilo je dirljivo upoznati neke od njih na otvaranju nekadašnje rezidencije čoveka koji je brutalizovao svoju zemlju u ime slobode i pravde.

Ako je ovo neka vrsta epiloga, onda je to nedovršen epilog. Albanija gleda u budućnost — prema EU, prema svom mestu u nestabilnom svetu. Ali prošlost je zahtevna, i ne odustaje od svojih zahteva. Pre ili kasnije, zemlja će morati ozbiljnije da pristupi disciplini gledanja unazad.

Naslovna slika: Atdhe Mulla © Vila 31 x Art Explora