Pre nekoliko meseci počeo sam da dobijam obaveštenja od Google-a svaki put kada se moje ime i prezime spomene u nekom online članku. Ali kada bih otvorio link, sebe tamo ne bih našao. Umesto prezimena “Demi” (na srpskom: bik), stajao bi prevod “Taurus” ili “Bull”. Mnogi online mediji na Kosovu koriste veštačku inteligenciju (AI) za automatski prevod sadržaja sa albanskog na engleski, ali i na druge jezike.

Ti automatski prevodi obuhvataju i stare arhive, gde svaka reč — bilo da je lično ime ili specifičan albanski izraz — prolazi kroz algoritam koji ne prepoznaje kontekst. Tako je moje prezime Demi prepoznato ne kao ime, već kao značenje reči — nekad kao životinja, nekad kao horoskopski znak.

Ovo je mali, ali jasan primer kako AI počinje da utiče na način na koji informacije cirkulišu i na Kosovu. Ne kroz robote koji pričaju, već kroz nevidljive automatizme koji menjaju način na koji pišemo, prevodimo i gradimo narative.

Krajem 2022. godine, kad je ChatGPT prvi put lansiran za masovno testiranje, posle nekoliko nedelja eksperimentisanja napisao sam komentar za praznični broj lista “Koha Ditore”. Tamo sam izrazio zabrinutost za budućnost svog zanimanja — kao analitičara i kolumniste. ChatGPT je umeo da napiše strukturirane, informativne i sadržajno tačne tekstove sa uravnoteženim pristupom složenim temama poput statusa Kosova, upravljanja, severa ili međunarodnih odnosa. Ideja da bi jedan AI jezički model mogao da zameni moj posao nije više bila teorijska — postala je stvarnost.

Dve godine kasnije, moja zabrinutost je evoluirala. ChatGPT je postao znatno brži i bolji. Ali njegov najjači uticaj nije u tačnosti sadržaja koji generiše, već u načinu na koji se taj sadržaj koristi u svakodnevnom životu — bilo od strane građana/ki ili institucija na Kosovu. AI je postao deo svakodnevnog rada mnogih ljudi: učenici/e pripremaju eseje, studenti/kinje pišu seminarske radove, predavači/ce kreiraju silabuse, službenici/e pišu saopštenja, političari/ke pripremaju govore, građani/ke pišu izraze saučešća.

Jedan od najviše komentarisanih primera nedavno bio je kada je poznati političar objavio poruku saučešća na društvenim mrežama, ali je zaboravio da izbriše uputstvo koje je prethodno dao ChatGPT-u. Incident se brzo proširio i svi su ga komentarisali kao primer površnog korišćenja AI-a — ali on je zapravo pokazao nešto dublje: nedostatak znanja i svesti o tome kako ovu tehnologiju koristiti odgovorno i promišljeno.

U privatnom sektoru, AI je već zamenio čitava zanimanja u kreiranju digitalnog sadržaja i značajno je promenio ulogu prevodilaca. U međuvremenu, javni sektor i dalje tapka u mestu, bez jasnog plana i sa veoma sporim usvajanjem novih tehnologija.

Biznisi štede vreme uz AI, institucije ga troše na fotokopije

Ironija je u tome što upravo institucije koje bi trebalo da vode digitalnu transformaciju zemlje rade po birokratskim pravilima koja nisu menjana decenijama.

Nedavno je Vlada Kosova raspisala konkurs za direktora Agencije za informaciono društvo (ASHI) i nove Agencije za sajber bezbednost, koje bi trebalo da vode digitalizaciju javnih usluga, uključujući i platformu e-Kosova — prvu platformu u zemlji koja je omogućila digitalne usluge.

Ali da bi neko konkurisao za te pozicije, mora fizički da preda kopije dokumenata, overene prevode, nostrifikovane diplome i sertifikate znanja engleskog jezika. Za nekoga ko poseduje tražene tehnološke veštine, ko ume da razvija digitalna rešenja i vodi inovativne timove, ovaj proces više liči na prepreku nego na priliku. U vremenu kada tržište traži digitalna rešenja, inovativno razmišljanje i tehnološko liderstvo — država i dalje traži fotokopije, notarske pečate i nostrifikacije.

U privatnom sektoru stvari se, kao i obično, razvijaju mnogo brže. Pojavom desetina novih generativnih AI platformi kao što su Grok, Gemini, MidJourney i DALL-E, privatne firme na Kosovu su prve počele da ih koriste u svakodnevnom radu.

Kompanije koje se bave prevođenjem, digitalnim sadržajem, marketingom i edukacijom među prvima su integrisale AI u svoje procese. To je poboljšalo tok rada i smanjilo troškove — ali ne bez posledica. Automatizacija nekih zadataka značila je i gubitak radnih mesta.

Jedna domaća firma koja je ranije zapošljavala brojne prevodioce kako bi ručno prevodili tehničke specifikacije za proizvode uvezene iz različitih zemalja, ispričala mi je da je još pre godinu dana uspela da taj proces automatizuje — uštedela je stotine hiljada evra i ubrzala čitav posao. Ljudski prevodioci danas se angažuju samo za lekturu, a ne za potpuno prevođenje.

Jedan vlasnik firme koja nudi obuke za upravljanje društvenim mrežama rekao mi je da je, dolaskom AI-a, otpustio nekoliko zaposlenih. Poslovi poput pripreme sadržaja, koji su ranije zahtevali sate rada, sada se obavljaju za svega nekoliko minuta.

U oblasti dizajna i oglašavanja, alati kao što su Midjourney ili DALL·E zamenili su fotografe i ilustratore kada su u pitanju svakodnevne vizuelne potrebe. Kreativni rad sve više zavisi od GenAI modela koji trenutno proizvode gotova rešenja, spremna za upotrebu. Ipak, postoji veliki jaz između tehnološkog razvoja i nivoa osposobljenosti ili ulaganja u radnike kako bi ove alate zaista mogli da usvoje i primene.

Ulaganja za AI eru zaostaju

Većina radnika nema pristup obukama za ove alate i samim tim nije u stanju da se prilagodi. Tehnološki razvoj ne ide u korak sa sticanjem veština: dok integracija novih alata snižava troškove za kompanije, ulaganje u osposobljavanje zaposlenih zahteva vreme i resurse. U tom vakuumu, jedan deo tržišta postaje efikasniji i brži, dok drugi deo radne snage rizikuje da izgubi posao jer ne poznaje tehnologije, niti ima mogućnost da ih koristi.

Javna ulaganja u pripremu nove generacije radnika još su pesimističnija. Broj mladih koji su nezaposleni, van sistema obuka i obrazovanja, i dalje je izuzetno visok. Ova kategorija, indikator socijalne i ekonomske pasivnosti mladih, ostaje na alarmantnom i gotovo nepromenjenom nivou – oko 33% od 2020. godine, uz blagi pad na 30,3% u drugom kvartalu 2024. To pokazuje da veliki broj mladih i dalje ostaje izvan tokova ekonomskog angažmana i profesionalne izgradnje.

Ni mladi koji su deo obrazovnog sistema nisu u mnogo boljoj poziciji. Dok tržište rada traži digitalne veštine, javne škole na Kosovu i dalje funkcionišu po zastarelim nastavnim planovima i sa ograničenim pristupom tehnologiji. U potpunom raskoraku sa stvarnošću učenika koji danas koriste AI za domaće zadatke, naš javni obrazovni sistem ima jedan računar na svakih 35 učenika.

Prema podacima Ministarstva obrazovanja, nauke, tehnologije i inovacija, samo 66,64% javnih obrazovnih ustanova imalo je internet 2021. godine, i to često samo u administrativnim kancelarijama ili u nekoliko laboratorija. U celom javnom sistemu, sa 320.000 učenika, postoji svega 9.138 računara.

U knjizi “Brave New Words: How AI Will Revolutionize Education (and Why That’s a Good Thing)” (Hrabre nove reči: kako će AI revolucionisati obrazovanje – i zašto je to dobra stvar), Salman Khan, osnivač Khan Academy – obrazovne platforme za online učenje – tvrdi da AI može da funkcioniše kao personalizovani nastavnik za svakog učenika, koji se ne umara i ne osuđuje. Ali za tako nešto potreban je potpuni preobražaj načina na koji razumemo nastavu.

Ako javne obrazovne institucije ne deluju hitno kako bi prilagodile nastavne planove tehnološkim promenama i zahtevima tržišta rada, mlade generacije rizikuju da ostanu nespremne i van tržišta rada tokom dužeg perioda. U nedostatku sistemskog pristupa, mladi ostaju prepušteni individualnim pokušajima da se uklope u svet koji se stalno menja. Jer ako generacije koje se pripremaju da uđu na tržište rada oblikovano veštačkom inteligencijom i digitalizacijom ne usvoje veštine koje to tržište zahteva — kako se može očekivati da u njemu učestvuju? Kada javne obrazovne institucije ne ulažu u razvoj ovih veština, stvara se praznina koja može prerasti u strukturni problem.

Za to je neophodna dublja saradnja između privatnog i javnog sektora. U svojoj najnovijoj knjizi “The Technological Republic: Hard Power, Soft Belief, and the Future of the West” (Tehnološka republika: Tvrda moć, meka uverenja i budućnost Zapada), Alexander C. Karp i Nicholas W. Zamiska pozivaju na tesniju saradnju između države i tehnoloških kompanija — posebno sada, u vreme brzog razvoja veštačke inteligencije. Prema autorima, ubrzani razvoj posle Drugog svetskog rata desio se upravo zahvaljujući saradnji između države i naučnika, dok su se u poslednjim decenijama najpametniji ljudi fokusirali isključivo na povećanje profita i broja korisnika u privatnim kompanijama, umesto na unapređenje bezbednosti, blagostanja i dobrog upravljanja.

Na isti način, i buduća Vlada Kosova trebalo bi da formira grupu stručnjaka sastavljenu od lidera najvećih tehnoloških kompanija u zemlji i zajedno postave temelje za revolucionarne reforme u oblastima obrazovanja, zdravstva, javnih usluga, pravosuđa i inspekcija, kao i digitalizacije svih administrativnih procedura.

Scenario kog sam se isprva plašio — da će me veštačka inteligencija zameniti kao analitičara i kolumnistu — još uvek se nije ostvario. Ona nije zamenila moje razmišljanje, ali mi je pomogla da razmišljam jasnije. Pre nego što sam koristio ChatGPT i slične alate, zbog nedostatka samopouzdanja izbegavao sam da preuzimam nove odgovornosti koje su izlazile izvan moje stručne pripreme, naročito kada je reč o pisanju na engleskom jeziku na profesionalnom nivou ili analiziranju složenih podataka. Danas me te prepreke više ne zaustavljaju. Naučio sam kako da sarađujem s tehnologijom kako bih unapredio svoj rad. Pišem brže, pripremam jasnije analize i donosim odluke zasnovane na podacima.

Ali nešto drugo se ipak ostvarilo: AI mi je pomogao da napišem ovaj tekst. Ne tako što ga je napisao umesto mene, već tako što mi je pomogao da ga završim preciznije, brže i sa više sigurnosti.

Pitanje više nije da li će nas veštačka inteligencija zameniti. Pitanje je da li ćemo naučiti da radimo sa njom, pre nego što nas ostavi iza sebe.

Naslovna slika: Dina Hajrullahu / K2.0