Prvi put sam naišao na muzičare koji sviraju džez u svom rodnom gradu, Mitrovici, na Mitrovica Jazz Festivalu krajem 1980-ih. Okružen zvucima tradicionalne narodne, klasične i rok muzike, kao devetogodišnjak bio sam očaran otkrićem džeza — potpuno novog sveta koji me je privukao svojom energijom.

Veza Mitrovice i džeza datira mnogo ranije. Vraća se u 1920-e, kada je britanska kompanija preuzela rudarsku industriju Trepče. Dok je kompanija pretvarala rudnik u velikog proizvođača metala, sa sobom je donela i nešto neočekivano — kulturni uticaj iz inostranstva, uključujući zarazne ritmove džeza.

To prvo izlaganje džezu ostavilo je trag na generacijama muzičara pre moje, oblikujući muzički identitet Mitrovice na načine koji su danas često zanemareni. Mitrovica Jazz Festival održan je samo jednom, 1989. godine. Čak ni nakon rata na Kosovu 1998–99, grad nije video festival sličnog značaja.

Ali posle festivala 1989, činilo se da moje interesovanje za džez neće dalje rasti. To se promenilo 1991. godine, kada je preminuo Miles Davis, legendarni džez trubač. Vest o Davisovoj smrti stigla je do mene putem televizijskog ekrana, uz njegov neponovljivi zvuk. Taj trenutak ne samo da je ponovo raspalio moju strast prema džezu — već je obezbedio da se ona više nikada ne ugasi.

Džez je oduvek bio više od muzike — on je razgovor, kultura, pokret. Od ulica Nju Orleansa do podzemnih klubova Njujorka, od pariskih kafea do zadimljenih podruma Tokija, džez cveta kada muzičari, organizatori i publika učestvuju u dinamičnoj razmeni ideja.

Od mitrovičkih garaža do Njujorka

Početkom 1990-ih, nakon nekoliko godina samoukog sviranja bubnjeva u garažnim bendovima, počeo sam da uzimam formalnije časove u nadi da ću se profesionalno baviti muzikom. Uz podršku roditelja i starije braće, sa 16 godina poslao sam prijavu na Univerzitet za muziku i dramske umetnosti u Gracu (KUG), za studije džez bubnjeva na Institutu za džez u Gracu. Na moje oduševljenje, pozvan sam na audiciju — i primljen. Odjednom, od sviranja bubnjeva po mitrovičkim garažama, spremao sam se da postanem student jedne od vodećih evropskih institucija za visoko obrazovanje u oblasti džeza.

Našao sam se uronjen u okruženje međunarodnih studenata i priznatih profesora i mentora, od kojih su neki bili učenici prve generacije umetnika koji su oblikovali veliki muzički kanon američkog džeza: Dennis Irwin, Sheila Jordan, Mark Murphy, Dave Liebman, Al Foster, Idris Muhammad i Joe Lovano, između ostalih.

Tokom ovog perioda studija, primetio sam razlike između džez scene u Austriji i one na Kosovu, a najizraženija je bila u samom broju prostora i institucija posvećenih džez muzici. Mnogi gradovi u Austriji imaju ugledne džez klubove i programe u kojima nastupaju regionalni i međunarodni umetnici. Ta infrastruktura podrške, koja na Kosovu nedostaje, omogućava dublji dijalog i razumevanje muzike i njenih mnogobrojnih slojeva.

Nakon 12 godina života u Austriji i profesionalnog muziciranja i turneja širom Evrope, preselio sam se u Njujork 2008. godine. Moj mentor i dragi prijatelj, priznati basista Irwin — kojeg sam upoznao kao student KUG-a — bio je taj koji mi je još ranije preporučio taj potez.

Preseljenje u SAD nije mi predstavljalo toliki kulturološki šok kao selidba u Austriju, ali nivo muzičke veštine bio je nenadmašan. U Njujorku — često smatranom džez mekom — muzika funkcioniše na višem nivou, pomerajući granice na načine koje do tada u Evropi nisam u potpunosti iskusio.

Kao džez muzičar u Njujorku, moraš da težiš visokim tehničkim i umetničkim standardima. Scena podstiče zdravu dozu takmičenja, koja te tera da pokažeš svoj talenat. Svaki muzičar mora da “uradi domaći zadatak” i da zaradi svoje mesto kako bi ga zajednica prihvatila.

Na sreću, veze koje sam izgradio s američkim muzičarima tokom svog boravka u Evropi pomogle su mi da se povežem sa džez scenom Njujorka. Dok sam razvijao svoj umetnički izraz pod mentorstvom legendi kao što su pokojni bubnjari Idris Muhammad i Milford Graves, upravo u Njujorku sam započeo i dugoročne saradnje sa nosiocem priznanja “Jazz Master” Nacionalne zadužbine za umetnost Daveom Liebmanom, dobitnikom Gremija i saksofonistom/kompozitorom Joeom Lovanom, kao i sa drugim velikanima poput Georgea Garzonea i Bena Streeta. Ove razmene su se nedavno pretočile u moj debitantski album “Sparkle from the Infinite”, koji je objavljen u oktobru 2024. godine.

Kroz svoje putovanje kao student i profesionalni muzičar, uvek sam lično osećao duboku povezanost sa onim što džez predstavlja, van same muzike. Džez, iako kroz vreme oblikovan različitim kulturama i muzičkim stilovima, proistekao je iz dugotrajne represije nad crnačkim stanovništvom u SAD — zajednice koja je rasla i razvijala se uprkos ugnjetavanju od strane države.

Odrastajući u Mitrovici, i sam razumem šta znači biti deo zajednice koja je morala da izdrži napade na osnovna ljudska prava. Jugoslovenska država devedesetih bila je pod režimom srpskog vođe Slobodana Miloševića. Na kraju smo postali zajednica koju je represivna država naterala da živi, raste i preživljava u paralelnom sistemu. Bilo je opasno govoriti albanski na javnim mestima, školovanje nam je bilo uskraćeno zbog zatvaranja obrazovnih ustanova, a najstrašnije od svega — bili smo svedoci onoga što je kulminiralo etničkim čišćenjem našeg naroda.

Nedaće s kojima sam se suočavao — i sa kojima ću se i dalje suočavati — zbog mesta rođenja i političkih agendi, kako prošlih, tako i sadašnjih, omogućile su mi da u sebi nosim same korene džeza. Kao samoproglašeni džez ambasador s Kosova koji živi u SAD, moj zadatak je da ovu muziku delim kao snažan simbol borbe za slobodu svih potlačenih naroda.

Za mene, džez je sloboda

Neophodno je da kustosi ostanu povezani s onim što se dešava van njihovog neposrednog okruženja. Putovanja, umrežavanje i aktivno učešće — bilo kroz panele, konferencije, koncertne serije ili festivalske programe — stalno upijanje i razmena znanja sa stručnjacima, teoretičarima i muzičarima iz celog sveta.

Iz mog iskustva, kada bi kustosi na Kosovu dali prioritet ovakvoj koncentrisanoj razmeni, rezultat bi bio očigledan: viši nivo muzičke veštine, raznovrsniji programi i veći međunarodni ugled za kosovski umetnički i kulturni sektor — uključujući i individualne umetnike.

Uz to, mora se nešto preduzeti i u vezi s razvodnjavanjem džeza kao jedinstvene forme. Na osnovu mog znanja, većina muzičara i bendova koji predstavljaju Kosovo na festivalima kao što su Jazz Festival Prishtina, Peja Jazz Festival ili Mitrovica International Jazz Days, ne bi se klasifikovali kao džez umetnici na međunarodnoj sceni. Na tim festivalima i drugim kulturnim događajima koji tvrde da predstavljaju džez, džez se koristi kao pogrešan naziv za druge muzičke stilove (rok, pop, etno-fuzija itd).

Ako publika na Kosovu nije izložena autentičnim korenima i značenju džeza, kako uopšte može da se razvije dublje razumevanje i istinska zahvalnost prema ovoj muzici?

Trenutno stanje džez scene na Kosovu otvara važna pitanja o raznovrsnosti i transparentnosti kustoskih praksi. Nepotizam i birokratija ograničavaju institucionalni razvoj na Kosovu. Ako se isto može reći i za džez scenu, onda mi je jasno zašto nailazim na ograničene mogućnosti da doprinesem razvoju dinamičnije i inkluzivnije zajednice. Uvođenje praksi kao što su pozivanje gostujućih kustosa ili javni pozivi moglo bi da pomogne u razbijanju ovih zatvorenih ciklusa.

Mnoge umetničke organizacije u SAD i drugim evropskim zemljama učine svoje kustoske i selekcione procese dostupnim javnosti — putem saopštenja za medije, interneta i promocije. Na Kosovu to ne primećujem, što sugeriše na zatvoreniji, interni način odabira.

Još od 2006. godine nisam dobio zvaničan poziv da nastupim pred publikom na Kosovu. Ne zato što nisam pokušavao. Tokom ovog dugog perioda više puta sam pokušao da profesionalno stupim u kontakt sa kustosima kosovskih festivala, nudeći svoj doprinos i kao muzičar i kao edukator — ali nikada nije bilo odgovora.

Kada sarađujem sa kustosima iz Njujorka i širom Evrope, postoji određeni nivo profesionalizma. Kustosi i njihovi saradnici u okviru džez scena aktivno odgovaraju na predloge za saradnju — ako se predlog prihvati, organizuju se sastanci kako bi se dogovorili i finalizovali svi uslovi: termini nastupa, honorar, putni troškovi i smeštaj. Moje iskustvo sa Kosovom, međutim, ne dostiže taj nivo profesionalizma.

Neki direktori festivala na Kosovu su me nedavno kontaktirali i izrazili interesovanje da predstave mene i moje saradnike, ali kad im se javim da dogovorimo prve rokove i uslove saradnje, ili ne odgovaraju, ili kažu da nemaju budžet za umetnike koji trenutno žive u SAD. To mi deluje kontradiktorno, jer su na poslednjim izdanjima tih festivala nastupali brojni izvođači — neke od glavnih zvezda — koji takođe žive u SAD ili inostranstvu.

Tokom svog govora na otvaranju Prishtina Jazz Festivala 2024. godine, premijer Albin Kurti je rekao: “Čast mi je što sam večeras ovde sa vama i što nastavljam tradiciju najdemokratskijeg muzičkog žanra na Kosovu, a to je Jazz Fest Prishtina”.

Ako je džez festival u Prištini zaista “najdemokratskiji muzički žanr na Kosovu”, zašto onda muzičar poput mene — Kosovar iz Mitrovice, sa visokoškolskim obrazovanjem i međunarodnim profilom u džez svetu — nije uključen? Moje muzičko putovanje oduvek je bilo posvećeno povezivanju ljudi i građenju mostova, a ne njihovom zatvaranju. Svaki susret s publikom je jedinstveno i transformativno iskustvo. Želim da tu muzičku povezanost podelim i sa publikom u svojoj zemlji, ali me domaće strukture u tome sputavaju.

Ako želi da podigne svoju džez scenu, Kosovo mora da se ugleda na globalni model razmene i da svojim umetnicima i publici omogući muzička iskustva koja prevazilaze status kvo.

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.