Petnaest godina nakon iznenadnog uspeha filma Tilva Roš, ostvarenja koje je uhvatilo nemirni duh mladih u postindustrijskoj Srbiji, reditelj iz Bora Nikola Ležaić vraća se sa dugo očekivanim drugim igranim filmom pod nazivom Kako je ovde tako zeleno?

Film, koji je imao svetsku premijeru u okviru Proxima takmičarskog programa ovogodišnjeg Međunarodnog filmskog festivala u Karlovim Varima (4–12. jul), svojevrsni je “road movie” — tih, meditativan i duboko autobiografski — koji se odvija tokom jednog vikend putovanja u Dalmaciju. Priča prati reditelja reklama u tridesetim godinama, koji nosi Ležaićevo ime (igra ga Filip Đurić), dok sa ocem (Izudin Bajrović) i širom porodicom putuje kako bi ponovo sahranili posmrtne ostatke pokojne bake u njenom rodnom selu. Naizgled se malo toga dešava, ali ali emocionalni pejzaž koji se usput otkriva — veoma je slojevit.

Više od puke priče o porodičnoj dužnosti, Ležaićev film postaje razmatranje očinstva i identiteta. Njegova snaga leži u napetosti između onoga što se izgovara i onoga što ostaje prećutano. Kroz štedljiv dijalog, pažljivo doziranu ironiju, suptilne glumačke interpretacije i pažnju posvećenu onome što se dešava van kadra, reditelj stvara svet u kojem se vreme rasteže, a sećanja presavijaju sama u sebe.

Kako je ovde tako zeleno? delo je koje tiho istražuje lične i kolektivne traume u pejzažu obeleženom prošlim previranjima. Sa poetskom suzdržanošću i neočekivanim humorom, film nenametljivo razoružava gledaoca dok otvara dublja pitanja o pomirenju, pripadanju i životu.

U ovom iskrenom razgovoru, Ležaić govori o poreklu filma, stilskim postupcima i potrebi za emotivnom istinitošću u pričanju priča. Takođe razmatra svoj promenjeni odnos prema filmu i način na koji je lični gubitak oblikovao delo — na načine koje nije u potpunosti predvideo.

K2.0: Samo da malo približimo tvoj film našim čitaocima i čitateljkama — kako je došlo do ideje za Kako je ovde tako zeleno? Pošto je film vrlo ličan, kako se tvoj život provlači kroz njega?

Ležaić: Pa, manje-više, film je neka vrsta transkripta stvarne situacije iz mog života. Sve seže deset godina unazad, kada je moja porodica odlučila da prenese posmrtne ostatke moje pokojne bake nazad u njeno rodno selo u Hrvatskoj. Bila je izbeglica sredinom devedesetih, kada se rat završavao, i umrla je početkom 2000-ih u Srbiji. U to vreme vraćanje njenih ostataka bilo je previše sveže, previše komplikovano — sama papirologija nas je obeshrabrila.

Godinama kasnije, jedan čovek koji je uspeo da prenese posmrtne ostatke svoje majke pomogao nam je u celom tom procesu. Kada su mi roditelji rekli da žele to da urade, odmah sam osetio da priča ima filmsku strukturu — kao road movie u kom se roditelji posle 25 godina vraćaju u Hrvatsku da “vrate” bakine kosti. Sve je vrištalo da postane film, ali isprva nisam želeo da ga snimim. Delovalo mi je kao film za oproštaj s ocem, koji je već tada imao preko sedamdeset i nije bio u najboljem zdravstvenom stanju. U to vreme sam već radio na jednoj drugoj priči o ocu i sinu, koja se na kraju raspala posle godina neuspelog finansiranja.

Kad je 2020. godine krenuo COVID, tata se zarazio dok je bio u bolnici. Dve nedelje kasnije preminuo je. Tog dana kad je preminuo, i ja sam bio pozitivan na COVID. Nisam mogao da idem na sahranu. On je, kao i baka nakon ekshumacije, sahranjen u olovnom sanduku. Bio sam kod kuće, slomljen, i počeo da povezujem sve te događaje. Kao da sam imao “dodatnu” sahranu, znate? Trebalo mi je olakšanje, pa sam počeo da pišem sve čega sam se sećao s tog putovanja. Posle deset dana imao sam prvi nacrt scenarija. Pisanje mi je bilo jedini način da sve to procesuiram.

Dakle, pisanje je počelo u decembru 2020?

Tačno. U 2021. sam se prijavio za sredstva kod Filmskog centra Srbije. Hteo sam da snimim film te iste godine — pank-rok stil: napiši i snimi. Dobio sam neka sredstva, ali nisu bila dovoljna, pa sam opet morao da tražim koproducente. To je, naravno, trajalo godinama, zbog čega je film završen tek 2025. I to ti je ironija — pokušavaš da ubrzaš nešto, a opet ti ode pet godina.

Da li je to bio solo proces ili su druge osobe uticale na pisanje?

Uglavnom je to bio solo proces. Rane verzije sam davao nekim prijateljima, pa su mi govorili šta im je delovalo predugo, prekratko i tako dalje. Ali imao sam jedno strogo pravilo: sve što je u scenariju moralo je stvarno da se desi. Ne podnosim filmove koji koriste “zasnovano na stvarnim događajima” kao marketinški trik da bi stvari izgledale važnije nego što jesu. Za mene sve u umetnosti proističe iz prave emocije, bilo da je to “2001: Odiseja u svemiru” ili dokumentarac.

Dakle, sav dijalog i događaji u scenariju su stvarni ili su se meni dogodili u nekom trenutku. Možda ne u isto vreme, možda preuređeni, ali su i dalje stvarni. To je postalo i deo koncepta — kako sećanje iskrivljuje stvarnost, kako sama rekolekcija može biti kreativan čin. Granica između činjenica i fikcije postaje nejasna, ali emotivna suština ostaje autentična. To nije bilo na prodaju.

Film se na suptilan, ali snažan način dotiče teme očinstva. Šta ste hteli da kažete o tome kako je postati otac i o očinstvu uopšte?

To je komplikovano pitanje. Kad smo pravili to putovanje, ja sam upravo postajao otac. U svojim srednjim tridesetim, a još uvek se osećao kao da sam u ranim dvadesetim — zar se svi tako ne osećamo? Imao sam sede dlake i loš vid, ali mentalno sam se i dalje osećao kao student. Moj otac je bio miran, fin čovek. Nekako kao Gandhi — nikada ga materijalne stvari nisu zanimale. Razmišljao sam o tome kako to želim da prenesem svojoj ćerki.

Ali, u isto vreme, pravio sam reklame, pravu potrošačku groznicu. Kao da si diler droge, a ne želiš da ti dete postane narkoman. Tako da, da, imao sam mnogo pomešanih osećanja. Iskreno, ne znam tačno šta sam hteo da kažem o očinstvu. Možda samo to da svi dajemo svoj maksimum sa onim što imamo, neki su sebičniji, ali oni kojima je stalo, trude se. Mislim da to film i govori: nije kraj sveta ako sve ne razumeš do kraja.

Hajde da pričamo o formi. Kako su ti izbori u kinematografiji, montaži i zvuku pomogli da izrazite te ideje — naročito sećanje?

Moj direktor fotografije Aleksandar Pavlović i ja radimo zajedno već 15 godina, uglavnom na reklamama. Veoma se dobro poznajemo. Hteli smo da izbegnemo bujni, razglednički izgled koji često ima film smešten na Mediteranu. Umesto toga, postavili smo glavnog junaka u centar kadra i oko njega gradili svet. Ono što ulazi i izlazi iz kadra — kroz svetlo, zvuk, koreografiju — stvara osećaj živog sveta.

Često smo koristili samo jedan ili dva kadra po sceni. Čak su i scene u kolima uglavnom snimane u dugim kadrovima. To je glumcima dalo prostora da se slobodno kreću i zauzmu prostor. Sve je bilo pažljivo postavljeno i osvetljeno iz svih uglova, pa iako deluje jednostavno, tehnički je bilo neverovatno složeno.

U montaži, originalni scenario je predviđao da putovanje počne tek na pola filma. Hteo sam da gledaoci malo pate zajedno sa likom u njegovom dosadnom gradskom životu. Ali moj montažer, Jan Klemsche, predložio je da se odmah preseče na putovanje, nakon 15 minuta, dozvoljavajući publici da stvari uči usput. To je mnogo bolje funkcionisalo. Ne znaš sve na početku, ali vremenom skupljaš značenje — kao u životu. To poverenje u publiku da uhvati tok priče bilo je ključno.

Zvučni zapis je takođe bio presudan. Volim scene u kojima ljudi pričaju jedan preko drugog, gde važne stvari nisu uvek u prvom planu. To stvara tu haotičnu, stvarnu energiju. Ponekad dijalog izgleda potpuno nepovezano, ali na kraju razgovora shvatiš zašto je tu bio. To je ritam koji sam želeo. Cilj je bio da se dočara tekstura pravog razgovora — ne filmskog.

Projekat je bio koprodukcija između Srbije, Hrvatske i Bugarske. Kako je došlo do te saradnje? Da li je to uticalo na ton filma i potencijalno na njegov prijem?

Siniša Juričić iz Nukleus Filma [produkcijska kuća] iz Hrvatske jedan je od koproducenata. Upoznali smo se pre deset godina, dok sam još radio na onom drugom projektu koji sam vam pominjao. Bio je član žirija na jednom takmičenju za predstavljanje filmskih ideja (pitching), i mi smo tada pobedili. Te večeri, uz piće, ispričao sam mu jednu čudnu priču iz stvarnog života, a on mi je rekao: “Ako ikada odlučiš da snimiš film o tome, javi mi se”. Kad sam 2021. dobio sredstva iz Srbije, pozvao sam ga. Uključio se odmah — pomogao je oko glumaca, logistike, svega. U postavi smo imali glumce iz četiri od šest bivših jugoslovenskih republika.

Zatim nas je upoznao sa producentom Nikolajem Mutafčijevom iz PREMIERstudija iz Bugarske, koji je došao sa ekipama za kameru i zvuk. Bila je to istinski regionalna saradnja i pomogla je da se oblikuje film bez menjanja tona. Svi su shvatili da priča dolazi iz ličnog mesta i poštovali su to. I možda, na tih način, sama činjenica da je ova prekogranična produkcija ostvarena, jeste svojevrsna poruka.

Još jedno pitanje — kako ste smislili naslov Kako je ovde tako zeleno?

Radni naslov je bio Mama. Sve naše prijave za finansiranje su bile pod tim imenom. To je bio kontrapunkt temi očinstva, jer su, u stvari, svi likovi koji pokreću radnju majke — moja supruga, očeva majka, tetke, moja majka. One su snaga iza scene u vrlo patrijarhalnom okruženju.

Ali na kraju smo shvatili da svake godine postoji bar dva filma pod nazivom Mama. Na IMDb-u bi to bilo Mama (2025/II) ili nešto smešno. Zato sam tražio nešto čudnije i sa dubljim značenjem. Setio sam se rečenice iz svog prvog filma Tilva Roš, koju je izgovorio lik Filip ka kraju filma: “Kako je ovde tako zeleno, kad je svuda oko nas goli kamen?” Ovo je zapravo bila cela rečenica koju sam hteo kao naslov — ali smo je skratili.

Poenta je u tome što je oko tih napuštenih kuća u Dalmaciji sve bujno i zeleno. To je zato što su ljudi nekada tu živeli — gajili životinje, đubrili zemlju, ostavljali svoju energiju. Tako da, iako više nisu tu, život ostaje. To je ideja. Ljudi možda nisu više prisutni, ali nešto od njih i dalje jeste.

Ovaj članak je skraćen i prilagođen radi jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna fotografija: ljubaznošću Karlovy Vary International Film Festival/KVIFF