Posle nekoliko meseci političke blokade, 26. avgusta Dimal Basha izabran je za predsednika Skupštine Kosova. To se dogodilo nakon oko 60 neuspešnih pokušaja, sve do odluke Ustavnog suda 8. avgusta, kojom je Pokret Samoopredeljenje (LVV) ograničen na to da može predložiti kandidata samo tri puta. Pošto nijedno od troje ministara koje je predložio LVV nije dobilo dovoljan broj glasova, a Demokratska partija Kosova (PDK) zatražila da se predloži poslanik koji nije deo Vlade u ostavci, LVV je nominovao Bashu, koji je u drugom pokušaju izabran uz podršku PDK.

S obzirom na to da je ova blokada Kosovu oduzela više od pola godine, očekivalo se da će se izborom predsednika Skupštine javnost usmeriti na naredne korake ka formiranju Vlade i državnih institucija. Ali, to se nije dogodilo. Društvene mreže preplavile su uvredljive i pogrdne reči na račun Bashe, uvrede koje su poprimile rasistički ton, jer je tema postala boja njegove kože, uz ponižavajuće komentare. Ironija je da Basha ne pripada nijednoj od romske, aškalijske ili egipćanske zajednice – on je Albanac.

Zapravo, upotreba pogrdnih izraza poput “cigan”, “gabelj” ili “madžup”, upućenih njemu, nije ga isključila iz albanskog etničkog korpusa kojem pripada. Dovoljna je bila boja njegove kože da ga javnost razreši političke odgovornosti i optereti bremenom rasizma koji romska, aškalijska i egipćanska zajednica svakodnevno nose. To se, na primer, ne događa sa državnim predstavnicima iz bošnjačke zajednice. Oni se identifikuju kroz svoje etničko poreklo, ali budući da su belci – a beli državni predstavnici predstavljaju normu – njihova boja kože ne predstavlja problem. To znači da izgled i boja kože, nezavisno od etničke pripadnosti, mogu poslužiti kao osnov za prezir i institucionalizovani rasizam, a često i da budu upakovani kao “kolektivna kritika”.

Međutim, korišćenjem rasističkih uvreda ne upućuje se nikakva “kritika” pojedincu – u stvari, ponižava se identitet više zajednica koje su istorijski bile potlačene. Takve uvrede za hiljade građana romske, aškalijske i egipćanske zajednice predstavljaju poruku. Njima se, zapravo, poručuje da nije važno koliko rade, uče ili doprinose ovoj zemlji – uvek će ostati “oni drugi”, nedostojni da vode državu.

Na Kosovu predsednik ili premijer obično predstavljaju većinu i dolaze iz redova albanske većine, dok nevećinske zajednice, prema Ustavu Kosova, imaju zagarantovana mesta u Skupštini i Vladi. Na primer, prvi put od proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, tek u periodu od 2021. do 2023, Bekim Arifi iz aškalijske zajednice služio je kao potpredsednik Skupštine. Pored funkcija predviđenih za zajednice u Skupštini Kosova, u svakom mandatu vlade imali smo zamenike ministara, savetnike premijera i ministara koji su predstavljali glasove ovih zajednica i radili na njihovoj integraciji u društvo. U mandatu Vlade Kurtija 2020–2024, po prvi put je postojao ministar iz egipćanske zajednice – Elbert Krasniqi, koji i dalje obavlja dužnost ministra administracije i lokalne samouprave (MAPL). Ipak, i ovo predstavljanje, dakle jedan ministar iz redova nevećinskih zajednica u vladi, predstavlja ustavni zahtev.

Međutim, iako Ustav Kosova precizira zagarantovana mesta za predstavnike nevećinskih zajednica, on ne zabranjuje da član zajednice zauzme i više predstavničke funkcije, bilo kao predsednik/ca ili gradonačelnik/ca opštine. Prema Ustavu, svaki državljanin Republike Kosovo ima pravo da bude nominovan i izabran. Na primer, predsednik/ca Republike Kosovo može biti bilo koji/a državljanin/ka koji/a je napunio/la 35 godina. Za ovu funkciju ne postoje posebni uslovi niti kriterijumi vezani za etničku pripadnost.

Ali, postavlja se pitanje: možemo li da zamislimo šta bi se dogodilo kada bi jednog dana Rom, Aškalija ili Egipćanin došao na čelo države – ne kao potpredsednik nevećinskih zajednica, niti kao savetnik za njihov “integracioni” položaj, već kao predsednik Skupštine ili predsednik Kosova? Jesmo li spremni da zamislimo takvu stvarnost, a zatim i da je stvorimo, ili ova iskrivljena predstava o “onom drugome” kao manje vrednom potpuno umanjuje značaj demokratije u kojoj navodno živimo?

“Prisutni” u simboličnim aktivnostima, ali bez izvršne moći

Lokalni izbori 12. oktobra 2025. na Kosovu dobra su prilika da se razmisli o zastupljenosti romske, aškalijske i egipćanske zajednice u strukturama odlučivanja. Prema podacima Centralne izborne komisije (CIK), za ovogodišnje lokalne izbore ukupno je sertifikovano 93 politička subjekta: tačno 32 partije, dve koalicije, 32 građanske inicijative i 27 nezavisnih kandidata, sa 5.626 kandidata koji se takmiče za lokalne funkcije. Od toga, 206 kandidata se kandiduje za predsednike opština, dok 5.420 kandidata konkuriše za opštinske skupštine.

Ipak, nijedan kandidat za predsednika opštine nije pripadnik romske, aškalijske ili egipćanske zajednice. Jedan od ključnih faktora su i realne šanse kandidata iz ovih zajednica za pobedu. Oni veoma dobro znaju da su, zbog predrasuda prema njima i glasanja po etničkoj osnovi, šanse da jedan Aškalija, Egipćanin ili Rom pobedi u opštini veoma male.

U opštinskim skupštinama postoji učešće romske, aškalijske i egipćanske zajednice, ali je njihovo prisustvo obezbeđeno uglavnom preko partija i inicijativa iz sopstvenih zajednica, a ne kroz velike političke partije. Prema podacima CIK-a, ukupno 129 kandidata iz ovih zajednica učestvuje na ovogodišnjim izborima, raspoređeno u osam opština, iako te zajednice žive u 26 opština Republike Kosovo. Konkretno, ti kandidati predstavljaju dve egipćanske stranke, dve romske stranke, jednu aškalijsku stranku i jednu inicijativu aškalijske zajednice.

Nijedna od velikih partija nema za kandidate za odbornike nekog predstavnika iz romske, aškalijske ili egipćanske zajednice. Ovaj jaz nije posledica nedostatka kapaciteta, već jasan pokazatelj etničke podele partija na lokalnom nivou, kao da je svaki narod osuđen da ga predstavlja samo njegova “sopstvena” partija.

U pojedinim opštinama, prema Zakonu o lokalnoj samoupravi, konkretno članovima 54. i 56, zajednice imaju pravo na poziciju zamenika/ce predsedavajuće/g za zajednice i zamenika/ce predsednika/ce opštine za zajednice, u opštinama u kojima najmanje 10% građana pripada nevećinskim zajednicama. U nekim slučajevima, čak i kada procenat nevećinskih zajednica u opštini nije prelazio prag od 10%, predsednici opština su ipak imenovali zamenike iz redova zajednica.

Međutim, najčešće su te pozicije bile više “dekorativne” nego izvršne. Nazivaju se dekorativnim zato što se nadležnosti u okviru tih funkcija često svode samo na simbolične aktivnosti i protokolarne sastanke, koji predstavnike zajednica održavaju “prisutnim” na opštinskom nivou, ali bez stvarnog političkog uticaja.

I sami predstavnici civilnog društva iz redova romske, aškalijske i egipćanske zajednice često ocenjuju ove uloge kao ograničene, naglašavajući da predstavnici nevećinskih zajednica uglavnom prikupljaju informacije o zahtevima i potrebama svojih zajednica i prosleđuju ih svojim albanskim rukovodiocima, ali bez ikakve izvršne moći ili direktnog uticaja na donošenje odluka u vezi sa tim potrebama.

I sam Zakon o lokalnoj samoupravi učvršćuje razliku između uloga zamenika predsednika opštine i zamenika predsednika opštine za zajednice: zamenik predsednika opštine ima izvršna ovlašćenja i može da postupa u odsustvu predsednika, dok zamenik za zajednice ostaje uglavnom savetodavna figura. Ovaj drugi može da daje predloge u vezi sa pitanjima koja se tiču nevećinskih zajednica, ali nema odgovornost u odlučivanju niti izvršni autoritet.

Nedostatak stvarnih ovlašćenja za predstavnike romske, aškalijske i egipćanske zajednice proizvodi duboke strukturne posledice, pretvarajući predstavljanje u iluziju koja stvara sliku uključenosti, ali u suštini reprodukuje političku marginalizaciju. To znači da se potrebe zajednica obrađuju posredno, često filtrirane i oslabljene kroz interese većine, umesto da same zajednice artikulišu i guraju napred svoja rešenja. Dugoročna posledica takve prakse jeste gubitak poverenja u institucije, održavanje nejednakosti i rizik da te zajednice zauvek ostanu zavisne od “milosti” ili dobre volje većine. Takav sistem ne samo da potkopava društvenu koheziju, već je i u suprotnosti sa principima inkluzivne demokratije, jer se politička jednakost ne sme svoditi na fizičko prisustvo u institucijama bez stvarnih ovlašćenja da se utiče na odluke.

Demokratija se ne meri samo izborima i smenom vlasti. Ona se meri i našom sposobnošću da glasamo za nekoga ko ima program i viziju, ko gleda dalje od boje kože, prezimena ili porekla. U Sjedinjenim Američkim Državama, izbor Baracka Obame za predsednika, dva puta, u periodu 2009–2017, nije iskorenio rasizam u SAD, ali je pokazao svetu da demokratija može da trijumfuje nad rasizmom. Slično se dogodilo i u Londonu, kada je sin pakistanskih imigranata, Sadiq Khan, postao gradonačelnik metropole od preko devet miliona stanovnika.

Za mnoge ljude, a naročito za stigmatizovane zajednice, ti trenuci su značili priznanje i nadu u pravedniju i reprezentativniju budućnost. Kada Kosovo dostigne nivo da Romi, Aškalije ili Egipćani imaju više političkog i javnog predstavljanja, to neće biti pobeda pojedinaca iz redova nevećinskih zajednica, već pobeda samog Kosova u borbi sa sobom – protiv rasizma.