U najjednostavnijim terminima, prijateljstvo se često opisuje kao stanje trajne naklonosti, poštovanja, intime i poverenja između dve osobe, ali prijateljstva među ženama, shvatila sam, nose mnogo veću težinu nego što to ove definicije dopuštaju. Ona su neki od najvažnijih prostora u mom životu, oblikuju ne samo ono što jesam, već i način na koji izdržavam, kako pronalazim radost i kako tumačim svet.

Već više od 10 godina, moje dve najbolje prijateljice, koje, u jednoj smešnoj slučajnosti, dele isto ime, jesu moje sigurno utočište. One su osobe sa kojima mogu biti potpuno svoja, nefiltrirana, ponekad neuredna, ali uvek shvaćena.

Imale smo oko 10 godina kada smo se upoznale, krećući se školskim hodnicima i malim dramama detinjstva, ali naše prijateljstvo je izdržalo daleko duže od tih ranih godina. Delile smo tihe trenutke, smeh i povremene nesuglasice koje su, nekako, ojačale, a ne oslabile vezu.

Za mene, veza je bila testirana kao nikada pre kada sam provela godinu dana u inostranstvu. Rutine koje smo uzimale zdravo za gotovo, kafe i zajednička popodneva, odjednom su postale nemoguće. Ali nekako, čak i kilometrima daleko, nikada nam nije ponestalo tema za razgovor. Zapravo, naši razgovori su me naučili više o meni samoj nego što sam tada shvatala.

Kroz vremenske zone, kroz njih, otkrila sam strpljenje, refleksiju i osećaj perspektive koji ranije nisam imala. Udaljenost je otkrila nešto duboko. Videla sam kako prijateljstvo oblikuje identitet i uči te kako nositi sa sobom ljude koje voliš, čak i kada si od njih udaljena.

Prijateljstva se grade na malim stvarima. Ponekad uhvatim sebe kako ponavljam iste priče, iste frustracije, stvari koje sam verovatno već stotinu puta delila. Nekako, osećam se opet i opet saslušanom. U tim trenucima shvatam da nije reč samo o tome da iznosim svoje misli, već o osećaju da, ma koliko puta se vraćam na isto mesto, one su tu za mene. Prijatno je biti u potpunosti poznata, a ipak potpuno prihvaćena.

U mladosti, prijateljstvo je put ka razumevanju sveta odraslih; kasnije postaje beg od njegovog tereta.

U mom životu, prijateljstva su bila i obična i izvanredna.

Sada vidim da je ono što me lično održavalo deo dugog niza tradicije u kojoj se žene oslanjaju jedna na drugu, pretvarajući intimnost u otpornost i, na kraju, u otpor.

Ipak, uprkos tome što su tako centralna u našim životima, prijateljstva među ženama često su bila potcenjivana ili zanemarivana kao sekundarna. Žene su se oslanjale na prijateljstva kao prostore podrške i solidarnosti, čak i kada im je društvo ostavljalo malo prostora. Istorijski zapisi nam pokazuju da su mnoge žene ove podsticaje shvatale veoma ozbiljno.

Amanda Herbert, istoričarka ranog modernog perioda Amerike na Univerzitetu u Durhamu, pokazuje da prijateljstva žena u periodu otprilike između 1450. i 1800. godine nisu bila samo obična druženja; ona su bila prave spasonosne veze. Žene ranog modernog doba zamišljane su kao emotivnije i ljubaznije od muškaraca, a društvena očekivanja podsticala su ih da održavaju “bolja i jača prijateljstva i saveze”. To je bio period globalne ekspanzije i previranja, kolonizacije, putovanja i političke nestabilnosti, koji je narušavao tradicionalne društvene veze, ostavljajući ženama odgovornost da drže porodice, zajednice i prijateljstva zajedno.

“Da bi stvarale i održavale prijateljstva, žene su pisale hiljade pisama. Razgovarale su, čitale i molile se zajedno. Brinule su o telima jedna druge: češljale kosu, oblačile se, odmarale i delile obroke. Brinule su o deci jedna druge. Ručno su izrađivale odeću, nakit i poslastice i poklanjale ih jedna drugoj. Delile su strateške političke informacije. Davale su medicinske savete.” – Amanda Herbert.

Od pisama razmenjivanih među ženama u 18. i 19. veku do mreža podrške među aktivistkinjama, ove veze često su pružale sigurnost, savete i emocionalnu snagu u društvima koja su ograničavala autonomiju žena.

Ali prijateljstva među ženama nisu samo intimna; ona su duboko politička. Izabrati jedna drugu, negovati rast i dobrobit jedna druge znači pružati otpor kulturi koja je dugo pokušavala da deli žene kroz konkurenciju i ćutanje.

Ova istorijska perspektiva snažno odjekuje i u iskustvima bližim kući. I na Kosovu su prijateljstva među ženama dugo bila politička. Tokom 1990-ih, pod uslovima represije i rata, žene su gradile mreže da održe škole, dokumentuju kršenja ljudskih prava i podrže zajednice. Iz tih mreža proizašli su prostori poput Centra za zaštitu žena i dece u Prištini, osnovanog od strane aktivistkinja poput Sevdije Ahmeti i Vjose Dobrune. Centar je pružao siguran prostor za žene i decu, bio je čvorište za feminističke radionice i mesto za dokumentovanje kršenja prava, pretvarajući druženje u kolektivnu snagu.

Aktivizam na lokalnom nivou širio se i van Prištine. Žene u ruralnim sredinama, poput Igballe i Safete Rogove, organizovale su se u svojim zajednicama, priređujući radio-teatarske emisije, izdavajući ženske novine i pokrećući projekte posvećene obrazovanju devojčica. Uvele su nagrade za poeziju i prozu, pružajući ženama prostor da iskažu svoje ideje i ohrabrujući ih da pronađu sopstveni glas.

Žene poput Sevdije Ahmeti, Vjose Dobrune, Igballe Rogove i Safete Rogove pretvarale su druženje u kolektivnu snagu, gradeći pokret u najneizvesnijim vremenima. To su bila prijateljstva koja su nosila težinu zajednice, prijateljstva koja su podrume pretvarala u prostorije za sastanke, a svakodnevnu brigu u temelj otpora.

Ovo je srž feminističkog slogana “lično je političko”, često ponavljane feminističke fraze iz kasnih 1960-ih i 1970-ih. Ona nas podseća da detalji života žena: kućni poslovi, briga o deci, seksualnost, pa čak i prijateljstva, nisu samo lična pitanja, već su oblikovani širim sistemima moći. Ono što može delovati kao male i lične razmene – razgovori u kuhinji, pisma među prijateljicama ili vreme provedeno u međusobnoj brizi – ni najmanje nisu trivijalne. Naprotiv, to su političke prakse koje suzbijaju izolaciju i grade solidarnost.

Dakle, kada žene sede zajedno i pričaju o svojim životima, one ne razmenjuju samo priče. One prepoznaju obrasce nejednakosti, pretvaraju privatnu bol u kolektivni uvid i pokazuju kako su najintimniji delovi života zapravo političko tlo.

Feminističke teoretičarke to prepoznaju već dugo. Za feminističku naučnicu i aktivistkinju bell hooks, solidarnost nikada nije bila apstraktan pojam. U svom intersekcionalnom pristupu, hooks osporava uska shvatanja feminizma bele srednje klase, povezujući rasu, klasnu pripadnost i rod.

Prema hooks, “sestrinstvo nije samo pojam, već praksa u kojoj se lično i političko ne mogu razdvojiti. Prava solidarnost zahteva fokus na strukture moći koje oblikuju naše živote. U toj borbi, prijateljstvo, briga i podrška među ženama same po sebi predstavljaju oblik otpora.”

Ipak, uprkos svom značaju, ženska prijateljstva retko su zauzimala centralno mesto u književnosti. 

Kada bi se pojavljivala, otkrivala su mnogo o ambicijama, društvu i vezama koje nas održavaju. Baš kao što su prijateljstva u aktivizmu i svakodnevnom životu bila ključni prostori, način na koji se beleže i pamte u pismima, romanima ili scenarijima je od velike važnosti. Ona pokazuju koliko društvo zaista vrednuje emotivni i politički rad ugrađen u ta prijateljstva.

U romanima, pomeranje fokusa ka ženskim prijateljstvima odvijalo se postepeno, pojavljujući se nakon Drugog svetskog rata u delima poput Westwood Stelle Gibbons, The Best of Everything Rone Jaffe i The Group autorke Mary McCarthy. Ova dela istražuju živote žena, njihove ambicije i društvene pritiske s kojima se suočavaju u promenljivom svetu.

Ipak, ovo nije potpuno novo; Charlotte Brontë je, na primer, 1853. pisala Elizabeth Gaskell:

“Hvala ti na pismu; bilo je prijatno kao miran razgovor, dobrodošlo kao prolećna kiša, osvežavajuće kao poseta prijateljice; ukratko, bilo je vrlo slično stranici iz Cranforda.” Ovu rečenicu može se čitati kao književnu fusnotu, ali ona je i dokaz koliko su ove razmene bile važne ženama čiji su javni životi bili ograničeni.

Mediji i popularna kultura retko uspevaju da prikažu ovu složenost. Prečesto se ženska prijateljstva svode na klišee: prijateljice se prikazuju kao ljubomorne rivalke, tračarske pomoćnice ili sporedni likovi u tuđim pričama.

Ipak, iako još uvek retko, postoje filmovi i serije koje stavljaju ženska prijateljstva u centar, prikazujući ih kao veze u kojima se žene suočavaju jedna s drugom na iskren i verodostojan način.

Ovi prikazi su važni jer odražavaju istorijske i političke realnosti ženskih prijateljstava. Baš kao što istorijski i politički konteksti pokazuju da su se žene oslanjale jedna na drugu radi preživljavanja i otpora, tako i književnost i mediji odražavaju kako društvo pamti ove veze. Razmišljanje o ovim pričama podseća me da su ženska prijateljstva intimna, politička i transformativna. Najradikalnija istina je da, kada stoje zajedno – kroz reči, priče i zajedničke živote – žene i dalje stvaraju prostore radosti, otpornosti i moći, tiho oblikujući ne samo sebe, već i svet oko sebe.

Ovo svakodnevno vidim u svom životu, u smehu, iskrenosti i podršci mojih najbližih prijateljica, u malim svakodnevnim gestovima brige jedne o drugima. Kroz njih prepoznajem iste niti pažnje i solidarnosti koje su žene kroz istoriju tkale; jasno je da se ova iskustva žive, osećaju i prenose dalje svakog dana.