17. jul 2025. 

Ne tako davno, blizu kuće mojih roditelja, napadnut sam zato što sam gej. Plašio sam se za svoj život. Napad me je uzdrmao na načine za koje tada nisam imao reči. Znam za još troje koji su napadnuti kao ja: jednog gej muškarca i dve trans žene, koji sada žive s ožiljcima koje su im naneli ljudi koji su jednostavno trebalo da gledaju svoja posla.

Tri godine kasnije, sedim na radionici u okviru festivala animiranog filma Anibar, posvećenoj pisanju kao alatu za pravdu, identitet i otpor. Dok počinjem da pišem, začujem njegov glas u svojoj glavi: “Tebe smo tražili!”

Bio je četvrti dan radionice, četvrtak. I prvi put posle dugo vremena, osetio sam da možda konačno zatvaram jedno poglavlje svog putovanja. Nije bilo lako. Veći deo vremena nisam ni znao sa čim se suočavam. Nije to bila fizička bolest, nešto što bih mogao jednostavno da “prebolim”. Bila je to trauma, reč koju sam nekada povezivao samo sa preživelima iz rata.

Ali sada moram da povratim svoj glas, da koristim reči, da zauzmem prostor. Da se iscelim.

Sve je počelo na toj radionici. Seo sam u autobus za Peć iz Prištine, i stigao sat i po kasnije. Sećam se da sam pogledao na sat — bilo je 9:35 ujutru. Imao sam samo nekoliko sati da obiđem grad pre radionice. Prijatelj i ja smo se prijavili u hotel. Ručali smo u hotelu “Dukagjini”, obojica uplašeni zbog predstojećeg programa, ali smo uživali u svakom trenutku.

Radionicu smo započeli diskusijom o temi “WTF?!”, koja je bila tema 16. izdanja Anibara. Elsa, jedna od učesnica, usmeravala je razgovor frazom “Me ngrit zërin”. Privukla je moju pažnju. Govorila je direktno meni, i na kraju me inspirisala da za vežbe pisanja izaberem ličnu priču.

Na albanskom, “Me ngrit zërin” znači “podignuti svoj glas”. I u tom trenutku znao sam zašto sam zapravo došao.

U poslednje vreme, razmišljao sam o koracima koje sam preduzeo da se izborim sa traumom napada koji mi se bezbroj puta vraćao u mislima: instinkt da pobegnem na sigurnije mesto, hrabrost da počnem da koristim pisanje kao sredstvo isceljenja, radost učestvovanja u Prajd paradama, i odlučnost da potražim i pravdu i profesionalnu pomoć.

Ježim se. Pravim pauzu za taj dan.

18. jul 2025

Sutradan nastavljam da pišem. Svoju priču sam već pričao — terapeutu, policiji — svaki put, koliko god sam mogao detaljno. Nije nova. Navikao sam da je prepričavam. Ali i dalje ne pamtim neke detalje, ni tačan datum kada se desilo. Trebalo bi da ga pamtim. Bio sam tamo. Video sam. Proživeo sam to. Ali sećanje odbija da ostane celo. Prepričavanje budi nešto u meni: emocije, bes, oštar osećaj da mi je učinjena nepravda — i jeste. I dalje se osećam poniženo i posramljeno. Napadi panike nisu prestali.

Dvadeset godina pre napada, napustio sam kuću svojih roditelja i mesto gde sam rođen, u potrazi za novim prilikama: da studiram, radim i počnem ispočetka. Nikada se nisam osvrtao.

Svaki put kada bih razgovarao s majkom, ohrabrivala bi me: “Vrati se. Poseti mesto svog rođenja.” Govorila mi je: “Posle nekog vremena, čak se i morske kornjače vraćaju tamo gde su se izlegle.” Uvek bih joj odgovarao da sam prezauzet — putujem, radim, vidim svet.

Želeo sam da idem u Pariz, Kaliforniju, Veneciju — mesta koja su mi delovala kao da pripadaju nekom sasvim drugom svetu od onog iz kog sam potekao. Ali, mesec dana pre napada, pozvala me je sestra: majka je imala kovid i nije joj bilo dobro. Jedna od njenih najdražih prijateljica upravo je preminula od njega. Ostavio sam sve i pojurio kući.

Mama je rekla tati da, ako dođe do najgoreg, želi da umre kod kuće. “Ni pod kojim okolnostima me nemoj slati u bolnicu”, rekla mu je.

Ispunili smo joj želju. Otac i ja smo se smenjivali u brizi o njoj, radili u smenama. Bilo je iscrpljujuće, prisno i ponizno iskustvo. Ali na kraju, posle dva meseca, izvukla se.

Tokom izolacije, ulice mog detinjstva, koje sam pamtio kao živahne i pune života, postale su sablasno tihe. Jednog dana osetio sam potrebu da izađem napolje, da stanem na prag naše bašte i posmatram kako svet prolazi.

Želeo sam da razgovaram s nekim izdaleka, bilo s kim osim s ocem, medicinskom sestrom koja je dolazila dva puta dnevno da da terapiju, ili lekarom kog smo videli svega dvaput tokom majčinog lečenja.

Gledajući u prazne ulice, osetio sam olakšanje kad sam ugledao jedan automobil sa dvoje ljudi kako se približava — bio je crven. Zaustavio se pored mene, suvozač je spustio prozor i rekao: “Tebe smo tražili.”

Ukopao sam se u mestu; lica su mi delovala poznato. Suvozač je iskočio iz kola i zgrabio me za ruku.

“Kučko jedna,” povikao je.

“Pusti mi ruku!” uzvratio sam.

Obraćao mi se u ženskom rodu na albanskom.

“Uzeću te sa sobom,” nastavio je, koristeći proste reči, osmehujući se dok je pokušavao silom da me ugura u auto. Vozač nije pomogao; naprotiv, izašao je iz kola i samo posmatrao, smejući se kao da gleda holivudski film.

Posle kratkog, ali nasilnog natezanja, čovek koji me držao izvadio je telefon i pozvao saučesnika, koji je stigao za svega nekoliko minuta. U drugom automobilu — belom, mislim — koji se zaustavio s moje druge strane, ostavio me je zarobljenog između dva vozila. Njegov prijatelj je iskočio i zgrabio me za drugu ruku. Izgledali su zbunjeno, kao i ja; svaki me je vukao na svoju stranu. Posle brutalnih pet ili više minuta otpora, konačno su me pustili.

Hteli su da me zastraše. I uspeli su. Jer od tog trenutka, strepnja i teskoba počele su da preuzimaju moj život.

Iselio sam se što dalje čim se majka oporavila; morao sam. Više se nisam osećao bezbedno u našoj kući. Nadao sam se da će noćne more prestati, ali nisu. Godinu dana kasnije potražio sam stručnu pomoć. Okrenuo sam se terapiji. Trauma je udarila punom snagom, kao oluja koja kasni.

Kad sam bio psihički i fizički spreman, podneo sam prijavu policiji. Nadao sam se da će to ublažiti bol, ali nije.

Pomislio sam: oni su sigurno pobedili. Postigli su svoj cilj. Ali nešto se promenilo. U nekom neuhvatljivom trenutku, uloge su se zamenile.

26. avgust 2025

Sledećeg jutra, kad je došao red da pročitam ono što sam napisao za radionicu, nisam mogao. Grupa je od početka podržavala moju temu, podstičući me da nastavim.

Ipak, drago mi je što nisam podelio svoj tekst tada — jer nisam bio gotov.

Danas, u Prištini, prošlo je više od mesec dana od radionice. Sedim sam u svom stanu, popodnevna svetlost polako bledi. Dugujem sebi da dovršim ovu priču. Vreme mi deluje apstraktno, kao što često biva kad se suočavaš s nečim što još nisi razrešio.

Pre nešto više od godinu dana, dok sam posećivao roditeljski dom, našu kuću, šetao sam sa prijateljem ulicom, nedaleko od mesta gde se sve to dogodilo. Rastali smo se, ja sam se okrenuo da krenem kući — i oni su bili tamo.

Napadači. Stajali su nasred puta. Gledali me. Čekali.

Nastavio sam da hodam, oprezno, praveći se da ih ne primećujem, da me se ne tiču. Kad smo se približili, jedan od njih mi je rekao: “Ulazi u kola!”

Sećam se da sam odgovorio nešto poput: “Ti nastavi svojim putem, ja ću svojim. Ne uznemiravaj me.” Nastavio sam kući, a oni su, naravno, nastavili s uvredama.

Moj prijatelj je zastao u blizini, pretvarajući se da razgovara telefonom. Kasnije mi je rekao da je sve posmatrao, pokušavajući da shvati šta se dešava. To se pokazalo presudnim — bio je svedok.

Mnogo kasnije, drugi prijatelj nazvao ih je nasilnicima dok sam mu prepričavao ceo događaj. Nasilnici, koji su verovali da neću imati hrabrosti da ih prijavim policiji, iz straha da ću time sam sebe “razotkriti”. Namera je, dakle, bila kristalno jasna. Napadi na LGBTQ+ osobe, uostalom, često ostaju neprijavljeni.

Dugo sam držao taj događaj za sebe. Bilo je lakše ostaviti prošlost uredno presavijenu, sklonjenu od pogleda. Ali talasni efekti tog događaja doneli su i druge posledice. Postupci tih muškaraca učinili su moj život nepodnošljivim, ostavljajući trajne mentalne ožiljke koje više nisam mogao da ignorišem.

Posle tako traumatičnog, nasilnog iskustva, naučio sam da um ima način da stvari učini većima nego što jesu. Vremenom, neprimetno, trauma je počela da preuzima ritam mog svakodnevnog života. Ono što je počelo kao uvrede i fizičko nasilje, preraslo je u nešto mnogo više od samih pretnji.

Vrtelo mi se u glavi stotinama puta, i pre nego što sam postao svestan, delovalo je ogromno. Taj prvi fizički napad ubrzo je postao opsesija. Nije to bilo samo “preterano razmišljanje” — to je bio mentalni vrtlog koji se hranio samim sobom. Što sam više o tome razmišljao, to je bol postajala veća, dok se briga nije pretvorila u samoodržavajuću patnju. Sam događaj možda je bio kratak, ali je trpljenje bilo beskrajno.

Dok ovo pretvaram u reči, pronalazim svoj glas. Čitam svoj tekst sa radionice naglas, svom terapeutu. To samo po sebi predstavlja prekretnicu. Svaka izgovorena reč ima nameru. Više se ne vrti beskrajno u mojoj glavi. Moj terapeut mi pomaže sa vežbama disanja kako bi ublažio napade panike, stalno me podsećajući da sam bezbedan, da je u redu dopustiti umu da se spusti iz tog usplahirenog stanja.

Učestvovanje u Prajd paradama takođe mi je pomoglo. U njima sam video sebe odraženog u drugima — kako marširamo za pravo na postojanje. Marširamo u otporu. Marširamo da bismo bili viđeni i čuti.

Još uvek me privlače delovi prošlosti, čak i ako nose tugu.

Radujem se danu kada će pravda biti zadovoljena. Možda će pravičan ishod olakšati proces isceljenja, iako sam naučio da put od traume podrazumeva mnogo više od povoljne presude. Isceljenje, shvatam, zahteva spor, strpljiv rad — poput nege dugo zapuštene bašte. Šteta nije uvek vidljiva; ona leži ispod površine, u korenu.

Žurba prema brzom oporavku može doneti kratkotrajno olakšanje, ali pravi oporavak traži vreme. Potrebno je vreme da se ranjeni koren obnovi, da zemlja ponovo ojača, i da sunce i kiša obave svoj promišljeni posao. Napredak dolazi sporo, gotovo neprimetno. Ali uz strpljenje, ono što je nekada delovalo pusto može ponovo da oživi — ne isto kao pre, već u novom, otpornijem obliku.

U pisanju sam uzeo bol i pretočio je u priču koja me pokrenula napred. U pričanju svoje priče — prisećajući je se, oblikujući je, pretvarajući je u reči — uspeo sam da se suočim sa prošlošću. Pisanje je učinilo da bol postane podnošljiva. Kada je izgovorim naglas, gubi svoju moć da me plaši. Mali korak, ali presudan: neprimetan signal da je proces isceljenja već počeo.

Naslovna: Atdhe Mulla / K2.0