U martu 2024. godine, Aleksa, 24-godišnjakinja iz Ugande, stigla je na aerodrom u Rinasu, blizu albanskog glavnog grada Tirane, zajedno sa svoja dva brata, starosti 27 i 28 godina. Za troje putnika iz istočne Afrike, Albanija je do tada bila nepoznata zemlja — sve dok nisu saznali da tamo mogu da odu na rad.

U Sarandi, gde su počeli da rade u jednom kafiću na plaži, odmah su se suočili s realnošću koja se u potpunosti razlikovala od one koja im je bila obećana. “Oduzeli su nam pasoše čim smo stigli. Mislili smo da možda tako ovde funkcionišu stvari”, rekla je Aleksa.

Da bi obezbedili ugovor o radu, morali su da sakupe oko 2.000 evra svaki. Albanske agencije, koje sarađuju s onima u Africi, posreduju između radnika i poslodavca, uključujući i postupak za dobijanje vize. Ostale troškove, poput avionske karte, plaćaju sami. Prema ugovoru, Aleksa je trebalo da radi kao konobarica osam sati dnevno, ali je u stvarnosti radila više od 14 sati, s tek dva slobodna dana tokom cele sezone i platom od 450 evra mesečno.

Aleksa — čije je ime promenjeno zbog straha da bi otkrivanje identiteta moglo da ugrozi njen radni odnos — ne može da se sretne lično, jer je, kako kaže, stalno pod nadzorom. Tokom radnog vremena, jedan od vlasnika kafića oduzima joj telefon. Nije joj lako da govori. Plaši se da prijavi uslove u kojima radi, plaši se menadžera koji je uvek prisutan i vlasnika o kojem, kaže, radnici govore da “ima veliki uticaj u gradu”.

Konačno, jedne kasne večeri u junu 2025. godine, uspela je da pronađe malo vremena da razgovara putem video-poziva. Na snimku se jasno vidi da je pod stresom, stalno uplašena da bi vlasnici lokala mogli da je uhvate kako razgovara.

Uslovi života su jednako teški kao i uslovi rada. Aleksa kaže da spava u maloj sobi zajedno s braćom i još četvoricom muškaraca, što je čini nesigurnom. Hrana je oskudna: “Samo supa i hleb, svakog dana”, rekla je. Umor je, kaže, neprekidan: “Moram da ribam pločice, čistim plažu, perem sudove, čistim toalete […]. Stalno sam gladna”, rekla je putem video-poziva.

Njeno iskustvo slično je onome Aishe, 27-godišnjakinje takođe iz Ugande, koja je u Albaniju stigla u maju iste godine. Na aerodromu u Rinasu dočekao ju je predstavnik agencije i poslao u grad Orikum, gde je potpisala ugovor o radu. Tamo je trebalo da radi u hotelu, osam sati dnevno za platu od 500 evra, ali su je u stvarnosti poslali u restoran, gde je radila i do 14 sati dnevno, bez ijednog dana odmora.

Kao i mnogim drugim stranim radnicima, i njoj su oduzeli pasoš odmah po dolasku. “Nisam mogla da odem, jer su mi uzeli pasoš, oni [poslodavac] su ga držali”, rekla je.

Aisha priča da je svoj pasoš, koji joj je poslodavac u Orikumu oduzeo, uspela da povrati tek nakon što se obratila lokalnoj policiji, koja je, prema njenim rečima, intervenisala kod poslodavca. U junu je prešla da radi u drugi restoran, na jugu zemlje — nije želela da precizira u kom gradu — i kaže da su uslovi bolji nego na prethodnom radnom mestu. Novi poslodavac je kineski državljanin i, prema njenim rečima, ponašanje je korektnije, iako dugi radni sati i dalje ostaju isti.

Njena priča nije usamljen slučaj. Slična iskustva dele i desetine drugih stranih radnika koji su poslednjih godina došli u Albaniju. Zbog nedostatka domaće radne snage, albanski biznisi sve više zavise od radnika iz Afrike i Azije, koji se često suočavaju s iskorišćavanjem, strahom i izolacijom. Oduzimanje pasoša, dugi radni sati i teški životni uslovi deo su njihove svakodnevice.

Aisha i Aleksa, s kojima je redakcija stupila u kontakt putem jedne Facebook grupe u kojoj su članovi strani radnici iz Afrike, i dalje su u Albaniji.

Rast turizma u senci kršenja radnih prava 

Tokom poslednje decenije, Albanija se pretvorila u jednu od evropskih turističkih destinacija s najbržim rastom. Sa obalom dugom više od 470 kilometara i relativno povoljnim cenama u poređenju s drugim evropskim zemljama, zemlja privlači sve veći broj stranih posetilaca iz regiona, Zapadne Evrope i šire. Vlada premijera Edija Rame promoviše turizam kao jednu od glavnih okosnica ekonomskog rasta i razvoja zemlje.

Međutim, ovaj ubrzani razvoj nije došao bez posledica. Domaće tržište rada ne uspeva da prati rastuću potražnju za uslugama. Mnogi mladi Albanci emigrirali su u inostranstvo u potrazi za boljim platama i uslovima rada, što je dovelo do značajnog nedostatka radne snage u zemlji. Ova situacija postala je posebno očigledna tokom turističke sezone, primoravajući sve veći broj preduzeća u ugostiteljstvu i turizmu da zapošljavaju strane radnike kako bi popunili praznine.

Broj stranaca koji žive i rade u Albaniji u stalnom je porastu. Prema podacima albanske agencije za statistiku (INSTAT), krajem 2024. godine registrovano je 21.940 stranih državljana sa boravišnom dozvolom — povećanje od 2,2% u odnosu na 2023. godinu. Taj trend se nastavlja i tokom 2025: podaci Policije Albanije pokazuju da je do septembra oko 14.806 stranaca podnelo zahtev za boravišnu dozvolu, od kojih više od 8.000 iz radnih razloga, dok je oko 11.000 već dobilo dozvolu.

Kako bi olakšala rastući priliv i formalizovala proces, albanska vlada je predložila novi zakon kojim se pojednostavljuje dobijanje radnih viza, ukida se obaveza finansijske garancije i potpisuju bilateralni sporazumi o zapošljavanju radne snage iz inostranstva. Jedan od tih sporazuma — onaj s Filipinima — predviđa dolazak do 40.000 kvalifikovanih radnika u Albaniju, kako bi se popunile praznine u ključnim sektorima privrede.

Ipak, ovaj fenomen razotkrio je ozbiljne probleme u poštovanju radnih prava — posebno stranih radnika, koji se često suočavaju s teškim oblicima zloupotrebe: oduzimanjem pasoša, pretnjama deportacijom, diskriminacijom i nejednakim tretmanom. Zbog neefikasnog sistema inspekcije rada, mnoge od ovih praksi ostaju nekažnjene.

Kada je reč o slučajevima nezakonitog zadržavanja pasoša, reakcija institucija bila je nedovoljna. Državni inspektorat rada i socijalnih usluga (ISHPSHSH) u odgovoru za K2.0 naveo je da su prakse poput zadržavanja pasoša radnika od strane poslodavaca ozbiljno kršenje ljudskih prava i mogući pokazatelj eksploatacije ili trgovine ljudima. Ipak, oduzimanje dokumenata teško je dokazati bez zvanične prijave, dok policija u mnogim slučajevima uopšte ne registruje te prekršaje.

U međuvremenu, Policija Albanije je za K2.0 izjavila da su prijave i dalje retke. Prema zvaničnim podacima, tokom 2024–2025. godine tužilaštvu su prosleđena samo četiri takva slučaja.

Nizak broj prijava u oštrom je raskoraku sa situacijom na terenu, gde medijski izveštaji beleže desetine stranih radnika, uglavnom iz Azije, kojima se pasoši oduzimaju kao oblik kontrole i pritiska od strane poslodavaca. Taj jaz između stvarnosti i zvaničnih statistika otkriva neefikasnost mehanizama zaštite i puteva za prijavu zlostavljanja. Suštinski, reč je o ljudima koji su došli da rade, a završili živeći u strahu i pod milošću onih koji su im oduzeli slobodu zajedno s pasošem.

Gentjan Serjani iz organizacije Društvena pravda, koja se bavi pravima stranih radnika u Albaniji, kaže da su radnici iz trećih zemalja posebno ugroženi. “Oni se suočavaju sa grubim kršenjem ljudskih prava i Zakona o radu — često rade duže, primaju manje i žive u nehumanim uslovima”, rekao je on.

Serjani ističe da problem ne leži u nedostatku zakona, već u nedostatku nadzora i njihove primene. On jasno prepoznaje dve strane ove eksploatacije: migrante koji su zaposleni pod sumnjivim ugovorima i prisiljeni da obavljaju poslove izvan onoga što su potpisali, i domaće radnike koji često rade bez ikakvog ugovora.

Nestabilan sistem rada i za domaće radnike

Ozbiljna kršenja radnih prava, slična onima s kojima se često suočavaju strani radnici, omogućava radni sistem u Albaniji koji je odavno slab, nejednak i eksploatatorski — sistem koji već godinama dovodi u težak položaj i domaće sezonske radnike. Od dugih radnih sati i neadekvatnih uslova stanovanja, do nedostatka ugovora i zdravstvenog osiguranja, sezonski radnici širom zemlje — bilo u Ksamilju, Sarandi, Golemu ili Šenđinu — suočavaju se sa raširenim kršenjima radnih prava. Neformalni rad i dalje je pravilo, ostavljajući mnoge bez pravne zaštite, izložene kašnjenjima u isplatama, neplaćenim prekovremenim satima i nesigurnim uslovima rada, naročito u profesijama poput kuhinje, čišćenja i građevine.

Među njima su i Valmira i Astrit, par u pedesetim godinama, koji nisu želeli da budu identifikovani pravim imenima. Veći deo života proveli su radeći kao sezonski radnici na obalama Grčke i Albanije. U poslednje četiri godine vratili su se da žive u Albaniji i zajedno su radili u kuhinjama restorana u Golemu, malom mestu blizu Drača, kao i u Ksamilju, poznatom turističkom mestu kod Sarande.

Umoran od godina emigracije i sezonskog rada, Astrit deluje rezignirano dok govori o radnim uslovima u Albaniji. “Ovde ni uslovi ni plata ne daju ti snagu da radiš. Radili smo četiri godine, ali ove smo rekli — ne vredi”, kaže on. “Zarađujemo manje, ali barem smo u svojoj kući.”

To je jedan od razloga zbog kojih su ovog leta, posle mnogo godina, odlučili da ne rade sezonski posao, već da ostanu u Beratu. Ipak, ni posao u Beratu ne nudi bolje uslove za život.

“Radili smo od deset ujutro, kad počinju pripreme za ručak, pa do jedanaest uveče, ponekad i do ponoći, bez odmora, ceo dan, i bez ijednog slobodnog dana”, priča Valmira. “I ovde, s 12 sati rada i jednim slobodnim danom nedeljno, ne možeš ništa da postigneš. Jedva viđamo decu, vezani smo za posao po ceo dan.”

Oboje brinu zbog penzije, jer i dalje rade bez ugovora, primaju platu na ruke i ne ostvaruju nikakva prava na penzijsko ili zdravstveno osiguranje. Jedina prednost rada u Beratu jeste to što mogu da žive u sopstvenoj kući — za razliku od malih soba u kojima su morali da spavaju kao sezonski radnici. Pošto su u paru, vlasnici restorana u Albaniji im obično obezbeđuju posebnu sobu za spavanje, ali ne i njihovim kolegama.

U malim sobama sa do šest kreveta, ili u improvizovanim kontejnerima, sezonski radnici provode čitave mesece radeći po 10 do 12 sati dnevno, bez odmora, bez sigurnosti i bez mogućnosti fizičkog ili psihološkog oporavka.

Za Gentjanu Hasallu, predstavnicu Centra za radna prava (CRLA), turizam u Albaniji pretvorio se u industriju koja raste na temeljima eksploatacije. Iako je jedan od najprofitabilnijih sektora, ostaje jedan od najneformalnijih. Više od 68% sezonskih radnika koje je Centar anketirao na jugu zemlje reklo je da radi bez ugovora. Samo jedan od četiri radnika ima socijalno osiguranje.

“Lista je duga. Od nedostatka ugovora, do prekovremenih sati bez nadoknade. Mnogi radnici rade 10 do 12 sati dnevno, bez slobodnog dana, bez plate za prekovremene sate i često u nehigijenskim uslovima”, rekla je Hasalla.

Slična iskustva imao je i Jurgen, 21-godišnjak iz sela Buljćiza u istočnoj Albaniji, koji se preselio u Tiranu da radi u sektoru usluga, dok tokom letnje sezone odlazi na posao na jug Albanije. Ovog leta radio je u kuhinji jednog restorana u Sarandi, od 12 do ponoći.

“Plata nije loša, ali uslovi su kao svuda – nema ventilacije, velika vrućina, malo osoblja u kuhinji. Ja sam za tiganjem, veoma je naporno, 12 sati na nogama”, rekao je tokom razgovora ovog leta, dodajući da platu prima “u ruke”, bez ugovora i bez ikakvih osiguranja.

Prošlog leta Jurgen je radio u hotelu u primorskom mestu Dhërmia, gde je rekao da je suočen sa mnogo lošijim uslovima rada.

“Držali su nas na prvom spratu hotela, mnogo radnika u jednoj sobi, sa mnogo vlage. Radio sam više sati nego što smo se dogovorili”, dodao je, navodeći da je video i teže uslove kroz iskustva svojih kolega. “U sobi spava po deset ljudi, kao što je bilo prošle godine u Dhërmiji. Tako je sezonski svuda, nema bolje.”

Ferdez Onuzi, iz Instituta za kritiku i društvenu emancipaciju (IKESH), organizacije koja se bavi pitanjima radnih prava, opisuje stvarnost sezonskih radnika kao oblik savremenog ropstva.

“Sezonski radnici postoje samo tokom sezone i nestaju zajedno sa njom”, rekao je Onuzi. Dodaje da nedostatak zvaničnih podataka, nesposobnost inspektorata rada da sprovede efikasne kontrole i nedostatak pravne zaštite za sezonske radnike čine situaciju još nejasnijom i opasnijom. Javne politike, kao što je Nacionalna strategija zapošljavanja i veština 2023–2030, pominju sezonske radnike samo u kontekstu manjka radne snage ili kvalifikacija, ali nigde se ne obraća pažnja na realnost uslova u kojima oni rade i žive.

U odgovoru za K2.0, kada je reč o inspekcijama, Inspektorat je naveo da je tokom 2024. godine izvršeno 1.371 inspekcijsko nadgledanje u sektorima trgovine, hotela, barova i restorana, pri čemu je kontrolisano ukupno 15.865 zaposlenih. Od toga, 4.860 zaposlenih primalo je minimalnu platu, 799 radnika bilo je angažovano neformalno, 798 je uključeno u sistem socijalnog osiguranja po hitnoj proceduri, dok je 1.226 radnika zatečeno bez ugovora o radu. Međutim, prema stručnjacima i aktivistima za radna prava, stvarni broj je veći.

U nedostatku formalnog radnog odnosa između poslodavca i zaposlenog, radnici nemaju pravni način da zahtevaju svoja prava. To ih ostavlja potpuno prepuštenim volji poslodavaca.

Kita, koja nije želela da koristi svoje pravo ime, još je jedna radnica koja je pokušavala da se izbori za svoja prava. Ona deset godina radi sezonski na obali Šenđina u različitim ulogama, od kuhinje do čišćenja, i to iako je iscrpljena dugim radnim satima i nedovoljnom platom. Ove godine nije pristala da radi duge smene do 14 sati, već je tražila da radi samo osam sati, uz smanjenu platu od 470 evra. Ona deli iste brige kao Astrit i Valbona – posebno u vezi sa nedostatkom socijalnog osiguranja i strahom za nizak penzijski staž.

“Ne dobijamo nikakvo osiguranje”, kaže Kita. “Na prvom poslu sam uspela da se osiguram nakon mnogo truda, ali sada ovde gde radim ove godine, radim ‘na crno’. U veoma teškoj smo situaciji i borimo se svim silama koliko možemo”, dodaje ona.

Sezonski rad predstavlja jedan od najtežih perioda za radnike u sektoru turizma u Albaniji.

“Kada radiš sezonski posao, ‘isključiš mozak’, prihvatiš da tokom tih meseci samo radiš i nemaš svoj život”, kaže Valmira. “Ti tih meseci više ne živiš – plaža ti je ispred očiju, vidiš je, ali ne možeš da je dotakneš.”

“Sezona je smrt.”