Kako bi znali s čime ćemo imati posla narednih pet godina, moramu razumeti format i način rada Specijalnog veća i Kancelarije specijalnog tužioca. Da li su ova veća domaći sud, poput Vrhovnog suda Kosova? Da li su međunarodni sud, poput Međunarodnog suda pravde ili Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju? Ili su ova veća, pak, nešto sasvim drugačije i novo?

Postoje tri važne tačke koje bi trebalo da analiziramo kako bismo odgovorili na ova pitanja i kako bismo na pravilan način razumeli model Specijalnih veća i Kancelarije specijalnog tužioca: Da li su Specijalna veća i Kancelarija specijalnog tužioca usvojili hibridni model? Šta je, u stvari, hibridni model i da li je ovo prvi put da Kosovo nailazi na hibridnost?

Ad-hoc forma hibridnog modela

Specijalna veća i Kancelarija specijalnog tužioca su osnovani kako bi funkcionisali na način koji ih razdvaja od tradicionalnih pravosudnih institucija na Kosovu. Uprkos činjenici da su predviđeni da funkcionišu u kosovskom pravosuđu, oni uživaju određene povlastice koje samo jedan deo međunarodne zajednice na Kosovu ima.

Osnovani u skladu sa kosovskim zakonima, ali sastavljeni samo od međunarodnih sudija, Specijalna veća i Kancelarija specijalnog tužioca imaju ono najbolje (ili, možda, najgore) od dveju kategorija, pa se kao takvi smatraju hibridnim sudom. Ipak, trebalo bi zapamtiti da ovim većima fali najizraženija karakteristika hibridnih sudova — pomešani sastav međunarodnih i lokalnih sudija. Kao takvi, Specijalna veća i Kancelarija specijalnog tužioca predstavljaju novost među postojećim modelima hibridnih sudova. Ali čak i tako, oni i dalje mešaju i spajaju domaće i međunarodne elemente.

Šta, u stvari, predstavlja hibridni model?

Hibridni sudovi su najnovija vrsta međunarodnih krivičnih sudova koje karakteriše mešavina domaćih i međunarodnih komponenti. Kao takvi, ovi sudovi obećavaju dosta; nude pristup koji bi mogao da se pozabavi nekim problemima međunarodne pravde s jedne strane i lokalne pravde s druge, istovremeno izbegavajući prepreke koje domaća suđenja i domaći postupci nameću.

Iako svi hibridni sudovi dele domaće i međunarodne elemente, i dalje bi trebalo zapamtiti da postoji mnogo razlika čak i između različitih hibridnih sudova. O ovoj vrsti sudova se često govori kao o mešovitim sudovima, tribunalima, međunarodnim sudovima, mešovitim domaćim međunarodnim tribunalima, poluinternacionalizovanim krivičnim sudovima, hibridnim domaćim i međunarodnim sudovima, i tako dalje.

Bez obzira na naziv koji se koristi kada se misli na njih, većina autora koji se bave ovom temom pominju iste sudove kao predstavnike hibridnog modela; Panel za ozbiljne zločine u Okružnom sudu u Diliju, Istočni Timor, Specijalni sud za Sijeru Leone, Vanredne komore u sudovima Kambodže i Uredba “64 panela” u sudovima Kosova. Određeni autori, takođe, s oprezom grupišu i Veće za ratne zločine na Sudu Bosne i Hercegovine, Specijalni tribunal za Irak i Kancelariju specijalnog tužioca za Etiopiju u model ‘hibridnih sudova’.

Međutim, generalno gledano, postoje dve glavne kategorije hibridnih sudova. Prva kategorija uzima u obzir sastav domaćih i međunarodnih sudija kao jedini određujući element hibridnih sudova, dok se druga kategorija usredsređuje na pravni osnov ove institucije, što znači — da li je sud uspostavljen na osnovu međunarodnih ili domaćih zakona.

Ova razlika omogućuje mnogim autorima da tvrde da hibridni modeli usvajaju ono što je najbolje iz oba sveta, služeći domaćoj pravdi dok se, istovremeno, poštuje međunarodno pravo. Pritom, ovakvi sudovi su efikasniji, koštaju manje i bolje rešavaju slučajeve, a da se u procesu ne utiče na nezavisnost i pristrasnost. Nažalost, to nije uvek slučaj.

Hibridna istorija na Kosovu

Istorija kosovskog pravosuđa nije sasvim jednostavna ili laka za razumevanje, posebno posle 1999. Ipak, važno je napraviti korak unazad i pozabaviti se činjenicom da ovo nije prvi put da se jedan hibridni model pominje u vezi sa kosovskim pravosudnim sistemom.

Zapravo, sve je počelo juna 1999. kada je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija najavio rezoluciju kojom je uspostavljena Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). Pored mnogih drugih obaveza Unmika, njegova odgovornost je bila decidna u pogledu zakona i reda koji su obuhvatali hapšenje, suđenje i kažnjavanje onih koji su navodno počinili zverstva tokom rata na Kosovu.

Ovaj zadatak je uveliko prelazio Unmikove kompetencije i lokalnu infrastrukturu, imajući u vidu štetu nanesenu infrastrukturi tokom rata. Bilo je vrlo malo iskusnih lokalnih sudija i advokata u to vreme, s obzirom na to da je većinа Albanaca devedesetih godina izbegavala pravosuđe. Uzevši sve u obzir, bilo je prilično jasno da je ono što se desilo posle rata, zajedno sa godinama diskriminacije nad Albancima, ostavilo osakaćen pravosudni sistem bez kapaciteta da sprovede pravilno suđenje za ratne zločine. S druge strane, Haški tribunal je razjasnio da on neće moći da se bavi svim slučajevima i da je samo kompetentan da sudi onima koji su počinili najgora zverstva u najširem opsegu.

Tada je podrška osnivanju specijalnog suda (koji će postati poznat kao Sud za etničke zločine i rat na Kosovu) ubrzano porasla. Taj sud će dobiti nadležnost nad ratnim zločinima i usredsrediti se na one ne tako visokoprofilne počinioce kojima Haški tribunal nije mogao da sudi zbog svog kapaciteta.

Sud za etničke zločine i rat na Kosovu nikada nije osnovan zbog finansijskih ograničena ili političkih prepreka, ili možda oba. Istorija eksperimentisanja sa hibridnim modelom je nastavljena kada su vlasti UN-a izdale niz propisa koji su omogućili mešavinu lokalnih i stranih sudija koji će sedeti u jednom lokalnom kosovskom sudu, dok istovremeno dozvoljava stranim advokatima da rade zajedno sa domaćim advokatima na ovim slučajevima. Ovi propisi su kasnije postali poznati kao “Propis 64 panela”.

Ovaj proces je godinama nastavljen preko rekonfigurisanja Unmikovog mandata i uspostavljanja Spoljne akcije Evropske unije (EULEX) koja je imala nadležnosti slične Unmikovim. Poput Unmika, i Euleks je nastavio (i dalje nastavlja) da ima mešavinu lokalnih i međunarodnih sudija, ali je usvojio i lokalne zakone; do te mere da nisu u sukobu sa međunarodnim normama za ljudska prava.

Imajući to u vidu, jasno je da Specijalizovana veća i Kancelarija specijalnog tužioca jesu ishod stalnih unutrašnjih i spoljašnjih neuspeha da se uspostavi pristojan pravosudni sistem na Kosovu. Oni nastavljaju da prilagođavaju hibridni model, sada sa manjim promenama, nadajući se da će rezultati toga biti plodonosni. Da li će to biti tako ili ne, ostaje da se vidi.K

Illustracija: Majlinda Hoxha / K2.0.