Mesecima nakon najvećih protesta koje je Beograd video od devedesetih,   ulice kojima su se kretali demonstranti početkom aprila još odjekuju njihovim rečima: spontano, ogromno, sveže, revolucionarno…

Dok pijete kafu na Trgu Republike, čini se kao da bi se zveketanje šoljica moglo pretvoriti u zvuk koraka ljudi koji marširaju protiv onog što su nazvali diktaturom. Ipak, umesto toga, čaše zveckaju, viljuške grebu površinu tanjira, ljudi se smeju i zabavljaju. Život u Beogradu se vratio u normalu.

Protesti su prestali spontano, kako su i počeli, pretvarajući ideju o probuđenom, angažovanom društvu u neku vrstu urbane legende. Kako je to istraživač sa Univerziteta u Beogradu, Aleksandar Matković, opisao: “Protesti su bili paradoksalni: jednog dana ste imali nekoliko hiljada ljudi na ulicama, a sledećeg dana više nije bilo nikoga”.

#protivdiktature

Činilo se da je početkom aprila aktivno i angažovano građanstvo u Srbiji probuđeno. U nedelju, 2. aprila, ljudi su zaspali sa novoizabranim predsednikom, bivšim premijerom, Aleksandrom Vučićem na vlasti. Kada su se probudili u ponedeljak, putem Fejsbuka su pozivani na demonstracije pod nazivom ‘protiv diktature’ koje su se odvijale svuda po zemlji.

Protesti su se iz Beograda proširili i na druge gradove, uključujući i Novi Sad.

Studentkinja Aleksandra Nedeljković, učesnica protesta, bila je iznenađena brojem ljudi koji su se odazvali. “Mnogi su odgovorili na pozivnicu, ali niko nije znao koliko će se ljudi zaista pojaviti”, objašnjava.

Aleksandar Matković sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, nije mogao zamisliti opseg onoga što je jedan jedini događaj na društvenim mrežama uradio društvu. “Nikada u svom životu nisam video tolike demonstrante u ovom regionu. Nije bilo praznih ulica”, priseća se skoro vičući nošen osnaženjem koje je osetio 3. aprila.

Student Vuk Velebit bio je iznenađen ovim naglim aktivizmom koji ga je, naizgled, bombardovao iza svakog ugla. Njegova prva reakcija je bila neverica i to zbog otvorenosti pobune i transparentnosti događaja, te se uplašio da se spremala nekakva zamka. “Ono što je meni i drugima bilo zaista čudno je da je 10.000 ljudi izašlo na ulice dan nakon izbora. Zato su mi trebala tri dana da se pridružio”, priznaje, vidno posramljen.

Nedeljković se priseća mešavina besa i straha i “pozitivne, srdačne” atmosfere na protestima. “Videli smo da nismo sami”, seća se ona. “Pobedom Vučića, mnoge stvari u Srbiji su izgubile smisao i ljudi su ga ponovo našli na ulicama.”

Ova aktivistkinja i dalje ne može da se oporavi od “poraza i sloma” koji je osetila kada je Vučić proglasio pobedu. “Izašla sam na ulice, jer sam htela da se i naš glas čuje”, kaže. “Htela sam da svi čuju da u Srbiji postoji i drugačije mišljenje. Samo sam htela da se Srbija probudi.”

A onda se svet stropoštao

Ipak, iskra s početka se polako gasila. Nalazi nedavno objavljene ankete koju je sproveo Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) otkrivaju da se 38 odsto ispitanih protivi navedenim protestima, dok samo 25 procenata daje podršku.

Dušan Spasojević, profesor Univerziteta u Beogradu, smatra da se manjak podrške može objasniti svađama i disfunkcionalnom prirodom protesta kako su se privodili kraju.

“Po zlu je pošlo kada su postavili četiri uslova u vezi sa izbornom krađom”, kaže profesor. “Ali su nekoliko dana kasnije dodali sedam zahteva, želeći da promene svet.”

Čak su i neki demonstranti bili nesigurni po pitanju svojih ciljeva, dok se prvobitno nezadovoljstvo, uzrokovano rezultatima predsedničkih izbora, pretvorilo u proteste protiv čvrste Vučićeve ruke na vlasti. Situacija se usložnila nakon što su se demonstranti podelili u tri grupe. Grupa ‘Sedam zahteva’ je smatrala da predsednik Vučić nije problem koliki je to socio-ekonomska situacija u zemlji; dok je druga frakcija, pod nazivom ‘Protiv diktature’, preuzela fejsbuk stranicu i email adresu, držeći se primarna četiri razloga za demonstriranje. Treću grupu su sačinjavali studenti umetnosti koji su povezani sa pokretom ‘Protiv diktature’, a koji vode kampanju pod nazivom ‘Kulturom protiv diktature’.

Najveća zamka od koje javni skupovi nisu mogli da pobegnu je nedostatak organizacije. Prvobitna inicijativa je bila da na protestima ne učestvuju političari, što je poteklo od “ideje da su političari prljavi”, prema mišljenju Sofije Mandić iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP).

Mandić smatra da je “argument snage narodnih masa važeći, ali privremen. Na duže staze nam je potrebna [politička] saradnja ili ćemo krenuti pogrešnim pravcem”.

Kako su se zahtevi demonstranata širili, tako se masa razbijala u različite frakcije.

Spasojević je saglasan, rekavši da “kao politički igrač morate omogućiti podsticaj za ljude da izađu na ulice. Ti protesti su nekoliko dana bili zanimljivi, ali je potrebna struktura […] za neku vrstu organizacije, čak ne ni vođstva, već organizovanja, a oni su se međusobno svađali”.

Međutim, učesnica protesta, Nedeljković, nije saglasna sa ovim objašnjenjima. “Ljudima nije bio potreban pastir da ih vodi”, tvrdi dodajući da, prema njenom mišljenju, čak i pojava triju frakcija ili manjak odaziva nije “učinio da se na protestima pojavljuje sve manji broj učesnika”.

Mandić pominje i drugi razlog za kratkotrajne proteste, ističući raskorak između predsednika i zahteva njegovog stanovništva. Ona misli da je energija na protestima oličena u plamenu koji je ravnodušnost režima na kraju ugasila. I Vuk Velebit misli da je to slučaj. “On (Vučić) se poneo vrlo pametno. Na početku je nešto komentarisao, ali se onda samo pretvarao da se ništa ne dešava, samo je ignorisao.”

Reformisano društvo lutkarskog majstora

Uprkos tome što su protesti polako nestajali, Aleksandar Matković veruje da su ostvarene neke bitne pobede. “Ljudi su izašli na javne prostore sa pravim zahtevima, da bi kritikovali sve, a ovo je tek početak”, kaže on. “Probili smo ovu prepreku i svi znaju da, ako žele da pobede na izborima, moraće da ispune svoje društvene obaveze ili će ljudi izaći na ulice. Protesti su konačno doveli do toga da ljudi nešto učine, da viču na ulicama.”

Promene koje su se desile zajedno sa protestima raširile su radost među aktivistima i nevladinim organizacijama. Veteranka iz ove sfere društva, Anita Mitić iz Inicijative mladih za ljudska prava, smatra da su protesti oživeli narod i dali optimizam. “Dobro je ne plašiti se. Pre godinu dana, ljudi su bili uplašeni i ovaj strah je nekako prekinut, što je vrlo dobro za demokratiju”, kaže ona.

Nedavni nalazi istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo CeSID tvrde suprotno. Pedeset sedam odsto građana Srbije kaže da neće učestvovati na budućim protestima, dok će 20 procenata primarno izaći na ulice zbog ekonomskih razloga, a samo je četiri posto ispitanih izjavilo da će protestovati zbog političkih razloga.

Rezultati istraživanja javnog mnjenja nisu iznenađujući. Aleksandar Vučić je osvojio, prevarom ili ne, više od 50 odsto glasova, čime se pokazuje nivo polarizacije u društvu, između onih koji ga smatraju diktatorom i onih koji ga vide kao neophodnog snažnog lidera.

Jedan od njegovih podržavalaca je Vlada Čuk, tridesettrogodišnji advokat koji smatra da je Vučićeva politika čvrsta i zasnovana na razvoju ekonomije ne samo Srbije, već celog regiona. On je glasao za novog predsednika, jer ga vidi kao nekoga ko nije nacionalista, ko će Balkanu doneti stabilnost.

I stvarno, uspon Aleksandra Vučića nije se desio zbog nekog državnog udara, već kroz spori proces akumulacije sve veće moći. Ovaj četrdesetsedmogodišnjak je proveo skoro dve decenije u politici i ljudi poznaju način na koji stiče kontrolu nad trima granama vlasti u Srbiji.

Mandić opisuje Srbiju kao društvo sa opasnom navikom čekanja na kap koja će preliti čašu. “Ovo se dešavalo malo po malo, mi imamo kulturu protestovanja, ali ne protestujemo za male stvari”, objašnjava ona. “Možda bi trebali izgraditi kulturu protestovanja za manje deliće slagalice. […] Čini se da nismo naučili mnogo. Uvek smo u istoj situaciji, ne reagujemo na vreme.”

Protesti su potpaljeni Vučićevim dolaskom u palatu predsednika, čime se, ponovo, ulubio krhki pojam stabilnosti na Balkanu. Ironično je da lideri Zapada novog predsednika smatraju stabilnim liderom, poveravajući mu da izgradi privredno jedinstvo bivših jugoslovenskih republika. Aleksandra Nedeljković brani svoje učešće na protestima, ističući kako “Vučić sebe predstavlja faktorom stabilnosti samo tako što stvara probleme koje, potom, sam rešava”.

Bez opozicije, bez drugih opcija?

Protesti su otkrili još jedan zanimljivi trend, koji Mitić tumači kao “šizofreničan”. Ona insistira “da ljudi jedva čekaju da vide nekog novog”, ali ipak i dalje glasaju za Aleksandra Vučića i njegovu Srpsku naprednu stranku. Osnova ovakve tendencije leži u nezastupljenosti koju mladi u Srbiji imaju. Prema rečima Sofije Mandić, Vučić je okupirao većinu medija u svojoj kampanji, dodatno gušeći jedva vidljivu opoziciju.

Kada je reč o onome što su protesti postigli, opšte raspoloženje u smislu promena ide van ovih okvira. Profesor Spasojević vidi šansu za buduću opoziciju koja bi potekla iz osvešćenog društva. On s velikim uzbuđenjem iščekuje ovogodišnje lokalne izbore, predviđajući verovatan poraz Srpske napredne stranke.

“Ovo je prva prilika za opoziciju”, tvrdi on. “Vučić je opsednut kontorlom. Ako izgubi Beograd, počeće da paniči, a Beograd će biti mesto rastuće opozicije.” Njegova predviđanja upućuju na verovatnu silaznu putanju predsednika, što je, na kraju krajeva, bio okidač demonstracija održanih u aprilu.

Demonstrantkinja Nedeljković tvrdi da su protesti bili prvi korak na dugom putu. “Nismo mislili da ćemo ovim protestima zaustaviti inauguraciju”, kaže. “Od prvog dana smo znali da će ovo biti dugotrajna borba. Promene će se desiti kada se sistem promeni i građani Srbije probude.”

Zasluga za fotografiju pripada učesnicima protesta.