Zaprepaštenost zbog nasilja koje se desilo u Šartlosvilu u Virdžiniji prošle subote je opipljiva.

Šokantne slike belih nacionalista sa bakljama i masovnog haosa sa Belog nacionalističkog skupa, doveli su do jake struje kritika usmerenih direktno na Belu kuću gde je Donald Tramp propustio očiglednu priliku da odmah osudi nasilje koje su izvršili samoidentifikovani neonacisti i pripadnici naoružanih grupa.

Međutim, stavite u kontekst istoriju Trumpa, njegovu nacionalističku retoriku i kompaniju koju ima u Vašingtonu, osećaj šoka u takvom političkoj neuspehu se brzo gasi. Dok su skup i njegove nasilne posledice uznemirujuće po osobe čiste savesti, ne smemo ignorisati činjenicu da je ovakvo ispoljavanje rasizma ukorenjeno u američkom društvu i ne predstavlja novi fenomen.

Osim ako se ne može formirati moralni kontrapokret van političke podele levice i desnice, elementi u senci koji su prihvatili nacizam i potrebu za etnički belom državom samo će povećati njihovu sposobnost da povećaju brojnost i pojačaju njihovu toksičnu poruku.

Nakon izbora Donalda Trumpa, manje grupe sa leve i desne strane ušle su u centar pažnje na način bez presedana, ohrabreni prostorom stvorenim kao rezultat nacionalističke napetosti koji je inficirao Belu kuću. Najistaknutije, reakcionarne grupe krajnje desnice zauzele su javni stav u promovisanju svojih esktremno patriotskih, ksenofobičnih stavova.

Ovo se velikim delom dešava usled stvarnih promena u konturi političke binarnosti levice i desnice. Značajni elementi krajnje levice prihvatili su politiku identiteta kao mehanizam postizanja socijalne pravde, flertovanja sa postmodernizmom i guranja političke korektnosti do ekstrema. Mnogi delovi krajnje desnice reaguju na ovu tendenciju prihvatanjem objektivno fašističkih ideala i udvostručenjem pojma „potreba“ da se porazi multikulturalizam za dobrobit zapadne civilizacije, što u suštini predstavlja skoro transparentan napad na islam.  

Kao rezultat toga, jedva da prođe nedelja bez sukoba između samoidentifikovanih belih nacionalista i članova Antifa (antifašista), pri čemu su ove grupe suprotstavljene onoliko koliko te mogu biti. U bizarnom pomeranju ideoloških uloga, takozvana „alternativna desnica“ (koja nije monolitna grupa ni na koji način), se prikazuje kao istinski predvodnik onoga što su tradicionalno progresivni domeni – uglavnom, prihvatanje vrednosti Prosvetljenja kao što su sloboda govora, racionalnost i naučni upit.

Popularno gledište krajnje levice se suprotstavlja takvim vrednostima u korist društvenog konstruktivističkog pogleda koji baca ta principe u vetar proglašavajući sve subjektivnim. Ova preorijentacija ostavila je prostor za pojavljivanje krajnje ružnih likova, a neonacisti su na vrhu te liste.

U istorijskom zapisu je malo slučajeva u kojima običan pojedinac može postići apsolutni konsenzus sa svojim kolegama – ali bih se usudio reći da je mišljenje o strašnom, nehumanom ponašanju nacista približno univerzalno prihvaćeno kao što je i pojam gravitacije.

To je ono što čini Trampovu reakciju zaista šokantnom u svoj svojoj krajnjoj i potpunoj plitkosti. U početku je Tramp odlučio da izbegne čitavo pitanje, osuđujući nasilje sa „obe strane“ i izbegavajući bilo kakav osećaj moralne odgovornosti. Donekle je beznačajno napomenuti da nasilje može i jeste došlo sa druge strane – članovi Antife su u prošlosti licemerno koristili kvazi-fašističko ponašanje (tj. nasilje) kako bi suzbili stavove opozicije. Ali stavljanje njih na isti teren u odnosu na opštu krivicu u nasilju od subote bilo je izuzetno u najgorem mogućem smislu

Zbog uznemirenosti koja je usledila kao rezultat, uključujući i uznemirenost starijih članova njegove Republikanske stranke, administracija je gurnuta da izda direktniju izjavu o specifičnom nasilju koje su počinili ekstremisti, ali do tada je šteta već učinjena. Trampovo stanovište mea culpa (kroz moju krivicu) će verovatno malo postići, jer su se beli nacionalisti utešili u činjenici da ih njihov čovek u DC nije odmah osudio, i da će verovatno protumačiti njegov preokret kao rezultat moralnog pritiska kolega.

Trampova nedavna promena njegove revidirane izjave tokom vanredne konferencije za štampu u utorak, samo potvrđuje činjenicu da on na nekom nivou simpatizuje krajnje desničarske demonstrante i pokušava da ih oslobodi bilo kakve odgovornosti. Ono čemu smo posvedočili nije bilo ništa drugo no odbrana belih supremacista i onih koji su stali rame uz rame sa neonacističkim pokretima od strane najmoćnije političke ličnosti na svetu.

Optuženi počinilac napada vozilom u Šarlotsvilu, džejms Aleks Filds ml., nije imao nikakvih problema da se javno identifikuje kao beli etno-nacionalista, a mnogi bivši prijatelji i nastavnici opisali su njegovu strast prema nacizmu kao sastavni deo njegovog identiteta u srednjoj školi. Na kraju, on je bio prisiljen da deluje usled nasilnih tendencije koje su nerazdvojive od nacizma.

Nije teško napraviti razliku između Trampove legitimizacije nasilja – pogledavši skupove njegove kampanje – i racionalizaciju Fildsa da se nasilje koristi za suzbijanje antirasističkih demonstranata.

I ovde je reakcija izvršne vlasti ispunjena intenzivnom reakcijom sa njenim očitim odlaganjem označavanja napada kao  “terorizma unutar zemlje,” što je čak i najjednostavnije tumačenje. Mnogi napominju, kao što je često slučaj kada takva nedela počine belci koji su osumnjičeni, da ne bi bilo takvih oklevanja da je osumnjičeni bio samoidentifikovani džihadista.

Ima osnova za tu tvrdnju, pogotovu kada se uporedi sa ekstremnom islamofobijom koja je prisutna kod određenih članova uprave – odnosno savetnika Stiva Benona i Sebastijana Gorku. Njihov stav — “sukob civilizacija” i takav pogled na zapadnjačke vrednosti i islam — su potpirili virusno fokusiranje na borbu protiv islamističkog ekstremizma koji je dosegao toliko daleko da se razmatra aktiviranje federalnog Mehanizma borbe protiv nasilnog ekstermizma kako bi se fokusiralo na pretnju džihadista o trošku ostalih totalitarnih, nacionalističkih ili rasističkih pokreta.

Imajte na umu da je 2009. godine Odeljenje za unutrašnju bezbednost izdalo izveštaj o opasnostima domaćeg dešnjačkog terora, navodeći da: „beli rasistički vukovi samotnjaci predstavljaju najznačajniju domaću terorističku pretnju zbog svog slabog profila vidljivosti i autonomije.“ Dok su izveštaj u velikoj meri kritikovali konzervativci u to vreme zbog predviđanja islamističke terorističke pretnje, pokazalo se da je to bilo zapravo predviđanje, pri čemu su teroristička nedela krajnje desnice postala daleko brojnija od onih inspirisanih džihadizmom od 2001. godine.

Ovaj podzemna struja esktremizma krajnje desnice postoji već decenijama — i upravo zbog toga je važno posmatrati Šartlotsvil ne kao jednokratni događaj — ali njegovo ponovo javljajuće javno lice je možda najviše uznemirujuće u vezi toga šta se dešava. Moramo se suočiti sa činjenicom da su nacistički simboli i hvalospevi konfederaciji prednja strana i centar velikih medija i da raspravljamo o idejama suprotstavljanja beloj nadmoćnosti nakon osam godina prvog crnog predsednika nacije.

Htelo bi se misliti da je prikaz konfederacijskih zastava ili nacističkih poveza za ruku bio više pokazatelj istorijskog neznanja, a ne potpunio prihvatanje čistog autoritarizma ili nadmoći, ali ova ova nova generacija fašista izgleda da je izuzetno obrazovana u svojoj ekstremnoj mržnji. Prema jednom od planera skupa krajnje desnice, “ovo je naš pokret iz 60-ih [krajnje desnice].”

Ovi organizatori se školuju levičarskoj/popularnoj taktici mobilizacije, a uz direktnu ili indirektnu podršku Bele kuće ulaze u centar pažnje bez mnogo straha od (protiv)optužbi. Na kraju krajeva, ličnost poput nekadašnjeg lidera KKK, Dejvida Djuka, ponovo se pojavila u duhu vremena na način koji bi pre nekoliko godina bio nezamisliv.

Bez sumnje će biti daljih razgovora o prirodi samog rasizma, i toga kako opstaje tokom smene generacija. Postoji i velika potreba za razgovom o uklanjanju statua koje predstavljaju nepovoljni aspekti istorije, one koji mogu sprečiti tačnu konfrontaciju sa prošlosti – da se prikupe njene lekcije, nešto što je veoma potrebno u trenutnoj klimi.

Nažalost, bilo bi nemoguće verovati da nećemo posvedočiti sličnom delu gnusnog nasilja. Bilo da je to ispravno ili pogrešno, mnogi gledaju predsedništvo SAD kao na moralni barometar, silu koja će stati na stranu ugnjetenih i progovoriti protiv očiglednih oblika zla. Ovaj faktor, nažalost, nedostaje, a tehnika “povuci-potegni i prethodna tišina” upravo dovode pojam političkog i moralnog bankrota na novi nivo.

Nema tu o čemu da se priča. U pokušaju suočavanja neonacističkom brutalnosti, predsednik Sjedinjenih Država – zemlje koja je bila instrumentalna za pobedu nacizma – namerno je stvorio ogromne probleme za sebe i naciju koju je trebalo da vodi. Zaceljivanje društvene podele koja je bila izložena u Šarlotsvilu sada izgleda kao daleka perspektiva, jer se osećanja šoka i srama usled izvinjavanja našeg izabranog lidera protežu širom zemlje.

Ako postoji ikakva nada za vraćanje u prethodno stanje ove tužne situacije, moramo se radikalno suočiti sa sobom da bismo odlučili u kakvom se društvu nadamo da ćemo živeti i ostaviti nešto za buduće generacije. Održavanje tog pogleda je zadatak od ključne važnosti, ali, ako u tome ne uspemo, moraćemo prihvatiti da živimo život u najružnijim dubinama američkog društva.