Umetnici poput Barbare Kruger i Dženi Holzer koriste tekst i sliku da bi komentarisali, podrili i preispitali društvene i političke uslove. Pitanja moći, rodnog diskursa, diskriminacije i pozicije umetnosti u društvu jesu stvari kojima se njihova umetnost primarno bavi.

Barbara Kruger, jedna od najkontroverznijih umetnica koja je sedamdesetih i osamdesetih radila u SAD, koristila je fotografiju i tekst da bi komentarisala položaj žena u patrijarhalnom društvu. Rad koji obavlja Kruger fokusira se na masovne medije i popularnu kulturu kao sredstva informisanja javnosti, ako ne i uticanja na istu, čineći da javnost postane svesna propagande koju praktikuju masovni mediji.

Njeni veliki crno-beli fotografski radovi na posterima, bilbordima i u raznim tabloidnim medijima koriste živopisne i društvene konvencije na štetu njih samih da bi demaskirali patrijarhalne strukture koje podržavaju tlačenje žena. Rani rad, pod nazivom “Dobili smo naređenja da se ne mičemo” (1982), bio je crno-bela slika koja oslikava nepokretnu ženu pričvršćenu za pozadinu.

Ovaj rad ne priziva samo pasivnu ulogu žena u potlačenom društvu, već i uokviravanje žena u patrijarhalno okruženje, drugim rečima, u okruženje u kom muškarac nameće svoje standarde o tome kakvu bi vrstu ponašanja i praksi žene trebalo da usvoje.

Figura se nalazi u profilu; njeno lice nije individualizovano, čime se sugeriše anonimnost, kao i namera umetnika da se kreira umetnost koja izražava kolektivni diskurs o položaju žene. Neko bi rekao da druga snažna komponenta ovoga rada leži u razotkrivanju klišea i stereotipa koji se nameću ženskim telima od strane masovnih medija koji su postali ‘agenti’ sistema.

Međutim, tvrdnja da umetnost kojom se bavi Kruger govori samo o feminističkim pitanjima predstavlja fragmentisanje ‘slike’ i, prema tome, ignorisanje jednog ugla njenog rada. Radovi poput “Vaš život je stalna insomnia”, gde se oslikava poslovni čovek koji je prekrio svoje lice rukom i čini se da je iscrpljen i izmoren, komentarišu prohteve i obaveze u kapitalističkom sistemu, sistemu koji je doveo do eksploatacije sebe i drugoga.

Kruger se ovde obraća široj publici i ne preispituje samo položaj žena u takvom sistemu, već se osvrće i na opštu izolaciju i opšte otuđenje koje je rezultat takvog sistema. Oslikavajući muškarca obučenog u odelo i sa zlatnim prstenom na ruci, što je izloženo posmatraču, Kruger govori o trošenju i njegovoj endemskoj prirodi, kao neželjenog efekta potrošačkog sistema, zbog čega je nastao širi jaz između bogatih i siromašnih. Takođe, to predstavlja komentar na one koji su na vlasti — na korporacije, biznismene, koji sve više šire ovaj jaz.

Najjače oruđe koje Kruger koristi za subverzivno delovanje i preispitivanje onoga što je već konstruisano, ali i prihvaćemo kao datost, jeste njena manipulacija znakova koji imaju ulogu davanja iluzije o izvesnostima i fiksiranim realnostima. Reč je o jeziku i prikazu.

Ona uzima postojeće slike i zajedničke fraze ili tekstove koji se često mogu čuti od onoga što se smatra njihovom ‘prirodnom pozicijom’ i postavlja ih u drugačiji kontekst. Ovaj novi kontekst reformiše ‘prvobitno’ značenje ovih prikaza i tekstova i čini da očigledno postane ono što nije, moć prikaza da stvara realnost.

Tako se rasvetljuje put koji označava da stvarnost kreiraju oni koji poseduju moć ‘prikaza’, to jest, oni koji poseduju filmsku industriju, časopise, reklame. Tako se razotkrivaju prikaz i tekst kao propaganda, kao agent ideologije.

Baš kao Barbara Kruger, Dženi Holzer je svesna moći jezika i kako se on može upotrebiti da bi se dekonstruisala aktuelna stvarnost. Ipak, dok Kruger koristi prikaze u svom radu, Holzer se samo drži jezika, upotrebljavajući jezik kao prikaz, umesto prikaz kao takav.

Prvi projekat Holzer u kom jezik postaje medijum je njen serijal ‘Truizmi’. Reč je o spisima koji su bili uređeni u aforizme od po jednog retka koji su, zbog svog strogog alfabetskog uređenja i odlične elegancije naglašenog kurziva, izgledali, baš kao umetnost Kruger, vrlo komercijalno. Raširili su se po Sohou u Njujorku, deleći svoj prostor sa posterima, političkim dešavanjima i reklamama.

Reči iz ‘Truizama’ bile su šokantne i iziskivale su sukobljavanje, otvarale su pitanja i činile da ih javnost uzme u obzir, pa i da se ljudi čak i suoče sa problemima i pitanjima koja su tabu u društvenom sistemu. Rečenice poput ‘sebe napreži što više možeš što češće, bol može da bude pozitivna stvar, ti si žrtva pravila po kojima živiš’ jasno pokreću pitanja koja su prisutna u našem društvu, ali su ignorisana ili ih niko više ne preispituje.

Poput Kruger, Holzer kritikuje sistem jer on nama nameće svoja pravila. Ona svoje ideje naglašava izražavajući se preterano iskreno, a što može da se protumači i kao neprijatno iskreno izražavanje.

U to vreme ‘Truizmi’ su bili još efikasniji jer je javnost imala potpuni pristup istima. Svi su bili poput postera, ljudi su mogli da na njima pišu komentare, da dodaju svoja mišljenja, omogućujući da rad postane deo svakodnevice, van galerije i na ulici, pozivajući posmatrače da reaguju. Možda se upravo ovde rani radovi Holzer razlikuju od radova Kruger.

Tamo gde Kruger okači svoj rad na reklamne bilbordove i čini da njen rad postane pristupačan samo vizuelno, Holzer ima tendenciju da svoj književni rad učini dostupnim javnosti, a privlači je tako što svoj rad sačini tako da on bude jednostavan u prikazu, sukobljavački po sadržaju i, što je najvažnije možda, anoniman po svom autorstvu. Ovde je bitno naglasiti ideju o izostanku identiteta autora, drugim rečima, dematerijalizovanje autora, jer on igra značajnu ulogu u samom radu i utiče na efekat koji rad ima na javnost.

Ideja o uklanjanju imena autora stvara dvosmislenost o značenju rada, o tome šta je njegova svrha i kako bi trebalo da ga protumačimo. Kako ništa ne znamo o autoru — godine, pol, itd. — onda ne možemo ono što čitamo da svrstamo u neku od postojećih kategorija. Štaviše, ova karakteristika ima tendenciju umanjivanja subjektivnosti u glasu umetnika.

Ovo je najočitije u serijalu ‘Lustmord’ (1993-95) autorke Holzer, gde umetnica uzima glas ‘počinioca’, ‘žrtve’ i ‘posmatrača’ da bi, kako tvrdi, “učinila da mi glas postane neprepoznatljiv — ne bih htela da budem izolovana kao ženski glas, jer sam došla do saznanja da, kada se neke stvari kategorišu, onda imaju tendenciju da se zanemare. Smatram da je bolje da nijedna konotacija nije povezana sa mojim glasom”.

Izostanak identiteta autora daje radu kvalitet jedne reklame a ne umetničkog rada, jer rad poseduje sve kvalitete jednog postera: rad je otkucan, reprodukovan i nedostaje mu važna komponenta jednog umetničkog rada, a to je potpis, trag umetnika.

‘Lustmord’ je reakcija Holzer na rat u Bosni. Tri dela rada usvajaju glas koji je skoro pa okrutan u svojoj iskrenosti. Ovde objektivni glas Holzer postaje puko informativan, glas koji je nalik mediju. Ona ne zagorava samo jedan stav, već sve stavove, pa tako ostaje objektivna.

Za umetnike semiotičare, ‘nauka znakova’ igra značajnu ulogu u stvaranju njihove muzike. Njihova briga po pitanju stvarnog značenja prikaza i jezika, onoga što se krije iza njih, jeste ono što gura njen rad napred. Kod Kruger postoji drugi značajan aspekt, a to je reciklaža prikaza, prilagođavanje ili aproprijacija postojećih prikaza. To je neka vrsta eklekticizma koji je postao primarna karakteristika postomoderne umetnosti.

Naslovna fotografija: Ponavljanje fragmenata, Barbara Kruger, „Bez naslova (Ko govori? Ko je tih?), 1990