Miradije Gaši Šeremeti je osnovala NVO Venera 2013, sa misijom da obezbedi besplatnu pravnu pomoć i zastupanje kosovskim ženama koje žele da se zaposle. Kada se susrela sa K2.0 u kancelarijama Venere u Peći, s ponosom pokazuje slike žena koje su uključene u rad organizacije, bilo kao advokati ili klijenti, pa je s nama podelila i uspešne priče.

Ipak, kako su mnoge žalbe njenih klijenata naišle na tišinu, Šeremeti je vidno ogorčena. “One su izgubile svaku nadu, sve je uništeno, sve što je preostalo jeste odlazak odavde”, kaže ona.

Sa 12,7 odsto, Kosovske ima najniži stepen zaposlenosti žena u Evropi. Što je još upečatljivije, samo 20 odsto ih je aktivno na tržištu rada, što znači da četiri od pet žena na Kosovu ne traži posao i nije zaposleno. Ove brojke su još niže za mlađe žene, manje obrazovane i za one koje žive u ruralnim oblastima.

Diskutujući o ovim zabrinjavajućim trendovima sa Ljuljetom Demoli, izvršnom direktorkom Kosovskog instituta za rodne studije, ona primećuje da niske stope zaposlenosti žena već godinama predstavljaju krupni problem, a polako postaju lošije nego pre rata 1999. Iako je 2002. stopa zaposlenosti bila 35 odsto, sada je spala na samo 20 procenata.

Ove brojke se često pripisuju činjenici da je stopa nezaposlenosti na Kosovu generalno visoka — kako je 2017. godine onih ekonomski neaktivnih bilo 30,6 odsto, ova brojka je među najvišima u Evropi. Međutim, više nije moguće negirati činjenicu da su žene posebno obeshrabrene kada je reč o potrazi za poslom i da bi politike trebalo da odgovaraju ovakom stanju.

Problem neaktivnosti

Izveštaj Svetske banke iz 2017. o trendovima na tržištu rada u regionu, pokazao je da je Kosovo imalo najveći raskorak između aktivnosti žena i muškaraca na tržištu rada. Na osnovu podataka iz 2015, Svetska banka je izvestila da je razlika na Kosovu u visini od 38,6 procenata, dok je Makedonija druga po redu sa 25,5 odsto. Raskorak na Kosovu je do 2017. porastao na 45,7 procenata.

Razlozi za ‘ekonomsku neaktivnost’ nisu jednostavni, kao što bi bilo da se žene ne percipiraju kao ‘nespremne’ za rad ili da ne žele da rade. Nedavna studija Ministarstva rada i socijalne zaštite navodi da žene izražavaju gotovo podjednaku želju za poslom kao muškarci, ali nemaju volju i ne znaju kakve im se prilike nude.  

Teret neplaćenog kućnog rada i stalna odgovornost koju kosovske žene osećaju prema porodičnim obavezama navođeni su kao glavna prepreka u upitnicima vlade o ekonomskoj participaciji žena, dok su međunarodne organizacije došle do istog zaključka prilikom procene ovog problema u regionu.

Miradije Gaši Šeremeti (levo) nudi pravne usluge ženama koje žele da dobiju posao, kao što je njena klijentkinja Fize Beriša (desno) koja smatra da se žene suočavaju sa dosta diskriminacije u potrazi za poslom. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Prikupljeni podaci iz Upitnika Kosova o radnoj snazi pokazuju da su obaveze u porodici bile najčešći razlog zbog kog su žene ekonomski neaktivne, dok se procenjuje da je procenat onih koji su naveli ovaj razlog — 38 odsto ženske radno sposobne populacije, u poređenju sa 2,2 procenta muškog radno sposobnog stanovništva za koje je ovo predstavljalo prepreku.

Mnogo više žena nego muškaraca je izjavilo da su bili ekonomsko neaktivni jer su verovali da nikakav rad nije dostupan, što to nije bez osnova. Demoli primećuje da su perspektive za zapošljavanje tako slabe, a plate  niske (često između 120 i 160 evra mesečno), da često ima više ekonomskog smisla da žene iz porodica ostanu kod kuće.

Fize Beriša, koja živi u Peći i i dalje je u potrazi za stabilnim radnim odnosom u svojoj oblasti poljoprivrednog inženjerstva, smatra da se “žene mnogo diskriminišu, posebno u privatnom sektoru. Primorane su da budu u položaju u kom se ni ne prijavljuju na radna mesta, jer su uslovi toliko neodgovarajući da one pomisle da im je bolje da ostanu kod kuće sa svojom decom, umesto da troše svoje vreme, od 10 do 12 sati dnevno, kada čak nisu ni plaćene prekovremeno”.

Održavanje profesionalne segregacije

Tradicionalni pojmovi vrsta profesionalnog rada koji je ‘odgovarajući’ za žene i muškarce nisu samo fiksirani za narodni mentalitet, već imaju konkretni uticaj na perspektivu zapošljavanja žena.

Žene na Kosovu su i dalje natprosečno zastupljene u prosvetnom, zdravstvenom i tekstilnom sektoru i imaju poslove koji su slabije plaćeni i nižerangirani. Veliki deo rada koji žene obavljaju predstavlja produžetak kućnog i vođenje brige o domaćinstvu i njegovim članovima, na šta su se navikle dok su još bile deca.

A.D, koja živi u Peći i bezuspešno već dve godine traži stabilno radno mesto, kaže da postoji rodna podela koju poslodavci nameću. “Na primer, postoji nekoliko poziva za podnošenje aplikacija za radno mesto koji ne navode da li je posao namenjen muškarcu ili ženi, a kada odete na intervju za posao, poslodavac vam tamo kaže da je, u stvari, tražio muškarca”, kaže ona.

Nedavno sprovedena studija Instituta GAP došla je do saznanja da, u mnogim slučajevima, reklama za posao sadrži rodno definisane izraze. Ovo je posebno slučaj kada je reč o pozicijama na višem nivou, jer su žene na taj način obeshrabrene da apliciraju čak i onda kada su adekvatno kvalifikovane.

Titule visokih pozicija u javnim institucijama često su predstavljene u muškom obliku, dok su niže rangirane pozicije predstavljene u ženskom obliku. Ovaj problem je još izraženiji u privatnom sektoru, gde izrazi koji se koriste pri opisivanju radnih mesta često i direktno navode pol osobe koji se traži za određenu poziciju.

Jeton Mehmeti, istraživački direktor u Institutu GAP, kaže za K2.0 da, uprkos jasnom uticaju koji upotreba kodifikovanih izraza ima na procese zapošljavanja, nadležne institucije ovo i dalje ne smatraju kršenjem Zakona o rodnoj ravnopravnosti.

Jeton Mehmeti sa Instituta GAP smatra da izostanak strogih standarda na kosovskom tržištu rada posebno utiče na žene. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Privatni sektor nije jedina oblast u kojoj se Zakon o rodnoj ravnopravnosti slabo sprovodi. Uprkos tome što zakon zahteva ravnopravnu zastupljenost u svim zakonodavnim, sudskim i izvršnim organima vlasti, jedan izveštaj iz maja je pokazao da 94 odsto visokorangiranih pozicija u Vladi zauzimaju muškarci.

Istraživanjem Kosovskog centra za rodne studije iz 2017. došlo se do saznanja da je jedna od najvećih prepreka dolasku žena na položaje odlučivanja, u stvari, mentalitet — i dalje se smatra da su muškarci bolji lideri i da privlače veću političku podršku.

Mehmeti kaže za K2.0 da neuspeh civilnih službi da preduzmu značajne mere u rešavanju problema koje izaziva izostanak formalnosti na kosovskom tržištu rada posebno pogađa žene i smanjuje stepen njihovog učešća u radnoj snazi. Kako je broj inspektora za rad oskudan, žene su podložne rasprostranjenoj rodnoj diskriminaciji u svim fazama procesa zapošljavanja, kao i zlostavljanju i eksploataciji na radnom mestu, dok odgovornosti nema ni na vidiku.

U međuvremenu, Beriša smatra da čak ne vredi ni aplicirati za posao u privatnom sektoru. “Tamo se ne radi osam sati, već obično 10 ili 12”, izjavila je za K2.0. “Mogu da promene lokaciju vašeg radnog mesta, skoro da nema prostora za godišnji odmor i žene imaju vrlo kratko porodiljsko odsustvo. Čak vam ne dozvoljavaju da zamenite smenu.”

Šeremeti, koja je videla da se mnoge njene klijentkinje bore sa istim neformalnim problemima, smatra da su slabo zastupljena radnička prava za žene u privatnom sektoru veliki problem. “Često vam ne nude ni radni ugovor, pa čak i da se to desi, neće ga ispoštovati i neće vam isplatiti zaradu kako treba”, kaže ona. “Oni stvaraju uslove u kojima radite za platu koju oni žele da vam isplate, kako žele da isplate i da rade šta god žele.”

A.D. kaže da je jednom radila pet godina u kancelariji, dok radni ugovor nije imala prve tri godine. “Kada sam dobila ugovor, osetila sam olakšanje, konačno sam bila prijavljena kao zaposlena, ali mi do dana današnjeg nisu isplatili doprinos za penziju. Bila sam prijavljena te dve godine i za te dve godine mi nisu uplatili doprinose.”

“Institucije postoje, inspektori su tu”, kaže Šeremeti, “ali su vrlo disfunkcionalni. Odlazili smo u institucije i podnosili žalbe, ali one ne funkcionišu. Možete da im priđete sa zakonom u rukama i oni opet ništa neće da preduzmu”.

Mehmeti kaže da se ova pitanja mogu rešiti većom primenom zakona. “Potrebne su nam kvote. Ne samo kvote za nižerangirana radna mesta i za beznadežne poslove, već kvote koje obezbeđuju da žene budu zastupljene na pozicijama na kojima se donose odluke. Čim se žene zaposle, poslodavci su često zadovoljni sa njihovim učinkom i ponovo će ih zaposliti i bez neophodnih kvota. Ipak, od ključnog je značaja da napravimo takve uslove da se ženama pruži šansa da rade.”

Raskorak u obrazovanju

Centar za studije rada primećuje da su žene na Kosovu, u poređenju sa državama u razvoju, u posebnoj prednosti od muškaraca kada je reč o obrazovnim kvalifikacijama i perspektivama zapošljavanja.

Upitnik Kosova o radnoj snazi iz 2016. otkriva veliki raskorak između perspektive zapošljavanja za žene i muškarce, a na osnovu obrazovnog nivoa. Dok su stope zaposlenosti za žene koje imaju samo osnovno obrazovanje 5 procenata, stopa za muškarce sa istim obrazovnim nivoom je 30,2 odsto.

Od ekonomski aktivnih žena, 48 odsto onih koji su završili fakultet radno su angažovane, dok muškarci sa ovim stepenom obrazovanja imaju posao u 68,7 posto slučajeva. Prema tome, čini se da muškarci imaju mnogo veće šanse od žena da se zaposle, a bez obzira na obrazovni profil, dok je ženama sa osnovnom školom skoro nemoguće da pronađu posao.

Ljuljeta Demoli sa Kosovskog instituta za rodne studije smatra da je potraga posla iziskuje mnogo drugačiji stil života nego što je realnost u kojoj žive mnoge kosovske žene. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Kako je obrazovanje značajan pokazatelj toga da li će žena uopšte pronaći formalno zaposlenje na Kosovu, ovo odražava veliku segmentaciju između žena koje imaju pristup poslu i onih koje se ne nadaju da će se zaposliti. Demoli ističe da se sve svodi na to da će neke žene imati sasvim drugačiji život.

“Da biste danas pronašli posao, morate da imate nešto novca, morate da se obučavate, morate da imate javni život — da izlazite, socijalizujete se, da imate telefon”, kaže Demoli. “Ako ste zaposleni ili ste u mogućnosti da tražite posao, onda ste čovek koji ima drugačiji način života od velikog dela kosovskih žena, a što je težak život, jer žene ovde dolaze na svet u kom se prednost daje muškarcima. One nasleđuju samo šest odsto kapitala svojih roditelja i čine samo devet odsto vlasnika imovine. Nizak stepen davanja nasledstva ženama govori o tome da su bogatstvo, kapital i novac nešto što je za muškarce.”

Pored ogromne populacije žena koja nema pristup obrazovanju i ne nada se ulasku na tržište rada, Ministarstvo rada i socijalne zaštite Kosova je 2015. objavilo podatak da su žene koje su tražile posao bile kvalifikovanije od muškaraca na osnovu obrazovnog nivoa, a ipak je manje verovatno da će dobiti posao.

Ako su žene, koje su u potrazi za poslom, kvalifikovanije od svojih muških kolega, onda to znači da zaposlene žene imaju viši stepen obrazovanja u proseku od zaposlenih muškaraca, jer je daleko manje verovatno da će one raditi ako imaju stepen obrazovanja niži od tercijarnog.

Ovaj raskorak je toliko izražen da predstavlja protivtežu razlici u platama koje primaju muškarci i žene na Kosovu, zbog čega ova razlika gotovo da i ne postoji. Umesto da posluži kao dokaz o rodnoj ravnopravnosti, nepostojeća razlika u platama predstavlja pokazatelj toga kako mali broj žena sa visokim obrazovanjem ima formalne ekonomske prilike u poređenju sa muškarcima, i ne uzima u obzir veliki disparitet u imućnosti između muškaraca i žena na Kosovu.

U potrazi za sveobuhvatnim politikama

Sporno pitanje kada je reč o povećanju učešća žena na tržištu rada predstavlja porodiljsko odsustvo. Iljirijana Banjska, koja radi kao rodna analitičarka u Mreži žena Kosova (KWN), kaže da je Ministarstvo rada i socijalne zaštite 2015. pravilo izmene i dopune Zakona o rodnoj ravnopravnosti i zatražilo neke informacije od njene organizacije.

KWN, na iznenađenje svih, predložila je da se period porodiljskog odsustva skrati, jer su uvideli da je to jedan od razloga zbog kog su žene ekonomski neaktivne. Kako je poslodavac obavezan da prva tri meseca odsustva plati 70 odsto zarade, ovo je predstavljalo veliki teret privatnom sektoru, što je dovelo do veće diskriminacije na osnovu pola.

Iljirijana Banjska iz Mreže žena Kosova pomogla je u pisanju predloga ove organizacije o skraćenju perioda porodiljskog odsustva, tvrdeći da bi se tako pomoglo u borbi protiv rodne diskriminacije. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

“Uvideli smo da, što žene ostanu duže kod kuće, a usled porodiljskog odsustva, to su manje šanse da će se vratiti na posao, a veće da će se naći na nižerangiranim položajima u odnosu na one na kojima su bile pre porodiljskog”, objašnjava Banjska. “Ili se suočavaju sa drugim oblicima diskriminacije, kao što su da se dojenje ili fleksibilno radno vreme ne poštuju.”

Kada je KWN predložila ravnotežu između roditeljskog odsustva koje majke i očevi mogu da uzmu, Banjska je kazala da ovo nije ozbiljno shvaćeno uprkos proračunima da bi od toga finansijsku korist imali porodica i privatni sektor.

Nakon što je ovaj predlog odbačen 2016, Ministarstvo rada i socijalne zaštite je 2017. primilo projekat Evropske projektne asocijacije, što bi im pomoglo da prenesu direktive EU u vezi sa pružanjem rada u svoje zakone, uključujući odredbe o roditeljskom odsustvu.

Odredbe EU o roditeljskom odsustvu imaju za cilj da minimizuju rodnu diskriminaciju normalizujući roditeljsko odsustvo za očeve. Banjska smatra da je ova odredba posebno važna jer je jedan od najčešćih razloga usled kog žene ne bivaju zaposlene taj što ih poslodavci na intervjuu za posao pitaju za porodične planove.

“U jednom trenutku poslodavac će znati da nije bitno da li pred sobom na intervjuu za posao ima muškarca ili ženu — jer bi oboje mogli u nekom trenutku da zatraže roditeljsko odsustvo ako žele da postanu roditelji”, kaže ona.

Prema rečima Šeremeti, pitanja o planovima za porodicu su česta u celom procesu zapošljavanja, što stalno utiče na šanse mlađih žena da se zaposle. “Kada odete na intervju za posao, često se dešava da je jedan od uslova da morate da imate 20, 30, 35 godina. Ipak, to je doba u kom žene žele da osnivaju porodicu, dok poslodavci, ako vide da je žena u vezi ili počinje da pravi porodicu, oni ih otpuštaju. Sada, u naše doba, kako smo već dobili decu, oni nas smatraju staricama, a mi im ne govorimo o ovom problemu, ali ako nam daju posao — onda nas tretiraju kao da smo za jednokratnu upotrebu.”

Ovakvo mišljenje postoji i kod A.D, koja je mlađa i nema decu, a na osnovu pređašnjih iskustava. “Ja delim svoja iskustva jer su ona blisko vezana za moju realnost, jer nije baš kao da se ovo desilo meni”, kaže ona. “Oni vas pitaju: ‘Da li ste vereni? Da li ste u vezi?’ Kažu vam da žele da znaju da li ćete napustiti posao u, za njih, neadekvatno vreme, ali ovo zaista jesu pitanja lične prirode.”

Iako su institucionalne mere za obezbeđivanje ravnopravne zastupljenosti od neprocenjivog značaja, aktivisti i ženske organizacije ističu da napori za pospešivanje participacije žena neće imati dovoljni doseg ako se ne pozabave načinima na koje rodne norme oblikuju sposobnost žena da rade u svakoj fazi svog života.

Skoro je četiri put verovatnije da radno sposobne žene na Kosovu neće raditi zbog svojih obaveza u domaćinstvu, u poređenju sa ženama iz EU — skoro 40 odsto u poređenju sa prosekom EU od 10 procenata. Žene će i dalje nositi najveći teret kod kuće sve dok muškarci ne preuzmu jedan deo, i sve dok imamo mali broj institucija koje se bave brigom o deci i starijim osobama.

KWN navodi da se značajno unapređenje ženskih prava može desiti samo kada se prizna vrednost njihovog rada, kada se smanji teret koje žene nose i kada se ove obaveze ravnopravno raspodele muškarcima, zajednicama i državi. K

Naslovna fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Ovaj tekst je urađen uz pomoć Europske unije. Sadržaj je u potpunosti odgovornost Kosovo2.0 i ni na koji način ne reflektuje stavove Europske unije, Kosovskog centra za rodne studije i Dora Dores.