Prošlog petka (9. februar), zastava Kosova se prvi put vijorila na ceremoniji otvaranja zimske Olimpijade, koju je visoko držao skijaš Albin (Aljbin) Tahiri. Predsednik Hashim Thaci (Hašim Tači), prilikom prisustvovanja ovom događaju u Pjongčangu, Tvitao je o “neverovatnom osećaju” kada je ugledao “našu Republiku #Kosovo na @Olimpijski stadionu”.
Iako će mnogi ovaj datum zabeležiti kao značajan dan u razvoju sportske istorije Kosova, Qendrimu (Ćendrimu) Guriju ovo je bio samo još jedan radni dan. Kada je ceremonija otvorena u 11.30 po kosovskom lokalnom vremenu, ovaj bivši biciklista, koji je i sam bio prisutan na olimpijskom stadionu pre nešto manje od 18 meseci, već je skoro pet sati radio duboko u rudniku u Mermernoj pećini.
Guri je bio član debitantskog kosovskog tima na Olimpijadi u Riju 2016, gde se takmičio na muškoj uličnoj trci. Nije se automatski kvalifikovao za takmičenje, već je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) Kosovu ponudio još nekoliko dodatnih mesta, jer je on bio jedan od najpoštovanijih biciklista Kosova, kako je pobedio na nekoliko državnih takmičenja i osvojio titulu ‘biciklista godine’ od Biciklističkog saveza Kosova u tri navrata.
Ipak, otkako se vratio iz Brazila avgusta 2016, Guri nijednom nije seo na sedište svog profesionalnog bicikla.
Guri je pretrpeo povrede prilikom predstavljanja Kosova u Riju i na Evropskim igrama 2015. u Azerbejdžanu. Manjak državne pomoći njegovom oporavku učinio je da se razočara u biciklizam na Kosovu. “Sasvim sam razočaran u ovaj sport, jer nikome nije bilo stalo do mene kao sportiste”, rekao je.
Međutim, njegova odluka da odustane od sporta bila je, na kraju krajeva, finansijske prirode. Guri se 2015. kvalifikovao za podršku Olimpijskog komiteta Kosova, gde mu je ugovor nudio 500 američkih dolara (oko 400 evra) svakog meseca do juna 2016.
Ipak, iako obećano, isplate su retko kada stizale na vreme. Umesto toga, novac je često uplaćivan na tri meseca. Guri je konačnu sumu, koja mu je dugovana, primio tek juna 2017, 10 meseci posle završetka Olimpijade. Čak i u ovakvom stanju stvari, Ministarstvo kulture, omladine i sporta pokušalo je da zaustavi prenos novca, naposletku popuštajući pod pritiskom medija.
“Ne možete, na primer, da radite šest meseci, a da vam plata bude u šestom mesecu”, kaže Guri. “U Uroševcu ima dosta talenata za biciklizam, ali podrška izostaje. Potreban vam je vlastiti novac da biste mogli da se finansirate. Da imam prosečnu platu, nastavio bih da se bavim biciklizmom, istog trenutka. Meni bi čak i 300 evra mesečno bilo dovoljno da nastavim.”
Iskustvo je učinilo da Guri ima izuzetno ciničan pogled na odnos države sa sportom. “Znam kako je kada oko sebe imate političare”, rekao je. “Dve ili tri sedmice pre nego što se ode na Olimpijadu, pozivaju vas na intervjue, dolaze da se slikaju s vama, ali kada se vratite — oni ne odgovaraju na telefonske pozive. Ne žele ni da znaju da postojite.”
Guri nije jedini sportista koji je predstavljao Kosovo u inostranstvu, a koji je doneo odluku da ne nastavi dalje sa radom. Armend Xhoxhaj (Džodžaj) je predstavljao Kosovo na Evropskim igrama u Bakuu, gde je stigao do četvrtfinala u teškoj kategoriji boksa za muškarce.
Džodžaj je januara 2017. najavio da će odustati od svakog pokušaja da se pojavi na Olimpijadi 2020, zbog čega će kosovski amater nastaviti sa svojom karijerom u profesionalnom boksu u Nemačkoj. Njegove žalbe su bile slične Gurijevim, gde je naveo izostanak organizovanja i finansijske pomoći.
Godinu dana kasnije, januara 2018, KŽK Ajvalija, koji je postao prvi predstavnik Kosova u Uefinoj Ligi šampiona za žene 2016, nakratko se povukao iz Lige žena Kosova na pola puta sezone zbog problema sa stadionom i finansijama. Rrahim Pacolli (Rahim Pacoli) je na kraju obezbedio resurse potrebne timu da se ponovo vrati na posao, a Ajvalija će pokušati da odbrani svoje ime šampiona kada se sezona nastavi na proleće.
Neslavne karijere brojnih istaknutih kosovskih sportista oličavaju obeshrabrujući položaj sporta na Kosovu posle 10 godina od proglašenja nezavisnosti, posebno za sportiste koji su rođeni i oblikovani kao sportisti i sportistkinje upravo u ovoj državi.
Iako je Aljbin Tahiri bio prvi kosovski predstavnik na Zimskoj olimpijadi, on je rođen, odrastao i obučavan u Sloveniji — dok je udeo kosovske države u njegovom radu bio skoro isključivo finansijske prirode. “Imaju planine, ali je infrastruktura vrlo loša”, izjavio je Tahiri za Reuters (Rojters) u Južnoj Koreji. “Žičare su zaista stare, a posebno spust nije nikad pripremljen.”
Tahirijev slučaj nije retkost. Sportske strukture na Kosovu retko kada prave talente za svetsku scenu čak i nakon priznanja od međunarodnih sportskih organizacija.
Kada je kosovska fudbalska reprezentacija debitovala na kvalifikacijama za Fifino Svetsko prvenstvo protiv Finske, samo su tri igrača koji su otpočetka u igri — Amir Rrahmani (Rahmani), Milot Rashica (Rašica) i Bernard Berisha (Beriša) — igrali u nekom trenutku za kosovske klubove. Sva trojica su otišla u inostranstvo da igraju pre nego što su napunili 21. godinu.
S druge strane, naravno, postoje blistavi izuzeci. U subotu (10. februar), dan posle pojavljivanja Tahirija na ceremoniji otvaranja Zimske olimpijade, dve džudoke iz pećkog kluba Ippon Judo (Ipon džudo) osvojile su dve medalje od Međuanarodne džudo federacije prilikom organizovanja Grand Slam-a (Gren slema) u Parizu. Distria Krasniqi (Krasnići) je dodala bronzanu medalju svojoj impresivnoj i rastućoj kolekciji medalja, dok je Akil Gjakova (Đakova) osvojio prvu medalju u svojoj karijeri, što je medalja koju je dodao na već osvojenih 136 medalja ovoga kluba od Međunarodne džudo federacije, uključujući nezaboravno olimpijsko zlato Majlinde Kelmendi (Majljinde Keljmendi).
U prošlogodišnjem intervjuu Krasnići za K2.0, otkrila je kako se ovo desilo, gde je navela stroge treninge sa minimumom od dve sesije svakog dana šest dana sedmično i strogi raspored kada je reč o društvenim mrežama i slobodnom vremenu.
Takav raspored je napravio osnivač kluba, Driton Kuka, koji je i sam sjajni džudista, a kome je onemogućeno da se takmiči u inostranstvu zbog turbulentne političke situacije na Balkanu devedesetih godina. Dok su se državni predstavnici hvalili slavom uspeha ovog tima, Kuka je stalno naglašavao da isplate kasne i da su sportisti predmet zloupotreba.
Treba primetiti i da se najveći kosovski uspeh desio u sportu koji zahteva minimalnu infrastrukturu.
Skoro decenija u hladnoći
Ukoliko pak, nadugačko i naširoko, kosovske strukture ne stvaraju ili podržavaju sportiste 10 godina posle proglašenje samostalnosti države, bitno je pogledati kako se priča o sportu odvija sve ovo vreme.
Kosovska Deklaracija o nezavisnosti iz 2008. se i dalje pamti kod onih koji vode najveće sportske saveze u ovoj zemlji. I Eroll Salihu (Erol Saljihu), generalni sekretar Fudbalskog saveza Kosova (FSK), i Elvira Dushku (Dušku), njegova koleginica iz Košarkaškog saveza (KSK), opisuju ovaj događaj kao značajan. “Bio je to simbol ravnopravnosti i inkluzije”, rekao je Saljihu.
Međutim, ispostavilo se da je to bila lažna nada za kosovski sport. “Svi su mislili da će se sve promeniti od 2008. Da će, kao prvo, Olimpijski komitet biti priznat od Međunarodnog olimpijskog komiteta i da će savezi početi da se takmiče na međunarodnom nivou”, priseća se Dušku. “Ali se ništa nije desilo, morali smo da čekamo sedam godina.”
Olimpijski komitet Kosova je na kraju priznat od Međunarodnog olimpijskog komiteta decembra 2014, izazivajući talas priznanja za kosovske sportske saveze, dok su se košarkaški i fudbalski savez pridružili Fibi i Fifi u aprilu 2015. i maju 2016.
U godinama između, dva saveza su počivala na skoro pa kosturskoj ekipi, gde je pet ili šest zaposlenih radilo u nekoliko soba u prištinskom Domu sportova iz doma komunizma.
Ove male operacije su se odrazile i na sam klub. “Imate klubove u kojima dve ili tri osobe, pa čak i samo jedna osoba obavlja sav posao”, kaže Dušku, nakon čega je objasnila da je profesonalizacija klubova širom Kosova, posle proglašenja nezavisnosti, bila jedan od ključnih prioriteta saveza. “Preko obrazovanja i radionica pokušavamo da naučimo ljude kako da upravljaju klubom, da ne bi morao trener da radi sve. Klubovi moraju da dostignu profesionalne standarde i da se tako njima upravlja.”
Nije ovo jedini rezidualni efekat najboljeg dela decenije u hladnoći. “Ranije sam govorio da je fudbal na Kosovu preživeo, jer ne možemo da govorimo o njegovom razvoju”, kaže Saljihu.