Prvi strana koga sam ikada sreo u Prištini me je pitao nakon nekoliko trenutaka od upoznavanja da li sam ikada video ružniji glavni grad. Da li sam?
Nisam odgovorio. Nikada nisam bio van zime sve do tog trenutka, 75 odsto mog sećanja na grad je izgrađeno od 7 popodne do 7 ujutru. Tokom dana bih se izgubio, ali čim bi pala noć ja bih našao sebe u tamnim trakama i odmah bih znao gde se nalazim. Noću, i naročito a zalasku sunca, kada uhvatite sliku grada sa visine Dragodanskog brda, Priština je izgledala prelepo. Sa snegom svuda okolo, svetla na zgradama su izledala kao jabučice kamenih divova koji su se tek probudili i nisu bili srećni što vide glupavog turistu koji ih slika. Oni bi me slomili dok kažeš dva da nije milion i jedne kamere na zidovima američke ambasade iza mene.
Ima nagoveštaj grada Gotam. Postoji mrak i postoje uglovi, i ako čitate novine , ima dovoljno kriminala da posvađa dva superheroja. Nije glavnih grad u kojem je najlakše živeti. Ako je suši, H i M i integrisani gradski saobraća ono što mislite da je lako, onda su Priština i celo Kosovo u suštini veoma teški. Ali, zar nas nisu mame učile da sve što lako dođe lako i ode, zar ne? Kosovo je teško, ali to je ono šta ga čini trajnim. To vas tera da odete i da se opet vratite.
Zahvaljujući Fejsbuku (Facebook), prijateljstvo je dobilo gubitak vrednosti u proteklim godinama sa kojom samo zimbabveanski dolar može da se meri. Imam 800 prijatelja koji bi voleli da vide sliku moje mačke, ali možda samo jednog ili dvoje na koje mogu stvarno da računam. Priština sebe naziva gradom ali funkcioniše kao selo, i ljudi u selima su prijateljskiji. Tako je osim ako si veštica ili vođa neke sekte, i onda oni upravljaju pravdom u selu i ti završiš plutajući u reci. Priština nema reku. Ali prijateljstvo u tom gradu i dalje nosi određenu težinu. Ako pijete u kafiću dvaput, onda ste redovna mušterija. Ako se nasmejete strancima, oni će uzvratiti osmehom. A ako vas primete nasamo sa devojkom, vetrenjača glasina će se pokrenuti.
Gostoprimstvo je veliko. Još veća je kada uzmete u obzir da vizne restrikcije i sporoća politike znače da ćete vraćati usluge još mnogo, mnogo godina. Oni ljudi koji vam nude večeru, krevet i svoje vreme da vas uzmu za ruku i vode vas kroz ulice ne očekuju ništa za uzvrat.
Ako na stolu stoji kutija cigareta, možete uzeti jednu. Zato su na stolu. To nije hvalisanje, to je deljenje.
Jedne nedelje smo rešili da odemo u šumu izvan Prištine. Bilo je malo snega i bilo je dovoljno hladno da nas pokrene da hodamo brzo, da ne šetamo. Pratili smo stazu obeleženu crticama farbe na kamenju. Neke su bile roze, neke zelene. Zaboravili smo koje smo mi pratili ali smo pretpostavili da će nas naša staza odvesti ceo krug i vratiti na autobusko stajalište. Ali, to nije bilo tako jednostavno. Ili, možda je u stvari bilo jednostavno, ali bismo dotad već isključili našu maštu i oni bi podivljali. Uplašili smo se. Još nije pao mrak, ali Isuse, već su nas plašile naše senke. Oblici drveća su se pretvarali u utvare i sve što je delovalo napravljeno od čovečje ruke nas je podsećalo na bombu ili neku neeksplodiranu napravu. Na Kosovu je i dalje bilo mina. Bili smo sa lokalnom devojkom. Ona bi nam rekla, i ona je bila uplašena. Staza je trebala da nas vrati ali nas je odvela još dublje u šumu uz brdo i u mračniju šumu. Došli smo do tačke kada smo na pola puta do vrha, mislili smo. I onda nas je spopala misao da nas možda neko prati, odlučili smo da nastavimo da se krećemo napred umesto da se vraćamo. Oh, bilo je tako hladno a mi smo na Kosovu, i celo ovo putovanje je dobilo loš zaokret. Na kraju smo videli svetlo u gostioni i osetili smo da smo na šljunčanom putu. Malo smo potrčali, i odmah nakon napuštenog hotela sa obaveštenjem o minama oko porušenih zidova kao ukrasom na jelci. Popili smo toplu čokoladu i ostavili smo kutiju cigareta na stolu. Ispušili smo sve cigarete kada se prijatelj vratio i rekao, „dajte ljudi, niste se valjda stvarno uplašili?“
Onda smo se nasmejali i stvarno smo krenuli, i više se nismo plašili.
Kosovo može biti opasno, ali šta je opasnije od predubeđenja. Mislim da je normalno da postoji mali strah kada putujete u mesto koje većina ljudi pamti po ratovima više nego ako zemlju. Ali, taj strah će te naterati da trčiš uz brdo kao glupak ukoliko ne uspeš da ga iskontrolišeš.
Ako se plašiš šume, onda će se verovatno plašiti od vikendica, mračnih ulica i zadimljenih soba. Ako je to slučaj onda ćeš znati samo 20 procenata. Ako se ne uplašiš i pojedeš jabučice, osmeli se i prestani da paničiš zbog nedostatka vazduha i zapali jednu. Videćeš više od 60 procenata mesta, a puno ljudi ne vidi više od toga.
Lepota na Kosovu je baš kao mala priča. Ona je prijatna, ali je samo izgovor za dvoje ljudi koji ne žele da pređu na stvar. Prizrenska tvrđava je okružena sa više žice nego zatvor. Ako želite da posetite Rugovsku dolinu, potrebno je da prođete kroz Peć, grad koji je spaljen skoro do temelja tokom rata 1999. Oni su kao pregibi na inače glatkom papiru, ali na Kosovu pregibi oživljavaju oblik. Pregibi jesu oblik. Verovatno ne možeš razumeti kao isti prijatelji mogu da se sastaju u istom lokalu četiri noći za redom ili su saglasni da ne rade ništa dok su u društvu ili zašto svi puše toliko – tako je dok ne shvatiš šta je jednom oduzeto od Kosovara i šta im se i danas još uvek oduzima.
Kosovarska kultura retko prelazi preko granica. Ona je zatvorena unutar zemlje. To je šteta, jer nacija koja ne može da izrazi svoju kulturu svetu nije nacije, to je samo privreda. Na neki način, zato su gostoprimstvo i razgovori tako česti na Kosovu. Posetioci dobijaju predavanje. Lokalci vas napune anegdotama, pesmama i načinom ponašanja ako im dozvolite.
Ako želite da preživite na Kosovu, verovatno treba da im to dopustite. Verovatno treba da izbacite taj veliki teret straha i, da, verovatno treba da jedete sve što se postavi pred vas i ne treba da držite cigarete u džepu. Ako vas neko pita da odete u šetnju do brda učinite i to.
