Doniranje novca iz ličnih sredstava za opšte dobro kreira kritički deo današnjih savremenih društava i na neki način predstavlja pokazatelj zrelosti kritičke i strateške misli u cilju stvaranja solidarnosti pojedinaca u društvu.

Finansijski doprinosi van institucionalnih okvira igraju vitalnu ulogu u vršenju uticaja na javne politike. Oni mobilišu ideje građana u koordinisanim zagovaračkim akcijama i konkretnim predlozima za unapređenje javnih politika ili u usmeravanju istih izvan definicija i ograničenja koje nudi vlada ili širok politički i ideološki spektar vladajuće grupe.

Stotine hiljada evra doniraju pojedinci, privatni i kolektivni fondovi, fondacije i korporacije dajući svoj doprinos kroz obrazovanje, zdravstvo, umetnosti, neformalne aktivnosti i druge oblasti koje imaju za cilj da poboljšaju živote građana. Sve ove aktivnosti se dešavaju pod velom neznanja u oblasti terminologije i zbog nepostojanja objektivnog razumevanja ove vrste radnje koja ponekad čak povećava sumnju i pospešuje teorije zavere o tome zašto i šta leži iza ovih donacija.

U pokušaju da se shvati značenje definicije ‘filantropije’, bitno je razumeti određujuću premisu. Postavljanje pitanja poput ‘Ko donira Kosovo?’ tera nas da analiziramo stvarni broj pojedinaca, biznisa i donatora u ovoj zemlji. Kada razmislimo o tome ‘zašto se ovaj novac donira?’ pokušavamo da odgovore nađemo van okvira subjektivnih razloga i čitave ljudske strane doniranja koja se prenosi generacijama, pa sve do motiva za donacije kao organizacionog angažovanja u društvu.

Studije o činiocima koji utiču na filantropiju naglašavaju verovanja, pol, prihod i obrazovanje kao primarnu pokretnu snagu koja podstiče filantrope. Već jednu deceniju, FIDES, ceremonija za dodelu nagrada za filantropske doprinose, nastavlja proces davanja doprinosa, uvažavanja rada filantropa i promocije filantropije na Kosovu i u dijaspori, pokušavajući da utiče na obrazovanje javnosti kada je reč o kulturi doniranja i povećanja potencijala ovog sektora u zemlji.

Postoji nekoliko identifikovanih slučajeva filantropije na Kosovu, ali često ne postoji način da se zaista znaju brojke, jer se doniranje sredstava ne dešava na osnovi opšteg strateškog planiranja. Takvo planiranje bi moglo da utiče na načine uključivanja filantropa, socijalnih preduzetnika, novih načina investiranja i regulisanja odnosa između ‘donatora’ i ‘primaoca donacije’.

Filantropskom lancu između institucija, biznisa i građana fali konceptualizacija i jasna definicija sektora koji treba da se menjaju, što bi moglo da obuhvati ekološke, zdravstvene i obrazovne reforme kao ključne sektore u kratkoročnim socijalnim reformama.

Podrška institucija i strateško razmišljanje

Nepostojanje zakonodavnog okvira posvećenog doprinosima filantropa samo produbljuje filantropsku prazninu na Kosovu. Zakonski neregulisane, novčane donacije često odlaze u humanitarne svrhe i ostaju daleko od potreba transformisanja društva i pronalaženja modela koji bi inače postojali.

Ova praznina je dosad pokrivena od strane fondacija i podrške iz SAD i filantropskih fondova EU, kao što su Fond Braća Rokfeler, Fondacija Čarls Stjuart Mot, nemačke fondacije, Fondacija Vestminster, bilateralni fondovi i oni iz država-članica Evropske unije.

U zapadnim zemljama, filantropi smatraju da doniranjem pomažu da se odrede i pospeše određene javne politike. U jednom pasusu iz svoje knjige “Davaoci: bogatstvo, moć i filantropija u Novo pozlaćeno doba” (The Givers: Wealth, Power, and Philantropy in a New Gilded Age), David Kalahan (Callahan) spominje, između ostalog, eksperimentisanje sa filantropijom i novim socijalnim sistemima koje je usvojila vlada. Na primer, Fondacija Robert Vud Džonson, koja je svojim višemilionskim doprinosima, položila osnove za današnji sistem za hitne pozive 911.

Ono što je danas drugačije, po Kalahanovim rečima, jeste da, umesto fondacija koje se bave nasleđem određenih ljudi i koje utiču na sudbinu mnogih zaboravljenih ljudi, današnji filantropi su živi i vrlo uključeni u to kako se njihov novac troši. Na Kosovu je potrebna konkretna platforma za davanje donacija društvu.

Glavni motiv poslovne zajednice za doniranje sveukupnoj dobrobiti jeste “volja da se pomogne ljudima kojima je pomoć neophodna”. Biznisi na Kosovu imaju humanitarne motive da doniraju, fokusirajući se na eliminisanje siromaštva i patnje izazvane socijalnim problemima, dok se filantropski doprinosi fokusiraju na eliminisanje ovih problema na prvome mestu.

U ovom trenutku, milosrđe i filantropija se razlikuju i poslovna zajednica na Kosovu nije sasvim napravila razliku između dvaju oblika donacija. Finansijska podrška od pojedinaca koji doniraju projekte od kojih celo društvo ima koristi jeste nešto što je neophodnije.

Ipak, ko su pravi albanski filantropi današnjice? Da li je dijaspora najveći doprinosilac filantropiji u ovoj zemlji, uključujući u pogledu strateških donacija koje su podržale ideju i temelje slobode, nezavisnosti i izgradnju države?

Kosovska dijaspora je poznata kao jedna od grupa koje doniraju najviše novca. Svake godine 1,5 milijardi evra dijaspora troši na Kosovu na zadovoljavanje svakodnevni konzumerizam, na nepokretnu imovinu i druge neplanirane troškove. I svi ovi prihodi ne odlaze u strateška i održiva ulaganja.

U tom smislu je neophodno preobraziti način na koji se novac donira i znati kuda se novac kreće. Ovime bi se uticalo na direktan privredni razvoj u zemlji i smanjilo bi fenomen rastućeg parazitizma u ovoj zemlji, gde je mnogima udobno da žive od novca koji šalju članovi porodice iz dijaspore, pa su prestali da traže načine da i sami daju ekonomski doprinos.

I dalje je vrlo bitno napraviti razliku između subjektivnih razloga zbog kojih ljudi doniraju novac, strateškog planiranja i drugih činjenica koje utiču na ove radnje. Filantropija postaje nerazdvojna od društvene sfere samo kada je integrisana u strateško planiranje. Vrlo specifične filantropske ideje u vezi su sa reformom politika u prostoru u kom živimo, sa aktivizmom i podrškom pojedincima i sektorima koji inače ne bi imali sredstva.

Iako, u principu, celi filantropski sektor u zemlji možda deluje da je neznatne veličine, ako bi se desio kohezivni proces koordinisanja između pojedinaca, domaćih i međunarodnih kompanija, uključujući bankarski sistem, članove dijaspore i one koji nasleđuju veliko bogatstvo, onda bi bilo moguće pronaći finansijsku podršku za strateški važne sektore.

To bi moglo da se desi bez suočavanja sa beskrajnom birokratijom u finansiranju i bez vršenja političkog pritiska i proguravanja agendi raznovrsnih grupa koje pokušavaju da preuzmu zasluge i preobraze ideje; ili čak u posebnim slučajevima, koje pokušavaju da zaustave inicijative koje bi mogle da budu od ključnog značaja za evoluciju, inovaciju i kreativnost u društvu koje teži upoređivanju sa razvijenim demokratskim društvima.

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.