Adem, privlačan mladi Albanac, stoji na balkonu bara na obodu Prištine sa pićem u jednoj, a cigaretom u drugoj ruci. Toplo je julsko veče i bar vrvi od energije sa žurke. Dva muškarca sa Ademove desne strane se ljube. Sa njegove leve strane dve devojke flertuju. Unutra je gomila ljudi, uključujući i drag queen sa platinasto-plavom perikom, koja je okupirala plesni podijum.

Adem, koji ima smeđu kosu i nosi krutu, belu košulju sa dugmićima, nervozno se osmehuje i priznaje da je malo falilo da ne dođe u bar večeras. Morao je da popije dva pića kako bi dobio na hrabrosti. „Rekao sam taksisti da sačeka pet minuta. Rekao sam da je moguće da ću se vratiti“, kaže Adem. „Bojao sam se za svoju bezbednost.“

Ovaj strah je razumljiv. Žurku je organizovala lokalna nevladina organizacija koja radi u ime LGBT (lezbejske, gej , biseksualne i transrodne) zajednice Kosova, a poslednji njihov pokušaj da organizuju LGBT žurku u Prištini završio se katastrofalno. Pre nešto više od godinu dana, zaposleni u klubu Pure Pure u blizini gradskog stadiona, osnovali su popularni „gej-prijateljski“ međunarodni sajt za upoznavanje i dejtove pod nazivom GaiRomeo.com. „Ljudi koji žele da ostanu i osećaju se udobno mogu na ovom mestu pronaći mir „, piše na elektronskoj pozivnici. Međutim, stvari su krenule nagore kada su lokalni mediji saznali o naporima kluba da privuče novu klijentelu. Medijski portal Lajme Shqip je poslao fotografa u Pure Pure da uradi priču, uznemirujući organizatore i privlačeći opasnu pažnju. Homofobična paljba je obasuta na Internetu, a prema jednom izvoru, grupa navijača je stigla u klub s namerom da izazove neku nevolju.

U roku od samo nekoliko meseci, klub je preuređen i dobio je novo ime, a zaposleni koji je reklamirao Pure Pure na GayRomeo više nije bio u zemlji. „Moja porodica je saznala da sam gej i da sam inicirao tu žurku… Nakon toga sam dobio batine kod kuće“, kaže radnik. On je takođe strahovao od ciljanih napada u javnosti. „Kako biste se vi osećali da ste sami u parku a okruženi sa 500 lisica? Tako sam se ja osećao“.

Takav je život pripadnika LGBT zajednice na Kosovu. Duboko ukorenjeni antagonizam prema ljudima koji se ne uklapaju u tradicionalne seksualne i rodne norme znači da „izlazak iz ormara“ može proizvesti socijalnu stigmatizaciju i neprijateljske susrete. Vođenje „dvostrukog života“ je zajedničko za sve njih: Ljudi su u javnosti i sa svojim porodicama strejt, dok u prisustvu prijatelja i partnera otkrivaju drugu orijentaciju. Ne postoje LGBT klubovi ili barovi na Kosovu. Umesto toga, ljudi se upoznaju na mreži ili u tišini, preko prijatelja.

Da nešto razjasnimo, ne postoji uniformno LGBT iskustvo. Neki ljudi su prihvatili LGBT identitet ili neke druge, neobeležene identitete koji se nalaze izvan uobičajenih društvenih kategorija, dok drugi ne žele da budu kategorizovani na osnovu svog seksualnog ponašanja i rodnih karakteristika. Neki rado privataju da budu deo aktivističke zajednice, dok drugi to u potpunosti odbacuju. Neki su pretrpeli nasilje i diskriminaciju, a drugi su iznašli načine da budu prihvaćeni. Neki gaje nade za budućnost, dok drugi samo jedva čekaju da napuste Kosovo.

Postoje ogromne sličnosti među pričama ljudi, međutim, to oslikava sumorni prikaz o postojanju LGBT zajednice. Zaštita prava LGBT pojedinaca kao i napori da se podstakne prihvatanje njihovih stilova, onemogućeni su zbog porodičnih očekivanja, ekonomske nestabilnosti, beskompromisnosti vlade, kao i drugih činilaca realnosti života na Kosovu. LGBT aktivizam je započeo potragu za svojim uporištem, ali se na tom putu suočava sa borbom sa kosovskom javnošću, sprovođenjem zakona, pa čak i samom LGBT zajednicom. „Činjenica je da članovi zajednice, nažalost, moraju više da rade i dokazuju se nego strejt ljudi“, kaže Myrvete Bajrami, lezbejka koja se tako javno deklariše i koja je pristala da se njeno ime pojavi u ovoj priči. Drugim rečima, budućnost LGBT populacije na Kosovu je sve samo ne jasna.

„Kultura ćutanja”

Odrastajući u malom gradu na jugu, Marigona je načula glasine o muškarcima koji su voleli druge muškarce. Niko, međutim, nije otvoreno govorio o istopolnim odnosima. Dakle, kada su je kao tinejdžerku počele privlačiti devojke, ona je bila zbunjena. „Pomislila sam – Šta se dešava sa mnom?’”, kaže Marigona, koja sada ima 25 godina, hrapav glas i stilizovanu, ošišanu kosu. Jedina stvar koju je sigurno znala jeste da ne bi trebalo da obelodanjuje svoja osećanja, naročito ne svojoj porodici. „Znala sam da postoji nešto što ne bi trebalo da kažem“, priseća se ona.

Feridova priča je slična. Sada u svojim ranim tridesetim, a odrastao je u selu u istočnom Kosovu. U tinejdžerskim danima je seksualno eksperimentisao sa drugim momcima. „Nismo znali zašto smo to radili, ali smo radili i dopalo nam se“, kaže on. Jedina reč koju je njegova zajednica koristila da opiše ljude poput njega je bila peder. Nikome nije pričao o tome kako ga privlače muškarci, pa čak ni posle preseljenja u Prištinu, plašio se da bi njegova porodica i prijatelji mogli da saznaju istinu. „Zaista je važno šta ljudi(na Kosovu) misle o vama“, kaže on.

Zaista, mnogo je licemerja u vezi sa LGBT zajednicom na Kosovu, koje proističe iz značaja koji se polaže na očuvanje strukture i izgleda tradicionalne albanske porodice. (Na Kosovu živi 92 odsto Albanaca). Muškarci se žene ženama. Žene imaju decu. Muškarci obezbebeđuju svoje porodice i čuvaju im čast. Ovi stereotipi su na mnoge načine osnaženi od rata 1999. godine koji je doveo do nezavisnosti Kosova od Srbije. „Postkonfliktni kontekst valorizuje muškarce kao ratnike a žene kao majke“, objašnjava Nita Luci, antropološkinja i profesorka na Američkom Univerzitetu na Kosovu. Pojedinac je na više načina manje važan od zajednice. „Ljudi ovde žive za druge“, kaže Ferid. „Tvoja porodica želi da odrasteš i stvoriš svoju porodicu i širiš je, da porodica raste“.

Razne priče kruže po LGBT zajednici kada identiteti ljudi postanu poznati, pošto su prethodno izbačeni iz svojih domova, fizički ili verbalno maltretirani od strane rodbine, ili primorani da se venčaju sa pripadnikom suprotnog pola. Ahmet, 19-godišnji muškarac, kaže su ga njegov otac i braća zlostavljali nakon što su saznali da je gej, a njegova majka mu je rekla: „Ja sam te rodila. Ja sam venčana i tako ćeš i ti biti i imati decu“. Ahmet kaže i da pored očuvanja porodice, Kosovari takođe ne žele da budu društveno osramoćeni zbog povezanosti sa nekim gej rođakom: „Vi ste poznati po imenu svog oca. Dakle, ljudi bi rekli: „Sin tog i tog je gej“.

Sledeći problem u vezi sa LGBT osobom na Kosovu je teško ekonomsko stanje. Stopa nezaposlenosti od oko 45 odsto znači da mnogi ljudi, kako bi preživeli, moraju da budu zavisnom položaju u odnosu na svoju porodicu. „Ako nemate nikakvih primanja, živite sa svojom porodicom, jer gde ćete drugde?!“, Kaže Ferid“. „I radite ono šta vam oni kažu.“

Shodno tome, velika većina LGBT ljudi ne priča sa svojom porodicom o svom identitetu. „To je kultura ćutanja“, kaže Hans, gej muškarac iz Zapadne Evrope koji žive u Prištini. „Kada ne govorimo o nekom problemu, onda to i nije problem.“

Porodica nije jedini izvor predrasuda u zemlji. Kosovsko društvo, koje počiva na konzervativnim vrednostima ukorenjenim u istoriji, kulturi, i načelima islama (većinska religija na Kosovu), je takođe u velikoj meri netolerantno prema LGBT osobama. Članovi zajednice kažu da su im svi, od prijatelja do profesora na fakultetu, rekli da su LGBT osobe bolesne, odvratne, nemoralne, ili da su identiteti i prava LGBT osoba proizvod Zapada koji je uvezen na Kosovo. Kada Kosovari čuju reč „gej“, kaže Marigona, „ oni misle na dvojicu koja imaju seks“. Oni ne misle o njima kako vode ljubav, vole se ili brinu jedan o drugom.“

Ovi stavovi se ponekad manifestuju u vidu napada na LGBT osobe. Prema evropskom ogranku Međunarodne asocijacije lezbejki, gej, biseksualaca, transseksualaca i međuseksualaca (ILGA), gej muškarac ubijen je u parku u Prištini 2008. godine. Ima slučajeva i da su LGBT osobe, posebno gej muškarci, bile pretučene na ulici ili u barovima. „Jedan moj prijatelj je izašao u klub i pokušao da dodirne momka, a momak ga je udario“, priča Marigona. Drugi ljudi su doživeli maltretiranje ili diskriminaciju. Brahim, mladi biseksualac, bio je izbačen iz Internet kafea nakon što je zaposlenima otkrio svoju seksualnu orijentaciju. „Oni su mi rekli: računar ne radi za tvoju kategoriju. Možete doći kada postanete pravi muškarac. Osećao sam se stvarno užasno“.

Bez obzira da li je ona doživljena kod kuće ili u javnosti, psihološki efekti homofobije na Kosovu su poražavajući. Mnogi u LGBT zajednici osećaju nezadrživ pritisak da se prilagode, barem spolja. Nekoliko intervjua za ovu priču obavljeno je u privatnim kućama ili skoro praznim kafićima. Jednom je sagovornik zatražio da se snizi ton razgovora kako neko od prolaznika ne bi čuo. Nadalje, transrodne osobe ostaju toliko skrivene da su izvori za ovaj tekst povremeno pominjali da „znaju za“ transrodnu osobu, ali da je nikada nisu upoznali. „Jedini način za osobu da preživi, ne samo finansijski, već i moralno, jeste da bude deo društva“, kaže Aleks, 29- godišnji gej muškarac. „To je kao da bira između uspeha i neuspeha.“

„Samo laž i pretvaranje“

Za Dardana, tanušnog gej muškarca mekane boje glasa, zabavljanje nije lako. On zna da su male šanse da upozna potencijalnog partnera u javnosti. Dakle, on upoznaje ljude online preko Facebook-a (gde ima anonimni profil pored svog regularnog sa pravim imenom) i GayRomeo-a. Ako Dardan, koji ima 24 godine, pronađe nekoga ko mu se dopadne, oni će se dopisivati nekoliko puta, a možda i razgovarati preko veb kamere. Zatim, ako su obojica spremni, oni će se naći na nekoj kafi ili piću. „Rukuješ se, sedneš, i ono što ja onda obično uradim jeste da pokušam da se uključim u razgovor“, Dardan kaže.

Svi bi pomislili da se to sastaju samo dva druga. Flertovanje, barem ono u javnosti, je zabranjeno. „Na kraju nekako dođeš do tih gej tema. Ali ne pominješ to eksplicitno“, kaže Dardan. „On može da vas pita – Kada si prvi put počeo sve ovo? Da li si upoznao mnogo tipova koji su kao i mi?“

Ponekad, ako je sve prošlo kako treba, oni će naći mesto gde će imati seks, što je komplikovano s obzirom na to da tako mnogo mladih ljudi živi sa svojim roditeljima. Seks u uličicama i tako nekim tajnim lokacijama postoji kao opcija, mada nije baš bezopasna. „Ja nemam seks tako često „, nastavlja Dardan. „Ne sviđa mi se taj veo tajnosti“. Nevezano za to da li je bilo seksa ili ne, male su šanse da dvojica tipova započnu vezu. U stvari, oni se možda nikada više i ne vide.

Dardan je jedan od mnogih gej i biseksualnih muškaraca na Kosovu koji operiše u tajnom dejting svetu koji funkcioniše po principu nepisanih pravila ponašanja, od kojih je najvažniji taj da se ne govori o tome šta je bilo na dejtu. „Možete upoznati momka i imati nešto sa njim, ali onda ne pričamo o tome „, kaže Brahim, koji takođe ima anonimni Facebook profil. „To su ljudi koji nikada ne bi želeli da budu viđeni u društvu sa nekom osobom ili da budu intimni na određenim mestima“, priča Aleks.

Drugo nepisano pravilo je da muškarac ne može da se „ponaša kao gej“ – odnosno da ne sme da ima nikakve pokrete ili izraze koji bi izgledali previše ženstveni. „Neki momci će vam reći kako da se ponašate u javnosti. Poput: „ne pomerajte ruke na taj način'“, Dardan kaže. Slično tome, Brahim kaže da ga ljudi koje upoznaje na Internetu često pitaju, „Da li izgledaš baš gej?“ Ako ga vide preko veb kamere i shvate da je previše ženstven, nema ništa od dejta. Rizik identifikacije sa pederom nije vredan eventualne nove romanse ili prijateljstva. „Svi smo mi paranoični. To je deo celokupnog gej iskustva“, Dardan kaže.

Nije neuobičajeno da na Facebook-u ili GayRomeo-u naletite na oženjenog čoveka. Na primer, Brahim je dosta puta izašao sa muškarcem koji je imao ženu; oni nikad nisu imali seks, pa je čovek željan fizičkog kontakta pitao Brahima da mu pruži jedan tretman masaže. „Ljudi uvek lažu i pretvaraju se“, Brahim kaže. Jedan Feridov poznanik se posle mnogo godina u gej zajednici venčao sa ženom u Đakovici. „On je želeo da uradi nešto dobro za svoju porodicu“, kaže Ferid. Međutim, taj poznanik je rekao Feridu da planira da nastavi da spava sa muškarcima.

Lezbejke i biseksualne žene funkcionišu na malo drugačiji način. Iako se i one upoznaju na Internetu, one koriste dejting sajtove i Facebook ređe od muškaraca, oslanjajući se više na to da ih prijatelji upoznaju sa potencijalnim partnerkama. One takođe imaju tendenciju da održavaju duge veze. Međutim, u javnosti za žene važe ograničenja slična kao za muške članove gej i biseksualne zajednice. „Ne možete da se ponašate kao da ste u vezi kada ste u restoranu“, kaže Marigona, koja ima devojku. „Ne možete gledati jedna drugu zaljubljenim pogledom“.

Grupno druženje ima svoje izazove. Pre incidenta u Pure Pure-u prošle godine, LGBT žurke u Prištini su se povremeno održavale u hotelima van grada ili u stanovima stranaca koji žive na Kosovu. U izuzetno retkim situacijama su se održavale u centralnim gradskim mestima, gde bi privukli neželjenu pažnju. Isti problem prati i susrete između pripadnika različitih etničkih grupa. „Pokušao sam da kontaktiram ljude sa severa Kosova“, kaže Aleks aludirajući na oblast gde živi najveći broj srpske manjinske zajednice na Kosovu. „Ta dva različita društva nam nisu dozvoljavala da se viđamo i družimo dovoljno često jer bi srpski muškarci mogli biti viđeni sa Albancem u njihovom gradu ili selu.“

‘Ne možemo mnogo da obećamo’

Na papiru, LGBT osobe na Kosovu uživaju pravnu zaštitu koja bi trebalo da im omogući slobodu da idu na dejt, vole, rade i žive kao svi ostali. Ustav garantuje poštovanje međunarodnih konvencija o ljudskim pravima i čak kaže da ti instrumenti „imaju prioritet nad svim zakonskim odredbama i ostalim aktima javnih institucija“. Član 24 Ustava navodi da „niko ne sme biti diskriminisan na osnovu … seksualne orijentacije“ i član 2 Zakona protiv diskriminacije se poziva na ovaj princip.

Ipak kosovski zakoni su daleko od savršenih. Ni seksualna orijentacija, ni rodni identitet se ne smatraju potencijalno otežavajućim faktorima u zločinu iz mržnje. Istopolne zajednice se ne priznaju. Revidirani državni zakon o policiji, donet 2011. godine, ne označava akciju ili podstrekavanje delovanja koji diskriminiše ljude na osnovu seksualne orijentacije kao „ozbiljan disciplinski prekršaj“.

Te pravne praznine ukazuju na vladin neuspeh da sprovede ustavom garantovanu zaštitu. Prema ILGA, u 2011. Godini „Još uvek postoji nedostatak svesti o LGBT pitanjima o kojima se ne razgovara otvoreno. Ljudi zaduženi za sprovođenje zakona o pravima ove zajednice pokazuju ograničeno znanje i razumevanje“. Nekoliko ljudi koji su intervjuisani za potrebe ovog teksta opisuju negativne susrete sa policijom. Pre nekoliko godina, nakon što su bili napadnuti na ulici, dva gej muškarca su otišla u policijsku stanicu gde je jedan po jedan policajac dolazio samo da bi ih video. Jedna lezbejka je jednom prilikom u intervjuu rekla da joj je, kada je prijavila da je bila izbačena iz bara zbog pokazivanja naklonosti prema drugoj devojci, policajac postavljao indiskretna pitanja o njenim odnosima, kao na primer: „Ko je muško u vašoj vezi?“

Kosovski ombudsman za ljudska prava, Sami Kurteshi, priznaje nedostatke zakona i institucija u ovoj zemlji. U intervjuu urađenom u njegovoj kancelariji u naselju Sunčev breg u Prištini, Kurteshi kaže da njegova agencija, koja je zadužena za razmatranje slučajeva kršenja ljudskih prava, nije primila pritužbe od LGBT osoba za ove tri godine otkako je on tamo. On smatra da LGBT osobe ne prijavljuju kršenja prava njegovoj kancelariji „jer oni ne veruju u institucije“ – što je verovatno znak opšteg nepoverenja u vladu. Ali, čak i da izveštaji počnu da pristižu, Kurteshi priznaje da ne bi zadobili odgovarajuću i fer pažnju. „Ne možemo da obećamo da ćemo da uradimo baš nešto“, kaže on. „Ljudi koji rade ovde su takođe deo društva. Oni možda ne mogu da se identifikuju sa LGBT zajednicom i možda nisu u stanju da učine sve da reše problem.“ Kada je pritisnut da odgovori na pitanje o tome šta radi kako bi osigurao da njegovo osoblje poštuje dostojanstvo LGBT ljudi – ne propustivši da kaže da ga on lično poštuje – on objašnjava da su resursi ograničeni i da je previše problema sa poštovanjem drugih ljudskih prava da bi ponudio bilo kakvu vrstu edukacije ili program obuke.

Onda i ne treba da iznenadi činjenica da neke LGBT osobe imaju slabu veru u mogućnosti vlade da im pomogne. „Postoji mnogo drugih stvari za koje kažu da rade a ne rade“, kaže Ferid. „Oni samo žele da u očima drugih, pre svega međunarodne zajednice, kažu „mi podržavamo ovo, mi radimo ovo, ali ne rade ništa“.

‘Sigurna zona’

Jednog julskog ponedeljka uveče, mala proslava se održavala na terasi u Pjata, restorana u blizini Univerziteta u Prištini. Na stolovima pokrivenim belim stolnjacima stajala su predjela i carafes vina. Povod je zvanično predstavljanje Libertas-a, nove LGBT NVO nazvane po rimskoj boginji slobode. Osnovan od strane dva stanca iz Zapadne Evrope (od kojih su obojica gejevi), Libertas je u centru Prištine otvorio kancelariju koja obuhvata zajedničku prostoriju, konferencijsku salu i dva kreveta koja pripadnici LGBT zajednice mogu da koriste ukoliko im je potrebno mesto da prespavaju. Zid u glavnoj prostoriji ukrašen je zastavama Kosova i duginih boja. Jedan od osnivača, koji vodi NVO sa nekolicinom pripadnika kosovskog osoblja, pozdravlja goste žurke, među kojima je i Kurteshi, kao i predstavnici američke i nekoliko evropskih ambasada. Osnivač objašnjava da je Libertas „mesto gde ljudi mogu da dođu i budu bezbedni, gde ne moraju da se pretvaraju da su nešto što nisu“.

Libertas nije prva LGBT nevladina organizacija na Kosovu. Elysium, koja je formirana pre nekih desetak godina, danas uglavnom nudi usluge testiranja na HIV. Zatim, tu je Centar za socijalnu emancipaciju, ili Qesh (albanska igra reči za „osmeh“), koji su osnovale tri LGBT osobe pre oko osam godina. Njeni ciljevi su u to vreme bili da dokumentuje slučajeve nasilja i diskriminacije nad pripadnicima zajednice, zatim lobiranje u vladi za pravne reforme, kao i „stvaranje bezbednog i tolerantnog okruženja na Kosovu“, prema rečima jednog od osnivača.

Međutim, LGBT aktivizam beleži značajne uspone i padove. Jedan od osnivača Qesh-a je napadnut u Prištini, pa je kasnije dobio azil u Sjedinjenim Američkim Državama. Organizacija je bila uglavnom neaktivna nekoliko godina. Neki aktivisti su se u međuvremenu udaljili od svog cilja, tvrdeći da Kosovo nije spremno za otvorenu, dinamičnu LGBT zajednicu – i da mnogi u samoj zajednici nisu spremni za promene. Neki više vole status quo od stigme koja može nastati kao posledica političke pobune ili izlaženja u javnost, dok drugi ne veruju da bi njihova seksualna orijentacija ili rodni identitet trebalo da ih definišu u pravnom, društvenom ili nekom drugom smislu. „Shvatio sam da čak i uz sve žrtve, nisam uspeo da primetim rezultate“, kaže Aleks, koji je ranije sarađivao sa Elysium a sada je fokusiran na svoju karijeru. „Ako želite da zastupate neku zajednicu, ta zajednica treba da želi da bude predstavljena“.

Qesh je preusmerio svoje ciljeve iz sličnih razloga. Organizacija je tavorila nekoliko godina – oživela je pre tek nekoliko meseci – zato što LGBT ljudi nisu reagovali na njihove napore: Hteli su žurke i društvene događaje, a ne istinsko zastupanje. Myrvete Bajrami, aktivistkinja Qesh-a, kaže da postoji razdor u zajednici na osnovu toga ko je otvoren po pitanju svog identiteta, a ko nije, što može dodatno otežavati kooperativni rad. Ona kaže da su joj neki članovi zajednice rekli „ne osećamo se prijatno kada se družimo sa vama jer ste previše otvoreni“. Nadalje, muškarci i žene u zajednici se često ne sreću u zajednici. „Čak je i gej zajednica patrijarhalna. To je ogledalo društva na Kosovu“, kaže Bajrami.

Tako je danas Qesh fokusiran na dijalog sa Vladom. Organizovao je i malu konferenciju u maju, kojoj je prisustvovao Kurteshi kao i drugi zvaničnici, u cilju otvaranja kanala za diskusiju. „Mi radimo za prava LGBT zajednice i mi ćemo pratiti povrede prava, ali nema organizovanja aktivnosti“, kaže Bajrami o planovima Qesh-a. „Samoj zajednici je potrebno vreme. Stvarno ne možete naterati nekoga ko ne želi to da prihvati“.

Nasuprot tome, Libertas je prvenstveno osnovan s ciljem organizacije događaja i kampanja. Njena Facebook stranica, koja već ima više od 400 članova, insistira na tome da u toj organizaciji ima mesta za sve, od filmskih večeri do radionica o ljudskim pravima. Ova organizacija takođe priprema seriju plakata koji podstiču prihvatanje načina života LGBT zajednice a koji će biti postavljeni na autobuskim stanicima po Prištini.

Libertas-ove inicijative na Kosovu međutim ne prolaze tako glatko. Zvanični početak u restoranu Pjata je trebalo da se održi u nekom drugom baru, ali je vlasnik u poslednjem minutu otkazao, navodeći razloge bezbednosne prirode. Arben Fejzaj, koji radi za Libertas i koji je pristao da govori za ovaj tekst pod punim imenom, kaže da su vlasnici barova još uvek nervozni nakon incidenta u Pure Pure. Čini se da je kod straha reč o reputaciji a isto tako i o nasilju. „Vlasnik je rekao preko telefona – Čuo sam glasine. Plašimo se tih ljudi, fundamentalista, koji su izričito protiv gej populacije. Plašimo se da nas mogu napasti“, priča Fejzaj. „Upitao sam – možeš li biti malo konkretniji? Da li ti je neko stvarno pretio? A on je neubedljivo rekao – ne, ne, ne“.

NVO još uvek istražuje načine kako da funkcioniše bezbedno. Prijatelji organizacije su predložili da postave bezbednosne kamere ispred ulaznih vrata kancelarije, a da zaposleni pažljivo pregledaju poštu i Facebook zahteve za Libertas. I sami zaposleni hodaju po tankoj liniji: S jedne strane, oni su aktivisti, a s druge, oni žele da zadrže svoj identitet daleko od široke javnosti i svojih porodica. „Postoji zona komfora“, kaže Dardan, koji je radio u Libertas-u nekoliko meseci prošlog leta, „i ja to poštujem“.

’Nisam mogao da spavam cele noći’

Prvi veliki društveni događaj Libertas-a, bila je julska žurka koja nastavlja tamo gde je Pure Pure prekinuo prošle godine. Svaki gost je dobio dva besplatna pića, a ventilator na spratu uzalud je pokušavao da ohladi masu. Čovek koji hrli ka podijumu kroz buku pop muzike koja dolazi sa DJ-evog stola, radosno uzvikuje: „Ovo je najbolja LGBT žurka na kojoj smo ikada bili!“ Zaposleni u Libertas-u je manje optimističan. „Ovo je više kao uništavanje živaca,“ kaže on, gledajući zabrinuto ka ulaznim vratima gde usamljeni čuvar čuva stražu od neželjenih gostiju.

Kod kosovske LGBT zajednice, uzbuđenje i strah nikada nisu daleko jedno od drugog. Tako je često u životnim pričama intervjuisanih za ovaj teskt, anksioznost donela nadu ili radost. „Čekam da nešto dođe jednog dana, nešto kao što su prava ili ljubav“, kaže Ahmet, koji ima kratkotrajne romanse sa muškarcima, ali nastavlja da se bori sa porodicom koja insistira da se venča sa ženom. „Tako sam umoran. Ne znam šta da radim“.

Međutim, postoje i priče sa srećnim završecima – događaji koji prođu bez incidenta, veze koje se odupiru socijalnim i porodičnim pritiscima. A u nekim slučajevima, postoje i novi počeci. Marigona je iznenadila samu sebe kada je jedne letnje noći prišla svojoj majci. „Izašle smo na kafu, i rekla sam joj“. Iako joj je majka rekla da ne treba da kaže ocu ili bilo kome drugom u porodici, ona nije odbacila otkrovenje svoje ćerke. „Ona je bila savršena, upitala me – dakle, ti si rođena ovako – priseća se Marigona sa smeškom. „Nisam mogla da spavam cele noći od adrenalina“.