Bili su hiljadama kilometara daleko od kuće. Bez para, pasoša, znanja jezika kojim bi se sporazumeli. U tamo nekom Surčinu, na periferiji Beograda. Prepušteni (ne)milosti poslodavca. 

Nas troje, dve aktivistkinje i novinar, sedeli smo u kolima skočanjeni, s ledom u kostima, u gustoj magli — i čekali ih.

“Ne primamo plate, a radimo po deset sati dnevno. To se ponavlja svaki mesec. Dosta nam je bilo, hoćemo ono što smo zaradili, i da se vratimo kući,” objasnio je, vodeći nas kroz gusto blato, 26-ogodišnji Kannan, jedan od 70-ak Indijaca na privremenom radu u Srbiji koji su štrajkovali zbog toga što im srpski poslodavac hronično ne isplaćuje plate.

Za posao u Srbiji su saznali u februaru prošle godine preko oglasa, a za rad ih je vrbovala srpska firma “Nikolić d.o.o.” koja je podizvođač kineskih i ruskih kompanija angažovanih na najvećim državnim projektima izgradnje saobraćajnica. 

Međutim, ispostaviće se da rade po izuzetno nepovoljnim ugovorima sa američkom posredničkom firmom, ugovorima koji su u Srbiji nezakoniti. Pojedini od njih nemaju ni radne dozvole, a tvrde i da su im oduzimani pasoši, zbog čega su se obratili i srpskoj policiji. 

Nakon policijske intervencije sredinom januara ove godine, pasoši su im vraćeni. S policijom se stupilo u kontakt da bi se dobili odgovori na navode, ali oni nisu odgovorili.

“Mislili smo da će se sve u jednom trenutku rešiti, ali pošto se ovo ponavlja iz meseca u mesec, odlučili smo da se borimo za naša prava i naše plate,” govori Kannan dok nas provodi kroz kolektivni radnički kamp u Surčinu u koji ih je poslodavac smestio pre mesec dana.

Kannan, 26godišnji radnik iz Indije napustio je Srbiju ljut i razočaran. Foto: Saša Dragojlo / K2.0.

U sobama od deset kvadratnih metara borave po četiri radnika — tu spavaju, jedu i suše veš. Pojedini se žale na slabo grejanje, pa su kupili i male kalorifere.

U čitavom montažnom kompleksu imaju samo četiri toaleta na raspolaganju, nemaju tuš kabine, pa se kupaju gumenim crevom u zadnjem delu kupatila. Iako su uslovi u kojima žive i rade daleko od adekvatnih, to ih ne uznemirava koliko činjenica da im na račun ne leže novac zbog kog su preleteli pola kontinenta.

“Meni duguju oko 900 evra. U našoj zemlji je teško naći posao. A u Srbiji je plata oko tri puta veća,” objašnjava Kannan svoje motive za dolazak.

Plata koja je tri puta veća nego u Indiji, po ugovoru koji su potpisali, iznosi fiksno 320 evra, a sa prekovremenim satima može da dostigne između 400 i 500 evra. Ipak, sav novac koji zarade ide na račun u Indiji, a u Srbiji raspolažu samo džeparcem do 50 evra koji im poslodavac odbija od plate.

Srbija se odrekla jurisdikcije na sopstvenoj teritoriji

Ovaj slučaj, o kom je već izveštavao portal Istinomer, najdrastičniji je primer eksploatacije stranih radnika/ca u Srbiji, a kojih je svake godine sve više zbog egzodusa srpskih radnika/ca u finansijski izdašnije evropske zemlje.

“Nažalost, ovo je klasičan slučaj radne eksploatacije jer je poslodavac, koristeći se teškim položajem radnika i obmanom, vrbovao radnike u Indiji i organizovano ih prevezao u Srbiju,” kaže Srnja Ignjatović, aktivistkinja nevladine organizacije ASTRA, koja je mesecima pratila sudbinu indijskih radnika.

“U Srbiji su radnici osam meseci živeli i radili u grupi, u izrazito lošim i nehumanim uslovima, a zaradama nisu raspolagali ili im uopšte nisu bile ni isplaćivane,” pojašnjava dodajući kako radnici nisu mogli dobrovoljno da prekinu radni odnos s obzirom na to da su im lična dokumenta oduzeta, da su zastrašivani i da im je prećeno policijom, kao i zbog potpune finansijske (i svake druge vrste) zavisnosti od poslodavca. 

Ignjatović pojašnjava kako je njena organizacija kontaktirala sa nizom institucija u Srbiji, ali izuzev Inspekcije rada, niko se nije odazvao mesecima. 

Informacije i odgovore o tvrdnjama radnika, ali i onom što smo otkrili tokom istraživanja, nismo ni mi dobili, niti od inspekcije rada, niti od MUP-a ili američke i indijske ambasade. 

Bojan Urdarević, profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, nakon što je imao uvid u ugovore, smatra da firma sa sedištem u Majamiju predstavlja kanal za dovođenje indijskih građana u Srbiju.

“Kompanija je u SAD registrovana samo pro forme, da bi se opravdalo postojanje ugovornog odnosa. Reč je o mrtvom slovu na papiru, a zatim se ti isti radnici uguravaju u ‘ogranak’ firme koji se nalazi u Kraljevu”, kaže Urdarević, koji primećuje da se država odrekla poreza na zarade koje bi indijski radnici trebalo da dobiju.

Radnicima je obezbeđeno samo ono osnovno, dok žive u sobama po četvero, sa slabim grijanjem i bez tuševa. Foto: Saša Dragojlo / K2.0.

Pored same radne eksploatacije, ovaj slučaj je važan i zbog načina kako su Indijci u Srbiji završili pravno nevidljivi i bez novca na raspolaganju. 

U korenu problema krije se opasan mehanizam globalnog “outsorsovanja” radnika/ca koji u budućnosti, ako se ne spreči, otvara prostor za brojne zloupotrebe. 

Ispostaviće se da Indijci, iako rade za srpsku firmu “Nikolić d.o.o.“, sa njom nemaju nikakve ugovore o radu, već samo sa posredničkom američkom kompanijom “IDEA Capital LLC” koja ih je navodno uputila srpskoj firmi ugovorom o poslovno-tehničkoj saradnji. Poveznica je Nina Nikolić, vlasnica domaće firme u Srbiji, ujedno i pravna zastupnica američke kompanije u Srbiji. 

Međutim, ti ugovori – koje smo dobili na uvid – sa firmom iz Majamija protivni su srpskom Zakonu o radu, nemaju ni pečate, predviđaju finansijske kazne za radnike/ce od 50 do 500 dolara, ali i odredbu prema kojoj poslodavac može da raskine ugovor bez ikakvog obrazloženja ili formalnog razloga. 

Mario Reljenović, naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, potvrdio je da ugovori nisu u skladu sa srpskim zakonima. Na primer, kazne za ponašanje koje firma ne odobrava kose se sa srpskim zakonom.

Uprkos tome, srpska Inspekcija rada se za ugovore proglasila nenadležnom i odgovornost prebacila na američku inspekciju rada, time paradoksalno kršeći Zakon o radu koji propisuje da svako ko radi na teritoriji Srbije — bilo u domaćoj ili stranoj firmi, bio on strani ili domaći državljanin — potpada pod srpske zakone. 

Stručnjaci/kinje upozoravaju da se Srbija ovim praktično odrekla suvereniteta na sopstvenoj teritoriji. 

Navode i da se time otvara Pandorina kutija, jer će ovaj mehanizam moći da koriste i drugi poslodavci — registruju fantomske firme u SAD ili drugde, pa radnike/ce fiktivno “upućuju“ u Srbiju koja se odriče zaštite njihovih prava kojih u borbi za preživljavanje često nisu svesni ni sami strani radnici.

“Mi nikada nismo ni bili u Americi, već smo direktno došli u Srbiju. Da su nam ugovori nelegalni ovde saznali smo tek kada smo razgovarali sa devojkama iz ASTRA-e,” objašnjava Kannan situaciju u kojoj su se našli.

Eksploatacija pod okriljem državnih poslova

U Srbiji poslednjih nekoliko godina ima sve više stranih radnika/ca, pre svega na gradilištima. Srpski građevinci su u potrazi za boljim platama i uslovima rada migrirali u bogatije evropske zemlje, a njihovo mesto zauzeli su Turci, Kinezi, Albanci, Azerbejdžanci, a u poslednje vreme i Indijci, pojašnjava novonastalu situaciju Goran Rodić iz Građevinske komore Srbije.  

Kennan, kao i mnogi drugi, je došao u Srbiju nakon što je vidio oglas za posao u ovoj za njega dalekoj zemlji. Foto: Saša Dragojlo / K2.0.

Iako precizan broj stranih radnika/ca nije lako utvrditi jer najveći broj radi na crno, na osnovu izveštaja sindikata sa terena, Rodić procenjuje da ih ima oko 3500, a uslove u kojima najveći broj radi i boravi smatra nehumanim.

“Često su smešteni u skučenim prostorijama, nemaju gde da se istuširaju i odmore posle napornog i po pravilu prekovremenog rada, a istovremeno su plaćeni mizerno u odnosu na posao koji obavljaju,” objašnjava Rodić. 

“Zimi im je prehladno, a leti prevruće. S obzirom da mnogi od njih nisu obučeni za posao koji obavljaju, a ni prijavljeni, svaka povreda za njih može biti kobna, a za mnoge se ni ne sazna.”

Još jedan drastičan primer eksploatacije stranih radnika/ca koji je dospeo u javnost jeste i slučaj 80 turskih državljana angažovanih na srpsko-arapskom projektu izgradnje luksuznog stambeno-poslovnog naselja “Beograd na vodi” koji je država Srbija, uprkos protivljenju opozicije i stručnjaka/inja, proglasila projektom od nacionalnog značaja. 

Turski radnici su sredinom 2018. štrajkovali jer nisu plaćani dva meseca, a pritom — za razliku od Indijaca — nisu imali obezbeđenu hranu i smeštaj. Kako su tada rekli prilikom susreta na gradilištu, mnogi od njih su radili na crno, povređeni, u dubokoj vodi i blatu, a novac nisu dobijali. 

Srpske institucije gromoglasno su ćutale, ne pruživši odgovor na navode o izrabljivanju inostranih radnika u Srbiji, dok je turska ambasada tek nakon pritiska medija svojim sunarodnicima platila karte za povratak kući, ali bez nadoknade plata.

Rodić procenjuje da će se trend radne eksploatacije stranih radnika/ca nastaviti, ali i ćutanje institucija, jer se radi o državnim projektima i interesima moćnih kompanija i država iz kojih dolaze.

“To su sve projekti gde su uključene strane zemlje iz kojih dolazi sumnjiv kapital, pa s obzirom na manjak transparentnosti, postoje opravdane sumnje da tu ima i pranja novca,” ističe on.

Brojni izveštaji istraživačkih novinara i boraca protiv korupcije otkrili su dokaze o sumnji u pranje novca, uključujući vodeće građevinske projekte, kao što je “Beograd na vodi”. Međutim, podizanje optužnice prava je retkost, dok u Projektu prijavljivanja organizovanoga kriminala i korupcije upućuju na “izuzetnu nezainteresovanost za preduzimanje radnji” koju pokazuju srpski tužioci.

Najveće infrastrukturne projekte izgradnje puteva država Srbija sprovodi prema bilateralnim sporazumima kojim se ukidaju javni tenderi, i gde je javnost gotovo isključena iz procesa. 

Takođe, sami projekti su često finansirani iz kredita banaka zemalja koje su nosioci projekta. Pa tako na Koridoru 11 gde su bili angažovani indijski radnici, glavni izvođač radova je kineska kompanija “CCCC”, a sam projekat je finansiran iz kredita kineske “Eksim banke”. 

Na izgradnji vijadukta Čortanovci u okviru brze pruge Beograd-Budimpešta, gde su Indijci takođe radili, glavni izvođač je ruska državna kompanija “RŽD Internešnel”, a projekat je delom finansiran iz ruskog kredita.

Pored Kineza i Rusa, puteve u Srbiji pod velom tajne grade Turci i Azerbejdžanci, a od prošle godine, takođe bez tendera, i američka građevinska firma Behtel poznata po bliskosti Republikanskoj partiji, ali i tome što je, nakon američke invazije na Irak 2003. godine, ponovo dizala sve ono što su američki projektili porušili.

“Pitanje je šta Srbija uopšte dobija u tim poslovima?” pita se Rodić. “Projekti su skuplji nego što bi trebalo, rade ih uglavnom strane firme koje dovode strane radnike. Sve je skriveno od očiju javnosti, a vidimo da se granice pomeraju i kada je reč o eksploataciji radne snage.“

Potroš(e)na roba se vraća kući

Srbija je odavno postala mesto susreta interesa SAD, Kine i Rusije, a ujedno i novi punkt beskompromisne radne eksploatacije u hiper-globalizovanoj kapitalističkoj ekonomiji. 

Institucije države su u to ime praktično abdicirale od kontrole ilegalnih — gotovo robovlasničkih — ugovora kakve su potpisali i indijski radnici sa svojim američko-srpskim gazdom. 

Sa druge strane, indijska ambasada se praktično odrekla zaštite svojih državljana, očigledno se vodeći interesom sopstvene države kojoj su izvoz siromaštva i posledični priliv doznaka, jedan od strateških prioriteta.

“Nismo dobili nikakvu pomoć u ambasadi, samo su nam rekli da pretrpimo, i da odradimo do kraja ugovore,” piše u poruci od Kannana od petka, 30. januara. Poruku je napisao na aplikaciji Vocap (WhatsApp), u pauzi pakovanja kofera i spremanja za povratak kući.

Nina Nikolić, vlasnica preduzeća “Nikolić d.o.o”, ali i direktorka floridske firme IDEA Capital LLC, pristala je da plati avionske karte najupornijim štrajkačima među kojim je i Kannan. Na taj način je praktično deportovala nezadovoljstvo, a uskoro će joj stići novi kontingent indijskih radnika. 

Nakon štrajka, pregovora i brojnih komplikacija, neki od radnika idu nazad kućama, nadajući se boljoj sreći sljedeći put. Foto: Saša Dragojlo / K2.0.

Štrajkači plate nisu dobili, već samo po 70 evra za troškove transporta i hrane od aerodroma u Nju Delhiju do Čenaija, glavnog grada najjužnije indijske savezne države Tamil Nadu, iz koje su Kannan i najveći broj indijskih radnika.

Nikolić nam je rekla da su Srbiju napustili samo problematični radnici, dok ostali ne žele da odu. Takođe je rekla kako su tih petorica zlostavljali svoje kolege i terali ih da štrajkuju. Ona tvrdi i da su radnicima naposletku isplaćene plate, ali sa zakašnjenjem, priznaje Nikolić.

Ipak, ona nije odgovorila na naše pitanje o tome zašto su radnici na platnom spisku američke firme.

Oni su svoj službeni put u Srbiji završili kao potrošna roba kojoj je istekao rok upotrebe. Potrošeni, iznemogli i razočarani, raduju se što će konačno biti sa svojim porodicama, jer njihove vapaje za pomoć u Srbiji gotovo niko nije čuo. Ipak, uskoro će ponovo sreću potražiti u nekoj drugoj državi koja vapi za jeftinom i obespravljenom radnom snagom.

“Ljut sam i razočaran. Tri godine sam radio u Omanu, tamo nikad nisam imao problema kao u Srbiji,” napisao je u poruci 26-ogodišnji mladić, pripadnik mobilnog globalnog proleterijata.

Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, Oman, kako taksativno navodi, njegove su buduće potencijalne destinacije na kojima se nada da će imati više sreće. 

Bazajući po surovom svetskom tržištu rada, prodajući jedino što poseduje, a to je samog sebe, čini se da mu je sreća, a i njemu sličnima, polednje utočište. K

Naslovna fotografija: Saša Dragojlo / K2.0.

Napomena uredništva: Ovaj tekst je uređen nakon objavljivanja da bi se razjasnili pojedini podaci i navodi.