Ako čak i površno poznajete politiku, onda ste dobro upoznati sa situacijom na Kosovu.  Politička dešavanja na Kosovu u proteklih 20 godina, nakon rata, jasno ukazuju da stranke i političari u našoj zemlji ne priznaju doslednost ili tradiciju — ne priznaju ideologiju ili dugoročno planiranje.

Dinamika ovakve kulture jeste čudna, puna obrta i skretanja, iznenadnih kočenja i neopravdanih kombinacija. Ipak, sva ova (ne)dešavanja umeju da isplivaju na površinu, pa su njihovi motivi dovoljno jasni da bi se smatrali površnim političkim delovanjem. Rekao bih da oni uvažavaju interese, ali kada pomislim na politička samoubistva nekih partija i političara, čak ni taj termin ne bi bio sasvim odgovarajuć.

Prema tome, takva labilnost onemogućuje jednog pravog intelektualca da se pridruži bilo kojem od ovih političkih subjekata. Kako onda intelektualac — čije mišljenje prati strogo logičku putanju ili koji ima nedohvatljivu moć intuicije kada su u pitanju šarlatani kojima je okružen — može da funkcioniše u svetu političkog besmisla? Tako mnogi intelektualci donose odluku da se ne uključe ni u jednu partiju i ostaju neutralni u pogledu pripadanja — ali ne u smislu date situacije.

Ipak, tu nastaju problemi. Pored velike borbe za poboljšanje života i uslova u ovoj zemlji, vodi se i velika bitka koja bi mogla bešumno da nestane, da bude udavljena u buci besa i masovnih nemira. Nekima to možda deluje kao minorni prigovor u poređenju sa aktuelnim problemima na Kosovu, ali moramo da uradimo sve da zajednički put ka promenama ne napravi kolateralnu štetu na račun jedne od glavnih osnova za napredak: Slobodi — mišljenja, izražavanja i delovanja.

“Ako ste neutralni u situaciji u kojoj se dešava nepravda, onda ste izabrali stranu tlačitelja”, jednom je rekao Dezmond (Desmond) Tutu. Po mome mišljenju, ova izjava ja ispravna; ravnodušnost Ujedinjenih nacija prema genocidima u Ruandi i Bosni jesu dva uznemirujuća slučaja u kojima se Tutuova izjava pokazala tačnom. Ipak, njegovo izražavanje je specifično: on govori o situaciji.

Zato imam zadršku kada ljuti ljudi izreknu ovaj citat; to je zato što oni koji donose promene zahtevaju da ih bezuslovno podržite u svakoj situaciji za dobrobit njihovog putovanja ka opštim promenama. Ipak, raj nije izgrađen od cigala iz pakla; kada legitimizujemo laž u korist “dobroga”, ovo oružje može jednako biti kupljeno i iskorišćeno od lažova koji su nas sve ove godine ponižavali. Zar nas mnoštvo prošlih doživljava nije ubedilo da nije poenta u tome da nešto izgradite, već da nešto izgradite kako valja?

Junaci i varalice

Generalno gledano, postoje razne vrste neutralaca. Imate neutralne kukavice koje znaju da, koju god odluku doneli, ona će ih koštati. Imate ravnodušne neutralce kojima nije stalo ili ne osećaju haos i represiju na svojoj koži. Imate neutralne kalkulante koji čekaju pravi trenutak da bi profitirali tako što će uskočiti na najpogodniji voz. Međutim, od svih ovih vrsta, ne može se poreći da ima i onih koji su neutralni zbog večnog poštovanja istine i prava da veruju da uvek mogu da daju doprinos, čak i pasivno.

Kubanski pisci Giljermo Kabrera Infante (Guillermo Cabrera Infante) i Reinaldo Arenas, od kojih je ovaj prvi bio donator Kubanske revolucije, a drugi njen član, okrenuli su se protiv Fidela Kastra (Castro) kada je ovaj svojom gvozdenom pesnicom zahvatio celu zemlju. Dakle, uprkos situacionoj nepristrasnosti u vreme kada se narod usprotivio diktaturi Fulgensija Batiste (Fulgencio Batista), upravo je objektivna percepcija situacije bila ta koja ih je držala prizemljene u doba Kastrovog režima koji je kasnije usledio.

Iako stajanje na određenu stranu u takvim situacijama skoro uvek predstavlja socio-ekonomski imperativ, to nije uvek slučaj prilikom stajanja na neku stranu. Kada kažem ‘pripadanje’, onda mislim na stalno podešavanje stavova koje odgovara odlukama lidera ili političkog tela, a da bi se postigao opšti cilj.

Možda se čini kao da ovde osuđujem sam koncept pripadanja, ali to nije moja namera. Jedino pokušavam da objasnim kako u ovom trenutku na Kosovu prolazi obazriva osoba sa političkom pripadnošću: Ta osoba mora da bude prisutna i da brani svaki potez svoje partije ili svog lidera, čak i kada taj potez nije pošten i fer, legitiman ili konstruktivan. Na kraju krajeva, ako je to žrtva koju mislioci moraju da podnesu, onda im dozvolite da to učine.

Ipak, politički entiteti ne bi trebalo da ocrne mislioce koji se ne slažu sa svojim strankama onda kada oni žele da očuvaju svoj intelektualni integritet; to su oni koji su najugroženiji, jer stvari nazivaju pravim imenom, a ne uvek onako kako odgovara političaru ili stranci. Ako postoji neka ugrožena kasta mislilaca, to su onda upravo oni koji su nezavisni, a koji su često bili izguravani na margine, ignorisani i ismejani, lažno optuženi da su se prodali ili da žene da uvećaju svoje bogatstvo.

Kada ste neutralni (ne u odnosu na situaciju, već na političku pripadnost) na Kosovu, to je skoro isto kao da ste beskućnik. To je kao da ste na raskrsnici na kojoj jedino možete da čujete eho svoga glasa kada izgovarate ono u šta iskreno verujete, bez obzira na to da li to odgovara onima koje uopšte ne volite ili teško pogađa one do kojih vam je najviše stalo.

U zavisnosti od toga na koju stranu pravednost prevagne, ponekad se probudite kao junak onoga u šta mase veruju, a nekad vas smatraju varalicom. Ono što je pravedno ponekad se podudara sa onim u šta mase veruju — zbog čega (nesvesno) osećate da imate neku vrednost i da vas poštuju, a ponekad ste na suprotnoj strani, gde je, kao što Kirkegor (Kierkegaard) kaže, masa jednaka neistini.

Prema tome, kada ostanete hladni i razumni dok ste suočeni sa primamljivim plamenima masa ili gorućim suncem elita koje teže kontroli, tako možete lako da ostanete sami, ali nikada da ne ostanete onaj ko ste zaista; jer čovek sa dovoljnom količinom intelektualne svesti zna da on umire kao biće u trenutku kada njegova misao umre.

Prema tome, žalosno je kada vidimo istaknute mislioce, koji se boje besnih masa ili su opsednuti njihovim odobravanjem čak i kada ne razmišljaju kao oni, da se prilagođavaju lošoj veri, o kojoj Sartr (Sartre) govori u delu “Bivstvovanje i ništa”. Meni zvuči kao kukavičluk ili razum preplavljen nekontrolisanim besom onda kada intelektualac počne da prati mentalitet krda ili kada uskladi svoje stavove sa onim što drugi ljudi vole da čuju — ono što će im doneti odobravanje u javnosti.

Prema tome, kada je reč o političkim entitetima dostupnim na Kosovu, neutralnost je jednaka otporu — da budem precizniji: Neutralno pripadanje, a ne situaciono. Kada ste praktični, onda birate “najbolje od najgoreg”. Kada ti “najbolji” počnu besomučno da vas treskaju po glavi kad god im se suprotstavite, iako dobro znaju da se niste prodali i da nemate nikakav skriveni plan, onda bi možda ipak trebalo da nastavite da im pružate podršku zarad onoga što se uopšteno smatra dobrim i valjanim.

Kako? Izračunajte sve okolnosti i situacije, pa onda ostvarite krajnji rezultat. Ako sveukupni rezultat bude u korist “najboljeg” koji, iako vas optužuje za najbeznačajnije stvari kada mu se usprotivite, onda i dalje treba da ga favorizujete — a da pritom ne morate da preuzmete člansku karticu njegove organizacije. Na kraju, da se ipak ne bojite da građanima punim plućima kažete: Nijedan političar, nijedna partija ne bi smela da tvrdi da polaže ultimativno pravo na izdavanje potvrda o dostojanstvu, rodoljublju i istinskom građanskom angažmanu.

Kakav je doprinos neutralne pripadnosti

Kada ste neutralna i dostojanstvena osoba, onda to obično znači da ste gubitnik, ali da niste izgubljeni. Da se niste izgubili u lažnim segmentima prave linije, već da prepoznajete pojave kako se one događaju i onako kako ih iskreno vidite. Onaj ko je nepristrasan najbliži je tome da bude osetljiv na savest drugih ljudi, iako ta povlastica ne pripada nikome. To je zato što uvek možete da izreknete ono za šta verujete da je ispravno, a ne da ga tumačite tako da odgovara vođi ili stranci na njihovom putovanju sticanja veće vlasti i moći.

Iskreni politički neutralci — a ne situacioni neutralci — jesu dobri za te političare, jer i oni mogu da posluže kao savest kada političar želi da zabašuri istinu. Neutralac može da bude i čuvar opšteg dobra, kada postoji rizik od toga da će političar da ga ošteti, kao što su to stranke činile u prošlosti.

Bez napadanja intelektualaca koji su, čim su pristupili partiji, odstupili od pređašnje pozicije i postali autoriteti za određeni obrazac mišljenja, rekao bih da bi dostojanstveni neutralac izabrao političke entitete u određenim situacijama. Međutim, njegova nezavisnost mu omogućuje da sve izračuna — i vrline i greške. Da vidi ko su oni koji su na Kosovu neprestano uništavali i krali u ovih 20 godina, kao i oni koji povremeno pokušavaju emocionalno i psihički da manipulišu masama (naravno, da pritom bude obazriv, da ih ne bi izjednačio).

Lepota toga se ogleda u tome da, uprkos nepristrasnosti, ono što nezavisni intelektualac kaže nije nužno istinito ili ispravno, ali makar nije reč o nekome sa ličnim ili sitničavim porivima i motivima. On slobodno izražava svoje misli i svoja uverenja, jer se bori za to da ga tretiraju kao građanina sa normalnom političkom svešću, pa odbija da postane ovca koja menja pastire.

Njegov život na Kosovu je ostao jednostavan baš zato što svojim najvećim bogatstvom smatra svoju slobodu i nezavisnost da kaže ono što stvarno misli i veruje. Prema tome, on ne dozvoljava nijednom pojedincu i nijednoj organizaciji da postane vrhovna vlast za moral, jer bi se tako njegova misao uzburkala ili bi devalvirala. U vreme kada su neki postali majstori za ono što je materijalno, zbog čega neki žele da prisvoje sve što je idealno, prihvatanje prigodne neutralnosti znači da se čovek tako izdiže na vrh.

Naslovna ilustracija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.